Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Црвена машна

„Охолост долази пред погибао,
и поносит дух пред пропаст.”
(Приче Соломонове, 16, 18)

532741987a6c5eabce8На једној фарми нађу се у друштву: коњ, крава, петао, кокош, свиња и пас. Како је власник био душа од човека, он се према свима односио с пажњом. Ни једној од животиња никада и ни у чему није правио меру. Дирнуте оваквом љубављу, ни оне нису остајале бездушне: свака је давала од себе и више него што се то од ње очекивало. Тако је коњ постао домаћинов ослонац у сваком раду у пољу; крава је давала млека више од просека; кокош је носила јаја и кад друге нису; петао је пазио на време; пас је пратио свог господара и верно чувао и њега и његово домаћинство… Једино је свиња, на сав домаћинов труд, гледала с висока.
– Баш сте луди! – говорила им је гласом пуним охолости. – Што не уживате, будале, кад већ можете. Угледајте се на мене!
Заиста, сем што се по цео дан излежавала у свом обору, бирајући шта хоће и шта неће, она ни за шта друго није била способна. Уобразивши да је неко и нешто, чекала је да јој све други поради.
– Не буди такав сноб! – говориле су јој остале животиње. – Дај, тргни се мало! Неће ти то што радиш изаћи на добро.
Али свиња се није освртала на њихова упозорења. Напротив. Из дана у дан постајала је све захтевнија.
А једном приликом, изненада, усред недеље, наврате домаћину неки драги гости. Како им је број био поприличан, а останак непознат, човек се уплаши да неће имати довољно намирница. Стога на брзину преломи у себи и реши да жртвује једну од животиња. Само, питање је било: коју?
– Коњ ми је десна рука – размишљао је он у ходу – а и велик је за нас. Крава је добра и млеко јој је изврсно; ни неколико телади не би било на одмет. Кокош и петао добро раде свој посао, а, искрено, нико се, једући их, не би наситио.
На псе, Богу хвала, знам да нису прешли. Дакле, остаје ми само свиња…
И док јој је прилазио, настави да премишља.
– Око ње имам највише посла и највише ми времена одузима. Најгоре је што то, бар досад, није показало никакву сврху. Е, да видимо сад… !
А свиња, мислећи да јој је поново дошао ред за тимарење, изађе онако полакомљена и надута и стаде управо на оно место, са кога је њена нагојеност од ленствовања највише бола човеку очи. Гледајући је, овај задовољно изјави:
– Послужиће…
И, напуштајући је за кратко, оде да потражи све оно што је било потребно да он њој окачи црвену машну а она њему да испише свој тестамент.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

Advertisements

5. децембра 2012. - Posted by | Број 29, Прича

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: