Из штампе је изашла књига „Оптужница против Бугарске“ Родолфа Арчибалда Рајса

Из штампе је изашла књига „Оптужница против Бугарске“, која доноси до сада нашој јавности потпуно непознате студије Родолфа Арчибалда Рајса: „Оптужница против Бугарске“, „Комитско питање“ и „Српски војник“

У овој књизи се на преко триста страна у најквалитетнијој штампи, поред ове три студије, доноси и опсежна Рајсова биографија, као и тридесет страница архивских фотографија

Јединствено сведочанство о Великом рату и страдању српског народа из пера једног од наших највећих пријатеља

Више информација и наруџбине на: https://arcibaldrajs.wordpress.com/

Филм о Св. цару Николају

Преминуо Пантелија Петровић

Пантелија Петровић, старешина Духовно-националног центра и ктитор храма Светог цара Николаја, је после теже болести преминуо у педесет и седмој години живота. Сахрањен је поред своје задужбине, храма Светог цара Николаја, у Јошеви под Цером.

Вечан му спомен

Из штампе је изашао роман „Лужањска хроника“

Из штампе је изашао роман „Лужањска хроника“ Зорана В. Петровића. У најквалитетнијој опреми (формат Б5, тврди повез, са тридесет страница илустрација у боји, архивских фотографија и мапа), и на преко петсто страна, овај роман представља јединствени издавачки подухват

Година је 1813. Српски устаници су поражени. Одлучна да спасе своју децу од турске одмазде, Ђурђија, сестра чувеног устаничког војводе Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја, одлази из Мачве. Свој нови дом гради у селу Јошева, на падинама Цера, у мали која ће касније добити име Лужањци.

„ЛУЖАЊСКА ХРОНИКА“ ЈЕ ПРИПОВЕСТ О ЂУРЂИЈИ,
КАО И О ЊЕНИМ ПОТОМЦИМА У НАРЕДНИХ ВЕК И ПО

Од турског ропства, преко првих деценија независности Србије, два Балканска рата, страдања у Великом рату, па све до Другог светског рата и новог послератног поретка, овај роман маестрално тка причу о бурној историји једне земље и једне породице.
У средишту те приче се налази светли лик Пантелије Петровић. Пратећи његов живот, аутор овог романа саставља портрет човека који на својим плећима мора да „поднесе“ превелики терет историје. Ратна страдања и подвизи, каснији заборав од стране државе, сиромаштво и неразумевање околине, ипак, не успевају да га поколебају. Решен да сачува породично име, он успева у томе.
Кроз питку и занимљиву причу, крцату бројним историјским подацима, овај роман осветљава судбине наших предака, обичних људи на које је историја заборавила. „Лужањска хроника“ исправља ту неправду. И не само то. „Лужањска хроника“ исписује химну племенитости и диже достојни споменик непоколебљивости људи без којих ни ми данас не бисмо постојали.

„За време ратова, када су гинули команданти, српски војници су себи заповедали: ‘Ни корака назад!’ Такви су били Петровићи описани у роману ‘Лужањска хроника’. У суровим временима, који се мере вековима, Петровићи су се одужили народу српском и били први у одбрани отачества. Ова књига говори о њима, у исто време маестрално приповедајући о најсветлијим тренуцима наше прошлости.“

Антоније Ђурић, књижевник и публициста,
аутор култне књиге „Солунци говоре“

Књигу можете купити у књижарама „Вулкан“ у Београду, Новом Саду и Шапцу.

За наручивање поузећем одобравамо попуст од 20% на цену романа.

Како наручити роман, списак књижара, као и мноштво информација о роману можете пронаћи на интернет-сајту:
www.luzanjskahronika.worpress.com

Роман „Лужањска хроника“

Ускоро из штампе излази роман „Лужањска хроника“. Све информације о роману можете пронаћи на интернет сајту:

https://luzanjskahronika.wordpress.com/

Преминуо добротвор и задужбинар Слободан Ћосић

Велики добротвор, задужбинар и пријатељ нашега Центра, Слободан Ћосић, преминуо је у осамдесет и трећој години живота.

Рођен је 1933. године у селу Руњани код Лознице. Задојен националним поносом и слушајући предање о славним прецима, а осетивши беду и јад комунизма, као младић емигрира у Италију да би након тога прешао у Аустралију, обећану земљу за сиромашне и прогнане. Због тога је од стране комунистичког режима осуђен на затворску казну од дванаест година.
Вредан, упоран и Богом надарен, почиње нов живот. Тешко зарађен новац није трошио на леп и луксузан живот, већ почиње да шаље преко потребну помоћ. Оплемењен добротом и љубављу за друге, редовно учествује у акцијама наше заједнице у Аустралији. Његова хуманитарна делатност се повећава почетком деведесетих година када српски народ захвата ратни сукоб у Хрватској и Босни. Хиљаде и хиљаде долара, шлепери хране, одела за борце, ратну сирочад и сиротињу све то шаље из далеке Аустралије.
Друга област рада његове племените душе је помоћ црквама и манастирима. Велики број цркава и манастира је осетио његову помоћ, навешћемо само следеће: Високи Дечани, Милешева, Тврдош, Ћелије, Раваница, Грачаница, Троноша, Крка, Цетиње… Велику помоћ шаље за богослове и богословије, као и помоћ манастирима у Русији, нарочито Дивјеву.
Пре неколико године се враћа у родни крај. Обилато помаже изградњу храма Св. цара Николаја у Духовно-националном центру у Јошеви, као и градњу пратећих објеката. Имао је две кћерке, Анку и Снежану. Својим великим радом Слободан Ћосић је ушао у ред највећих задужбинара и добротвора у целом српству.

Опело ће се одржати у недељу 10. априла 2016. у цркви Св. цара Николаја у Јошеви под Цером. По покојниковој жељи, посмртни остаци ће бити сахрањени поред саме цркве.

Вечан му спомен!

Сви бројеви „Гласа са Цера“ на једном месту

Због интересовања многобројних посетилаца нашег сајта одлучили смо да на интернет поставимо бесплатну електронску верзију штампаног издања „Гласа са Цера“. На интернет страници http://issuu.com/glassacera можете читати све наше до сада издате бројеве (од првог до двадесет и деветог). Уколико желите можете их преузети и сачувати на свом рачунару. Уживајте!

Снимљен документарно-историјски филм “Цар Душан“

Документарно-историјским филмом “Цар Душан“, млади аутор Данило Пушоњић нас враћа у давну српску прошлост на један посебан и веродостојан начин. Многи су разлози враћања човека у причу о прошлости, почев од најличнијих проблема, успона и падова, остварених и неостварених амбиција, до националних и општечовечанских, који нас се итекако тичу и кад нам за нашу личну егзистенцију изгледају небитним. Стара је истина да без прошлости нема ни будућности, те није чудо што многи који нам као народу не желе добра, чине све што могу да нам сопствену прошлост или огаде или фалсификују или прећуте. А када су у питању филмске приче о српској прошлости – осим оних о такозваном НОБ-у – наша “учитељица живота“ остала је готово нема. Филмским путем тек је понешто предочено о мало даљој историји, односно о албанској голготи, комитама, хајдуцима, српском устанку. О Немањићима врло мало, а о владарима најдавнијих времена попут Владисављевића, Стратимировића такорећи ни слова, а камоли филмског кадра. Параноично бежање од самога себе и мржња према сопственом индентитету ради приклањања наводно “цивилизацијском систему вредности“, нашу “учитељицу живота“ учинили су “технолошким вишком“.
Визуелним оживљавањем једне од најбитнијих историјских епоха у животу српског народа, кроз владавину династије Немањића и животопис најмоћније личности у њој, документарни филм “Цар Душан“ представља готово пионирски подухват у српској кинематографији. Лик и дело цара Душана, који ослањањем на Божије законе и сопствене мишице излази на крај са спољашњим и унутрашњим непријатељима српске царевине, вишеструко је значајан, па о њему и његовој владавини гледалац сазнаје много до сада непознатог. Јер, у савременој српској историографији постоје два приступа у изучавању прошлости овог подручја – званични, прихваћен у државном систему образовања и аутохтони, који се и даље бори за своје место под сунцем и чији су погледи широј јавности углавном недоступни. Излагања еминентних историчара Београдског универзитета, аутор повремено упоређује са ставовима представника аутохтонистичког правца, без жеље да их конфронтира, већ дође до што веродостојнијих и потпунијих историјских чињеница.
Прикази “Душановог законика“, славних манастира, фресака, историјских места, значајних личности и догађаја, уз сугестиван глас Горана Султановића и аутентичну музику најстаријих епоха, филму дају посебну драж и вредност. Аутор Данило Пушоњић, као припадник млађе генерације, савременом гледаоцу показује да се баш у прошлости нашег народа могу пронаћи преко потребни путокази за будућност. Својим истраживачким и стваралачким приступом његов филм не заостаје за нивоом некадашњег научног програма на главној државној телевизији, што гледаоцу омогућује да филм прати као штиво из кога се сазнаје и у коме се истовремено ужива.

Зоран А. Павловић

Све информације о филму можете добити на телефон: 064/031-03-83
Аутор: Данило Пушоњић
Продукција: Гора
Монтажа и постпродукција: Вертикал медиа

Десет година националне и духовне обнове

Интервју са Пантелијом Петровићем, старешином Духовно-националног центра: „Свети владика Николај“

Пантелија Петровић

На шумовитим падинама планине Цер одвајкада постоји село Јошева. Познато по својој богатој прошлости добило је још једну знаменитост храм Светога цара Николаја који се налази у склопу Духовно-националног центра: „Св. владика Николај“. Комплекс овога Центра смештен је у живописни крајолик који се простире на десет хектара, а посебну драж представља и близина извора са лековитом водом. Свим љубитељима природних лепота дах одузима столетна шума која опасује Центар као тврђаву. Мање језеро са слатководним рибама просто мами све посетиоце да окушају своју срећу. Иако је овај Центар издвојен од самога насеља, повезује га одличан пут којим за пола сата можете стићи до оближње Лозница или до Београда за мање од два сата. Наш саговорник, старешина овога Центра Пантелија Петровић објашњава: „Идеја са ком смо кренули и коју ускоро приводимо крају је настанак својеврсне оазе у данашњем узбурканом времену. Данашњи човек оптерећен стотинама ствари заборавио је колики Божији благослов имамо у природи. Ми смо узели на себе задатак да га на то подсетимо. Ипак дубоко смо свесни предности данашњег времена и због тога је наш Центар изванредно инфраструктурално повезан са околним насељама. Постоји телефонска линија, као и могућност интернет конекције. Желимо да обезбедимо комодитет који постоји у градовима, али и да људе вратимо природи, традицији и здравом начину живота.“

Храм Св. цара Николаја

Наш саговорник је потомак чувене породице Петровић. Са поносом нам је испричао да је његов прадеда погинуо на Церу, док му је деда носилац Албанске споменице. У данашњем времену породица Петровић је расадник духовних радника у српском народу. Пантелијина сестра Ана је игуманија надалеко познатог манастира Чокешина, а брат Ратибор је свештеник. Задојен националним поносом који је понео из своје куће деведестих година почиње са радом чија је круна завршетак овога Центра и храма Св. цара Николаја.

Господине Пантелија, можете ли за наше читаоце рећи како сте дошли на идеју да почнете изградњу овога Центра и докле сте стигли са радовима?
Последњем великом националном покрету – Равногорцима се нисмо достојно као народ одужили, као ни обилатој помоћи царске породице Романов. Божијим промислим 17. јул датум страдања генерала Драже Михаиловића и последњег руског цара Николаја ујединио је два братска народа. Наше трајно опредељење је било подизање храма Св. цару Николају, чију славу прослављамо 17. јула што постаје изванредна прилика да се достојно одужимо овој двојици великана. Идеја за подизање цркве и комплекса јавила се почетком деведесетих година кад смо о томе упознали и ширу јавност али због познатих прилика у земљи и окружењу нисмо били у могућности да почнемо са градњом. Године 2002. основано је братство које је преузело на себе обавезу да ту идеју реализује до краја. Изградња храма посвећеног Светом цару мученику Николају почела је 2008. и као што видите завршени су сви спољашњи и већина унутрашњих радова. Остало је још само да иконостас ослика. Највећу радост за нас представља почетак богослужбеног живота у храму. Редовно се служе литургије, прославља слава храма и парастосима се сећамо великана који су својом крвљу бранили и сачували нашу Отаџбину од Косова до данас. Велику радост за све вернике представља и велика светиња коју чувамо у храму делић моштију Св. руске кнегиње Јелисавете. Преко пута храма, обновљена је етно кућа са помоћним зградама из 19 века коју ускоро планирамо да претворимо у етно музеј који ће млађим поколењима показати како је изгледао свакодневни живот наших предака. Педесет метара од храма завршен је мањи конак у којем ће се сместити сестринство будућег манастира. Почели смо и са изградњом великог конака за који смо добили све урбанистичке дозволе. Грађевински радови су на половини. Овај конак ће имати капацитет смештаја за преко сто људи површине 2000 квадрате. Свесни времена у којем живимо план нам је да у овај конак уселимо децу без родитељског старања и старије особе које би имали сву потребну негу.

Етно кућа

А ко ће се бринути за све те људе?
Поред чланова нашега Центра, отворени смо и за све људе добре воље. Самим тим користимо и ову прилику да позовемо све заинтересоване да нам се придруже. Наравно подразумева се да ће у нашем Центру бити запослени и професионалци који би на стручан начин водили бригу о старима и деци. Што се тиче духовног живота у плану је оснивање монашког сестринства које би кроз редовни богослужбени и молитвени живот указивали на прави православни пут.

Какви су Вам планови за будућност?
Почињемо изградњу српског православног села у оквиру нашега Центра. Оно ће бити слично руским националним камповима, као и етно селима која су направљена на територији Србије. У неколико тачака изнећу вам делове нашег акционог плана, који је направљен у сарадњи са духовницима и стручњацима из градитељства. Планирамо изградњу двадесет мањих кућа за породице које би живеле у Центру. По завршетку грађевинских радова почињемо са производњом хране, довољне за живот људи у Центру. Та храна би била искључиво органског порекла, здрава и природна а у рад је већ пуштена воденица која ће становнике српског православног села снадбевати брашном. Фарма од сто оваца је набављена са свим изграђеним објектима потребним за узгој. Живот би био устројен по правилима Православне Цркве, што подразумева редован литургијски живот. План нам је да неколико пута годишње организујемо саборе на којима би заједно са нашим гостима орзанизовали трибине и духовне, песничке, сликарске колоније. У склопу Центра ће бити подигнут споменик пуковнику Драгославу Рачићу команданту Церско-мајевичког корпуса под командом генерала Драже, као и обележено место на самој планини Цер, недалеко од нашег Центра, са којег је овај српски великан подигао барјак слободе и кренуо у ослобођење српских територија. Са великом љубављу и пажњом ћемо баштинити успомену на генерала Дражу Михаиловића и његове саборце. Посебан акценат стављамо и на развој сарадње са братским руским народом. У току последњих неколико година постигли смо изванредну сарадњу са руском црквом и братским руским народом. У нашем Центру угостили смо низ делегација руских козака, свештеника и културних радника. Договорено је неколико заједничких пројеката чија реализација ускоро почиње.

Постали сте познати по Вашој издавачкој делатности. Можете ли нам рећи нешто више о томе?
Истовремено са почетком изградње храма покренут је и часопис „Глас са Цера“ . Излази сваког другог месеца и у служби је духовно-националног препорода, у коме се могу прочитати текстови и разговори из области духовности, друштва, историје и културе. Невероватан број квалитетних саговорника и аутора који су у току претходних пет година писали за наш часопис сведочи о успешности пројекта. Поносним нас чини и велики број коментара наших читалаца и преко милион посетилаца сајта „Гласа са Цера“. Наш информативни тим редовно ажурира наше сајтове па сви заитересовани из било ког краја света могу да се подробно упознају са нашим радом. Поред часописа издали смо и неколико књига: „Народни монах“, која говори о животу, страдању и књижевном раду јеромонаха Митрофана Матића, животопис српског великана генерала Љубе Бабића (Алберхта Шиндлера), под називом „Жртва своје љубави“, обимну књигу о равногорском команданту јеромонаху Георгију Бојићу Џиџи под називом „Витез крста и слободе“ и збирку песама „Кораци“. У плану је издавање књиге о Светој Царској породици као и других о великанима српске историје.

Поменули сте и пројекат подизања споменика Светом цару Николају.
Пре тачно деведесет година велики српски државник Никола Пашић је покренуо акцију за подизање споменика руском цару Николају II у Београду. Отварајући штедну књижицу на коју је уплаћивао новац потребан за подизање споменика мислио је да ће његова жеља бити испуњена. Међутим то се до дан-данас није испунило. Следујући моралним и цивилизацијским нормама наш Центар покреће велику акцију да се Пашићева опрука изврши. Тиме би се и српски народ сетио свог великог пријатеља цара Николаја. Иницијативу за подизање споменика цару Николају упутићемо извршним органима Републике Србије (Председнику, Скупштини и Влади) надајући се да ће она бити прихваћена. Са овом акцијом упознаћемо и дипломатске представнике Руске федерације у нашој земљи, подворје Московске патријаршије у Београду и велике руске компаније које послују у нашој земљи. Чинећи ово надамо се да ће српски народ на достојан начин показати своје поштовање и љубав према цару Николају II и испунити жељу нашег великог државника Николе Пашића.

На крају овога разговора шта поручујете нашим читаоцима?
Будемо истрајни у молитви, Христовој љубави, добрим делима, у одбрани Светог Православља и Отаџбине. Нека нам речи Светог кнеза Александра Невског буду увек у мислима: „Браћо, нас је мало, а непријатељ је јак, но није Бог у сили него у истини. Не бојте се многобројности непријатеља, зато што је са намa Бог!“Не преостаје ми ништа друго него да позовем сву нашу српску браћу у земљи и расејању да нам се придруже у овом Богоугодном делу.

Позив свим сународницима у дијаспори

Посебан позив упућујемо свим нашим сународницима у дијаспори који би желели да се врате у отаџбину, а немају смештајне капаците за то. Спремни смо да им понудимо одличне услове за живот и смештај у одличном смештају који се тренутно гради. Све информације можете добити на број телефона: +381 64 054 9617.

Духовно – национални центар: „Свети владика Николај“
Јошева под Цером, 15308 Србија

Интернет сајтови:
www. romanovi–srbija.org. rs
www. glassacera.wordpress.com

Контакт телефони:
+381 15 849 268
+381 64 054 9617

И-мејл:
glassacera@gmail.com

Нови број “Гласа са Цера“ на интернету

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази 29. број „Гласа са Цера“. Тематски је посвећен петогодишњици изласка нашега листа.
У току је велика акција! За само 700 динара добијате шест бројева „Гласа са Цера“ са плаћеном поштарином а поклањамо Вам и један стари број. Како да се претплатите погледајте овде.
Не заборавите да пишете коментаре јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Уколико Вам се допадне неки од наших текстова, а желите да их и Ваши пријатељи прочитају на дну сваког чланка постоји опција препоруке за друштвене мреже „Фејсбук“ и „Твитер“, као и могућност да текст одштампате или га пошаљете мејлом. Уведена је и нова опција, па испод свакога текста можете оценити чланке оценом од један до пет (звездице испод текста). Све текстове из овога броја можете пронаћи у категорији број 29 или прегледајући претходне уносе. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Такође можете се веома повољно огласити у нашем часопису и на интернет сајту а о томе погледајте овде. Следећи број „Гласа са Цера“ излази у месецу јануару.

УРЕДНИШТВО

Не таласај!

Стари режимски начин живота не таласај најбољу примену је нашао у данашњој цркви. Незванично је правило да се критички не говори о стању у СПЦ да се не би урушила њена „институција“. Изрека „слушај попа шта говори, а не гледај шта ради“ постала је једини начин живота верника. Свака црквена јединица је постала мала феудална држава у којој охоли владари управљају на деспотски начин. Ти владари имају своје слуге и помоћнике који су често још гори од газди. Невероватно раскошан живот боде очи верника који често једва састављају крај са крајем. Ризикују се невероватне увреде ако било којем црквеном властодршцу поменете могућност да црква помогне гладне и понижене. Они само „спасавају душе“ а тела их не занимају. Наравно у то се не рачунају они сами. Често су на политичким трибинама и у друштву државних колега властелина. Организују се раскошни банкети и пријеми, невероватне суме се троше на пијанство и прождеравање.
Народ све то гледа и повлачи се из живота цркве. Невероватан број људи управо из ових разлога тврди да верује у Бога али не у цркву оваква каква је и у попове. Црква постаје музеј традиције у који људи улазе два-три пута годишње да испуне некакву рутину. Запањујуће је незнање о цркви и вери. А за то су свештеници криви јер не можеш проповедати нешто о чему немаш појма. Никако да се нађе прихватљива граница између интелектуалног и практичног. Са једне стране имате оне који су у интелектуалним висинама и који народу причају о високој теологији, а са друге оне који се задржавају на припостим причицама које су често проткане сујеверјем и погрешном традицијом. Трагично изгеда када се ове две струје помешају па они припрости почну да „просипају“ високу теологију. А то је последица црквеног школства које је у дубоком заостатку са савременим светом и његовим принципима, као и у недостатку „мисионарске спреме“.
Исто тако невероватна је количина сујете и гордости код данашњих црквених учитеља. Потурају се идеје које су у директној супротности са учењем цркве и које иду против традиције нашега народа. Свако супротстављање овим идејама схвата се као борба против њих самих. Иде се дотле да само подобни могу добити своју службу у цркви. Свако одступање од њихових идеја је строго кажњиво.
Са друге стране ни њигови противници нису оперисани од ових особина. Искључиво они су у праву, њихови противници су највећи издајници, а описују их најгорим именима и називима. И за једне и за друге је својствено трагично непознавање живота цркве и постојање заједнице. Ослоњени су само на себе, или на групацију са сличним погледима. Саможиви су и самољубиви, а не схватају да и један и други пут воде у пропаст.
Поставља се питање зашто о овом писати и говорити и да ли ће то још више пољуљати већ ослабљене темеље цркве. Наравно да неће. Указивање на грешке је одувек био израз љубави према нечему шта волимо. А СПЦ је најзначајнији орган постојања напега народа. Управо због овога треба инсистирати на исправљању грешака које су постале веома видљиве у нашој светосавској цркви.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

У Србију враћа ми веру, часопис који излази на Церу

Пре тачно пет година група ентузијаста (Пантелија Петровић, покојни Бранислав Жорж, Владимир Петровић и Милан Старчевић) су покренули овај часопис под именом „Билтен храма Св. цара Николаја“. Почели смо скромно. У првих неколико бројева обавештавали смо наше читаоце о радовима на храму и о животу цара Николаја.
Схвативиши потребу за часописом који би у себи објединио тежњу за духовним и националним препородом у јануару 2009. године мењамо концепцију и име у „Глас са Цера“. Проширује се тим сарадника и уводимо нове теме. Објављујемо интервјуе са еминентим представницима српскога друштва, чланке из историје, духовности, сећамо се великих годишњица и судбоносних догађаја. Доцније часопис обогаћујемо и друштвеним, здравственим и културним темама. Придружује нам се све више сарадника од којих посебно истичимо великана српске писане речи Антонија Ђурића.
О веома актуелним темама које су понекад биле и контроверзне пишемо непристрасно, са пуно љубави и аргументовано. Трудимо се да нас часопис никада не постане место узалудних и контрапродуктивних расправа које никуда не воде.
Путем који смо кренули настављамо уз неопходну модернизацију и хватање корака са савременим светом. Трудимо се да наш часопис буде што разноврснији и лепши. На нашем интернет сајту објављујемо све текстове из листа који се радо читају и деле са другима. Успостављена је и добра комуникација са читаоцима који нам својим коментарима помажу.
За Вас смо у овоме броју припремили избор најбољих текстова који су у току претходних пет година излазили у нашем листу. Уживајте!

ОСНОВ Посвећујући будући храм Св. цару Николају, молитвенику и заштитнику целог Православља пред Васкрслим Господом, ми, синови немањићке Србије, желимо да му се одужимо, да одамо признање и да се поклонимо пред његовим мученичким ликом, за сва добра учињена дела према нашем напаћеном народу. Страдање српског и руског народа, уз чување православне вере, мора у овим и у будућим временима бити звезда водиља до краја нашег битисања. (Редакција, Апел за изградњу храма, број 1, стр. 2-3)
ПРОГРАМ Једна од великих врлина српског национализма је да не мрзимо друге народе, него волимо свој. Не мрзимо друге вере, него волимо своју, не презиремо туђе, него негујемо своје, не присвајамо туђе територије, него само бранимо своју Отаџбину. (Милан Старчевић, О српском национализму, број 2, стр. 8)
ОПРОШТАЈ Данас су нам пуна уста о злочинима других, а своје злочине не спомињемо и сакривамо. Трудимо се само да запамтимо оно што је било лоше, а на добро се не обазиремо. Ми као да заборављамо да наше грехове једино можемо поништити љубављу према другом, а никако мржњом. (Владимир Петровић, Национално помирење, број 3, стр. 7)
ЉУБАВ Знате како, из сопственог искуства ја знам да људима треба прићи са великом љубављу и пажњом и не смемо никога пустити ко нам дође да оде, не осетивши Божију благодат. Њима би требало помоћи да превазиђу своје духовне слабости, а све на славу Божију. (Интервју: игуманија Ана Петровић, број 3, стр. 10)
ПАТРИОТИЗАМ Тело моје нико да не тражи / на церскоме вису / остаје на стражи. / Чувајте слободу / поштење и веру / због овога ја сам / остао на Церу. (Пантелија Петровић, А са Цера рањен јунак виче, број 3, стр. 12)
МИСИЈА Поручио бих приређивачу и диструбутеру часописа да нађу начина да он допре до младих људи у најудаљенијим крајевима нашег ширег завичаја: да развија осећање толерaнције међу људима, посебно међу младима, да им увек стоји као опомена да је вера у Бога пут на супротну страну од дроге, алкохола и других порока. (Интервју: Милован Јеремић, број 4, стр. 11)
ПУТ На свом дугу животном путу Србија крајем двадесетог и почетком двадесет првог века иде и избија на јаку ветрометину. Крстолика, једним краком окренута према небу и Богу, другим ка земљи и свом народу, трпи јаке ударе који јој савијају и ломе краке и понекад губи свој крстообразни лик. (Пантелија Петровић, Глас са Цера, број 5, стр, 1)
ИСТИНА Ми не смемо да ничије злочине, злодела и зверства прећутимо и потребно је установити како је то све заиста било. Недела треба назвати својим правим именом и на тој истини треба градити помирење. Када будемо знали потпуну истину тек тада ћемо моћи да стварно опростимо. (Интервју: прота Дејан Дејановић, број 6, стр. 7)
ОТАЏБИНА Могу само поновити речи Милана Недића: „Све за Србију, ништа против ње“ и латинску изреку salus populi suprema lex esto (спас народа највиши је закон) и само то нам може бити циљ. (Интервју: мр Мирослав Костић, број 7, стр. 9)
ЖЕНА У сукненом четничком оделу, са одсеченом косом, успела је Станка да завара своје другове, који су је сматрали мушкарцем и умрла је на развалинама Лознице, бранећи је од окупатора. Незнана српска Јованка Орлеанка, пала је као ватрени родољуб у свом младом одушевљењу, уверена да врши своју највишу дужност према Отаџбини. (Пантелија Петровић, Српска Јованка Орлеанка, број 7, стр, 18)
НАДА Одозго, високо са зида / прелепи анђео бели / погледом завесу времена кида / и још од оног часа до сада, / сведочи небеском мирноћом / да за живот вечни / постоји истинска нада. (Пантелија Петровић, Милешева, број 8, стр. 19)
ЗАБОРАВ У данашњем времену ужурбаности, чамотиње и сталне јурњаве за материјалним добрима, почели смо да заборављамо велике људе. (Будимир Кокотовић, Заборављени филозоф, број 9, стр. 8)
ПРИБЕЖИШТЕ И на крају, попут оног анђела из народне песме, који је узвикнуо Краљевићу Марку бежећи испред бесних чауша који су хтели да га посеку: „Беж’ у цркву Краљевићу Марко!“ и ја Вам узвикујем: “Беж’ у цркву народе српски!“ (Интервју: Боривоје Карапанџић, број 10, стр. 11)
РОДОЉУБЉЕ Љубав браћо моја, сестре моје, љубав није слепа већ визионарска, она продире у само биће онога што воли и види право лице иза свих слабости и недостатака! Свако време очаја и малодушности је уједно и време највеће наде, а време пропасти је једно и време обнове, оно рађа нове могућности! И зато дигнимо поносно главе, братски сабијмо редове, са вером у крв наших предака у сво искуство претходних генерација, које тече нашим венама, не дајмо се слудити нити одступити од свог права да одлучујемо о властитој судбини! Јер Србија је сваки појединац, Србија смо ми! (Љиљана Карађорђевић, Размишљања једне принцезе, број 11, стр. 16)
ПОХВАЛА Мени је стварно драго што постоји један овакав часопис и за сами крај посветићу вам један стих: У љубав и Србију враћа ми веру /часопис који излази на Церу. (Интервју: Бора Ђорђевић, број 11, стр. 12)
КРИВИЦА Ми смо као народ склони томе, да увек кривимо друге, а не да проналазимо грешке у себи. Нико нама није крив што не чувамо своје манастире, своје обичаје и језик. Нико то други неће урадити уместо нас. Криви смо зато што се поводимо за туђим утицајима и зато што нам је драже све што долази са стране, од онога што је наше. У томе је проблем. (Интервју: Милка Цанић, број 12, стр. 12)
ПРАВОСЛАВЉЕ Јер ако смо ми Господњи, ако је Господ наш Цар царева и Господар Господарева, наш Отац небески, и ако му се молимо, зар нам неће услишити молитве. Који ће отац, кад му син тражи хлеб, да му да камен? Нека силе мрака раде свој посао, али нека знају да нам не могу ништа. Шта је рекао Достојевски? „Ако сам ја и Бог на једној страни а цео свет на другој, ми смо у огромној већини“. (Интервју: отац Марјан Кнежевић, број 12, стр. 17)
СКРОМНОСТ Отишао је један човек, тихо, како је и живео. Утихнуо је глас који нас је нечујно, а тако громко поучавао животу. У овом времену буке он је једини ћутао. У овом времену похлепе он је једини гладовао. У овом времену гордости, он се једини молио и искрено веровао. (Владимир Петровић, Ко нам је остао?, број 13, стр. 7)
МЕТОД Преко нашега часописа ми смо указивали на штетне и погубне утицаје на цркву са стране, али и неких унутар цркве. Није нам жеља а ни интерес да овај наш лист буде место напада и оптужби или било каквих полемика о стању у држави и цркви. Наша жеља је да служимо Богу и народу и да Свето предање очувамо по сваку цену. До овога циља можемо доћи само са љубављу. (Пантелија Петровић, Буђење кроз празник васкрсења Христовог, број 14, стр. 2)
ВЕРА Одузевши нам из руку новац као основни критеријум нашег односа са другима Бог нам показује да је наше потрошачко живљење погрешно. Он као да нас све пита: „Шта је без новца остало од ваше вере“? Потрошачки одлазак у храмове, потрошачко празновање празника не сме бити основа нашег односа са Богом. (мр Звијездан Игњић, Васкрс у времену економске кризе, број 14, стр. 4)
ЛАЖИ У ствари, један део Срба и даље живи у илузијама – он само сања један сан – да се привидно материјално благостање из Брозовог периода обнови, умножи и претвори у један велики потрошачки рај. (Слободан Ерић, Србија између фикције и реалности, број 14, стр. 21)
ОДЛАЗАК Вечити ратник и младић ових дана је изгубио последњу битку. Неки чудан мук је наступио Београдом, градом који је он волео и коме је посветио своје најлепше редове. Као да нико није могао да верује да он може да умре. (Владимир Петровић, In memoriam: Момо Капор, број 14, стр. 30)
ВЕЛИКАНИ Низ лице су му се котрљале сузе, толико крупне да су се могле бројати, а значиле су само једно – ако је то истина не жалим што сам погинуо и да се поново родим, све бих то још једном учинио. (Владимир Петровић, Меша Селимовић, број 15, стр. 29)
ПОКАЈАЊЕ Преображење је немогуће без следовања путу Крста. Задатак унутрашњег крстопокајања је да у себи сједини ум, срце и вољу. (Екатерина Васиљевич, број 16, стр. 6)
ЗАВИЧАЈ O, премилостиви и свемогући Боже, о блажена душо моје свете мајке, да ли ми ви сада, макар јеком непријатељских звона, не јављате благе вести да је до вас дошла наша данашња молитва. (Милош Зечевић, Прва служба Божија у заробљеничко логору, број 16, стр. 26)
СРБИ Видео сам српског војника – сељака у борбама. Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред противником када га победи и делио с њим последњи комад хлеба. (Родолф Арчибалд Рајс, Зашто волим Србе, број 17, стр. 3)
ОСЕЋАЈ Заборавили смо да сањамо, да волимо, да живимо. Не схватамо да осмех детета, чврст стисак руке, осећај да те неко воли вреди више него сво богатство овога света. (Владимир Петровић, Где ли је живот, број 17, стр. 9)
МЛАДОСТ Ми јесмо морално пали али то се са свим народима увек дешава у кризним временима. Ипак ја знам да постоје дивни сачувани млади људи, са којима се једино и дружим, јер моја генерација је пала уз часне изузетке. Снагу ми даје дубока вера да ће та младост спасити Србију. Због тога Марија остаје на пркосима, јер не сме да изневери те дивне младе Србе, који јој верују. (Интервју: Оливера Катарина, број 17, стр. 10)
ЗДРАВЉЕ На то нас, углавном, приморавају здравствени проблеми – нарочито када је званична медицина немоћна, па у помоћ позивамо природан начин лечења. Међутим, уз добру вољу и истрајност, посебно у почетном периоду и организацију припреме здраве хране, доћи ћете до изванредних резултата. (Драгана Мирковић, Здравијим животом против болести, број 18, стр. 13)
ВРЕМЕ Време у којем живимо одликује одрицање од свега за шта смо дали велику жртву кроз наше постојање. Нуди нам се нова неприродна заједница, нова вера и нови поредак. (Пантелија Петровић, Трећи Рим, број 19, стр. 2)
ДУХ Посетити Санкт Петербург за готово све представља остављење дела душе у њему. Он вас плени својом раскошношћу, аристократским духом, богатом историјом и топлом добродошлицом за све госте. (Владимир Петровић, Санкт Петербург, број 19, стр. 3)
ПОНОС Усправи се, Србине! И упамти: поносити се својим прецима, а не бити их достојан, чин је вредан само – презрења. (Антоније Ђурић, Памти Србине и усправи се, број 19, стр. 8)
БРАК Љубав ти не даје право да се понашаш грубо према ономе кога волиш. Што су приснији односи тим је болније срцу од погледа, геста или речи које се изговоре. (царица Александра, О браку и породичном животу, број 19, стр. 21)
ПОУКА Децо моја, синови и кћери Отаџбине, нека у вашим младим грудима куца увек оно велико племенито јуначко срце српског народа, које нас је очувало од памтивека до данашњег дана. (Милан Недић, Дан вере и наде, број 19, стр. 23)
ЕКОЛОГИЈА По својој суштини, еколошки проблем је у ствари антрополошки. Због тога се одговори на многа питања, која поставља криза животне средине налазе у човечијој души, а не у сфери технологије. (Владимир Петровић, Човек и природа, етички поглед, број 20, стр. 3)
БАНДИТИ Народ у новим странкама препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, насликали на телевизији и у новинама, види се да су се поново уфотељили (Антоније Ђурић, И Брозу вратити његово, број 20, стр. 15)
СТИД Плакала сам од туге за толиком младошћу Србије, од среће због храбрих потомака и стида због кукавичлука данашњих Срба. (Милка Павловић, Солун, број 20, стр. 28)
НАРЕЂЕЊЕ Безвлашће, пљачке, убијање без суда по цени смртних казни биће спречени. Знајте да непријатељска пропаганда журно ради да унесе пометњу у наше редове и међу наше људе. (генерал Драгољуб Михаиловић, Порука Поцерцима, број 21, стр. 4)
КУЛТУРА Тргните се мало, пожелите и ви да будете онај културнији део човечанства. Видећете, боље ћете се осећати. Пробајте, лепо и културно понашање ништа не боли, напротив прија. (Славица Станисављевић, Где се избубила култура живљења, број 21, стр. 16)
ОБЗИР Срећна сам што могу да мирно легнем да спавам и да кажем да не утичем негативно на целу нацију. То ми пружа моралну сатисфакцију. (Интерју: Соња Колачарић, број 21, стр. 34)
ОПРОШТАЈ Чврсто верујем да у вашим срцима тече безусловна љубав према нашој великој отаџбини. Нека вас благослови Господ Бог (Свети цар Николај, Опроштајно наређење војсци, број 22, стр. 9)
ЦРКВА Српска православна црква, није она моја ни твоја него наша. Наша заједничка светиња, мајка утешитељка, помиритељка… (Свети владика Николај, Вера, слога и поштење српско су спасење, број 22, стр. 21)
ИСТОРИЈА Борба за истину о жртвама фашистичке рације и мистификација и лажи после Другог светског рата по том питању осведочили су ме да је историјску истину могуће сакрити и грубо фалсификовати. (Александар Вељић, Истина о Јасеновцу, број 22, стр. 28)
СРЕБРЕНИЦА Докази показују да је српски народ у околини Сребренице био жртва геноцида. Муслиманска армија је убијала, протеривала и уништавала све што је српско. (Интервју: Александер Дорин, број 23, стр. 4)
РЕАЛНОСТ Чујемо често кад неко каже „ја се надам“, „ми се надамо“, „живимо у нади“. Треба, пре свега, остварити право на наду. Човекова нада не сме да буде испразна, нада мора да буде заснована на часном делу. (Антоније Ђурић, Истина о Косову, број 23, стр. 19)
ЗДРАВСТВО Враћањем вери и враћањем нормама верујућих људи, морални критеријуми у медицини и у другим областима, ће сигурно расти и достићи ниво који заслужују у друштву. (Интервју: др Драган Вуканић, број 23, стр. 21)
ОСУЂИВАЊЕ Када осуђујемо, ми узимамо улогу Бога, Који је Једини Судија, и Који Једини треба и може да буде Судија. (монахиња Стефанида Бабић, О искрености, број 23, стр. 31)
СЕЋАЊЕ Сећање на своје пријатеље карактерише етос сваког народа. Ми смо на том испиту до сада небројано пута пали. Не допустимо да и после обнове некропоља опет у заборав падне ово свето место. (Иван Грбић, Руски некропољ у Београду, број 23, стр. 35)
ПОЕЗИЈА Поезија приближава удаљено, вида рањено, оживљава заборављено, разбуктава угашено, теши осамљено, храбри праведно, проклиње неверно, сведочи истинито и вечно. (Интервју: Милан Михајловић, број 23, стр. 41)
СТРУЧНОСТ Државу би требали да воде стручњаци и образовани људи, а не полтрони и лопови. Треба направити нову националну стратегију и бранити државну територију. (Пантелија Петровић, Преокрет, број 24, стр. 2)
СРАМОТА Поставља се питање докле ћемо великане оцењивати са нашим малим знањем и ускогрудошћу. Исто тако кад ћемо престати да хуље и барабе славимо као великане, а оне који то заиста јесу да заборављамо (Владимир Петровић, Зашто заборављамо и не поштујемо великане, број 24, стр. 36)
СРПСКА МАЈКА Није било тог рата у којем српска мајка највећи симбол чистоте, пожртвовања и љубави није страдала. Смерна, љубазна и никада осветољубива она је обасјавала светло новога пута и боље будућности. Изузев највеће љубави своје деце она никада није била похваљена, награђена, стављена на пиједестал славе. То су били неки други. Не би она то ни хтела. (Владимир Петровић, Најзначајније Српкиње, број 25, стр. 9)
ДАНАШЊИЦА Једини начин да се преживи у данашњем свету је схватање система који је руку на срце дубоко неправедан у сваком погледу, али га ми не можемо изменити. (Владимир Петровић, Теорија завере, број 24, стр, 14)
ПАМЕТ Свако кризно време захтева најбоље стручњаке који се могу ухватити у коштац са највећим проблемима. Ову лекцију који ми данас не примењујемо наши преци су усвојили пре више од стотину годину. (Иван Грбић, Лазар Пачу, број 25, стр. 32)
ПОДЕЛЕ Србији данас није потребно пребројавање издајника и стварање нових подела. Потребан нам је пут љубави и ревновања, као и очувања вековних духовних вредности. (Пантелија Петровић, Издаја, број 26, стр. 2)
ОСЕЋАЈ У име тога новога Српства ово пишем, у име тога спреман сам сићи и у пакао, поднијети било шта, дубоко свјестан чињенице да испуњавам тиме само дијелић Божјега наума са мојим напаћеним народом. (Стефан Немања Рашанин, Ново Српство се рађа, број 26, стр. 18)
БАХАТОСТ Ко разуман у томе види да је исправан пример младима тврдоглаво „обележавање“ Рације на лажном месту, са нетачним подацима, код измишљеног споменика жртвама Рације. (Александар Вељић, Да ли споменик на Кеју симболише жртве, број 26, стр. 30)
ЛЕПОТА Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно посматра дешавања у у кући. (Јелена Јергић, Прича за Давида, број 26, стр. 39)
БУДУЋНОСТ Српске жртве нас опомињу да народ који не памти своју прошлост не може имати светлу будућност. Што би неки жарко и желели. (Пантелија Петровић, Инквизиција, број 27, стр. 2)
КОСОВО Америка и велике светске силе неће решити питање Косова. Бог ће то учинити, а шта он каже сагнућемо главе своје и рећи: “Нека буде по вољи Твојој“, али ћемо и даље остати верна властела кнеза Лазара. (Интервју мати Макарија Обрадовић, број 27, стр. 19)
ПОВРАТАК Њихов грех је био што се нису предали, што су волели свој народ, своју земљу и своју веру. И што нису допустили да скоројевићи и бандити узму власт у своје руке. (Пантелија Петровић, Повратак цара, број 28, стр. 2)
ЦАР Из мора увреда и лажи ипак је испливао колосални лик Светога цара. Њега није испрљала пропагандна прљавштина. Напротив, он је изашао још чистији и већи. (Михаил Дмитрук, Чуда и још много тога, број 28, стр. 3)
НЕМАР Зашто кад нешто лепо саградимо то и не одржавамо? Онај, већ пословично прозаични изговор „нема пара“ не може да буде оправдање за пропадање таквих вредности. (Славица Станисављевић, Зашто пропада београдска лепотица, број 28, стр. 35)
ЕПИЛОГ Коначно је време да се свима нама упале неке лампице. Да не мислимо да је наш живот највреднији на свету. Сви ми имамо своје мане и врлине. Сви гањамо трачак светлости и боље сутра. (Владимир Петровић, Ера хуманизма, број 23, стр. 17)

ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

Остајте овде

Незнање, мржња, ускогрудост, неразумевање, сујета. Дефиниција средњег века? Нажалост не. То је слика XXI века. Оног века у којем је знање доступно свима и у коме је технологија доживела свој врхунац. Велики умови тврде да се свет креће цикличном линијом или у преводу што смо напреднији то се све више враћамо својим коренима. Којим коренима? То је већ велико питање. За неке је лоше схваћена историја једини показатељ како треба живити. Начин живота који је дубоко превазиђен поставља се као најбољи. За идеалне друштвене системе проглашавају се инквизиција и лов на вештице. Диктатура и неслободе се повезују са слободом. Заборавља се развој човечанства и људске мисли. Непрестано се захтева максимум са предзнањем да се ни минимум не може добити.
Све је то најуочљивије у Србије. Државом владају приучени властелини опште праксе. На историју се позивају они који је не знају и не схватају. О љубави и вери причају они који највише мрзе. О култури причају они за које су „Звезде Гранда“ највећи интелектуални домет. На патриотизам и родољубље се позивају највеће сецикесе, друмски разбојници, фукаре, лопови и малоумници. Није џабе Нушић пре осамдесет година написао: „Јој тешко нама ако дођу паметни на власт!“
Када се на овај коктел надомести сујета добија се смртоносна смеса. Непризнавање својих грешака непознаница су за већи део нашег народа. Када сте последњи пут чули: извините, опростите… Веома ретко, зар не? Најпаметнији смо на целом свету, најлепши, најстарији народ. А у исто време преко милион становника Србије је неписмено. Преко 50 % Срба у задњих пет година није прочитало ни једну књигу. И ми ћемо да причамо некоме о нечему? И оно мало паметног света је исмејано. То и није некакво чудо у земљи у којој се мисли да се од великог знања може полудети.
Али зато ми имамо хероје домовине. Сви ти спасиоци отаџбине невладини и владини, задригле страначке главешине и њихове омладине непрестано проповедају бољи живот. Зашто се рецимо сав новац који се баца на њихову пропаганду не уложи и помогну сиромашне породице, млади таленти. Одговор је јасан и недвосмислен. Не треба њима сита и паметна Србија. Они хоће понижену сатрапију која се ваља у својој прљавштини испраног мозга и савести.
Управо због тога паметни и интелигентни млади су заплећку. Џабе вам квалификације, знање, ако нисте нечији рођак или члан странке. А те исте фукаре са душевном забринутошћу питају где одоше млади? Не заборављају да цитарају Шантићеве стихове: „Остајте овде“. А одговор гласи да их можда сунце туђега неба неће грејати као ово овде, али им макар кретени неће висити над главом и моћи ће да живе као нормални људи. Што је у Србији постао екстремни спорт.
А у међувремену нас бомбардују аферама, демагогијом и великим речима. А све то да се „Власи не досете“ ко је крив за њихову несрећу и ко им је крвник. И тако у круг. А кад се Власи досете можда ће да буде касно за све.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Друштвена критика – неписменост

По најновијим проценама у Србији тренутно живи око милион неписмених људи. Оних који једва знају да се потпишу. О броју функционално неписмених (они који не могу да писано констуишу мисао) излишно је и говорити. Због чега је такво стање? Могуће је узети у обзир сиромаштво нације али то никако није оправдање. Основно и средње школство су још увек бесплатни. Школе постоје и у најзабаченијим пределима земље.
Одговор лежи у нашем менталитету. Познато је да су сви велики реформатори и просветитељи у Србији били исмејани. Знање код нас никада није било „на цени“. Паметни и образовани људи увек су били исмевани као паразити који живе од труда других. Њихови савети и аргументи су примани са подсмехом. Типичан Србин никада неће прихватити нешто што се коси са његовом „логиком“. Прича се завршава са аксиомом „да су његови преци то радили и да њима ништа није фалило“. Зато рецимо имамо крезаву нацију за коју је сусрет са зубаром у равни сусрета са црним ђаволом.
Књига је нешто далеко и имагинарно за нашег човека. Пронаћи ће времена за све. Трачарење и оговорање родбине и комшилука, сплетке, пијанства, тучу, буљење у зид али за књигу не. Отровни и презривии поглед, а у појединим случајевима и чуђење ће вас дочекати ако се некоме похвалите да сте ишли у позориште, на неку изложбу или трибину.
И због тога се налазимо у оваквом мраку. А ако овако наставимо тонућемо и даље у глиб малограђанштине, глупости и незнања.

В. ПEТРОВИЋ

Похлепни и бестидни отимају будућност

СВЕТСКО ТРЖИШТЕ Никада овако тешка ситуација није била на тржишту. Не мислим само на нашем тржишту, него уопштено на светском тржишту. Скоро три деценије радим на тим тржиштима и никада није било овако тешко направити посао. Где је проблем? Објаснио сам већ у многим ранијим текстовима да “фамилија“ управља овом кризом, да је изазвала велику новчану неликвидност у финансијском систему света, слично као што је то урадила и 1907. године, припремајући се за највећу светску превару, када је 23. 12. 1913. обманула Конгрес да изгласа да се оснује ФЕД, наводно национална банка Америке, али, у ствари, приватна банка „фамилије“. Пошто дозвола за ФЕД, дата на 99 година, истиче крајем ове године, „фамилија“ је одлучила да продукује кризу, да угрози светску ликвидност и да поново обмане светску јавност. Прича о смаку света који треба да уследи у децембру ове године поклапа се са подлим намерама „фамилије“. Ништа није случајно. Све има своје објашњење. Довољно је само да пратимо новчане токове и све ће нам бити потпуно јасно.
КЛОВНОВИ Политичари су кловнови у светском циркусу уцењени аферама и морају да раде по налогу „фамилије“. Саветујем вам да пратите историју новца и многе ствари ћете разумети. Ако је ово јасно, онда настављам даље објашњавање економских превара које се медијски пласирају за слуђивање јавности. Читава расправа међу светским економистима траје о томе да ли треба штедети или трошити. ШТЕДЊА Меркелова је дословно рекла, пре самита европских политичких кловнова, да она неће пристати, дословно је рекла – док сам жива, на еврообвезнице и да неће дугове других држава преузети, јер излаз из кризе мора да иде преко штедње, а не преко даљег штампања безвредних папира. Тако не мисли фамилија и њени естрадни економисти Штиглиц и Кругман, који траже да се повећавањем потрошње, извођењем јавних радова и другим државним трошењем, покрене тражња и да повећавањем потрошње државе изађу из кризе. Упркос заклетви Меркелове да неће попустити, ипак, другога дана, у јутрањим сатима, негде око пет ујутру, то је омиљено време када психолошке убице фамилије ломе политичаре, сетите са само како је у слично јутарње време и Милошевић био сломљен у Дејтону, канцеларка Меркелова је морала да попусти.
Наставља се стара политика убацивања штампаних евра и долара у банкротирани систем. Сада је износ повећан на 140 милијарди евра за све државе, износ којим би требало, како нас убеђују естрадни економисти фамилије, да се покрене ЕУ Титаник који тоне под теретом дугова од преко 20.000 милијарди евра. Како је то могуће?
ЕКОНОМСКЕ МАГЛЕ Наравно, тај нови новац који се убацује у оболели финансијски систем ће само распламсати ватру. Плаћени стручњаци за продавање економске магле гасе пожар бензином. Не из канте, него директно из црева. Наркоман покушава да се скине са игле тако што ће повећати дозу дроге коју убризгава директно у вену. Човек који је упао у живо блато покушава да се извуче из тог трагичног положаја тако што се вуче за сопствене уши. Јако трза, убеђен да се снажним повлачењем за уши може извући из невоље. Нажалост, дављеник тоне све више. Тако се не може спасити нико. Нема изласка кризе на такав начин. Износим већ неколико година који је пут спасење. Али то никога не занима. Политички олош и тајкуни настављају да пљачкају државе и грађане. Фамилији одговара да се настави програмирани хаос.
ВЛАДАВИНА ЛУДАКА Сви почињемо да лудимо од садашње ситуације. Оно што је некада било нормално, данас је ненормално. Лудаци улазе у политику. Психопате и его манијаци управљају нашом судбином. Одбегли пацијенти из лудница постају председници држава, премијери и министри. Коло наше несреће се убрзава. Похлепни и бестидни скотови отимају нам будућност. Шта да радимо? Како да се спасимо?
ПОСЛУШАТИ ПАМЕТНЕ Прво, што морамо да урадимо је да почнемо да слушамо умне људе који нису изгубили разум. У општом лудилу, подврискивању, ђипању, пијаном баљезгању и блебетању, губитку сваке моралне границе и етичког принципа, остало нам је да се окренемо људима који нам здраве памети нуде објашњења и спас. Пишем, дакле, управо на линији те здраве памети, коју вуцибатине, криминалци и политички олош хоће да убију. Пишем да бих одбранио људско достојанство и човекову жељу за нормалним животом. Не откривам вам ништа ново. Само на светлост износим оно што сте заборавили и што сте потиснули дубоко у себи.
Како да се извучемо из кризе? Да ли је спас кроз штедњу или кроз потрошњу? Ево одговора. Пођимо редом, не можете све време да зарађујете 100 евра а да трошите 200 евра. Неко време можете. Разлику надоместити тако што се задужите код банке или вам пријатељи помогну. Неко може да опљачка банку или пензије својих родитеља да би покрио настали минус. Али, трајног решења нема. Државе које више троше него што производе тај минус покривају штампањем пара и задуживањем свих грађана. Развијене државе света су презадужене. Рокфелерова политика да су њихови највећи непријатељи они који не узимају кредите довела је до опште задужености држава и грађана развијеног света. Рекли смо већ да је САД реално задужена 240.000 милијарди долара и да се наставља убацивање лажног новца у банкротирани систем. Дилема преплаћених естрадних економиста да ли потрошња или штедња је лажна. Ствар је врло једноставна. Уколико желите да трајно решите настали минус, могуће је само на два начина: да више радите и зарадите тих нових 100 евра или да режете трошкове и смањите расходе за тих 100 евра. Тако се трајно избегава минус. Суштина је да морате да промените старе навике. Зато годинама пишем да је дошло – ново доба! Завршен је период безбрижног задуживања, пландовања, брбљања, нерада, фолирања и пренемагања.
МЕЊАЊЕ НАВИКА Криза није топли летњи пљусак који ће проћи сам од себе. Криза тражи системске промене у нама самима. Морамо из темеља да мењамо досадашње погрешне навике. А то ће ићи најтеже. Политички олош се додворава демагошким паролама народу и не саопштава им поразну истину. Нажалост, грађани још увек верују политичарима. Наши грађани верују да ће се вратити весели Јожек Броз да нас усрећи новим кредитима. Отуда тај жал за пропалим прошлим временима. Моја идеја је да се не окрећемо у прошлост, него да се окренемо конкретним решењима за будућност, на основу погрешних искустава из прошлости. Због тога о штедњи и потрошњи говорим на другачији начин од естрадних економиста фамилије.
ПРОИЗВОДЊА Већина грађана је данас сиромашна. Они и немају шта да штеде. Њих треба запослити и платити за обављен посао. То се може урадити само ако се покрене производња. Покретање производње није могуће, како је предложио мој колега, кога изузетно ценим и поштујем, Небојша Катић издавањем менице без покрића за инфраструктурне радове. Не може јер грађевинске фирме, којима држава дугује до једне милијарде евра, не могу више да кредитирају банкротирану државу и, друго, улагање новца у инфраструктуру је промашај. Не треба улагати у инфраструктуру да би онда настала производна предузећа, него треба улагати и отварати производна и извозна предузећа која ће, када се развију, направити инфраструктуру. То је суштина. Не праве путеви предузећа, него предузећа праве путеве. Ко редовно путује на релацији Београд – Љубљана зна о чему причам. Хрвати и Словенци су направили прескупе путеве на којима данас нема саобраћаја јер привредна активност замире, државне касе су празне и предузећа грцају у дуговима.
КРЕДИТИРАЊЕ Повећавање производне потрошње је могуће кроз кредитирање домаћих производа. Навео сам пример кинеске ципеле која кошта само 700 динара и коју, сваке пола године, поново купују сиромашни грађани, јер немају пара за бољу ципелу. Предлагао сам Ђинђићу да домаћа банка кредитира куповину домаће ципеле. Добра ципела од 3.200 динара, плус камата од 5 одсто, на 36 рата плаћања оптеретила би буџет купца ципеле за 102 динара месечно. Уколико би желео бољу ципелу, то би га месечно коштало 204 динара.
Примена овога модела кредитирања домаће производње довела би до следећих ефеката: грађани би носили квалитетне ципеле за мале паре, произвођач ципела би имао тржиште, радници би радили у фабрици ципела и имали би редовне плате, уплаћивали би се порези и доприноси у буџет, државна банка би пласирала новац по пет одсто годишње, у условима када би НБС референтну камату спустила на свега један одсто, ради подстицања привредне активности, а не шпекулација са хартијама НБС, репо операције, банка би имала пет пута већи принос и читава привредна активност у држави би расла. Истовремено, укинула би се девизна клаузула и курс динара би се слободно формирао, што би довело да развоја предузећа која би се бавила супституцијом увоза. Предлагао сам такав модел финансирања за све домаће компаније које се баве производњом.
ШТЕДЊА На другој страни, штедња се односи искључиво на државну потрошњу. Укидањем 130 агенција штеди се 830 милиона евра. НБС је потрошила од почетка године, најновији званични подаци о паду девизних резерви, преко 1,7 милијарди евра за одбрану надуваног динара. Тај новац да је стављен у Развојну банку, увећан за уштеде од укидања агенција и уштеда од 800 милиона евра за намештене тендере, то је најмањи износ крађа на тендерима, донела би нам 3,2 милијарди евра капитала за улагање у производњу. Тај капитал би запослио 800.000 нових радника. Значи, сви незапослени би добили могућност да се преквалификују и запосле. Уместо да 650.000 пландује на буџету, остало би 300.000 добро плаћених државних чиновника, док би се 350.000 људи запослило у покренутој привреди. Уместо да троше новце из буџета, они би пунили буџет. Србија би се покренула. Стопе раста би биле двоцифрене. Уместо да седе и очајавају, народ би правио паре. Људи би се богатили на тржишту. Људи би се богатили својим радом. Мали порези би напунили државну касу.
ПРИМЕНА Све је једноставно, зар не? Само то неко мора да примени. Нема расправе да ли потрошња или штедња. Мој одговор је јасан: и производна потрошња и државна штедња.

БРАНКО ДРАГАШ
Приредила: Славица Ђукић