Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Ми смо криви

Прошли су још једни избори. По оној народној сјахао Курта, а узјахао Мурта. Приче о обећаном рају, срећи, богаташима који једва чекају да нас оките новчаницама завршене су. Све се полако враћа у нормалу. Народни трибуни забринути за нашу судбину одмориће се од напорног рада за свенародни бољитак на скромним летовањима на Девичанским и осталим егзотичним острвима.
Народ к’о народ! Једни ће да бране своје идоле, други ће да их куде и тако у круг. Забринути аналитичари и остала багра и даље ће се водити по најбитнијој одредби најстаријег заната: ко да више. И ко нам је крив? Нико други него ми сами!
Дакле, да будем јасан на самоме почетку. Сматрам да смо ми најкривљи за своју несрећу. Исто тако кривим комунизам-социјализам-самоуправљање, или шта-већ, под којим смо били. Комунизам који у својим основама има веома привлачне елементе социјалног учења лако добија своје симпатизере. Стога тешко могу да кривим наивне и обесправљене који су приступили овом покрету. Историја је показала да су управо такви идеалисти први напуштали комунизам и постајали његови највећи непријатељи.
Основна грешка и најтежи грех комуниста је сејање лажне науке да смо сви ми исти и једнаки. Нисмо и никада нећемо бити!
Разликују се паметан и глуп, богат и сиромашан, добар или лош. Семе зла које је посејао комунизам пао је на добро тле. Кад смо већ сви једнаки зашто би се било ко трудио да постане успешнији, бољи, паметнији?! Добили смо друштво медиокритета које је неспремно за било какве промене.
Комунизам је пао пре двадесет година. Чак су и најтврдокорније комуњаре промениле дрес и постале заступници новог система. Међутим наш народ као да још увек није схватио да рај на земљи не постоји, да хлеб не пада са неба и да држава нема чаробни штапић којим ће све проблеме решити.
Често се питам због чега смо допустили да најгори буду изнад нас? Да нас прате, прогоне, одређују шта ћемо да једемо, шта ћемо да пишемо, како да живимо? Због чега смо дозволили да нас уче глупљи од нас?
Како је дошло до тога да нам о љубави говоре бедници препуни мржње и злобе? Због чега верујемо митовима, лажима и преварима?
Како нам се живот претворио у непрекидни круг досаде, незнања и глупости? И опет питам ко је за све то крив? Нико други него ми!
А да је могуће другачије живети показују нам примери из целога света. Рецепти који се тамо примењују дијаметрално су супротни од наших. Тамо су редови испред позоришта а не испред сплавова, у аутобусима се читају књиге а не прислушкују туђи разговори. На власт долазе они који знају да ураде посао, а не они који причају лепе бајке. Историја се код њих поштује каква год била и колико год им се не допадала. Исто тако раздвојено је жито од кукуља, мит од истине, лоше од доброг. Тамо паметни заповедају, а глупи слушају.
Али шта ће нам то све то? Нама је лепо и у нашем блату. У њему бар можемо да се каљамо и радимо шта нам је воља. Навикли смо ми на лоше, што би нам нешто добро то сад кварило. Јер лепо је рекао Његош: „Пучина (народ) је стока једна грдна“.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

22. јула 2012. - Posted by | Број 28, Колумна

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: