Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Молитва за моју браћу (2)

200905150358410.nadezda petrovic Gracanica-19136.
Косово је на сабљи изгубљено, Косово је на сабљи враћено!
И би Видовдан који ће српском народу кроз векове замењивати отаџбину, слободу, просвету, дан који ће му значити више него векови другим народима, дан који ће српски народ подићи у сфере вечности јер ће се од тог Видовдана, па кроз цело своје трајање до дана данашњег лакше мирити са смрћи него са ропством.
И то је онај свеопшти, свевидећи и свезнајући морални чин који у аманет оставише косовски јунаци на челу са честитим кнезом. Лазар би онај који остави најчистији, и најдубљи, и најпотреснији духовни тестамент: пут ка царству небеском, јер се једино на том путу вечно траје, вечно живи. То је једини пут бесмртности.
Могао је кнез Лазар да изабере царство земаљско: да савије кичму и колена и тиме порекне право свом народу, на име и слободу на господарење својим огњиштем и својом душом. Да су тај пут изабрали, пут кукавичке бежаније с бојног поља, никада српски народ не би имао ни Црног Ђорђија у Орашцу, ни Милоша у Такову, ни Стојана Јанковића у Далмацији, не би било ни Његоша, ни Вука Мандушића, ни Вишњића, ни Старца Вујадина, ни Хајдук-Вељка, ни Петра Мркоњића у Невесињској пушици, не би било ни регента Александра Карађорђевића на Куманову, ни војводе Бојовића на Брегалници, ни војводе Степе на Церу, ни војводе Мишића на Колубари, ни мајора Гавриловића на Дунавском кеју у Београду, не би било ни етике ни српских ђака и њихових професора у крагијевачком октобру… Не би било ни генерала Држе Михаиловаића на Равној Гори и његове поруке свету да не признаје капитулацију…
7.
Косово је на сабљи изгубљено! Косово је на сабљи враћено! После пет стотина двадесет три године!
И би бој на Куманову пре сто година.
Косовски гнев, који притајен тињаше пет векова у души српског ратника плану у разбукта се у огроман пожар у коме сагоре највећи део турске балканске армије. Узалуд се турска врховна команда понада да ће после пораза на Куманову моћи да прими још коју битку. Узалуд! Пред налетом Душанових, Лазарових и Милошевих потомака падоше Скопље, Велес, Прилеп, Битољ, Нови Пазар, Призрен…
И српска војска изби на Косово. После пет стотина двадесет и три године.
И паде војска ничице и стаде љубити земљу праотаца својих.
Косово је ослобођено! Косово! Један сан, петовековни сан увек будног српског народа остварен је. И сузе радоснице испунише очи стараца и деце, мајки и сестара, пастира и војсковођа, свештеника и монаха. Косово је ослобођено! Само Србин може да оцени значај овог узвика, јер само Срби имају своје Косово. Само су Срби пет стотина двадесет три године из дана у дан у школи, у цркви, у дому и пољу, у радости и жалости, о слави и свадби, говорили једни дугима о Косову…
Косово није само бојно поље, Косово је планински врх одакле нас мотре бистре очи честитога кнеза, који између ропског понижења и смрти изабра мученичку смрт да би вечно живео.
Ето зашто славимо Видовдан, зашто славимо кнеза Лазара и његове витезове, зашто славимо браниоце отачаства. Они живе 623 године, чему сведочи блистава Његошева мисао: “Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити!”
А онима који говоре да славимо пораз на Косову братски поручујем да ослушну имена која се данас дају деци у Србији: Лазар, Милош, Бошко, Богдан, Дамјан, Милица…
И наше време има браниоце отачаства и српског образа. Ено их у српској младости, која стражари на бедемима српства и опире се распарчавању и отимању српских земаља. И они су већ део историје.
8.
Знам колико смо грешни, Господе: порицали смо Тебе, а одрицали се и себе, свог имена, свог корена, своје националне и духовне историје, својих светитеља, свог Божића и васкрса, своје крсне славе, својих културних тековина. И Твоје име, Господе, нашло се у нашим огавним псовкама, као што се у њима нашао и хлеб насушни за који се сваког јутра и сваке вечери молимо!
Јеси ли нас, Господе, занемарио због наших силних грехова, расејао по свету, лишио кућног прага, топлог дома, удаљио од гробова наших најближих… Не лиши нас наде, Господе, помози да схватимо своје заблуде, отрезни нас, прикупи, сабери, уразуми…
Знам колико смо грешни! Постоји ли иједан народ на свету који аплаудира својим џелатима, својим злочинцима, саможивим људима, одбожницима и отпадницима од рода који су приграбили власт и који живе у раскошним вилама, не хајући за свеопшту и свевидећу народну несрећу!
9.
Јеси ли чуо, Господе, оно што је досад нечувено: оптужују нас за геноцид! Оптужују нас, Србе! Јесмо ли ми то, Господе? Јесмо ли ми измислили гиљотину за одсецање људских глава? Јесмо ли ми имали гасне коморе, јесмо ли ми изазвали грађански рат, јесмо ли ми имали конц-логоре, јесмо ли ми имали грађански рат у Америци, који је трајао шест година и у коме је пало шест стотина хиљада америчких глава?
Ми још гледамо Златију Гредељевић, неписмену сељанку из села Биоска у подножју планине Таре, која испраћа четири сина у рат и која их овако саветује: “Моји синови, моји соколови, ви идите у рат да браните отаџбину! Слушајте своје старешине, али послушајте и мајчин савет – са мртвог ништа не узимајте, туђе не дирајте, рањенику ма чије војске помозите да преболи ране. Сви су они нечији синови!”
Ослушнимо, још једном, овај савет српске мајке. Шта нам то открива? Открива нам своју јеванђељску душу, а тиме и праисконску етику српског народа: да се не посегне за туђим и да се сваком помогне у невољи…
Када је српска војска прешла преко туђе границе да убија, терорише и пљачка друге народе? Сливница је сурова опомена и наук! И никада више.
У нашем слуху још трепере речи Јевросиме, мајке Краљевића Марка, која овако говори: “Немој сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по Правди Бога истинога! Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!“ Та етика непрекидно траје у српском народу.
Сећате ли се оног немачког пастора који сведочи о невиђеном призору: из немачких логора излазе српски заробљеници које ослобађа америчка војска, тетурају се од изнемоглости и глади, носе пакете Црвеног крста, али, када су пред њих изашла гладна немачка деца, они им дају пакете са храном. И то чудо гледа пастор и записује: “Гледајте витешки српски народ, гледајте народ најближи Господу Богу – очеви ове деце довели су српске војнике у логоре, не слутећи да ће они њихову децу спасавати од глади!“
У пробоју Солунског фронта била је само једна команда војводе Живојина Мишића: “Јуриш у поробљену отаџбину!” И није било силе која је тај јуриш могла да заустави. Али на једном положају укопали се бугарски војници и неће да чују за предају, него сипају олово. Али један српски војник направи маневарски шок, приђе на пушкомет од њиховог положаја и рани бугарског официра. Кад војници видеше рањеног старешину, побацаше пушке и предадоше се. А шта уради онај српски војник који беше ранио Бугарина? Приђе њему, клекну, извади из своје торбе завој и преви му рану, а затим се прекрсти и помоли Богу: “Господе Боже мој, нека му буде наздравље, не дај да га ја понесем на души!”
Ево још једне причице из “геноцидног” народа: Српски војник, коњаник, извиђа положај на Солунском фронту. Када је видео маховину око дрвећа, закључио је да је у околини извор, а он беше ожеднео. Везао је коња за стабло, а он опрезно кренуо да тражи извор. Кад тамо бугарски официр – водом кваси чело и груди… И шта да уради српски војник? Да га пусти и повуче се? Да га убије? Да га зароби? Учиниће ово последње – скренуће пажњу на себе, што је Бугарског официра навело да подигне руке увис… Али, тек што су кренули према српској команди, заробљеним паде на колена и рече: “Батко, убиј ме, ко Бога те молим. Прежали један метак, горим од ватре и не могу да се одржим на ногама“. Српски војник се нађе на муцу – шта сада? Брзо је нашао решење; уступиће коња заробљенику! Пред командом наиђоше на војводу Степу Степановића. Војвода, готово не верујући својим очима, упита: “Зар непријатељу даде коња?!” А српски извиђач, ошамућен овим неочекиваним сусретом, скрушено рече: “Господине Војводо, моли ме да га убијем, а како да убијем болеснох заробљеника! Ето, па ви сад пресудите!” И војвода пресуди: заробљеника у болницу! А извиђачу рече: “Алал ти вера, војниче!” И још додаде: “Хиљадили се такви српски војници!”
Геноцида, без сумње, није било, смрти је било: немоћне су убијали они који су пре тога убили Бога у себи! Ко носи Бога у срцу, злу нема места. Замислите када би неко, не дај Боже, повредио Иса Махмудбеговића, муслимана из села Бистрице код Бијелог Поља, који се нашао у крајње непријатној улози – био је у групи радника која је по налогу власти рушила Његошеву капелу на Ловћену. Рекао пословођа Ису Махмудбеговићу: “Исо, имаш част да први удариш крампом у Његошеву капелу!” Исо на то без размишљања одговори: “Алаха ми, ја нећу рушити ову српску светињу!” А пословођа га упозорио: “Много, Исо, ризикујеш, можеш да добијеш и отказ, да останеш без посла!” А Исо спремно одговори: “Брига ме за ваш отказ, ја свој образ чувам!”
Тако је Исо Мухмудбеговић сачувао свој образ.
Срби би ушли у велики грех када би заборавили човека по имену Хајро Бербовић и његов подвиг: овај муслиман из Нове Вароши, када је сазнао да се српски комунисти које је предводила ћерка једног угледног свештеника, спремају да убију супругу и кћер четничког команданта Вука Калајитовића, отишао кришом, ноћу, у село Штитково, обукао жену и дете у димије, лице покрио фереџом… Чували су их 15 месеци у муслиманским кућама. И данас су живе и здраве…
Да је Бог хтео, створио би један народ, једну веру, један језик, једну културу… Али, Господ нас је овако поделио и нама подарио здрав разум да се међусобно уважавамо. Има добрих људи у свим народима.

Крај

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Advertisements

5. децембра 2012. - Posted by | Број 29, Друштво

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: