Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Повратак цара

Постоји много судбоносних датума у светској историји. Догађаји који су се дешавали на те дане одређивали су судбину људи, држава и система. Један од тих датума је и 17. јул. Убиство цара Николаја II у Русији 1917. и генерала Драгољуба Михаиловића истога датума 1946. године означило је прекретницу једног доба и повукло границу између добра и зла, између лажи и истине.
Обојица поштовани од свог народа, домаћини, борци, добри људи. И један и други изложени невиђеној пропаганди која је за једини циљ имала њихово блаћење и уништење. Њихов грех је био што се нису предали, што су волели свој народ, своју земљу и своју веру. И што нису допустили да скоројевићи и бандити узму власт у своје руке.
Деценијама није смело да се говори о њима. Спомињани су у уџбеницима и књигама као тешки зликовци, ниткови и непријатељи напретка. Описивани су њихови страшни злочини, снимани пропагандни филмови у којима су представљани као пијанци и блудници. Народ је то прихватио без трунке сумње и окренуо се новим идолима.
Систем створен на крви невиних, на сузама гладних, прогоњених и понижених пао је као кула од карата. Народне очи су се коначно отвориле. Виделе су безброј масовних гробница, редове гладних, уништеног сељака, протраћену индустрију, бескрупулозне диктаторе огрезле у народној крви. Ипак било је касно. „За просутим млеком се не плаче“, каже народна изрека.
У таквом мраку и безнађу као највећа светиљка засветлела су два лика. Цара Николаја и генерале Драже. Њиховим примером показано нам је какав живот треба живети, какву жртву треба поднети и каквом путу треба следовати. Из океана прљаве пропаганде неиспрљани су испливали мученици за веру, народ и државу.
Међутим ми и даље терамо по своме. Изгледа да нам амбис у који смо упали није довољан, па хоћемо да тонемо још дубље. Нигде у свету није теже него у данашњој Србији рећи истину. У моди је лаж. Животна, историјска, друштвена, духовна лаж. И даље се нисмо опаметили па за своје главешине бирамо оне најнедостојније, а за чување наредног напретка бирамо највеће лопове. Нико из комунистичке клике није одговорио за своја недела. Творци најстрашнијих мучилишта слободно се шетају улицима и подсмевају жртвама. У историјским уџбеницима учимо лажну историју, на школама и факултима предају људи који су безнадежно заражени вирусом мржње и презира према свом народу. За црквене великодостојнике бирамо најгоре, оне који су лишени било какве везе са реалношћу и за које је једина брига њихов стомак и безгранична сујета.
Каквим путем требамо да идемо показано нам је у примеру цара Николаја и генерала Драже. И ко зна можда је овај 17. јул прилика да окренемо точак историје назад, да се повратимо из овог пакла и да уништимо авет коју носимо на леђима већ много, много година.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

Advertisements

22. јула 2012. - Posted by | Број 28, Уводник

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: