Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Посестриме

Готово да није било дана, а да две вране не посете једна другу. Њихова повезаност и међусобна приврженост превазилазила је сваки вид пријатељства, па су, не ретко, умеле рећи да су сестре. У намери да ово посестримство и овековече, будно су мотриле на све оно што је излазило из њихових уста. А у њима, сем похвала, није се налазило места ни једној другој речи.
– Како ти је данас дивно перје, мила – знала би да каже једна од њих.
– Ни приближно као твоје, драга сејо – узвраћала би друга.
И док су за већину њихових познаника представљале узор, дотле су неколицини били трн у оку. Гледајући да га ишчупају пре него што им окрвави отврднула срца, они, у договору са чавком, реше да им подвале. Прилику су добили већ наредног јутра, када је једна од врана дошла на воду. Разменивши са њом неколико необавезних речи, дођоше они и до главног.
– Да ли се ти још увек дружиш са оном сплеткашицом? – упита је чавка.
– Не знам на кога мислиш… – збуни се врана.
– Па на ону твоју „посестриму”, дабоме,… на кога би другог.
И ту њеној лажљивости изненада притече у помоћ граја осталих птица. Врана је, као што се то од ње и очекивало, узела посестриму у заштиту.
– С којим правом ти њу називаш сплеткашицом…?!
– Молим… како хоћеш – узмицала је чавка, поигравајући се. – Међутим, ја сам уверена да се ти не би толико бусала, нити би њу бранила, када би је чула како ти се подсмева.
И не сачекавши да ова ишта каже, чавка поче да их опонаша, неприродно изврћући и њихове речи и њихове кретње.
– Како ти је дивно перје, сестрице мила – ко да су га краве лизале!
Овакво њено понашање изазва у друштву салву смеха, што, опет, додатно поткрепи њену немилосрдност.
– Али, као што рекох, молим лепо; нисам противна. Ако ти волиш да ти се подсмевају, шта ћу ти ја?
Нажалост, свака њена реч погађала је жељено место, па сломљеном и израњаваном вранином оку и уху није много требало да у све поверује. Скрхана болом, она одлети да га подели са оном која је чека.
Ни не слутећи шта јој се спрема, посестрима стаде још издалека да јој се радује; али како ова отвори своја уста, радост се изгуби, а на њено место належе се туга.
– Издајице! Како си само могла…?! – узвикивала је врана, допуштајући гневу да је води. – Али, нека ти буде: можда су мене краве и лизале, али бар ми нису перје жвакале – као теби!
То рекавши, она утече и не осврнувши се, и никада више не крочи у њено гнездо. А посестрима, којој је перје од силне туге онога дана скроз побелело, гле, још и данас плаче кад год је види.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

Advertisements

22. јула 2012. - Posted by | Број 28, Прича

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: