Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Интервју: мати Макарија, игуманија манастира Соколица

Иконопис је целивна уметност

Игуманија манастира Соколица, мати Макарија (др Милица Обрадовић), која са својим сестринством одржава, чува и обогаћује живот и рад у светињи преко 20 година, говори за „Глас са Цера“ о икони као српској историјској и духовној слици и ми тај разговор делимо са читаоцима.
-Православна икона је поглед у Вечност. Она је прозор кроз који гледамо и улазимо у небески свет. Она је отелотворење Божанске лепоте, оне лепоте која је царска одора Божанског света. Зато је икона наша чулна представа истог, дакле небеског света и она мора да улива наду у човеку и да буди његову љубав према истинским вредностима – овим речима нас је мати Макарија Соколичка увела у тему икона. – Сликар је уопште усвајач простора. Он потчињава простор лепоти теологије. Молење је значајан дар свим људима. А о значају духовног стања у коме се налази иконописац мати Макарија каже:
Сликање споља, дакле, иконописање, зависи од оног молитвеног сликања изнутра. Иконописање је, очигледно, молитва. Да би икона била пуна светлости и топлине, дакле светости, душа иконописца мора да обитава у миру, у тишини и созерцању Небеских вредности. Јер иконописац може да слика небески свет само онда када је постом, молитвом и бдењем над душом својом ушао у тај свет или бар доживео његов предукус.

Питали смо мати Макарију како тумачи мишљење појединих „озбиљних“ сликара који кажу да је иконопис, копирање и налик стрипу. А одговор је био овакав:
Сујетни сликари овог трулежног света одричу иконописцима оригиналност. Међутим, оригиналан или изворан је само онај који допире до извора, до Бога. У овом случају добар иконописац јесте оригиналан, јер воли и слика „оригинал“ Бога у телу Исуса Христа. Он постиже највећи степен слободе кроз „монашко“ одрицање својевољности, налази своју непоновивост у личном избору тема и израза из Светог Предања. “Озбиљни“ сликари овог света тврде да је икона само стрип. Они то чине у својој површности и незнању, а тиме доказују да су најнеозбиљнији мислиоци за које важи „Учитељу научи се сам“! Јер икона је целивана уметност. Нико до сада на овом свету није утиснуо печат својих усана ни на један стрип, али је зато породична икона племићки грб породице. Има се утисак да у овој новој ери, иконопис поново оживљава и да има све више својих поклоника. Али и да има доста непожељних одступања од православне иконе на шта је мати Макарија реаговала још пре две деценије и послала писмо Синоду те смо је због тога питали шта се данас дешава?
У ово немирно време наш усковитлани и страшни свет је поново открио и пригрлио икону. Граде се многи храмови и украшавају фрескама. У њих се уносе иконе свакојаке. На целиваоницама наших храмова најмање се могу наћи православне иконе. Целокупно црквено сликарство данас, често, иде до кича, чак до демонизма. Због свега овога сам још давне 1992. године као знак своје монашке и православне иконописне савести, упутила писмо са конкретним предлозима свим отачаственим архијерејима СПЦ. Оно је разматрано на заседању Светог Архијерејског Сабора, усвојено и уврштено у Саборска акта. Нешто касније, 1995. године сам упутила допунске предлоге Светом Архијерејском Синоду. Од тада су неке ствари кренуле на боље, али многе су остале на мртвој тачки. Рецимо, пре тридесетак година је живописан храм манастира Ваведења у Београду. Уметник није употребио праве природне боје, као ни одговарајући растварач и већ после петнаест година бактерије су, хранећи се акрилним бојама, почеле да уништавају живопис, од којег данас постоји само ругло на зидовима храма који вапије да буде поново живописан. На жалост пракса са акрилним бојама се и даље наставља, јер већина фреско-сликара управо њима раде.

A о икони као духовној и историјској вредности Косова и Метохије мати Макарија нам је рекла следеће:
Свештеник у храму проповеда науку Божју преко писане речи Евангелија, а иконописац то чини преко боја: Боје су читано духовно писмо за све народе хришћанске екумене. Зато су наше косовске средњевековне фреске телали наше духовне снаге, нашег доживљаја светости и истине и њих као такве, распознаје сав духовни свет и мимо наших граница, као и мимо граница старог континента. Донедавно су Американци долазећи у српску покрајину Космет имали водиче под насловом „The valley of frescoes“. Та долина фресака управо јесте долина српске душе коју њена историја и умеће сликара, изражене преко боја на зидовима наших манастира, представља величанствену симбиозу Божанства и човечности. А овај језик боја познају сви народи света. Моја изложба копија фресака „Грачаница заробљена лепота ангелска“ управо јесте покушај да светском човеку прикажем лепоту ангелску и да тако подстакнем да размишља да народ који поседује такву лепоту никако не може бити геноцидан народ. Ова изложба је обишла пола Европе и добар део Америке и она је свакако део мисионарске делатности нашег манастира, каже мати Макарија.

Каква је данас атмосфера живота у манастиру Соколица, питали смо мати Макарију.
Монах или монахиња јесу чуло свога народа. У манастиру смо, живимо свој молитвени живот који је не само за душе наше, него и за душе наше сабраће, али зар можемо презрети душе и несрпског живља око наших манастира, људе који живе у већем сиромаштву од нашег српског сиромаштва?
Наш манастир је у потпуном окружењу албанског живља, па ипак, по оној да ти је важнији први комшија до рођеног брата који живи стотину километара удаљен од тебе, покушавамо да успоставимо и Богу хвала, успели смо да успоставимо људске и толерантне односе са околним албанским живљем.
Кроз наш манастир су прошли готово сви командири КФОР-а. Сви су били примљени, домаћински почаствовани чашицом пића и чашицом искреног разговора.
Ми сестре манастира као и сав српски народ на Косову и Метохији били би срећни да живимо у нашој матичној држави. Подржавамо напоре косметских Срба да остваре иста права која у покрајини имају Албанци, подржавамо их када тврде да, ако је једном Приштина могла да каже да више неће са Београдом, тада и Север може да каже да неће са Приштином. Чињенице показују да права људи на Космету нису изједначена.
Америка и велике светске силе неће решити питање Косова. Бог ће то учинити, а шта он каже сагнућемо главе своје и рећи: “Нека буде по вољи Твојој“, али ћемо и даље остати верна властела кнеза Лазара у очекивању дана Божје правде.

Мати Макарија је у манастиру Соколица код Звечана основала иконописну радионицу оквиру редовног послушања те нас је зато интересовало како и колико се ради, како се снабдевају бојама и материјалом за иконописање те какво је интересовање за соколичку икону?

У Соколици постоји иконописна радионица у којој раде три монахиње у оквиру свог редовног послушања. Иконописни материјал, праве природне пигменте и најквалитетније четкице набављамо из иностранства. Моје чланство у УЛУПУДС-у ми омогућава несметану набавку и увоз истог материјала.
Велико је интересовање за наше иконе, просто не стижемо да насликамо све што се од нас тражи. Људи данас умеју да распознају духовне иконе које сликају за то посвећене особе.
За успешну и добру монахињу школе нису неопходне ни значајне. Сва знања која сам стекла у светским школама су веома корисна у мом досадашњем животу и раду. Хемија ми помаже да, као сликар, од само десет основних боја направим такве нијансе, које други сликари тешко могу да постигну. Знање језика помаже у комуникацији са људима. Припадници других језичких подручја ће наћи саговорника у Соколици. Моје сестре и ја смо мисионари праве српске Истине на Косову и нашој речи, као речи Богу посвећених људи се верује.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Биографија мати Макарије

Монахиња Макарија (др Милица Обрадовић) рођена је 1940. у Сталаћу од оца Луке, жандармеријског официра и мајке Видосаве рођене Милинковић, учитељице. Основну школу и нижу Гимназију завршила је у Ковину. Године 1963. Дипломирала је на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду. Године 1971. промовисана је за доктора хемијских наука у Љубљани а 1981. године дипломирала је на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.
Период од осам година (1974-1982) проводи у Благовештенском манастиру Ормилији, метоху светогорског манастира Симоно-Петра на Халкидику у Грчкој у којем поред осталог изучава византијску уметност теологије у бојама – православну иконографију. Године 1982. враћа се у Србију и прво борави у атељеу академског сликара Драгољуба Јашовића, пореклом из Пећи, где се упознаје са казеинском техником, затим прати рад истог сликара на терену. Игуманија у манастиру Соколица код Звечана постаје од 1991. године где је и данас. Бави се још и копирањем фресака, илустровањем књига, као и превођењем светоотачке литературе.               С. Ђ.

Advertisements

24. маја 2012. - Posted by | Број 27, Духовност

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: