Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Небески коњаници

Јадранска Лешница је мирно и питомо место на падинама Цера и Иверка са 2500 житеља. Већина становника се бави пољопривредом, а мањи део је у иностранству. Поседује основну школу и православни храм Светог пророка Илије, саграђен 1870. године.
Место је судеоник бурне прошлости овога краја. Посебно треба издвојити Церску битку, славну војничку и људску победу, која се данас изучава у свим војним антологијама.
Током Церске битке коњичка батерија уморних и исцрпљених бораца журећи на положаје Видојевице кроз наше место бива заустављена митраљеским рафалима који су долазили са торња храма. У крвавој заседи претрпели су тешке губитке. Својом храброшћу и жртвовањем пролили су своју крв, али никако нису хтели ниједан метак да испале на непријатеље и на нашу светињу. По причи малобројних зналаца овога догођаја изгинуло је између 40 и 70 бораца. Сахрањени су на оближњој пољани са великим дрвеним крстовима све до 1932. године када су пренети у гробницу на Текеришу. Црква и школа са ђацима је сваке година одржавала парастос у њихову част на месту гробнице.
У посети болесном комшији 2003. године чуо сам највише детаља о овом до тада мени непознатом догађају. Најпотреснија сцена је била када ми је испричао да је осамдесетих година прошлог века добио два писма адресирана на име председника месне заједнице. Један од малобројних преживелих бораца овога догађаја, који је живео у Француској замолио је за дозволу да се сагради спомен обележје својим саборцима о његовом комплетном трошку. Од тадашње власти не само да није добио дозволу, већ је доживео и низ тешких непријатности.
Тешко прихвативши постојећу стварност старац у поодмаклим годинама посетио је место страдања и поклонио се изгинулим друговима. Замолио је председника месне заједнице и малобројне саговорнике да обележе ово место када дођу бољу времена. Као председник Црквеног одбора обећао сам тада да ћу се потрудити да поближе расветлим овај догађај као и да га достојно обележим. Већ осам година наилазим на затворена врата, непријатности и исмејавања. Једино сам био подржан од дугогодишњег појца Велизара Миловановића, старца од 95 година који ми је испричао још интересантних детаља.
При прослави Церске битке 2003. године у наш храма навраћа професор Предраг Марковић рођени Ваљевац који живи у Ковину. Замолио је свештеника да дође у наш храма и да дâ парастос своме деди који је овде погинуо. Био сам изненађен да не постоји никакав запис о овом догађају.
Цео овај случај тешко и болно ми пада као унуку Солунског борца. Мој деда Милорад је код куће оставио жену и троје мале деце да би бранио своју земљу. Када се вратио 1918. године, нико га није дочекао. Жена и деца су помрла од болести и немаштине.
У предвечерје стогодишњице ове славне битке ми потомци ових славних витезова не желимо да им дамо достојан спомен и обележје.

РАДИША ТОДОРОВИЋ

Advertisements

24. маја 2012. - Posted by | Број 27, Историја

1 коментар »

  1. nazalost ciljenica je da svi mi koi zivimo u JADRANSKOJ LESNICI neznamo istoriju svog sela ,sramotno ali i dalje se zivi,malo ko zna tacnu verziju o pogibiji nasih hrabrih i smelih dedova,koi su Dali zivote za nase,dabi ih mi mladje pokoljenje (smelo) zaboravili … zaboravilo se za bracu mirkovic ,zaboravilo se i za porodicu arsenovic i avramovic koi je kroz isoriju bio nesrecan slucaj ,NAZALOS …

    Коментар од Branivoje Avramovic | 9. августа 2013. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: