Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Легенда Дража Михаиловић

Фредерик Аугустус Фојгт (1892-1957), британски новинар (немачког порекла) и аутор неколико књига, највише познат по свом раду са „Манчестер Гардијаном”, као и његовог противљења диктатуре и тоталитаризма на европском континенту.

Запањујуће је колико људи је потресла вест да је Дража Михаиловић мртав; људи који су веома мало знали о правој истини, али су инстинкивно осећали шта је истина, и сада су исто тако убеђени да је почињена огромна неправда.
Неправде које се дешавају у свету данас су огромне, не само да су жртве небројене, него су и целе нације искорењене. Због тога не би било чудно када би неправда нанета једном човеку који није познат у овој земљи прошла без коментара. Међутим, постоји много коментара и то не само у штампи.
Коментар у штампи није од оних који би били за понос овој земљи. Једне велике новине изразиле су мишљење да Дража Михаиловић мора бити издајник зато што није био на победничкој страни. Како је још Самјуел Батлер написао:„Јер оданост је увек иста, било да се побеђује или да се губи.“
Друге велике новине исказују извесну забринутост. Покушавају да буду праведни: Како смо обавештени, Дража Михаиловић није заправо знао шта чини, није разумео шта се догађа у свету. „Снаге изван његовог утицаја“ су функционисале ту – он „није видео компликованост свог положаја.“ Веома хладно, објективно мишљење великих новина!
Али постоје стихови Вилијама Блејка о човеку чије је просуђивање било веома хладно и „Невођен осећањима малим или великим. Милог ли стања! Он није имао осећања никаквих.“
Ово је можда све што би се могло рећи у одбрану аутора чланка у великим новинама, да он не може да осети шта је добро а шта лоше јер он ништа не осећа.
Јавност међутим, није тако пуно хладна нити тако објективна. Има неке снажне предрасуде, нарочито о неистини и неправди. Када је саставила вести из новина и са радија – који никада није показивао такве предрасуде – да је Дража Михаиловић био стрељан као издајник, јавност је била узнемирена и то дубоко. Њене предрасуде су се узбуркале и то није било тако „мило стање“ као што је приказано у штампи или на радију. Јавност није веровала да је Дража Михаиловић издајник.
„Мило стање“ великих новина нарушено је једном малом сметњом – сметњом јер постоји „легенда“ о Михаиловићевом имену и зато што неки људи могу „наставити да га користе након његове смрти.“ „Легенда“ свакако постоји, и без обзира на то да ли ће се о њој причати, она ће наставити да постоји након његове смрти још много генерација.
Легенда може одступати од неких детаља из стварности или може бити потпуно измишљена, али често преноси основну истину – која често није приказана у великим новинама. Судећи по легенди – која се проширила без обзира на штампу и радио – Дража Михаиловић је јунак и патриота. У легенду верује јавност у овој земљи и у Сједињеним Државама и заиста јесте истинита. Зато је људе толико погодила вест да је он мртав.
Многи јунаци-патриоте су умрли протеклих година и још ће многи умрети у наредним годинама. Зашто су онда људи толико погођени?
Разлог је тај што још увек нису успели да се навикну на то да је изгубити битку само по себи нечасно. Они инстинктивно верују да је Михаиловић био прави савезник својој земљи која је имала толико лажних савезника. Мисле да му је његова земља пружила премало подршке и да је био случај погрешног представљања њега, да не кажем лагања: да је неправедно био препуштен судбини. Јавност не може да разуме како је он могао бити издајник када су Немци губили рат – када човек прелази на страну победника то је нечасно и разумљиво, али да човек треба да се врати на страну губитника је у потпуности неразумљиво.
Могуће је да људи не знају целу истину – штампа и радио су је пажљиво чували од њих – да се Дража Михаиловић борио за независност своје земље, да се одано борио на страни савезника, да му они нису дали скоро ништа са чиме би се борио, да је сачувао животе својих људи не зато што је био лош војник, већ зато што је био добар, не зато што му је недостајала страст, већ зато што је био пун страсти за добро своје земље и зато што не би кренуо у било какав подухват који би могао да резултира крвавом одмаздом. Борио се против партизана зато што их је сматрао непријатељима – ништа мање него Немце, што су догађаји и потврдили. Он се борио да би Југославија била слободна. Тито се борио да би она изгубила своју слободу.
Тито је био успешнији. Али људи у овој земљи и у Сједињеним Државама не воле Тита, упркос његовом успеху, упркос свим покушајима штампе и радија да га прикажу као великог, храброг и часног. Библија каже: „Крвопије мрзе поштенога.“ Зато је Тито мрзео Михаиловића – људи у овој земљи и у Сједињеним Државама верују да је Тито крвопија а да је Михаиловић био поштен.
Они такође сматрају да је одговорност за Михаиловићеву смрт велика – да је њихове земље исто деле на неки начин, да је нешто требало бити учињено да се спречи оно што је очигледно правно убиство човека који се борио за ову земљу као и за своју.
Верују да по речима Библије – постоји много речи које одговарају нашем садашњем стању – „правда подиже народ.“ У име те правде је Михаиловић умро – а могао је да се лако спаси, још давно, повиновањем или бежањем. Зато је људе толико дирнула његова смрт, зато је постао легенда – и зато ће се легенда преносити са генерације на генерацију.

ФРЕДЕРИК АУГУСТУС ФОЈГТ
Приредио: Милан Старчевић
Превод: Марина Ђурђевић

Advertisements

22. јула 2012. - Posted by | Број 28, Историја

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: