Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Интервју: др Драган Вуканић, дечји хируг

Организација-кључно питање трансплатација

7037_bgd14-dragan-vukanic-foto-jelena-vucetic_fТрансплантација (пресађивање) органа као начин лечења болесника са инсуфицијенцијом бубрега, јетре, срца је проблем свуда у свету. У Србији се око овог питања, које је увек актуелна тема, подигла прашина пред изборе. Од нове власти се очекује да оживи трансплантациони програм који је на издисају и на овом пољу понуди ефикаснија решења која ће смањити број болесника на дијализи, побољшати квалитет живота лица са трансплантираним органом, рационализовати буџет здравства.
Доктор Драган Вуканић, специјалиста дечји лекар, микрохирург Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, предводник тима за трансплантацију бубрега код деце, говори за „Глас са Цера“ о овим питањима.

Шта би конкретно могло да се предузме у циљу решавања проблема везаних за експлантацију и трансплантацију органа како би овај програм оживео?
У земљи има тренутно 4600 пацијената на дијализи. Од тога је, како кажу, бар једна трећина субдијализирана, значи неоптимално дијализирана јер су апарати са истеклим роком употребе. А како се трећина буџета за здравство издваја за хемодијализу, ако бисмо увели трансплантацију уместо дијализе, за две-три године могли би да смањимо тај део буџета за половину. А онда ћемо моћи да се одрекнемо и оних апарата који су застарели.
А поједини центри који нису на адекватном нивоу какав захтева ЕУ неће бити ни потрбни јер ће се број пацијената који су на хемодијализи а не могу бити трансплантирани или нису дошли на ред, смањити на разумну меру. И у најразвијенијим земљама једна четвртина пацијената не дочека да буде трансплантирана. Прављењем једног националног тима за трансплантацију који би био врло мобилан могло би много да се уради. Надам се да ће нова Влада и нова гарнитура Министарства за здравље као примарни циљ поставити питања у вези помоћи деци и људима са поменутим проблемима. Ми годишње на Дечјој клиници урадимо 10 до 15 трансплантација бубрега. Прилив нових пацијената, кандидата за трансплантације је негде 8 до 10 годишње на нивоу Србије, Црне Горе и Републике Српске. Дечја клиника у Тиршовој врло лако може да покрије тај број али је то врло мали број операција које један тим може да изведе. Међутим има једно питање а то је питање пацијената који су до 24 –године живота кандидати за трансплантацију а најчешћи разлог што су на дијализи је нека од урођених аномалија.
А ми на Дечјој клиници имамо најбогатије искуство са урођеним аномалијама бубрега и уринарног тракта, па зашто се сви ти пацијенти не би пребацили код нас? То би већ подигло број пацијената на неких 100 и више.

Какву сарaдњу остарујете са центрима и стручњацима из света који су успешни у овој области?
Доста је светских стручњака било укључено у трансплантацију бубрега код деце. Прво због тога што ми нисмо имали искуство. Један од пионира у томе био је професор др Бјуик из Лондона са којим смо врло успешно сарађивали годинама и до његовог одласка у пензију свако ко је хтео могао је да добије адекватно образовање или бар добре смернице како научити то што је потребно да би могло да се ради. После њега врло озбиљно име које је трајало је др Ел Мекреш из Египта човек који је врло успешно радио са нама. Од њега сам највише научио јер је он имао енормно хируршко и трансплантационо знање и свакако велико искуство. Моментално сарађујемо са професором др Мартином из Лиона који је био декан а сада је шеф катедре и хирургије и човек који је лидер на пољу медицине у Француској. Од њега смо могли много да научимо не само у смислу трансплантације него и у смислу организације службе донаторства и организације трансплантације на нивоу државе. Са др Мартином сам радио на пацијентима са високим ризиком, пре свега са килажом испод 10 до 12 килограма. Он је вољан да разговара на тему оранизација донаторства и донаторских картица и, како то они зову, клуба донатора. А са друге стране су и питања како организовати експлантациону и трансплантациону хирургију на нивоу наше државе. Треба стално мислити на то да ће Србија радити трансплантацију и за Црну Гору, Републику Српску а за једно дуже време и за Босну и Херцеговину.
Може неко да се не сложи са овим па да тражи решења а некој другој страни, али резултати рада трансплантације бубрега које ми у Тиршовој радимо много говоре о нашем квалитету рада и о нашој способности да можемо такав посао врло успешно да обавимо.
Напомињем да са невероватним резултатима ради и професор др Дарко Марковић са ВМА који је прошле године урадио 12 трансплантација јетре а до сада укупно 26 трансплантација и све су му успешне. А то што се тренутно не ради је зато што неки људи стално нуде своје организационе способности, своје идеје и много пута свесно или несвесно блокирају добро смишљену организацију јер не могу себе да удену у целу причу.

У вези са успешнијом трансплантацијом је и обезбеђивање органа за пресађивање како са живих тако и са мртвих донатора?
За трансплантације је неопходно прво одрадити донаторство. А за то је потребна, пре свега, широка подршка Министарства Владе и медија а и свих других учесника у целом процесу планирања и договарања донаторства у Србији од локалне самоуправе, регионалних медицинских центара који би морали да се обуче а многи већ имају услове да раде кадаверичне експлантације то јест обезбеђивање бубрега. Верујем да је то и на пољу трансплантације јетре врло могуће. Лако је и брзо доћи до добре организације. Једна мала Хрватска (која је трећина Србије) је прошле године урадила 1000 трансплантација а претпрошле 700. Србија има јачи стручни кадар па како онда не би могла постићи веће резултате. Ми већ имамо кадрове које треба окупити и са њима озбиљно разговарати. Прошле године је урађено само четири кадаверичне трансплантације бубрега на ВМА. А стручњаци те исте ВМА иду и обучавају људе у Нишу. Ако ВМА хоће стварно да уради једну озбиљну причу, такав један центар који има толико простора, кадрова, који има такве услове, нема разлога да не обезбеди све то. Да ли је проблем обезбедити људе који треба да поразговарају са фамилијом и са пацијентима у вези донаторства. Па то је беспредметно. А питање живих донатора је тема коју треба полако потискивати. Држава у којој је већи број бубрега за транспланатцију узет са живох него са кадаверичних донатора показује слабу организацију службе за донаторство. Та служба захтева једну врло озбиљну и исцрпну организацију. Ја сам навео пример Хрватске али је Шпанија земља која је све то још боље организовала. Ми смо прихватили једну идеју која је заживела у већини држава у свету а то је да се донира уз сагласност донатора а потребна је и сагласност породице у тренутку када наступи мождана смрт коју утврђује стручан конзилијум и уз сагласност етничког комитета. Код једног мањег броја земаља сви су донатори осим оних који изричито бране да буду донатори органа.

Трансплантација бубрега код деце у Тиршовој, какви су проблеми присутни, са каквим резулататима радите?
Можемо врло успешно да радимо трансплантације бубрега код деце. Да наведем пример: светски просек за скидање бубрега са живог донатора, такозвана експлантација траје 3 до 4,5 сати (било је 4-6 сати). Данас смо постигли да те исте операције постижемо за сат до сат и по. Нисмо имали ниједну неуспешну транспалантацију. А трансплантација бубрега данас траје дупло краће него пре више година и ради се без додатних хемостатских шавова (чворића на већ урађеној васкуларној анастомози) што говори да је достигнут озбиљан професионални ниво када је у питању та васкуларна хирургија. А највећи успех за мене је кад ми родитељи кажу: хоћете ли ви да учествујете у том тиму за трансплантацију бубрега код мог детета. А тим је онолико добар колико је добра најслабија карика у ланцу.
Случајеви који се код нас не раде су одређене аномалије или имунолошки дефицити које најчешће шаљемо у у Торино а неке смо послали у Лион. Али тај број је занемарљиво мали.
Најважнија ствар за успешну трансплантацију бубрега код деце је, пре свега, заинтересованост одређеног броја људи различитих лекарских профила –хирурга, анестезиолога, нефролога, педијатара, интерниста и њихов ентузијазам да ураде све како ваља.
Најчешћи даваоци бубрега код нас су рођаци. Само најближи сродници могу бити даваоци бубрега за трансплантацију. А што се тиче кадаверичних све зависи од организације. Имамо примера да су бака или дека дали бубрег и да деца са тако пресађеним бубрегом нормално живе јер то није никаква препрека. У САД-у је најстарији донатор бубрега имао преко 80 година.

А питање опремљености и услова под којима се ради?
Имамо ми услове на КЦС, ВМА а посебно у Новом Саду добре услове, али се поставља питање добре воље и изналажења најбољег начина да сараднике придобијете за такав посао.
Ако имате сараднике који у почетку врло ентузијастично крену да учествују у трансплантацијама а онда после десет година дођете у ситуацију да ти исти људи неће да се јаве на телефон у 22-23 сата увече или у 2,3 или 4 сата ноћу када добијете бубрег и неће да дођу до пет, онда то значи да нисте нашли начина да их стимулишете. Верујте да је понекад довољно позвати те људе код начелника службе и поклонити им неку књигу па да већ постигнете ефекат.

РАЗГОВОР ВОДИЛИ: З. ЗЕЦ и С. ЂУКИЋ

Advertisements

5. децембра 2012. - Posted by | Број 29, Друштво, Интервју

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: