Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Логор Јасеновац и страдање Срба у НДХ

УПОЗОРЕЊЕ: У овом тексту доносимо веома узнемирујуће описе и фотографије

„Описати страдања, мучења, патње и прогоне српског народу у Независној држави Хрватској и злочине у Јасеновцу од стране Хрвата, представника ‘слободне’ усташке државе немогуће је. Ти злочини и та зверства превазилазе све оно што би човек могао замислити. Такве злочине и у таквом броју као што су Хрвати учинили Србима тешко је наћи у целокупној историји човечанства. Број жртава није могуће тачно установити но ипак оно што знамо на основу процена тако је језиво, страшно и ужасно.“ (др Драгослав Срњаковић)

ПОСТАНАК НДХ Многобројни су узроци брзог априлског пада Југославије и југословенске војске 1941. године, али несумњиво један од главних узрока је било подло издајство скоро целокупног дела хрватских официра, од редова па до генерала. Сви они су неколико година пре Другог светског рата свесно поткопавали темеље Југославије и припремали брзо и катастрофално расуло југословенских војних јединица. Иако су положили заклетву краљу Југославије, велики број Хрвата војника подофицира и официра југословенске војске ступио је у тајне усташке организације примивши на себе задатак да свуда и сваком приликом раде на распаду Југославије.
У четвртак 10. априла 1941. године у 5 часова поподне Славко Кватерник бивши пуковник југословенске војске прогласио је у Загребу у име Анте Павелића НДХ. После неколико дана Павелић је дошао у Загреб. У састав НДХ ушле су следеће покрајине: Срем, Босна, Херцеговина, Далмација (изузев дела где су владали Италијани), Хрватска и Славонија. У тој новоствореној држави Хрвата није било ни 50% док су Срби чинили једну трећину становништва.

ПОЧЕТАК ПРОГОНА Велики број Хрвата како интелектуалаца тако и грађана и сељака, схватило је НДХ-а на првом месту као могућност да се обрачуна са Србима. Одмах су се дали на посао, да по њиховим речима: „Очисте свету земљу Хрвата од Цигана, Влаха и Балканаца“. У томе су предњачили интелигенција и власт бодрећи то штампом и живом речју. Хрватска интелигенција несумњиво носи највећу кривицу за патњу и страдање Срба. Сам Анте Павелић је рекао: „Ја сам посекао стабло (краља Александра) а ви крешите гране (српски народ)“. Као „србождери“ нарочито су се истакли министри унутрашњих дела Андрија Артуковић, просвете Миле Будак, правде Мирко Пукта, Милован Жанић и бањалучки стожерник Виктор Гутић. Позната је изјава Мила Будака: „Један део Срба побићемо, други ћемо раселити, а треће превести у католичку веру и тако претворити у Хрвате“.

ПЉАЧКА СРПСКОГ ЖИВЉА Добивши власт усташке власти и масе су се дале на пљачкање свега што је српско. Упутство за то је издавао врх НДХ. За такве пљачке постојале су чак и законске наредбе. Свим просветним, културним, хуманим и националним организацијама одузета је имовина. Целокупна имовина СПЦ предата је у власништво усташкој држави. По другом закону свако ко је напустио НДХ – у, држави је припадала његова имовина. Поред пљачке усташе су и Србе уцењивале на разне начине. То су чинили под окриљем наредби да дотични да толико и толико новца за пуштање на слободу, спасење од стрељања и дозволу за дотурање хране. У низу разних дела које су усташе преузеле према Србима било је и насилно протеривање. Пљачкањем, уцењивањем и насилним протеривањем српски народ је много оштећен. Процењено је да је из НДХ – а протерано око 340 000 Срба.

СТРАДАЊЕ СПЦ Православни епископе, свештенике и калуђере одмах после оснивања НДХ-а усташе гоне као дивље звери. Излажу их подсмеху, ругању и у најсвирепијим мукама их убијају. Сви они који су остали живи слати су у логор Цапраг, а одатле без ичега протерани су у Србију. Њихови домови, цркве и манастири су опљачкани, попаљени и срушени, или су их запосели римокатолици. У православним црквама масовно су клана невина деца, жене и мушкарци, а у многима су силоване српске жене и девојке. Тројица епископа су убијена, један премлаћен, један интерниран у Италију а двојица су побегла у Србију. Страдали су и културни споменици, а верски објекти су порушени или претворени у нужнике, магацине или штале.

УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ Усташка зверства над српским народом превазилазе све оно што људски ум може да замисли. Та идеја се види у франковачком програму: „У Хрватској нема Срба, а ако има некога то је влашки накот који треба истребити“. Одмах почиње хајка на Србе, после хапшења су слати у затворе, а онда у логоре или у смрт. Вођена су деца од седам година па старци до седамдесет година. Усташке власти су изналазиле разне начине да би Србе све више мучили и злостављали. Као према мушкарцима усташе су биле свирепе и крволочне и према женама. Све што су примењивали на мушкарцима то су чинили и са женама. У свом безумљу усташе нису обраћале пажњу ни имали образа према малој деци. Многа деца су насилно преведена у римокатоличку веру а многа убијена. Усташе су понекад таква злостављања обављала у српским црквама.

СТРАДАЊЕ ДЕЦЕ Једна од преживелих логорашица о догађајима из Старе Градишке у току 1942. године је рекла: ,,Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су усташе отимале малу децу мајкама. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама сатерале мајке са децом у већи круг. Најпре су тражили да се одвоје мајке и деца добровољно, а када то никако нису могли постићи, насртали су са пушком и бајонетима на њих и силом их раздвајали. Деца и мајке су се чврсто збијале, запомагале и отимале. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе би их чизмама газили и одводили отету децу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене деце и мајки, као да су се пружале у најстрашнијем болу и покушавале да се састану. Њихове очи су се шириле настојећи да запамте сваки делић најдражег лика, али раздаљина између њих, постојала је све већа и највише случајева и физички коначна.” Ова логорашица сведочи и о следећем зверству: ,,Децу су масовно убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатеривали су и по 50 деце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Затим су 3 – 4 опатице (часне сестре) ишле од собе до собе носиле канте с текућином и четкицом мазале деци уста. Гласно су говориле да је та текућина против жеђи. Међутим, након једног до два сата сва деца су почела вриштати, јаукати и дозивати мајку, оца, сестре и браћу. Деца су се превијала од болова а јауци и крици постојали су све ужаснији. Малишани су болно цвилели: ‘Мајко умирем, сејо боли ме, тетка жедан сам’. Дечија тела грчила су се и почела падати а како места није било рушила су се у гомили као леса. Измешале су им се руке, ноге, главе… Отварале су се живе ране на телима те јадне деце. Убрзо су почела умирати у најтежим мукама и вапајима и то је трајало данима. И призор гушења деце у плинској комори који сам гледала био је такав да га никада нећу заборавити. Плинска комора је била пуна голе деце набацане једно на друго на гомилу. Стално су повећавали ту гомилу носећи их у декама. Стрпали су тако у ту просторију око 500 деце. Пре пуштања плина просторију је дошла прегледати усташка патрола на челу са усташким сатником Барбарићем врло окрутним зликовцем. Једно дете старо годину дана лежало је голо на прагу просторије. Барбарић је својом чизметином стао на једну ногу детенцета, другу ногу је ухватио руком, рашченио је дете и бацио га на гомилу уз псовку српске и комунистиче мајке. Дао је налог да се просторија затвори и у њу пусти плин.“

ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ Усташке власти у августу 1941. године формирају логор Јасеновац, највеће стратиште српског народа. Ово мучилиште је било састављено од комплекса неколико логора распоређених у међуречју река Саве, Уне, Великог Струга и Лоње, а на граници Славоније, Босне и Баније.
Овај комплекс је био састављен од неколико логора:
Логор I Брочице формиран је у лето 1941. године од неколико барака ограђених бодљикавом жицом. Радио је само неколико месеци до краја септембра 1941. године када је укинут због поплава. Прогутао је десетину хиљада невиних жртава масовно убијених у шуми Крнадија, где су и закопавани.
Логор II Крапље отворен је после првог логора код шуме Горње Крнадије. Трајао је до половине новембра 1941. када је укинут због поплава. У њему је страдало око 10 000 жртава. Масовне гробнице су у оближњој шуми. Логор III Циглана уствари главни логор Јасеновац који се налазио испод самог села Јасеновац, а на његовом терену на левој обали па до реке Велики Струг и до стално дограђиваног насипа у мочварном Лоњском пољу тачније Мокром пољу. Када се говори о логору Јасеновац онда се мисли првенствено на овај средишњи логор звани Циглана, назван тако што је ту већ била циглана, парна пилана и друга техничка постројења и радионице. Протезао се овај најстрашнији логор смрти на сто хектара мочварне равнице, тамо где је данас јасеновачки Камени цвет окружен вештачким језерима некадашњих рупа од циглане и бројим хумкама које означавају бивше логорске гробнице.
Логор IV Кожара је био у самом селу Јасеновцу, у тамошњим индустријским зградама (од којих је једна сачувана) ограђених бодљикавом жицом, у троуглу између река Саве, железничке пруге и пута за Дренов Бок. Овај логор је спадао у комплекс јасеновачких логора у коме су осуђени логораши прерађивали коже у неиздрживим условима.
Логор V ромски у самом селу Уштице, на просторима између река Саве и Уне, где су највише довођени и уништавани Роми. Овај логор је трајао од 1942. до маја 1945. године и о злочинима у њему сведоче гробнице у самом селу Уштице и по околини.
Логор VI у селу Млака на реци Сави низводно од Јасеновца (око 10 км) према Старој Градишци где је био тзв. Женски радни логор на њивама села Млаке и Јабланца.
Логор VII у Старој Градишци (који се од усташа називао и логор пет) такође је потпадао под комплекс јасеновачких логора за уништавање људи. Налазио се у самој Градишци на обали Саве, у старој Аустроугарској тврђави претвореној у казнионицу. Имао је три дела – логор за мушкарце, за жене и „оборе“ за децу.
Логор VIII у Доњој Градини на босанској обали реке Саве, преко пута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву. Градина уствари није била никакав логор него само масовно Јасеновачко стратиште тј. „прихватни логор“ док усташе не побију многобројно српско робље доведено из Босне и из других крајева НДХ. (опис логора је дат по књизи „Јасеновац после Јасеновца“)
О стравичности логора Јасеновац најбоље сведочи овај запис који је настао по ослобођењу логора: „Са спољне стране логор је био ограђен оградом, а према Сави бедљикавом жицом сплетеном у ширини 2 метра. Тачно по систему немачких концентрационих логора. Унутар ограде све зграде логора су порушене. На левој страни видимо кроз жице крај обале Саве женске и мушке лешеве. Леш једног мушкарца је го, руке су му свезане жицом на леђима. Голе ноге младе девојке модре су од удараца. То нису једини лешеви. Њих је много. Леш за лешом, од којих је највише женских леже крај Саве. А по самој реци још пливају лешеви…“
Јасеновачки смртоносни сплет логора нехотице је био распоређен у знаку једног великог крста: од села Крапље на западу па преко Јасеновца у средини, до села Млаке и Градишке на истоку, и од логора 1. у Брочицама на северу опет преко Јасеновца и Саве до Босанске Градине на југу.
Логор Јасеновац је функционисао све до априла 1945. године, када усташе ликвидирају логор и преостале заточенике. Преко 1200 логораша покушава пробај, а преживело је њих 117. Одмах по ослобађању логора комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача извршила је увиђај и дала најбољи опис страдања у овом логору. Нова југословенска власт је убрзо зауставила истраживања и ставила ad acta било какву причу о овом логору бојећи се да ће истина о овом логору побити изједначење четника и усташа. Тек двадесет година после Другог светског рата на месту логора је постављен споменик Камени цвет познатог архитекте Богдана Богдановића. Отворен је и музеј који је девастиран од стране Хрвата деведесетих година. Обновљени музеј у Јасеновцу је променио своју концепцију покушавајући да релативизује страдање недужних логораша.

БРОЈ ЖРТАВА Тачан број жртава Јасеновца није могуће установити. Архиве логора су два пута паљене 1943. и 1945. године. Послератна Земаљска комисија Хрватске је радом на терену и кроз сведочења преживелих установила да се број жртава креће од 500.000 до 700.000 хиљада. Ово истраживање је историјски најутемељеније. Почетком деведесетих у Хрватској број страдалих се умањује да би се чак дошло и до цифре од 30.000 хиљада страдалих. Овакви подаци за различитим варијацијама и даље су присутни у хрватским историјским књигама и школским уџбеницима.

Основни циљ логора Јасеновац и Независне државе Хрватске је било истребљење Срба, Јевреја, Рома и неистомишљеника овог фашистичког и зверског режима.
Срамотно је што данашње генерација Срба не знају ништа о овоме стратишту, а не показују ни било какво интересовање за ову болну тему. Још је срамотније ћутање државе Србије која није предузела ниједан корак да се на међународном плану открију размере ових злочина. За величање и подржавање ових злочина које је и даље присуство у Хрватској не постоје речи које би овакву свирепост могли описати.
Опростити треба, али никада не треба заборавити! На то нас опомињу 700.000 јасеновачких жртава и још много страдалника у злочиначкој НДХ.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Начини страдања Срба

У Јасеновцу Србе су живе набијали на колац, живе тестерисали, убијали дрвеним маљевима по глави, ложили им ватру по голим грудима, пекли их живе на ватри, спаљивали живе у црквама и кућама, бацали живе у усијане пећи, живе закопавали и живим кречем посипали, поливали их кључалом водом и тада поливено месо драли и солили, копали живима очи, резали уши, нос, језик, свештеницима секли бркове и браду заједно са кожом и месом, везивали их за задњи део камиона или аутомобила и онда возила терали највећом брзином, пребијали руке и ноге, забијали им ексере у главе, забијале их великим ексерима за зид и на под, бацали их у бунаре и провалије, разбијали им гвозденим шипкама главе, бацали у живу ватру и у врелу воду, растрзали их за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о кладе и стене, распоравали ножевима мајке и из њихових утроба вадили живу децу и набијали их на ножеве. Силоване су многобројене жене, девојке и девојчице, мајке пред кћеркама, а кћерке пред мајкама.

Саслушање усташког злочинца

-Шта је било ако су те жене имале децу?
-Одузимала су им се та деца.
-Шта сте радили са том децом?
-Та деца су одређивана за домове, а слабију сам ја тровао.
-Где сте их тровали?
-У једној соби.
-Опишите нам како је то било?
-Одвели смо их у једну собу, није била велика ни 4 на 4 метра. Онда сам бацио плин.
-Какав?
-Циклон.
-Колико је могло бити те деце?
-Деце је отровано САМО 63.
-Колико су била стара та деца?
-Било их је од 2 до 10 година.

(Извод из саслушања Анте Врбана, заповедника логора Стара Градишка)

Advertisements

24. маја 2012. - Posted by | Број 27, Тема броја

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: