Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Модеран, а занесен и ироничан

Чувени косовско-метохијски песник Радослав Златановић име је сасвим познато у свету поезије у Србији и шире. Златановић је песник који је имао и има срећу да у својој овоземаљској слави и данас ужива и убира јој добре плодове.
Радослав Златановић је рођен у Мучировцу код Косовске Каменице. Био је уредник издавачке делатности приштинског „Јединства“ и директор Омладинског позоришта у Приштини.
Овај чувени косовско-метохијски песник објавио је збирке песама „Додир лета“ са Лазаром Вучковићем и Божидаром Милидраговићем (1962), „Помирење сна“ (1970), „Горке светлости“ (1974), „Допевани год“ (1976), „Викање на стоку“ (1988) и „Грачаничка вечера“ (1995). Поезија му је превођена на енглески, албански, турски и македонски језик.
Песник Радослав Златановић је и данас члан редакције листа „Стремљења“, пише и преводи са енгеског, руског, албанског и македонског језика. Добитник је значајних награда као што су: Вукова, награда Лазар Вучковић, Грачаничка повеља (на видовданском песничком причешћу), Борски грумен (на међународном сусрету балканских писаца у Бору), Песничко успеније (на међународном сусрету писаца и сликара у звечану и Косовској Митровици), Димитрије Кантакузин (на завичајним сусретима писаца Косовског Поморавља) и Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије.
Песник Радослав Златановић добитник је и националне пензије Владе Републике Србије за врхунска достигнућа у књижевности у Србији.
Поезија Радослава Златановића је сва од изворне виталистичке радости певања и живљења, од атавизма и иронично-критичког дискурса који припада поенекад славјанском, понекад косовско-ресавском дијалекту. Уз Лазара Вучковића Златановић је родоначелник савремене српске поезије, модерног тона. Главно лице његове поезије је љубав, посвудашња, свеколика, љубав за људе, земљу, природу, Косово, посебно за жену. Најбољи љубавни стихови, острашћени су и необични попут поезије Бране Петровића, који су написани на југу Србије у другој половини 20. века.
Како су његови стихови посве јединствени, аутентични, без угледања на школе и моделе, тако је и његов језик сиров, експресиван, патетичан и занесен, модеран и ироничан у исти мах. Овај бард српске поезије на Косову сад обнавља и мелодију и риму у песништву.
После прогона са Космета 1999. године живи и ради у Полому код Владичиног Хана. Тада је и написао љубавну песму Абвесидора о својој великој љубави по којој је и песми дао име Абвесидора. Али, о његовој љубавној поезији, неком другом приликом.

СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Advertisements

22. јула 2012. - Posted by | Број 28, Култура

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: