Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Да нам причешће не буде на суд или осуду

Ко хоће да приступи Причешћу ван ова четири уобичајена поста, да пости седам дана пре тога, пребивајући у црквеној и домаћој молитви, и да се припреме за подробно исповедање грехова својих. Који су у браку, да се у те дане свакако уздржавају од супружанских веза. Пред осми дан, да пред свештеником исповеде све своје грехе, и од вечери ништа да не окушају: ко не може због детињег доба, болести или престарелости, нека поједе нешто мало, и од поноћи сви да се уздрже, пребивајући у молитвама, метанијама и духовним размишљањима, по својој моћи се припремајући.
Свети су људи одредили колико мора да се пости за причест. Нико не сме да брља; нико не сме да прекраћује то. Јер кад прекратиш данас, ти ћеш и сутра, и прекосутра. Зато је метар; зато је сат; зато је сунце; у исто време излази и залази. Права мера, право време. Тако су и Свети Оци одредили за причест потпун пост, без зејтина. Некад људи нису јели семенке од дулека; неко је чепутао оно сунцокретово семе, ал` кад је хтео да се причести, нико није чепутао сунцокретово семе, а камоли орас… И ти слушаш и мислиш како је то баш тако? И слушаш како те неко разрешио да не постиш и суботу и недељу кад хоћеш да се причестиш. Побогу и забога! Како може да се сједињење са Богом поравња са суботом и недељом? Ти хоћеш да се сјединиш са Богом кроз причест: „ Ко једе Тело Моје…“ То је Тело Божије и Крв; ти имаш да се спремаш без обзира да ли је субота или недеља, јер је то захватила и субота и недеља. Ако се субота и недеља не пости у обично време, данима преко године, али кад хоћеш да се причестиш, онда је то за тебе посно, и субота и недеља. Ако се субота и недеља не пости у обично време, данима преко године, али кад хоћеш да се причестиш, онда је то за тебе посно, и субота и недеља…Тако се пости и Божић и Васкрс ако човек хоће да се причести, а камоли недеља.
Они попови и теолози што кажу, да човек може да се причести, а да не сме у суботу и недељу да пости, ако га то закачиње тих дана, које треба да пости, тај број дана- не знају они ништа. Они не знају ни до носа, нису они никакве учитеље имали; то су шарлатани – не знају они ништа. Погледајте њихово служење: то је једно ништа то ти је њихово служење.
Немој да се причешћујете са три дана поста. Никада са три дана! То никада није такав јавашлук био, као данас. Да овакав свет, овако неваљао свет, недисциплинован, без побожности, тако раскошан и непристојан, да се причешћује са три дана поста; и то на зејтину!
Па то је против… Па то је, то је против памети, то је начисто шашаво. Шта још хоћемо ми да радимо, да ни мало не постимо? На шта личимо? Какав је то Причест ако ја ни мало не постим? Да л` ће он мени да помогне, кад ја тако се спремам за Причест? Мора то добро да знате: сваки човек прво себе упропасти, па другог.
Пијандура никад неће да буде строг према пијаници; неморалан неће никад да буде строг према неморалном. Неће да буде ни лажов строг према лажову. Исто и непобожан неће да буде строг према непобожном. Само ће исправни и побожни људи да захтевају дисциплину. И у Цркви, поставили су Свети Оци закон, дисциплину, за озбиљно спремање за Причест, а не како му драго. Ми смо нечисти, и тело наше, и душа наша је нечиста, па како да се причушћујемо без припреме? Господ улази у нашу душу, а она сва прљава. И кад постимо нисмо достојни – а камоли без припреме. Знамање последњих времена да се `лади однос према Причешћу, да то постаје обична ствар. Тако је почело – неки су рекли да нафора није ништа, да може да се једе пре нафоре, а сад се иде тако да се и Причешће на то сведе. Не дај Боже да постанемо к`o католици!
Католици немају Причест. И протестанти, они немају Причест; могу и да не посте, могу и да се не причешћују. Или се причешћивали, или се не причешћивали, они немају везе са Христом; и са правом вером. А ми, који примамо Бога у себе и сједињујемо се са Богом, морамо да постимо онако како су свети људи прописали: недеља дана без зејтина. Немој мени нико да дође другачије.
Рани хришћани су живели светим животом, па су се чешће причешћивали. А данашњи човек је у Цркви по милости Божјој, и мора да се пази да не мисли о себи више него што јесте. Рана Црква је строго држала дисциплину – за блуд и прељубу од Причешћа је одлучивала по 10-15 година, а за абортус по двадесет. Кад би се тога данас држали, ко би се причестио?
Кад вам кажу: „Треба дете да се причешћује; чим може да сиса, може да се причести.“ Где му стављаш Причест? Па где му меташ Причест? Је л` му меташ на усницу? Је л` му меташ на језик? Хоће л` оно тај Причест да прогуне? Хоће л` да остане тај Причест у устима? Ако је то најмање Причешћа, оно остаје у балицама; дете балице не прогуне, па што се правите шашави? Оно и балице пљује, њему мајка стално чисти, брише уста, а ти си му дао Причест.
Ко је крив за то? Је л` криво дете? Што је оно криво? А родитељи, они јесу донекле криви, а највише поп. Тај који препоручује. Докле дете не може да једе, и не једе, и не рани га мајка- не може да се причести.
Пост је некада био, није се нико бојао да ће се разболети од поста, да л` су то деца мала престала да доје, само престала, учвршћују се са маторима у пост. Пече им се кромпир. Прави им се сладак пиринач. Даје им се чорбица од пасуља, или попарица или качамак. Све се то радило и нико се није бојао болести. Зато што су били здрави, уздали се у Бога.
Ја сам се данас причестио зато што сам служио, а да нисам служио не бих могао да се причестим; ни свештеник не може да се причести ако не служи. Морао би да пости седмицу, па онда да се причести, а не само да се причести а да није служио. Јер сама служба чини скуп, чини сабор Апостола и Господа. Сам тај скуп он је везан за самога Бога и за Апостоле, за оно време, за онај догађај. И свештеници само који служе, они могу и да се причесте.
Данашњи Срби све више личе на безбожне људе са запада. Западни свет – то је свет пун безакоња; источни свет- то су све мухамеданци, као идолопоклоници; немају човечије дужности и осећања, моралност…
Бог је дао православни свет, и ради православнога света држи се кугла земаљска. Кад буде нестало православног света, да живи православно, свет ће да нестане.
Јер то мора тако да буде. Је л` да се одрже Хрвати и да се одрже Ватиканци, који су убијали народ будацима, и дете у колевци!? Је л` то побожност? Каква то побожност и каква то вера? Каква је то мухамеданска вера , кад они узимају два брата две рођене сестре? Какав је то брак кад он има десет жена, и кој зна каква су му и ко су та деца, та, између себе, шта су они од сто жена, каква браћа, какве сестре? То се види, по здравом разуму, да то није свети закон, да то није света праведна вера.

СХИ-ИГУМАН САВА (1924-2004) из манастира Вазнесење

Advertisements

22. јула 2012. - Posted by | Број 28, Духовност

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: