Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

О славној династији Романов

У циљу дубљег разумевања због чега је руски народ толико тешко страдао, како да се повинујемо пред Господом и како да задобијемо опроштај неопходно је споменути пре свега на каквим основама је израсло и како се временом развијало руско царство. То је била православна вера и самодржавље.
Милошћу Божијом Руси су изашли из мрака многобоштва што је радикално изменило наше претке.
Од кнеза Рјурика Русија под покровом Божијим креће узлазном путањом. Но са смрћу цара Фјодора Ивановича (народ га је звао Иван Звонар, био је ментално ограничен због чега је из сенке владао Борис Годунов, прим. прев.) сина цара Ивана Васиљевича Грозног који је био привржен православљу почиње тешки период у историји Русије.
Крај династије Рјуриковича доноси дане невоља и великих смутњи у Московској царевини но ипак Русија опстаје.
Отаџбина је у ужасном стању. Династичке борбе, преврти, међусобне заваде (мисли се на период борбе Бориса Годунова са бољарима, прим. прев.) су ознака тог доба. Но ипак Господ чува свету Русију. Свевидеће око Господње је увидевши тешку ситуацију повело Русију у нови период – самодржавну царевину која је довела земљу до највећег значаја међу државама тог доба.
Романови су у 13 веку били родоначелници седамнаест руских племићких породица. У првом колену они нису имали презимена, већ само надимке, који су потом замењени презименима добијеним од имена. Тек од четвртог колена добијају презиме Захарини-Јурјев. Од Романа Захарина-Јурјева породица почиње да носи име Романов. Роман (1503-1543) и његова супруга Уљана Фјодоровна (у монаштву Анастасија, умрла 1579) имали су петоро деце. Њихова прва кћерка Анастасија Романова је била супруга цара Ивана Грозног. Имали су и сина Никиту Романовича.
Први Романови на руском двору стекли су велику наклоност свих друштвених слојева, због доброг понашања и поштења. Од почетка династије Романови су имали мученичку судбину. Њихови непријатељи пре свега Борис Годунов решио је да од њих отме скиптар руске царевине.
Годунов угашени руски племићки род је по старим родословима татарског порекла. У 13 веку долазе на руски двор. Први познати Годунов се прекрстио и добио име Захарија. Служио је кнеза Ивана Даниловича Калита. Успон доживљавају на двору цара Ивана Грозног понајвише због Бориса Годунова. Користећи своју велику интелигенцију Борис Годунов не само да је успео да задржи свој положај него је и напредовао. Иван Грозни је на самрти именовао Бориса Годунова за једног од управитеља земљом пошто је његов син Фјодор био неспособан да влада.

Борис Годунов

По трагичној смрти царевића Димитрија (1591) и смрти цара Фјодора по дубоком убеђењу патријарха Јова да ће Борис Годунов бити најдостојнији престола и да ће завести мир и ред у земљи зимски сабор је одлучио да „нико сем Бориса Годунова не може да тражи престо“. После много убеђивања, па чак и претњи да ће бити искључен из цркве Борис пристаје да постане цар. Крунисан је 1. септембра 1598. године.
Током првих година његове владавине за њега су говорили да је: „Мирисни цвет, човек који је својом мудрошћу и снагом превазишао све савременике, онај који је учинио много за Русији, цар који је покушао да искорени корупцију, али није успео у томе до краја“.
О његовим манама савременици су рекли: „Од питомог човека у нападима беса је постајао чудовиште, које верује клеветама и који се у таквој злоби може упоредити са прошлим царевима. Због клевета злих многе добре људе је погубио због чега је изазвао бес многих. Због тога су и устали на њега и свргнули га са престола.“ (да би се правилно разумела ова епоха потребно је знати чињеницу да је Борис Годунов највероватније боловао од тешког облика параноје што је изазивало честе промене расположења, прим. прев.)
Од 1600. године царева параноја се увећава. Идуће године по лажној клевети цар Борис Годунов је наредио протеривање свих чланова династије Романов. Сви од младих до старих су разаслати по земљи. Неки су убијени, а већина је претрпела тешка злостављања. Најстарији од браће Романов Фјодор Никитич је послат у Синајски манастир где се замонашио и добио име Филип, а његова жена је исто тако замонашена под под именом Марта. Будући цар Михаил (син Фјодора Никитича, прим. прев.) је у шестој години послат у манастир. Одвојен од родитеља живео је у веома суровим условима, често не имајући ни одећу.
Брат Фјодора Никитича бољар Александар је послат у једно село код Свето Кирило-Белојезерског манастира где је и убијен. Из лозе Романов мученичку смрт су доживели и враћа Василије и Иван. По том обрасцу и даљи сродници Романових су уморени.
Прогон невиних људи може се довести у вези са многогрешним стањем Руса у том периоду. Али после свих прогона и катастрофа долази до коначног решења и довођења новога цара на престо. Велики патријарх Гермоген је предвидео да ће руском земљом владати Михаил Фјодорович Романов. Веома је поучан и значајан овај догађај за будућност руског народа по древним руским летописима.
„О том дану многи у Русији говоре бучно и са великим сузама“. 7 фебруара 1613. године је сазван велики земаљски сабор најбољих и најпаметних људи сабраних из целе Русије који су изабрали за цара шеснаестогодишњег Михаила Фјодоровича Романова. Познати историчар и истраживач је о овоме рекао: „Само деловањем Светога Духа може се објаснити толико једнодушна одлука сабора племића који су међу собом били најгори непријатељи“.

Цар Михаил Фјодорович

21. фебруара 1613. године у недељу православља сви свештенослужитељи, чланови Сабора, бољари, племићи, прост народ, деца, па чак и одојчад су се окупили у Успењском сабору Кремља да се помоле Богу „да од њих одврати праведни свој гнев, са милошћу погледа народ и да им подари цара праведног и Светог, благочестивог и Христољубивог, који ће их водити из генерације у генерацију.“ Сви су обећали „да ће му служити верно против свих издајника и непријатеља, као и да ће се до смрти борити за крст часни.“
Тог дана је млади Михаил проглашен за цара, великог кнеза московског и самодржца руског. У свим храмовима престонице служени су молебни за здравље новог владара. Под звоњавом са цркава дата је свенародна заклетва цару.
Милошћу Божијом дошао је крај смутњама и крвавим обрачунима око мењања владара. Коначно је изабран цар који је имао подршку целог народа. Ипак будући цар је морао да прихвати ту дужност. Делегација је упућена у Ипатијевски манастир где разговорају са Михаилом и његовом мајком монахињом Мартом. По сачуваним успоменама чланова делегације Михаил је одбио титулу цара, а и његова мајка Марта се успротивила томе не давши благослов. Делегација је убеђивала Михаила следећим речима: „Сабор вас је изабрао под патронатом Светога Духа, не по нашем нахођењу већ по жељи Божијој која је изражена у једномислију хришћанина из Москве и свих крајева Русије.“
Три пута је архиепископ Теодорит молио Михаила да постане цар. Један историчар је записао: „Све је пало ногама пред Михаилом и жене и мушкарци и деца“. Монахиња Марта је пала пред Теодорском иконом Пресвете Богородице (која је по црквеном предању као и Владимирска икона насликана од стране Светог Луке) и завапила: „Нека буде воља Твоја, Владичице. У твоје руке предајем сина мојега. Упути га на прави пут за добробит православља и отаџбине.“
Одмах по доласку у Москву Михаил Фјодорович је отишао у Успенски сабор где се поклонио руским светињама. По одслуженом молебну, млади цар се обливен сузама помолио Господу да му пружи подршку у предстојећем тешком послу.
11. јула уз велико славље Божији изабраник је крунисан на трон Руског царства. Православну Русији измучену и страдалну поново је уздигао самодржавни цар. Цар по Божијој вољи добро је усвојио поуку: „Куда од ходи, Бог га усмерава“ (Приче 21, 1)
Новоизабрани цар је положио заклетву и потписао повељу о постављењу. Наши преци су саставивши повељу послушали вољу народа да у овој и у свим будућим генерацијама верно служе царској династији Романов. „И ко устане против овог саборног постављања-био он цар, патријарх или било који човек да је проклет и у овом и у будућем времену, да никада нема благослов и нека буде одлучен од Свете Тројице.“
Дано обећање је дато заувек и ниједан други Сабор и ни под којимоколностима не може укинути одредбе ове повеље. Од цара Михаила његова титула постаје наследна у руском народу.
Млади цар Михаило и поред многобројних искушења и проблема је био веома нежан, добро васпитан и интелигентан, радознао. Заиста је био постављен од Бога. Свевишњи га је поставио на ово веома тешко и значајно место да би царство извео из олује и уздигнуо Русију. Он је био православни цар, дубоко предан предању цркве и њеном наслеђу. Његовим доласком на престо укрепљена је Русија и спасена од погибије. А шта је то спасло Русију? Јака вера у Бога, пламена љубав према православној цркви и преданост и верност руском самодржцу изабраном од Бога. То је главно упориште Русије које је спасавало и у будућим временима.
Славна династија Романових је владала преко триста година, дарујући на славу Русије, а на страх непријатеља највеће цареве: „ћутљивог“ Алексеја који је сјединио малу Русију са великом (Московском), Петра Великог који је Русији отворио прозор ка Европи, Катарину Велику која је Русију сјединила са Црним морим и вратила јој западну Русију, благословеног Александра који је говорио дванаест језика који је Русији донео Пољску и Финску, мудрог Николаја I, Александара Ослободиоца… И на крају обновитеља земље руске Николаја II који је у себи садржао све врлине претходника.
Николај II је ојачао националну валуту, подигао извоз, градио железницу и подарио земљи парламент. А оклеветан је да је диктатор, он који је био демократски ослоботељ. Био је јединствени човек у Русији који никада није мислио на себе и своју корист, већ само на интересе народа.
Историја неће заборавити да је помазаника кога је измолио руски народ, истог предао непријатељу који га је погубио прекршивши Господњу заповест: „Не дирајте у помазанике моје“ (Псалам 104, 15). Исто тако историја нас опомиње на период после пада монархије и самодржавља у којем је убијено преко десет милиона људи.
Године 1942. епископ Натанаил (Лавов) пише: „Наш народ је учинио тежак двојни грех: збацио је цара помазаника Божијег, и то само због чињеница да је био у потпуности праведан, да је бескомпромисно вратио свој царски дуг и служио правди Божијој. Народ није хтео да са царом има овакакав подвиг, одрекао се крста и приволео се најнижим земаљским поривима. Борили су се за привидне политичке вредности, сањали да ће освојити тако читав свет, несвесни да ће њихове грешке бити наплаћене тешким мукама. Они су желели политичку важност, они су желели своју земљу и да виде свет. Њихова земља је отета до последњег педља, а свет нису видели још много, много година.“

По материјалу из књиге: ЦАРСКА ПОРОДИЦА
Превео са руског: В. П.

Advertisements

22. јула 2012. - Posted by | Број 28, Тема броја

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: