Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Препоручујемо

Књижевност

ubogi_u_lodjuУ најпознатијој причи чувеног руског књижевника Гогоља откривена је нова страна руског живота. Гогољ се највише фокусирао на промену човека који од сиромаха постаје богаташ.

Чувена документарна емисија „Квадратура круга“ Бранка Станковића добила је и своју писану верзију. У овој књизи сабране су мисли аутора о причама које је снимио, о српском духу, као и о хуманости.

О злочиначком нацистичком режиму написано је много књига. Ипак роман „Убоги у Лођу“ на специфичан начин описује најстрашније странице људске историје и открива многе заборављене ствари.

Ако се питате где је нестала слобода штампе, коме служе данашњи медији, идеална књига за вас је дело чувеног српског новинара Слободана Рељића „Одумирање слободних медија“.

Филм

Руски филм „Била једном једна жена“ доноси емотивну причу о једној Рускињи која покушава да преживи у тешким временима. Иако страда она никад не губи наду.

Часописи

zaharova2Сваке друге среде уз примерак листа „Политика“ бесплатно добијате додатак „Руска реч“. У њему можете пронаћи све што вас занима о савременом животу Русије.

Балет

Највећа балерина данашњице Светлана Захарова поново ће се представити српској публици, овога пута у чувеној представи „Жизела“ 8. децембра у Сава центру.

Мудрости

Телевизија је проналазак који је омогућио да у својој дневној соби видите људе које иначе никада не бисте пустили у кућу. (Дејвид Фрост)

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Култура | Поставите коментар

Бисери српске архитектуре

Прва помисао када поменете Народну скупштину или Владу Србије су вампири који сишу народну крв, познатији под називом српски политичари. Да би се задржали у границама пристојности (пошто не било довољно звездица да прекрију увреде и псовке на њихов рачун) прелазимо на следеће питање. Колико познајете историјат и лепоту зграда у којима се ове институције налазе? Вероватно мало. Један од разлога за то је херметичка затвореност ових зграда и изолованост од обичног света. Други већ стандардно српско незнање.
pol-ostavkeДом Народне скупштине се налази у самом центру Београда. Први план за његово подизање је направио Константин Јовановић. Пошто је његов план подразумевао само једну салу за скупштинска заседања, а Србија је имала два парламентарна дома расписан је нови конкурс на којем је победио Јован Илкић. Камен темељац за Народну скупштину је поставио краљ Петар I Карађорђевић 1907. године. Градња је прекинута због Балканских и Првог светског рата. По завршетку рата градња се наставља али под управом Петра, сина Јована Илкића. Постоји легенда да је краљ Александар Карађорђевић намерно отезао са завршетком зграде пошто је постојало прорoчанство да ће бити убијен када зграда буде довршена. Краљ Александар је убијен у Марсеју 1934. године а две године потом је зграда довршена. У служби краљевине је била само пет година. У току Другог светског рата у њој је било немачко седиште за Балкан а после рата зграда скупштине комунистичке Југославије. У њој је одржан Први самит несврстаних држава а позната је и као место где је било изложено тело Јосипа Броза Тита пре сахране. По распаду Југославије постаје скупштине СРЈ, а данас је Дом народне скупштине Србије.
Грађена је у духу академског традиционализма са бројним украсима и богатом унутрашњом декорацијом коју је пројектовао руски архитекта Николај Краснов. Испред скупштине се налази чувена скулптура Томе Росандића „Играли се коњи врани“. У улазном холу су скулптуре цара Душана, Карађорђа и хрватског краља Томислава. Сутерен зграде је обложен зеленим каменом који одаје утисак монументалности. Има две сале за заседање. Једна је велика у којој се и сада заседа а друга је намењена за пленарне сусрете. Кабинети су украшени ламперијом, најчешће од храстовог дрвета, а по лепоти се истичу библиотека и салон кнеза Павла са прелепим намештајем и декорацијом зидова.
VladaSrbijeЗграда Владе Србије се налази на углу улице Кнеза Милоша и Немањине. Првобитно је намењена за министарство финансија Краљевине СХС. На конкурсу за план зграде два пута је победио Николај Краснов. Његова замисао је била затворени квадратни блок са двориштем који би красила монументална фасада. Зграда је подигута за две године (1926-1928). Служила је за потребе министарства финансија све до Другог светског рата. Немци је од 1941. године користе као седиште управе за Београд. По завршетку рата у њој је била смештена извршна власт социјалистичке републике Србије. По распаду Југославије овде је смештена влада Србије у којој се и данас налази. Током НАТО бомбардовања 1999. године зграда је претрпела многобројна оштећења која су санирана а дозидана су и два спрата. Испред зграде Владе је убијен премијер Зоран Ђинђић 2003. године.
Фасада зграде владе је богато декорисана а на њеном врху се налази скулптура „Србија“ коју је урадио Ђорђе Јовановић. Лепота и монументалост зграде је требала да представи величину и снагу тадашње краљевине. На првом спрату зграде налази се сала за одржавање седнице Владе која је сачувана у аутентичном изгледу. Декорисана је ламперијом и апликацијама на зидовима из доба изградње. Красе је и два лустера од чешког кристала. У протоколарне сврхе користи се и мали салон на истом спрату. На трећем и четвртом спрату налазе се кабинети неколико министарстава. Вреди поменути и малу салу у којој су се одржавале седнице Владе за време реконструкције зграде. Занимљива је и историјска сала у којој се налазе реплике застава Србије од Карађорђе до данас и портрети свих премијера.
Зграде Дома народне скупштине и Владе Србије плене својом монументалношћу и лепотом. Саграђене да очарају посетиоце оне то чине и данас. Вредно помена је да се обе зграде налазе у одличном стању и да се савршено одржавају. А што се тиче паразита који седе у њима за то смо искључиво ми криви. Изабрали смо их.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Култура | Поставите коментар

Интервју: песник Ратко Марковић Риђанин

Рамена векова на светој земљи

DSCF0062Песник и писац широке песничке радозналости Ратко Марковић Риђанин, рођен је у Сребреници. Jедан је од ретких који је своје људско и песничко биће напајао и на зденцима Свете Горе где је у десетине наврата боравио око две и по године. Радио је на опису старе српске књиге; руске и бугарске; у ризници и у Типикарници Светог Саве српског у Кареји, престоници Свете Горе. У четрнаест, до сада објављених књига Ратко Марковић је најдубље трагове стваралачког искуства остварио у поетским књигама посвећеним Светогорју. Он у својим књигама открива тајне и лепоту молитвеног тиховања, молитвене и искушеничке скрушености, заустављено време у овој оази угроженог православља. Зато смо са њим разговарали за „Глас са Цера“ о томе како је отишао на то свето место, какав је то осећај припадати и боравити на Светој Гори и о утицају овог богатог искуства на његову поезију.

Када сте први пут ступили на Свету Гору и шта вас је довело тамо?
Андрић у својим записима каже да не бира човек посао, него га посао зграби и он иде даље тим путем. Мислио сам да је то што каже бесмислено, међутим, на себи сам увидео да је у праву. Мене је посао одвео у Хиландар те 1984. године са дивним библиографом мр Миодрагом Живановом, који је водио екипе библиотекара да опишу каталошки Библиотеку манастира Хиландара. Ипак, мора бити и још нешто, а то је она духовност коју човек носи у себи, изабран сам у екипу јер сам био по карактеру такав. За секуларизовану управу Народне библиотеке Србије у Београду, добро је било да тамо идем међу оне, јер сам ја био за њих онај од оних, па је и боље да сам што даље и што чешће тамо. За мене је било невероватно да се нађем на Светој стопи, ту где из трагова Светога Саве и Светога Симеона ниче радост живота и наше надање дан данас. Њихов животни пут је надахнуће за мене, не само у одрицању земнога блага, јер, они се не одручу, они додају, они се несебично уграђују у свој народ и своје отачество. Они зидају векове, не само храмове и куле од камена где ће главу склонити и онај који је никад није имао где склонити. Они духовно обнављају свакога ко уме да дође на бистре изворе где исијава снага непресушног врела. То је саобразност с природом, с људима, то је пут преко божанске равни где је све одувек видљиво, јасно. Недвојбено је шта је добро, шта води паду. Кад Св. Симеон упозорава младе људе у Житију Св. Симеона списаном од Св. Саве, да не изображавају ружне ствари о људима, замрзнут ће их па неће моћи даље радити ни добре ствари, куд ће бољи савет. Градити је напорније, али, благотворно. Данас живимо у свету где доминира рушилачки фактор. Некакве промене постају континуитет, рушење система вредности у књижевности, у политици, у економији, у породици, а на духовном плану је на сцени бруталност, атеизација није само у обичном народу, нарочито на Западу, према Чарлсу Тејлору (Доба секуларизације, 2011), то је историјски ток кроз науку, уметност и свакодневни живот, али, и кроз црквене институције. Дакле, то је неизвесност која је с нама, живимо је, но, како би велики руски сликар Маљевич рекао одмах након Октобарске револуције, Бог није збачен. Није, сва три пута се спајају и воде ка Богу, и пут уметности, науке и религије.

Какав је био први сусрет с монасима тамо?
Још при уласку на Свету Гору упознао сам монаха Хризостома (Столића), који се ту на улазу у бродић задесио у Јерисосу. Био је предусретљив, разговорљив, оштра погледа. Чинило ми се да погледом чита моје мисли. Он је био ризничар, задужен за екипе из света. Обављао је посао ревносно. Исто тако сам на путу за Кареју, седиште Свете Горе упознао о. Митрофана, тадашњег епитропа. Са њим никад нисам имао ближи контакт, нити разговор. Деловао ми је престрого. Изгледа да се нисам преварио. Слушао сам блаженопочившег игумана Хиландара Мојсија кад прича о епитропу Митрофану који му је тражио узгред у сусрету на порти да прекине дуге разговоре и договоре по неким темама, у више наврата. То треба, по о. Митрофану: одсечно прекинути, па ти си игуман, удари руком о сто и реци, има да буде овако! Игуман Мојсије наставља кроз смех: ја станем, слушам га, па му кажем: и бре бре, кад би ја тако удар’о руком о сто, ђе би ти сад био!? Од тада само ме поздрави и пролази, не пита више ништа. Данас је у Хиландар игуман Методије, сталожен монах, очешљана погледа, млад, али са добрим искуством у руковођењу. Њему припада тешко време искуством у руковођењу. Њему припада тешко време обнове након пожара.
Наравно, ја сам видео истрајност код свих међу монасима, и код садашњега игумана, обнова Хиландара тече споро и тешко, али, квалитетно. Обнова је то и народа, а она је још спорија и тежа, посрнуће, разградња тече вековима, међутим, кад силе зла мисле да су завршиле посао, тад почиње њихов пад, а узлет оних који векове носе на раменима Нама су векови на плећима, али, српски народ има у себи енергију која ће донети плодове, и то, много блиставије, духовна енергија је у нама сила која се не да свладати, а телесна се обнавља попут корова, само да се успостави линија раста. Она је већ ту.

Да ли сте имали призив за боравак на том светом месту?
Призив имају монаси, ја сам дошао, верујем, силом која ме води кроз живот, дакле руком блаженства, руком коју нико не може оспорити, мада је велики број данас оспорава. То је рука вечног, она ме довела путем на коме сам схватио блаженство, смиреност, шта је сила речи, сила истине, а Истина је једна, ми имамо сви своју истину о нечему, али, свет стоји на руци закона, на руци Истине, једне и једине, ма како је ко звао. Та Истина ми даје осећање радости у постојању на свакоме месту и у свако доба.

Miltinova crkva u Hilandaru.0464Шта вас поново враћа у Хиландар?
Враћају ме осећања вечног плама у очима, на стазама од манастира до манастира, осећања смирености и смерности човека пред човеком, осећања монашке скрушености која открива човека мањим од мрве хлеба, а, управо у ономе који се сам саобразио с мрвом, осећам блиставо лице небеског, бескрајног, недодирљивога. Осећам да кроз мене теку векови, људи, путеви; тече вриска радосних и плач убогих; тече сав свет намах; и, нема мртвог ни живог, све је у Једном, и ја са свима, па зар може бити величанственији овај свет од тог осећања, саосећања са блаженима и унезверенма!? И бити у радости где се чује шкрипа мора под плећима маслињака.Радости ме река скрушености пред Христом и Тројеручицом. Радости ме тај плам свеће пред којим монах Никанор стоји смирен к’о свећа; радосте ме очи ризничара Јосифа који отвара с ризницом и своје срце пред поклоницима и светињама; радости ме осмех о. Милутина, осмех благости и топлине топлији од врућега хлеба; радости божански бруј за певницама; радосте Спасови извори; радосте титраји на лицу винограда млађи од младе пред олтаром…

Да ли сте бољи након времена проведеног у Хиландару? Какав је утицај Хиландара на ваше стихове?
Ако сам стрпљивији, стиднији, уздржанији; ако гледам и слушам усредсређеније; ако се уздржавам од исхитрених оцена; ако сам сигурнији према ближњима; ако сам ређе у конфликту са собом и околином; ако сам схватио да је за нормалан живот довољно бити нормалан; чини ми са да јесам, онда је то велики утицај који сам осетио са тог светог места Хиландара. И поред тога, заобио са ниску стихова који су сабрани у књигу Весла за грешнике (2006) из књига Стопа, Отајник, Ваљагор и периодике. Једна од мојих песничких књига Отајник (1998), настала је при само једном одласку и боравку од месец дана у Хиландару, објављена је те исте године, пред нови полазак у септембру. Уз Стопу (1998) у којој су већина стихова настајали везано за Свету Гору од 1984-1998. објавио сам и три разгледнице са мотивима Хиландара, а уз књигу Отајник још једну разгледницу. Ове књиге су изванредно примљене, неки критичари сматрају да сам оформио лирску светогорску песму као засебну форму (Милован Ј. Богавац, Јован С. Радојчић), други сматрају да је то лирика која одушевљава. Мислим да јесте у тим стиховима основно осећање одушевљење. Па куд ће бољи осећај од тога да су наши преци били у сазвежђу тада првих по култури, у саодносу са блиставим умом тога времена који предњачи у градитељству храма и узношењу човека до божанске равни.

Ваша нова збирка Тркалиште изазива особиту пажњу, шта је ваша основна порука?
То што је свет и живот тркалиште, тркалиште и тачке у тачки, и звезде међу звездама, и звери међу зверима, само је разлог да се додатно активирамо и да развијамо брзину већу од брзине, да се престигнемо да бисмо у миру умели да свет сагледавамо, да се једни другима радујемо, да разумевањем отварамо скривнице, да ритмом радости васкрсавамо невидљиво.

Након дугог боравка на Светој Гори, шта нам поручујете?
Поручујем вам да се саображавате са вечним. То је мера сему. Узалудно је имати сав свет у руци с празним срцем. Узалудно је гомилати материјално и отимати му разлог постојања посвајањем, јер, чему оно што не користи теби ни другима?
Ако човек нема шта из себе поделити с другим човеком, сво благо му је узалудно. Уствари, он је сиромашнији од најсиромашнијега.
Схватио сам да је за леп живот довољно само оно што обезбеђује ритам живота у миру. Да је највеће откривење, откривење Бога у самоме себи. Схватио сам да су и монаси људи. И да су међу људима све слабости људске живе.
Схватио сам да су узалудне све силе које силом покушавају да успоставе контролу над силом духа.
Схватио сам да је и ова сила која се светом сили и поразно успоставља ред небројеним невиним жртвама, сила која се обрушава у себе. И да саму себе узиђује у темељ новом.
И да је свет на прагу новог света. На вратима величанствене лепоте.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Интервју, Култура | Поставите коментар

Прича о најдубљем човековом паду (филм „Морфијум“)

MorfiyРЕЖИСЕР: АЛЕКСЕЈ БАЛАБАНОВ
ГОДИНА: 2008
ЗЕМЉА: РУСИЈА
ЖАНР: ДРАМА
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ЛЕОНИД БИЧЕВИН, ИНГЕБОРГА ДАПКУНАЈТЕ, АНДРЕЈ ПАНИН, КАТАРИНА РАДИВОЈЕВИЋ

За екранизацију великих књижевних дела пре свега је потребна умешност редитеља. Неопходна је и одлука да ли ће се филм дословно придржавати дела или ће пронаћи своје виђење предлошка. И један и други пут се често заврше катастрофално. То је најуочљивије у екранизацијама Толстоја или Достојевског.
Ипак руски филм „Морфијум“ избегао је ове замке. Познати редитељ Алексеј Балабанов је вешто у овом филму искористио литерарни предложак приповетку „Записи младога доктора“ Михаила Булгакова комбинујући је са својим изванредним уметничким сензибилтетом.
Радња филма се дешава у Русији 1917. године. Млади лекар Пољаков (изванредно га тумачи Леонид Бичевин) послат је на прву службу у забачено село далеко од тадашње престонице Санкт Петербурга. Он је дубоко несрећан и незадовољан собом. Недостају му град, пријатељи, иритира га сујеверје житеља места, а и гадљив је на тешке операције. Почиње борба са менталитом, а тешку околност представља и сиромаштво и глад, као и ера промена које су у току. Спас проналази у морфијуму, несвестан да временом постаје зависник. Он мисли да је то пролазно и да се може лако скинути са овога наркотика. Оперисан од спољашњости он почиње да повређује друге мислећи само на нову дозу дроге. Ове сцене су урађене веома уверљиво и веродостојно приказују агонију живота једног наркомана који се завршава трагично.
Поред ове личне докторове приче веома је реалистично описана и револуционарна историја Русије. Приказане су сцене самоуништења, најгорих човекових особина које испливају у тешким временима. И поред овога уживаћете у прелепим сликама руске зиме, опису живота неуких али добронамерних сељака. Сценографија је очарајуће урађена. Водило се рачуна и о најситнијим детаљима који доприносе аутентичности филма.
Млади глумац Леонид Бичевин бриљира у улози лекара Пољакова. Пажњу српске публике је привукла и улога Катарине Радивојевић која тумачи лик веома сличан лекару, али је њен „наркотик“ похота која је доводи до најгорих стања људске душе.
Извандредна режија Алексеја Балабанова уз добру обраду књижевног предлошка довела је до правог ремек дела. Оно нам приказује тешку људску судбину, преломне историјске догађаје али и колико човек може да падне.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Култура | Поставите коментар

Песме Јована Дучића

jovanAve Serbia

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала –
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Подне

Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Прах сунчани трепти над испраним песком,
И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И мирису хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.
Све је тако тихо. И у мојој души
Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.
Немо стоје у њој сребрнасте, родне
Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште вали,-
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.

JОВАН ДУЧИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Поезија | Поставите коментар

Песме Новице Тадића

TadicNovicaПуне руке посла

Ту си. Приспела си.
Ту си. Има те
свуда, и пуне су ти
руке посла.

Раздиреш, сечеш,
и крике
заточене ослобађаш.

Ти си господарица
која послује.
Ти црни покров,
нежно,
преко света навлачиш.

После болести

После кратке и тешке
болести,
он записа стих
пламен и бесмислен.

Гледао је и читао.
Читао, гледао, стењао.
Није могао да поверује,
па позва прве суседе.

Суседи ко суседи,
седе и госте се.

Као и обично,
на поезију гледају бело.
Песма је тамни прираст.

НОВИЦА ТАДИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Поезија | Поставите коментар

Црвена машна

„Охолост долази пред погибао,
и поносит дух пред пропаст.”
(Приче Соломонове, 16, 18)

532741987a6c5eabce8На једној фарми нађу се у друштву: коњ, крава, петао, кокош, свиња и пас. Како је власник био душа од човека, он се према свима односио с пажњом. Ни једној од животиња никада и ни у чему није правио меру. Дирнуте оваквом љубављу, ни оне нису остајале бездушне: свака је давала од себе и више него што се то од ње очекивало. Тако је коњ постао домаћинов ослонац у сваком раду у пољу; крава је давала млека више од просека; кокош је носила јаја и кад друге нису; петао је пазио на време; пас је пратио свог господара и верно чувао и њега и његово домаћинство… Једино је свиња, на сав домаћинов труд, гледала с висока.
– Баш сте луди! – говорила им је гласом пуним охолости. – Што не уживате, будале, кад већ можете. Угледајте се на мене!
Заиста, сем што се по цео дан излежавала у свом обору, бирајући шта хоће и шта неће, она ни за шта друго није била способна. Уобразивши да је неко и нешто, чекала је да јој све други поради.
– Не буди такав сноб! – говориле су јој остале животиње. – Дај, тргни се мало! Неће ти то што радиш изаћи на добро.
Али свиња се није освртала на њихова упозорења. Напротив. Из дана у дан постајала је све захтевнија.
А једном приликом, изненада, усред недеље, наврате домаћину неки драги гости. Како им је број био поприличан, а останак непознат, човек се уплаши да неће имати довољно намирница. Стога на брзину преломи у себи и реши да жртвује једну од животиња. Само, питање је било: коју?
– Коњ ми је десна рука – размишљао је он у ходу – а и велик је за нас. Крава је добра и млеко јој је изврсно; ни неколико телади не би било на одмет. Кокош и петао добро раде свој посао, а, искрено, нико се, једући их, не би наситио.
На псе, Богу хвала, знам да нису прешли. Дакле, остаје ми само свиња…
И док јој је прилазио, настави да премишља.
– Око ње имам највише посла и највише ми времена одузима. Најгоре је што то, бар досад, није показало никакву сврху. Е, да видимо сад… !
А свиња, мислећи да јој је поново дошао ред за тимарење, изађе онако полакомљена и надута и стаде управо на оно место, са кога је њена нагојеност од ленствовања највише бола човеку очи. Гледајући је, овај задовољно изјави:
– Послужиће…
И, напуштајући је за кратко, оде да потражи све оно што је било потребно да он њој окачи црвену машну а она њему да испише свој тестамент.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Прича | Поставите коментар

Шарено

Афоризми

6550-86167d51a39baa19c4d950fc56161446Наши политичари се деле на левичаре и десничаре. Зависи од тога која им половина мозга не функционише.

Раде Јовановић

Историјске анегдоте

Досадни старац

Када су Римљани, 189. године пре наше ере, поразили војску краља Сирије Антиоха III код Магнезије у Малој Азији, захтевали су да им одмах буде предат Антиохов војни саветник, славни војсковођа Ханибал (247-183 пре нове ере). Али, лукави Ханибал побегао је на Крит, а затим се неко време крио у Малој Азији. Римски војници ипак су успели да га нађу… Схвативши да више нема излаза, Ханибал је узео бочицу с отровом коју је увек носио са собом и попио смртоносну течност. „Хајде најзад да ослободимо
Римљане страха који их тако дуго мучи! Ишчекивање смрти једног старца превелики је терет за њихово стрпљење!” Биле су то последње Ханибалове речи.

Суђења животињама

У XVI веку је често организовано суђење животињама широм Европе. То је наиме сматрано за потпуно рационално јер су животиње оптуживане да крше природне законе који важе за све. Тако је у Швајцарској суђено кокошки која је носила чудна јаја, док је у Француској суђено пацовима којима је додељен адвокат да их брани. Њихово непојављивање на суђењу оправдано је тиме што нису имали сигурну пратњу, па су се стога сасвим оправдано плашили локалних мачака.

Дословно му круна дошла главе

Византијски цар Лав IV Хазар је умро 780. од упале чирева на глави које је добио носећи упорно своју омиљену круну.

Смешна страна стварности

Кренуо сам на дијету: не једем масно и слаткише и за 14 дана сам изгубио две недеље!
Телевизија је измишљена да би неписмени имали разлог да носе наочаре!
Не говори да волиш, него само воли.

улични графити

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Шарено | Поставите коментар