Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Не таласај!

Nojeva-glava-u-peskuСтари режимски начин живота не таласај најбољу примену је нашао у данашњој цркви. Незванично је правило да се критички не говори о стању у СПЦ да се не би урушила њена „институција“. Изрека „слушај попа шта говори, а не гледај шта ради“ постала је једини начин живота верника. Свака црквена јединица је постала мала феудална држава у којој охоли владари управљају на деспотски начин. Ти владари имају своје слуге и помоћнике који су често још гори од газди. Невероватно раскошан живот боде очи верника који често једва састављају крај са крајем. Ризикују се невероватне увреде ако било којем црквеном властодршцу поменете могућност да црква помогне гладне и понижене. Они само „спасавају душе“ а тела их не занимају. Наравно у то се не рачунају они сами. Често су на политичким трибинама и у друштву државних колега властелина. Организују се раскошни банкети и пријеми, невероватне суме се троше на пијанство и прождеравање.
Народ све то гледа и повлачи се из живота цркве. Невероватан број људи управо из ових разлога тврди да верује у Бога али не у цркву оваква каква је и у попове. Црква постаје музеј традиције у који људи улазе два-три пута годишње да испуне некакву рутину. Запањујуће је незнање о цркви и вери. А за то су свештеници криви јер не можеш проповедати нешто о чему немаш појма. Никако да се нађе прихватљива граница између интелектуалног и практичног. Са једне стране имате оне који су у интелектуалним висинама и који народу причају о високој теологији, а са друге оне који се задржавају на припостим причицама које су често проткане сујеверјем и погрешном традицијом. Трагично изгеда када се ове две струје помешају па они припрости почну да „просипају“ високу теологију. А то је последица црквеног школства које је у дубоком заостатку са савременим светом и његовим принципима, као и у недостатку „мисионарске спреме“.
Исто тако невероватна је количина сујете и гордости код данашњих црквених учитеља. Потурају се идеје које су у директној супротности са учењем цркве и које иду против традиције нашега народа. Свако супротстављање овим идејама схвата се као борба против њих самих. Иде се дотле да само подобни могу добити своју службу у цркви. Свако одступање од њихових идеја је строго кажњиво.
Са друге стране ни њигови противници нису оперисани од ових особина. Искључиво они су у праву, њихови противници су највећи издајници, а описују их најгорим именима и називима. И за једне и за друге је својствено трагично непознавање живота цркве и постојање заједнице. Ослоњени су само на себе, или на групацију са сличним погледима. Саможиви су и самољубиви, а не схватају да и један и други пут воде у пропаст.
Поставља се питање зашто о овом писати и говорити и да ли ће то још више пољуљати већ ослабљене темеље цркве. Наравно да неће. Указивање на грешке је одувек био израз љубави према нечему шта волимо. А СПЦ је најзначајнији орган постојања напега народа. Управо због овога треба инсистирати на исправљању грешака које су постале веома видљиве у нашој светосавској цркви.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

Advertisements

5. децембра 2012. - Posted by | Број 29, Уводник

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: