Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Молитва за моју браћу (1)

1.
Господе Боже мој, радујући се Твом Васкрсењу, хвалим Те и певам Твојој неисказаној слави и Твом безмерном величанству. Благодарим Ти што си ми Твојом добротом дао да постојим и удостојио ме да будем учесник Твојих спасоносних добара. Ти си ме непрекидно избављао од несрећа које су ми претиле од мојих невидљивих и видљивих непријатеља. Благодарим Ти што си ме удаљавао од каљуге у коју сам могао да упаднем – јер с тим жигом вечне срамоте не бих смео да изађем пред лице Твоје, Господе, и лице народа којем припадам.
Благодарим Ти што си ме сиромаштву препустио и тако изједначио са већином – куда бих од данашње и сутрашње срамоте да сам стекао земаљско благо у доба владавине безбожника! Обогатили су се у овој земљи само они који су окренули леђа Теби, Господе, и роду своме! Они из својих раскошних вила и са богатих трпеза не виде сопствену народну несрећу.
Исповедам Ти се да сам се неизбројиво пута оглушао о своју савест, нарушавао Твоје свете заповести и био неблагодаран за толика добра која си ми учинио. У муци и очајању, гледајући призоре ужаса, питао сам Тебе, Господе: како можеш мирно да гледаш у оволику несрећу на земљи – народ српски, Господе, распет је на Твој крст и носи га ка Твојој Голготи.
Али, милостиви Боже мој, нека ова неблагодареност не буде већа од Твоје доброте. Погледај, Господе, сузе рода мог, сагледај и патње његове, саслушај и молитву његову и помози му, дај му оно што му је потребно за спасење, управи његов живот ка вечним вредностима како би и он, овако мален а непокоран пред пред земаљским силницима, славио пресвето име Твоје.
2.
И још Те молим, Господе, да браћи мојој, расутој по свету, подариш снагу како би лакше савладали толике патње и искушења и како би учврстили своју веру у Тебе, Господе, и сачували своје достојанство. Окрени лице своје, Господе, оснажи нас и надахни нас истином и снагом да вечно трајемо. Нема земље на свету коју нисмо потрусили својим костима и нема мора које нисмо залили својим сузама. Погледај гробља наша по свету, Господе – највећа су; услиши молитве живих да се дому своме и отачаству врате, да мајци и оцу прекаде гробове и да славске свеће упале на свом огњишту. Даруј му, Господе, слободу за којом чезне као што се чезне за хлебом насушним.
Нису се они расули по белом свету у трагању за лагодним животом – бежали су од маља и ножа безумника који су кидисали на главе њихове, и нејач њихову: да затру кућни праг и угасе им име Србиново.
3.
Милост за своју браћи иштем, Господе. За оне из Книнске крајне, из Славоније и Барање, из Босне и Херцеговине – Светог Саве дедовине – које непријатељи српског рода прогнаше са прадедовских огњишта и који су још у колективном смештају, у тужој одећи и са тужим комадом хлеба у рукама. Мислили су да им је Србија само мајка, њој су пружали руке кроз векове свог постојања, надали се да ће их заштитити од прогона и покоља, не слутећи да она, Србија, уме да буде и зла маћеха, да уме да постави рампе како би зауставила пролаз избеглица у Србију. Баш као што је зауставила продор српских избеглица с Косова и Метохије у центар Београда.
Да грађани не виде трагедију српског народа под комунистичком владавином.
Народ је знао да су српски комунисти отели Високе Дечане и ту светињу претворили у Политичку школу, дајући јој име Јосипа Броза! Срби су знали да су српски и шиптарски комунисти срушили православни храм у Ђаковици и на темељима тог храма, тамо где је био олтар подигли јавни клозет! Ни света Грачаница није поштеђена – све монашке келије биле су претворене и затворске ћелије у којима је ломљена кичма оним Србима који за братственике нису могли да прихвате дојучерашње фашисте и балисте.
Још нико није објавио чији су зулуми били већи: балиста или српских комуниста!
4.
Молим Ти се, Господе, да не дозволиш ово отимање српских земаља. Отимају нам најлепши драгуљ који се зове Косово и Метохија. Они кажу: парче земље! Није за нас Косово равница. Није ни долина, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице, нису ни богати рудници, Косово је душа Србинова, крв његова, рана незацељена, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете, са сваком капи млека из мајчиних груди примило и свету причест и свети завет: мржња на ропство и спремност умирања за слободу.
Милост за своју браћу иштем, Господе, за осмех ове деце у крилу забринутости мајки, за њихове очеве који с крстом у руци стоје на овим барикадама и молитвом бране парче слободе. Њихови далеки преци бранили су своју земљу и своју слободу огњем и мачем, потомци на барикадама, уз вијорење српских тробојки, крстом и молитвом бране своје домове и плаветнило неба…
Милост за своју браћу у разбраћеној Црној Гори иштем, Господе, за оне свештенике које изгоне зато што неће да буду “монтенегрини”, зато што не признају некакву црногорску цркву, за коју историја Црне Горе не зна, и зато што се чуде некаквом црногорском језику и превођењу владара и песника Његоша са српског на црногорски језик! Владајућа структура Црне Горе толико се отуђила од Србије да исказује нетрпељивост и мржњу. Црна Гора је признала шиптарску државу на Косову и Метохији иако зна да је Метохија листом била насељена људима из црногорских кршева. Није без велике нужде и јаких разлога Митрополит Амфилохије Радовић јавно отпослао ову поруку: “Црногорци, гори сте тирани од комуниста! ”
Само ти, Господе, можеш да им “ућераш памет у главу!”
Ти, Господе, најбоље знаш да неће бити спокоја на Косову и Метохији. Неће га бити ни за Србе, нити за Шиптаре. Срби знају да им је земља отета, Шиптари знају да су на отетој земљи. Доћи ће време у којем ће свако узети оно што је његово.
5.
Милост за своју браћу иштем, Господе! И за оног веселника који пре неки дан рече да смо ми Срби једини народ на свету који слави свој пораз на Косову! Врати му бар мало памети, Господе! Он мисли на Косовски бој пре 623 године. Не славимо ми наш пораз на Косову, ми славимо НЕПОКЛЕК пред освајачком силом! Ми славимо одбрану отаџбине! Као што славимо одбрану Београда и легендарног мајора Гавриловића, као што славимо Церску битку и војводу Степановића, као што славимо Колубарску битку и војводу Мишића.
Могао је кнез Лазар да не изађе на мегдан, могао је да пољуби скуте султану Мурату и насилницима отвори све капије за улазак у Србију, могао је да му преда кључеве своје престонице. Тако би и честити кнез и браниоци отачаства сачували своје животе и своје земаљско благо али би заувек угасили чежњу Србинову за слободом.

Наставак у следећем броју

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Advertisements

22. јула 2012. - Posted by | Број 28, Друштво

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: