Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Георгије Бојић Џиџа – Витез крста и слободе

Из штампе је изашла нова књига у издању нашега Центра „Георгије Бојић Џиџа – Витез крста и слободе“ аутора Милана Старчевића. Књигу можете поручити на број телефона: 064/477-4496 и мејлом на: starac0@sunrise.ch. У наставку доносимо рецензију ове изванредне књиге.

Читалаштву и српској јавности топло препоручујем књигу „Животопис оца Џиџе“, Милана Старчевића. Ова књига представља значајан допринос српској историографији из периода Другог светског рата. Личност монаха Георгија Бојића, игумана манастира Трoноша и команданта Јадарске чете Церског одреда, под командом пуковника Драгослава Рачића, била је фрагментарно дотицана у оквиру научних књига, документарне грађе и публицистике, објављиваних у последње две деценије. Међутим, тек са Старчевићевом књигом лик и дело Георгија Бојића, монаха и равногорског команданта, у народу познатог под именом отац Џиџа, осветљени су и сагледани у свој сложености времена у коме је живео и борио се.
Ситуација у којој српски монах, поред крста, узима и оружје и бори се није типична, али ни непозната у српској историји. Примери Рафила Банатског, игумана Пајсија, ђакона Авакума то најбоље потврђују. И код других православних народа налазимо сличне примере; сетимо се двојице руских монаха, Пресведа и Ослаба, који су, по благослову Светог Сергија Радоњешког, били учесници битке на Куликовском пољу (руском Косову, п. а.) Битка је почела тако што је руски монах Пресвед изашао на двобој татарском јунаку Челебејеву. Челебејев је погинуо, а Пресвед је тешко рањен, што је, према ондашњим сведоцима и хроничарима, био знак да ће битка бити тешка, али да ће Руси ипак победити. Отац Џиџа представља део те историјске вертикале и наше народне традиције, у којој су српски владари, митрополити и калуђери, попут Светог Петра Цетињског, Његоша, и поменутих ђакона Авакума, Рафаила Банатског, игумана Пајсија, веру и отечество бранили крстом и мачем.
Разлог што до сада у историјској читанци поменутим црквеним борцима за верску и националну слободу српског народа није придружен и отац Џиџа јесте једна нова и до тада непозната историјска ситуација код Срба, настала након првих месеци ослободилачке борбе против немачког окупатора 1941. То је био грађански рат у српском народу, рат између равногораца и партизана. Отац Џиџа је припадао пораженој страни, а као што знамо, историју су, од 1945. године, писали победници − Комунистичка партија Југославије, на челу са Јосипом Брозом Титом. У том смислу, ова књига даје снажан допринос процесу исправљања ове велике историјске неправде. У разумевању ове ретке синтезе у једној личности, монаха и ратника, треба рећи да је отац Џиџа био резервни капетан, што значи да је прошао официрску обуку, да је познавао војну тактику и командовање.
Као српски родољуб и официр који осећа обавезу према Отаџбини, заједно са другим патриотама и српским националистима, отац Џиџа се 1941. ставио на располагање српском покрету отпора, односно Југословенској војсци у Отаџбини, под командом генерала Драже Михаиловића, потоњег министра војске у избегличкој југословенској влади у Лондону.
Отац Џиџа игра важну улогу у народном устанку у Подрињу. Учествовао је у ослобођењу Лознице, септембра 1941. године, када је погинуо пуковник Веселин Мисита. Лозница је први ослобођени град од Немаца у тадашњој окупираној Европи, и још једна вредност ове књиге јесте што скреће пажњу на ову важну историјску чињеницу. У времену када медијски рат против српског народа траје више од две деценије, и када некадашњи џелати покушавају да са жртвама замене историјске улоге, и када Србе и српске националне организације оптужују чак за фашизам – објављивање Старчевиће књиге, где се веома документовано потврђује операција ослобођења Лознице од стране четничких снага, представља снажан и непобитан доказ о антифашистичкој борби српског народа.
Аутор је истраживачки напор усмерио не само на ратно, него и на предратно време, не само на западну Србију, него и на Фрушку гору − завичај оца Џиџе. У контакту са фамилијом Бојића прикупљени су важни биографски подаци о јунаку ове књиге, који осликавају једну духовну и сензибилну природу оца Џиџе, коме су православље и српство били примарни, да не кажемо, најважнији у животу. У недостатку документарне грађе и мемоарских записа, веома је значајно што је Милан Старчевић пронашао и објавио неколико песама оца Џиџе, написаних у шабачком затвору пред стрељање. Тих неколико песама не само да сведоче о непознатом уметничком дару оца Џиџе, него и на најбољи начин оцртавају његов карактер и мотиве који су га повели у ову тешку и неизвесну борбу.
Књига се чита у једном даху, као најузбудљивији роман, а у овој националној драми на позорници Другог светског рата поред главног јунака, оца Џиџе, појављује се низ занимљивих личности, пре свега његових сабораца из Церско-мајевичке групе корпуса, националних и политичких посленика из тог историјског периода, свештеника који су подржавали националне снаге, пратилаца и јатака. Аутор прати припреме и устанак у Подрињу 1941. године, најзначајније борбе Јадарске чете са Немцима и партизанима, одлазак припадника Југословенске војске у Отаџбини 1944. у Босну и њихов повратак у Србију 1945, живот у илегали, хапшење, интернирање у шабачки затвор и стрељање. Аутор овог текста не може а да не изнесе свој став о одлуци командног врха Југословенске војске у Отаџбини, након битке са партизанима на Зеленгори 1945. године, да се четничке јединице у мањим формацијама и групама врате у отаџбину, за коју мисли да је била без икаквог војно-стратегијског оправдања, и да је коштала равногорски покрет губитка официрске елите и војника који су изнели националну борбу током четири године рата, укључујући ту и припаднике политичке и цивилне власти. Чини ми се да је идеја повлачења и концентрације националних снага у Словенију и стварање јединственог антикомунистичког националног фронта, чији би стожер чиниле јединице Драже Михаиловића из Србије, уз подршку црногорских четника под командом Павла Ђуришића, јединица из Далмације под командом војводе Ђујића и респектабилних снага Српског добровољачког корпуса, била у политичком и војном смислу неупоредиво сврсисходнија.
Србија је имала два устаничка покрета: равногорски и партизански. Убедљиво највећу већину у оба покрета чинили су Срби, што значи да су губици у сукобу ова два покрета били српски губици.
Национално помирење у Србији је велики циљ. И оно се у великој мери остварило у потоњим генерацијама; херојска борба српског народа у Крајинама и Републици Српској, јединство и отпор Србије пред НАТО агресијом 1999. године то потврђују. Национално помирење јесте велики циљ, али тај циљ ни у ком случају не сме да у други план стави насушну потребу за истином; као што је рекао Аристотел: „Драг ми је Платон, али ми је истина дража“. Истина не проистиче само из сазнајне природе човека, она је фундамент који је уграђен у темеље божанственог поретка, јер је Господ наш Исус Христос рекао: „Ја сам пут, истина и живот“.
Коначно, сви учесници у јавном и политичком животу једне нације треба да буду вредновани са становишта националне одговорности.
Не спорећи да је велики број Срба ступао у партизански покрет вођен можда разумљивим мотивима − одбраном голе егзистенције пред терором усташа, што је посебно био случај на Кордуну, у Банији, Лици и Поткозарју, или идејама социјалне правде − мора се рећи да је Комунистичка партија, која је била на челу партизанског покрета, насилно у српски народ унела једну идеологију која је противна Богу и суштинском карактеру српског националног бића, да је комунистички послератни режим спроводио антисрпску политику и донео дугорочне одлуке које су биле противне српским националним интересима, и које, и дан данас, имају озбиљне и тешке последице по српски народ.
Довољно је само поменути авнојевске републичке границе, које су потом од стране Запада и Бадинтерове комисије проглашене за међународне, и које су српски народ поделиле и оставиле да живи у четири различите државе. Несумњиво да проблем шиптарске националне мањине и сепаратизма не би били данас толико изражени да после Другог светског рата Шиптарима, у духовном средишту српског народа, Косову и Метохији, није дата широка територијална аутономија која је имала елементе државности.
Историја је велика учитељица живота. Она није само осветљивач прошлости, него и путоказ за будућност. Српски народ има проблем са памћењем, односно правилним разумевањем историје. Кратко памћење код Срба има не само историографске, научне, већ и опипљиве суштинске и егзистенцијалне последице по читав наш народ.
Ова књига представља акт у борби против самозаборава.
Нека Бог укрепи аутора и све оне који су радили на овој књизи, душу монаха Георгија Бојића насели у место одмора, где нема бола, патње ни уздисаја, а погинулим и умрлим учесницима и жртвама несрећног грађанског рата пода вечни мир и спокој.

СЛОБОДАН ЕРИЋ

Advertisements

22. јула 2012. - Posted by | Број 28, Историја

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: