Похлепни и бестидни отимају будућност

СВЕТСКО ТРЖИШТЕ Никада овако тешка ситуација није била на тржишту. Не мислим само на нашем тржишту, него уопштено на светском тржишту. Скоро три деценије радим на тим тржиштима и никада није било овако тешко направити посао. Где је проблем? Објаснио сам већ у многим ранијим текстовима да “фамилија“ управља овом кризом, да је изазвала велику новчану неликвидност у финансијском систему света, слично као што је то урадила и 1907. године, припремајући се за највећу светску превару, када је 23. 12. 1913. обманула Конгрес да изгласа да се оснује ФЕД, наводно национална банка Америке, али, у ствари, приватна банка „фамилије“. Пошто дозвола за ФЕД, дата на 99 година, истиче крајем ове године, „фамилија“ је одлучила да продукује кризу, да угрози светску ликвидност и да поново обмане светску јавност. Прича о смаку света који треба да уследи у децембру ове године поклапа се са подлим намерама „фамилије“. Ништа није случајно. Све има своје објашњење. Довољно је само да пратимо новчане токове и све ће нам бити потпуно јасно.
КЛОВНОВИ Политичари су кловнови у светском циркусу уцењени аферама и морају да раде по налогу „фамилије“. Саветујем вам да пратите историју новца и многе ствари ћете разумети. Ако је ово јасно, онда настављам даље објашњавање економских превара које се медијски пласирају за слуђивање јавности. Читава расправа међу светским економистима траје о томе да ли треба штедети или трошити. ШТЕДЊА Меркелова је дословно рекла, пре самита европских политичких кловнова, да она неће пристати, дословно је рекла – док сам жива, на еврообвезнице и да неће дугове других држава преузети, јер излаз из кризе мора да иде преко штедње, а не преко даљег штампања безвредних папира. Тако не мисли фамилија и њени естрадни економисти Штиглиц и Кругман, који траже да се повећавањем потрошње, извођењем јавних радова и другим државним трошењем, покрене тражња и да повећавањем потрошње државе изађу из кризе. Упркос заклетви Меркелове да неће попустити, ипак, другога дана, у јутрањим сатима, негде око пет ујутру, то је омиљено време када психолошке убице фамилије ломе политичаре, сетите са само како је у слично јутарње време и Милошевић био сломљен у Дејтону, канцеларка Меркелова је морала да попусти.
Наставља се стара политика убацивања штампаних евра и долара у банкротирани систем. Сада је износ повећан на 140 милијарди евра за све државе, износ којим би требало, како нас убеђују естрадни економисти фамилије, да се покрене ЕУ Титаник који тоне под теретом дугова од преко 20.000 милијарди евра. Како је то могуће?
ЕКОНОМСКЕ МАГЛЕ Наравно, тај нови новац који се убацује у оболели финансијски систем ће само распламсати ватру. Плаћени стручњаци за продавање економске магле гасе пожар бензином. Не из канте, него директно из црева. Наркоман покушава да се скине са игле тако што ће повећати дозу дроге коју убризгава директно у вену. Човек који је упао у живо блато покушава да се извуче из тог трагичног положаја тако што се вуче за сопствене уши. Јако трза, убеђен да се снажним повлачењем за уши може извући из невоље. Нажалост, дављеник тоне све више. Тако се не може спасити нико. Нема изласка кризе на такав начин. Износим већ неколико година који је пут спасење. Али то никога не занима. Политички олош и тајкуни настављају да пљачкају државе и грађане. Фамилији одговара да се настави програмирани хаос.
ВЛАДАВИНА ЛУДАКА Сви почињемо да лудимо од садашње ситуације. Оно што је некада било нормално, данас је ненормално. Лудаци улазе у политику. Психопате и его манијаци управљају нашом судбином. Одбегли пацијенти из лудница постају председници држава, премијери и министри. Коло наше несреће се убрзава. Похлепни и бестидни скотови отимају нам будућност. Шта да радимо? Како да се спасимо?
ПОСЛУШАТИ ПАМЕТНЕ Прво, што морамо да урадимо је да почнемо да слушамо умне људе који нису изгубили разум. У општом лудилу, подврискивању, ђипању, пијаном баљезгању и блебетању, губитку сваке моралне границе и етичког принципа, остало нам је да се окренемо људима који нам здраве памети нуде објашњења и спас. Пишем, дакле, управо на линији те здраве памети, коју вуцибатине, криминалци и политички олош хоће да убију. Пишем да бих одбранио људско достојанство и човекову жељу за нормалним животом. Не откривам вам ништа ново. Само на светлост износим оно што сте заборавили и што сте потиснули дубоко у себи.
Како да се извучемо из кризе? Да ли је спас кроз штедњу или кроз потрошњу? Ево одговора. Пођимо редом, не можете све време да зарађујете 100 евра а да трошите 200 евра. Неко време можете. Разлику надоместити тако што се задужите код банке или вам пријатељи помогну. Неко може да опљачка банку или пензије својих родитеља да би покрио настали минус. Али, трајног решења нема. Државе које више троше него што производе тај минус покривају штампањем пара и задуживањем свих грађана. Развијене државе света су презадужене. Рокфелерова политика да су њихови највећи непријатељи они који не узимају кредите довела је до опште задужености држава и грађана развијеног света. Рекли смо већ да је САД реално задужена 240.000 милијарди долара и да се наставља убацивање лажног новца у банкротирани систем. Дилема преплаћених естрадних економиста да ли потрошња или штедња је лажна. Ствар је врло једноставна. Уколико желите да трајно решите настали минус, могуће је само на два начина: да више радите и зарадите тих нових 100 евра или да режете трошкове и смањите расходе за тих 100 евра. Тако се трајно избегава минус. Суштина је да морате да промените старе навике. Зато годинама пишем да је дошло – ново доба! Завршен је период безбрижног задуживања, пландовања, брбљања, нерада, фолирања и пренемагања.
МЕЊАЊЕ НАВИКА Криза није топли летњи пљусак који ће проћи сам од себе. Криза тражи системске промене у нама самима. Морамо из темеља да мењамо досадашње погрешне навике. А то ће ићи најтеже. Политички олош се додворава демагошким паролама народу и не саопштава им поразну истину. Нажалост, грађани још увек верују политичарима. Наши грађани верују да ће се вратити весели Јожек Броз да нас усрећи новим кредитима. Отуда тај жал за пропалим прошлим временима. Моја идеја је да се не окрећемо у прошлост, него да се окренемо конкретним решењима за будућност, на основу погрешних искустава из прошлости. Због тога о штедњи и потрошњи говорим на другачији начин од естрадних економиста фамилије.
ПРОИЗВОДЊА Већина грађана је данас сиромашна. Они и немају шта да штеде. Њих треба запослити и платити за обављен посао. То се може урадити само ако се покрене производња. Покретање производње није могуће, како је предложио мој колега, кога изузетно ценим и поштујем, Небојша Катић издавањем менице без покрића за инфраструктурне радове. Не може јер грађевинске фирме, којима држава дугује до једне милијарде евра, не могу више да кредитирају банкротирану државу и, друго, улагање новца у инфраструктуру је промашај. Не треба улагати у инфраструктуру да би онда настала производна предузећа, него треба улагати и отварати производна и извозна предузећа која ће, када се развију, направити инфраструктуру. То је суштина. Не праве путеви предузећа, него предузећа праве путеве. Ко редовно путује на релацији Београд – Љубљана зна о чему причам. Хрвати и Словенци су направили прескупе путеве на којима данас нема саобраћаја јер привредна активност замире, државне касе су празне и предузећа грцају у дуговима.
КРЕДИТИРАЊЕ Повећавање производне потрошње је могуће кроз кредитирање домаћих производа. Навео сам пример кинеске ципеле која кошта само 700 динара и коју, сваке пола године, поново купују сиромашни грађани, јер немају пара за бољу ципелу. Предлагао сам Ђинђићу да домаћа банка кредитира куповину домаће ципеле. Добра ципела од 3.200 динара, плус камата од 5 одсто, на 36 рата плаћања оптеретила би буџет купца ципеле за 102 динара месечно. Уколико би желео бољу ципелу, то би га месечно коштало 204 динара.
Примена овога модела кредитирања домаће производње довела би до следећих ефеката: грађани би носили квалитетне ципеле за мале паре, произвођач ципела би имао тржиште, радници би радили у фабрици ципела и имали би редовне плате, уплаћивали би се порези и доприноси у буџет, државна банка би пласирала новац по пет одсто годишње, у условима када би НБС референтну камату спустила на свега један одсто, ради подстицања привредне активности, а не шпекулација са хартијама НБС, репо операције, банка би имала пет пута већи принос и читава привредна активност у држави би расла. Истовремено, укинула би се девизна клаузула и курс динара би се слободно формирао, што би довело да развоја предузећа која би се бавила супституцијом увоза. Предлагао сам такав модел финансирања за све домаће компаније које се баве производњом.
ШТЕДЊА На другој страни, штедња се односи искључиво на државну потрошњу. Укидањем 130 агенција штеди се 830 милиона евра. НБС је потрошила од почетка године, најновији званични подаци о паду девизних резерви, преко 1,7 милијарди евра за одбрану надуваног динара. Тај новац да је стављен у Развојну банку, увећан за уштеде од укидања агенција и уштеда од 800 милиона евра за намештене тендере, то је најмањи износ крађа на тендерима, донела би нам 3,2 милијарди евра капитала за улагање у производњу. Тај капитал би запослио 800.000 нових радника. Значи, сви незапослени би добили могућност да се преквалификују и запосле. Уместо да 650.000 пландује на буџету, остало би 300.000 добро плаћених државних чиновника, док би се 350.000 људи запослило у покренутој привреди. Уместо да троше новце из буџета, они би пунили буџет. Србија би се покренула. Стопе раста би биле двоцифрене. Уместо да седе и очајавају, народ би правио паре. Људи би се богатили на тржишту. Људи би се богатили својим радом. Мали порези би напунили државну касу.
ПРИМЕНА Све је једноставно, зар не? Само то неко мора да примени. Нема расправе да ли потрошња или штедња. Мој одговор је јасан: и производна потрошња и државна штедња.

БРАНКО ДРАГАШ
Приредила: Славица Ђукић