Из штампе је изашла књига „Оптужница против Бугарске“ Родолфа Арчибалда Рајса

Из штампе је изашла књига „Оптужница против Бугарске“, која доноси до сада нашој јавности потпуно непознате студије Родолфа Арчибалда Рајса: „Оптужница против Бугарске“, „Комитско питање“ и „Српски војник“

У овој књизи се на преко триста страна у најквалитетнијој штампи, поред ове три студије, доноси и опсежна Рајсова биографија, као и тридесет страница архивских фотографија

Јединствено сведочанство о Великом рату и страдању српског народа из пера једног од наших највећих пријатеља

Више информација и наруџбине на: https://arcibaldrajs.wordpress.com/

Филм о Св. цару Николају

Преминуо Пантелија Петровић

Пантелија Петровић, старешина Духовно-националног центра и ктитор храма Светог цара Николаја, је после теже болести преминуо у педесет и седмој години живота. Сахрањен је поред своје задужбине, храма Светог цара Николаја, у Јошеви под Цером.

Вечан му спомен

Из штампе је изашао роман „Лужањска хроника“

Из штампе је изашао роман „Лужањска хроника“ Зорана В. Петровића. У најквалитетнијој опреми (формат Б5, тврди повез, са тридесет страница илустрација у боји, архивских фотографија и мапа), и на преко петсто страна, овај роман представља јединствени издавачки подухват

Година је 1813. Српски устаници су поражени. Одлучна да спасе своју децу од турске одмазде, Ђурђија, сестра чувеног устаничког војводе Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја, одлази из Мачве. Свој нови дом гради у селу Јошева, на падинама Цера, у мали која ће касније добити име Лужањци.

„ЛУЖАЊСКА ХРОНИКА“ ЈЕ ПРИПОВЕСТ О ЂУРЂИЈИ,
КАО И О ЊЕНИМ ПОТОМЦИМА У НАРЕДНИХ ВЕК И ПО

Од турског ропства, преко првих деценија независности Србије, два Балканска рата, страдања у Великом рату, па све до Другог светског рата и новог послератног поретка, овај роман маестрално тка причу о бурној историји једне земље и једне породице.
У средишту те приче се налази светли лик Пантелије Петровић. Пратећи његов живот, аутор овог романа саставља портрет човека који на својим плећима мора да „поднесе“ превелики терет историје. Ратна страдања и подвизи, каснији заборав од стране државе, сиромаштво и неразумевање околине, ипак, не успевају да га поколебају. Решен да сачува породично име, он успева у томе.
Кроз питку и занимљиву причу, крцату бројним историјским подацима, овај роман осветљава судбине наших предака, обичних људи на које је историја заборавила. „Лужањска хроника“ исправља ту неправду. И не само то. „Лужањска хроника“ исписује химну племенитости и диже достојни споменик непоколебљивости људи без којих ни ми данас не бисмо постојали.

„За време ратова, када су гинули команданти, српски војници су себи заповедали: ‘Ни корака назад!’ Такви су били Петровићи описани у роману ‘Лужањска хроника’. У суровим временима, који се мере вековима, Петровићи су се одужили народу српском и били први у одбрани отачества. Ова књига говори о њима, у исто време маестрално приповедајући о најсветлијим тренуцима наше прошлости.“

Антоније Ђурић, књижевник и публициста,
аутор култне књиге „Солунци говоре“

Књигу можете купити у књижарама „Вулкан“ у Београду, Новом Саду и Шапцу.

За наручивање поузећем одобравамо попуст од 20% на цену романа.

Како наручити роман, списак књижара, као и мноштво информација о роману можете пронаћи на интернет-сајту:
www.luzanjskahronika.worpress.com

Преминуо добротвор и задужбинар Слободан Ћосић

Велики добротвор, задужбинар и пријатељ нашега Центра, Слободан Ћосић, преминуо је у осамдесет и трећој години живота.

Рођен је 1933. године у селу Руњани код Лознице. Задојен националним поносом и слушајући предање о славним прецима, а осетивши беду и јад комунизма, као младић емигрира у Италију да би након тога прешао у Аустралију, обећану земљу за сиромашне и прогнане. Због тога је од стране комунистичког режима осуђен на затворску казну од дванаест година.
Вредан, упоран и Богом надарен, почиње нов живот. Тешко зарађен новац није трошио на леп и луксузан живот, већ почиње да шаље преко потребну помоћ. Оплемењен добротом и љубављу за друге, редовно учествује у акцијама наше заједнице у Аустралији. Његова хуманитарна делатност се повећава почетком деведесетих година када српски народ захвата ратни сукоб у Хрватској и Босни. Хиљаде и хиљаде долара, шлепери хране, одела за борце, ратну сирочад и сиротињу све то шаље из далеке Аустралије.
Друга област рада његове племените душе је помоћ црквама и манастирима. Велики број цркава и манастира је осетио његову помоћ, навешћемо само следеће: Високи Дечани, Милешева, Тврдош, Ћелије, Раваница, Грачаница, Троноша, Крка, Цетиње… Велику помоћ шаље за богослове и богословије, као и помоћ манастирима у Русији, нарочито Дивјеву.
Пре неколико године се враћа у родни крај. Обилато помаже изградњу храма Св. цара Николаја у Духовно-националном центру у Јошеви, као и градњу пратећих објеката. Имао је две кћерке, Анку и Снежану. Својим великим радом Слободан Ћосић је ушао у ред највећих задужбинара и добротвора у целом српству.

Опело ће се одржати у недељу 10. априла 2016. у цркви Св. цара Николаја у Јошеви под Цером. По покојниковој жељи, посмртни остаци ће бити сахрањени поред саме цркве.

Вечан му спомен!

Сви бројеви „Гласа са Цера“ на једном месту

Због интересовања многобројних посетилаца нашег сајта одлучили смо да на интернет поставимо бесплатну електронску верзију штампаног издања „Гласа са Цера“. На интернет страници http://issuu.com/glassacera можете читати све наше до сада издате бројеве (од првог до двадесет и деветог). Уколико желите можете их преузети и сачувати на свом рачунару. Уживајте!

Нови број “Гласа са Цера“ на интернету

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази 29. број „Гласа са Цера“. Тематски је посвећен петогодишњици изласка нашега листа.
У току је велика акција! За само 700 динара добијате шест бројева „Гласа са Цера“ са плаћеном поштарином а поклањамо Вам и један стари број. Како да се претплатите погледајте овде.
Не заборавите да пишете коментаре јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Уколико Вам се допадне неки од наших текстова, а желите да их и Ваши пријатељи прочитају на дну сваког чланка постоји опција препоруке за друштвене мреже „Фејсбук“ и „Твитер“, као и могућност да текст одштампате или га пошаљете мејлом. Уведена је и нова опција, па испод свакога текста можете оценити чланке оценом од један до пет (звездице испод текста). Све текстове из овога броја можете пронаћи у категорији број 29 или прегледајући претходне уносе. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Такође можете се веома повољно огласити у нашем часопису и на интернет сајту а о томе погледајте овде. Следећи број „Гласа са Цера“ излази у месецу јануару.

УРЕДНИШТВО

Глад и ропство призивамо гресима

За „Глас са Цера“ говори монах Антоније Давидовић, бучни сведок нечујног потапања манастира Грачаница Ваљевска

Оче Антоније, радови на успостављању бране Ровни не јењавaју. Дана 12. септембра 2012, археолози из ваљевског Завода за заштиту споменика културе („појачани“ Дејаном Булићем из Републичког завода) упали су са полицијом у манастир Грачаницу Ваљевску, оскрнавили и прекопали Цркву светих Архангела, да би је наводно „конзервирали за потапање“. Поразно је да нико ништа није учинио да заштити ову древну светињу, за коју се не зна када је подигнута, али је остало распрострањено народно предање да су је са оближњим манастирима саградила три брата Немањића, и која је 1997. године одлуком Владе РС проглашена за споменик културе.
– У једном уском клисурном огранку који се змијолико издваја из главног капацитета бране Ровни – налази се светиња Грачаница Ваљевска. Мноштво народа се ту исцелило или сведочило о најчешћем чуду – слушању хорског појања анђела Божијих, већином у ноћним часовима. Ово је једна од најчудотворнијих светиња наших, за коју се 1925. године каже да се „народ из целе Србије слива у њу ради задобијања исцељења“, а коју је хидро-мафија из „Хидроенергетике“, која има монопол на прављењу брана по Србији још из почетака комунистичке владавине, успела да доведе до тога да се избрише из општег народног сећања. Највећи проблем су каубојски археолози ваљевски, финансирани од стране ЈП Колубара Ровни (која гради брану), који сада хоће на брзину да оскрнаве Цркву Грачаницу. Пошли су на манастир пре две недеље, под обезбеђењем четрдесетак припадника жандармерије, насупрот десетак храбрих верника који се противе овом државном криминалу. Сваких неколико дана ухапсе по некога; ја сам два пута био притваран по осам дана само зато што сам сликао ово безакоње Завода и полиције. Владика Милутин никакву дозволу није им потписао за скрнавне радове, али они и даље раде. Грачаницу хоће само да очерупају пред потапање, а потом да јој под напуне бетоном „ради конзервирања“.

Рушитељима манастира нису свети ни гробови монаха који се налазе у порти…
– Гробове монаха око Цркве скрнавно прекопавају, а кости трпају у кесе и кутије па уз пратњу полиције односе некуд. Нигде свештеника нема да привири, а камоли да их опоје! Слике оскрнављених гробова се могу погледату на порталу http://www.istinoljublje.co.nr. Све ово чине и поред тога што су се тешко разболели сви они који су током археолошких радова овде још 1987. ископали, однели, држали три године у гаражи Завода, па вратили код олтара Грачаничког сто шездесет џакова са костима наших предака.

Трагично је сазнање о пасивном деловању епископа и свештенства СПЦ, а и самог народа, када је у питању заштита ове древне светиње. Може ли се такав народ надати нечем добром?
– Владика Лаврентије је ову Цркву покушао да прода ЈП Колубара Ровни, уговором из 2003, којим наводно трампи стару Грачаницу за нову цркву на обали будућег језера. Браном Ровни Социјалистичка (комунистичка) партија Србије управља од почетка, значи тридесет година уназад. Три директора су им до сада умрла од рака, а приче о прању новца су постале пословичне. Како је тај издајнички акт Лаврентија потпуно супротан православном устројству, нови владика Милутин ваљевски, по примању Ваљевске епархије од Лаврентија, није поштовао безакони уговор, већ је тада Цркву Грачаницу прогласио за манастир, са сада живим монашким братством. Братство сада живи у екстремним условима, док се светиња и природа данима већ сатиру и уништавају радовима на брани Ровни. На сам наш српски народ пао је велики грех и проклетство, јер им дозвољавамо да скрнаве и сам храм Божији. Хидро-мафија је од 1945. године у сваком свом језеру потопила неколико светиња Божијих, од којих ће им ова бити највећа кост у грлу.

Када је донета одлука о подизању бране Ровни?
– Идејно решење о подизању бране Ровни (13 км од Ваљева према Бајиној Башти) предложено је још 1978, ради туризма и водоснабдевања низводних општина и планиране електране Каленић на Убу. Општине Лајковац, Мионица, Лазаревац и Уб, чекајући до данас, оптимално су се алтернативно водоснабделе, а ова електрана има низ алтернативних могућности будућег водоснабдевања (са Саве или из сопствених бунара), док је за читав регион покојни знаменити србски хидрогеолог г. Јован Перић дао идејни пројекат изградње јефтиних подземних акумулација чисте изворске воде, са минорним улагањима, довољних за читав регион, плус Обреновац.

Да ли је неко од научника (хидрогеолога) уопште устао у одбрану Грачанице, и каква је била реакција?
– Против овог штетног начина водоснабдевања студију је написао управо поменути проф. др Јован Перић. Наравно, на ово се мафија није ни осврнула пре почетка градње, него иза пројекта бране 1980-их стаје Душан Михаиловић, који са својим ротаријанцима, као и генерацијама функционера из његовог бившег СПС, до данас истрајава на овој хидроакумулацији од мегаломанских 50 милиона кубика капацитета.

Свако ко дође надомак Грачанице и погледа око себе извођење радова у селу Тубравић, где је природа у великој мери уништена, а становништво се полако исељава, стиче утисак да се ради о нечем много значајнијем за пројектанте радова него што је постављање бране Ровни. Да ли је јавност у Србији обманута? Зна ли се ко је главни идеолог подизање бране?
– Брана се сад представља као резервоар пијаће воде. Делегација Европске уније у Србији је недавно са осам милиона долара финансирала овим каубојима подизање бране, МАДА ОНИ НИКАДА НИСУ ИЗВРШИЛИ ЗАКОНСКИ ОБАВЕЗНУ „СТУДИЈУ ПРОЦЕНЕ УТИЦАЈА НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ“, на коју су обавезани европским законима о животној средини које је Србија усвојила 2004. Делегација ЕУ је финансирала катастрофални пројекат цевовода којим би се физички мешале све изворске воде из станице Пакље, којима се Ваљево данас оптимално снабдева, са загађеном водом из Ровни. Ово би им у Европи био скандал, а код нас је „донација“ наших добротвора. Зашто нису финансирали обнову иструлелих градских цевоводних мрежа по свим општинама колубарског региона, где су губици воде од 50 до 60%? У ваљевским медијима никада се није смело отворено говорити против бране, а групу верника, који се боре да сачувају светињу СПЦ, називају секташима и верским фанатицима. Црквени великодостојници ћуте, углавном из страха, али и због тога што су примали годинама огромне прилоге и уступке на конто Грачанице. Брана је првобитно испланирана од Душана Михаиловића и његових ротаријанаца као туристичко одмаралиште, са ски-стазама са Повлена, где је он себи сачинио богату вилу. Поред трасе су планиране ски-стазе, да би, по идејном пројекту, скијање са снега наставили преко потопљене Грачанице скијањем на води. Планирао је масонско монденско одмаралиште где би гостио водеће антихристове масоне света, затим хотели и аквапарк… Ово је јавна тајна, а нама је испричао неко од његових најближих сарадника кога је „поштено“ преварио. Али како то не напредује планираним темпом – сада су окренули причу само на „воду за пиће“.

Свети владика Николај много је волео Грачаницу Ваљевску. У њој се он вероватно и крстио, а касније је и обновио. Једном приликом, када је група поклоника из Ваљева дошла код Светог Николаја по благослов на труд поклоничког пешачења ка светињама Свете Горе, он их је саслушао и рекао им: „Браћо моја, не морате ићи чак на Свету Гору, јер, гле, ево вам Свете Горе овде!“ руком указујући на грачанички Свети Храм. Постоји ли можда још понеки запис шта је Свети владика говорио за ову светињу? У народу постоји предање о јављању Светог владике побожном човеку из околине Ваљева.
– Да, чуо сам о томе, а и познајем тог чистог и простодушног сељанина. У православљу је са виђењима увек опрез, али, видећи простосрдачност тога човека, верујем да је истинито. Колико се сећам, јавио му се Свети владика и рекао да ће Ваљево страшно пострадати ако светињу оскрнаве и потопе, те да се цео србски народ треба укључити у одбрану ове чудотворне светиње Божије.

Да ли ће постављање бране Ровни имати последице по здравље становништва општине Ваљево, па и шире? Каквог квалитета ће бити вода, и може ли доћи до загађења подземних резервоара? Шта ће бити са климом?
– Вода са бране Ровни ће бити неминовно загађена тешким металима из околних рудника, пестицидима са њива и фекалијама из канализација… Оно што смо ексклузивно ових дана сазнали јесте да мештани села у близини древног, сада напуштеног, рудника Ребељ сведоче да су комунисти почетком 1970-их у једну од јама рудника складиштили радиоактивни отпад из Винче. Одмах повише манастира почиње порозно тло, за које је научно доказано, пре тридесет година, да је порозно и да ће се кроз њега загадити сви изобилни подземни резервоари Лелићког крста, за које је још Јован Цвијић писао да су непроцењиво национално благо. Трајно ће се загадити еколошка река Градац и велико извориште које водоснабдева Ваљево – Пакље. О овоме су писали многи хидрогеолози на многим научним трибинама и студијама, на челу са др. Петром Докмановићем. Погоршање климе ионако загађеног и загушљивог Ваљева је неминовно. Влага ће утицати на фреске под заштитом УНЕСКО-а у оближњем манастиру Пустиња.

Прети ли опасност од изазивања земљотреса?
– Брана се налази и у непосредној близини сударања огромних тектонских плоча, вардарске и јадарске, где се очекују и епицентри будућих земљотреса − линија Мионица−Маљен−Повлен−Крупањ… А велике водене површине додатно поспешују сеизмичку активност тла.

Недавно се на једном научном скупу могло чути о некаквој студији „Енергопројекта“ из 1989. године, везаној за брану Ровни. Знате ли можда о чему се ради?
– Да, постоји таква студија и заведена је под штамбиљем „војна тајна“, а израдио ју је „Енергопројект“ 1989. Ваљево би у случају пуцања бране нестало за око тринаест минута, како кажу, „без могућности евакуације“. Имате је у целини на сајту Истинољубље. Желим да јавност упознам и са чињеницом да нема писаног трага ни о првобитним истраживањима на брани Ровни, која су радили Јапанци када се прочуло да брана лежи на огромним резервама радиоактивног боксита.

Да ли сте имали прилике да разговарате са новим представницима власти у Србији за проналажење решења? Јесте ли тражили пријем код министра полиције или културе?
– Као просјак кукам испред врата свим политичарима, писмено захтевам пријеме, пресрећем их по парковима… Послао сам многим министарствима и политичарима ове власти сву стручну документацију, израђену од еминентних НЕЗАВИСНИХ научника српских… Али одговора нема. Па, и Тадић је радио исто ово. Не уочавам разлику између старе и нове власти!

Шта се може очекивати од предаје 30.000 потписа петиције „Против бране Ровни“ Скупштини Србије? Да ли се од овог највишег законодавног тела може очекивати да стане на страну народа? Да ли ће, ипак, Међународни суд у Стразбуру бити последња нада да се зауставе радови?
– Уколико им предамо петицију на незапажен начин, неко ће је већ ћушнути под неки масонски тепих. Зато Вас молимо да дођете на Крстовдан на Врачар код Храма Светог Саве у 11.00 часова, и да учествујете у православној литији све до Скупштине, Председништва и Владе РС, где ћемо им свакоме, уз молитвено појање, предати потписе за светињу нашу и изворске воде наше.

Очекује нас врућа јесен у свакој друштвеној области, од најаве одржавања геј параде, до масовних штрајкова радника и социјалних немира, условљања западних моћника према косовском питању… На крају разговора, да ли бисте нешто желели поручити васколиком Српству?
– Кад смо већ ту, да кажем и да ћемо осам дана потом (5. октобра 2012.) имати свештену литију против геј параде, исто од Храма на Врачару, са поласком у 16.00 часова. Колона верног народа ће се кретати до зграде СКЦ (уколико се парада не одложи). На питање оцу Тадеју: „Шта ако ови потпишу независност Косова?“ старац је мирно одговарао: „Ветар дува, папир носи“. Што се тиче штрајкова, мислим да је нама Србима глад лековита, јер смисао овога испитног нам живота на земљи је оправославити, тј. православљем смирити се као грешнији од свих људи, пошто њихове грехе ми до у танчине не знамо, а своје знамо до у дубине. Трпети своја срамоћења од људи, а свога Бога, веру, ближње пожртвовано бранити, то је смирење коме треба да тежимо, а не католичко наметано човекоугађање које нам се на место бисера данас од неких потура. Јер, једно је послушање Цркви Светоотачкој, свима светима њеним и свима онима који их следе у врлинама вере, а друго је човекоугађање онима који би да и кроз саме царске Двери протерају своју грешну вољу и инсистирају да је имамо сматрати за „свету“. Рече владика Николај: „Иди непрестано за свештеником и опомињи га ако саблажњава народ, али не одвајај се олако од њега“. А наш народ је склон несмиреним крајностима: или си му већи од светаца, или не жели више да зна за тебе. Глад и ропство призивамо гресима, и нека нас ти лекови доведу до Јединог Спаса нашега! Амин!

Разговор водио: Милан Старчевић

Јубилеј и наградна игра

Овога месеца обележавамо пет година постојања „Гласа са Цера“. Јубиларни број часописа излази крајем месеца а у њему ћемо се подсетити текстова, интервјуа и анализа који су током претходних пет година излазили у нашем листу. Велику пажњу је изазвала и наградна игра коју смо организовали за наше читаоце. У њој је учествовало преко двеста посетилаца нашег сајта.

УРЕДНИШТВО

Дан сећања на оца Митрофана Матића

У организацији Свете обитељи манастира Чокешине и Духовно-националног центра „Свети владика Николај“ одржан је сада већ трационални дан сећања на оца Митрофана у присуству бројних поштоваоца овогa великана. Парастос оцу Митрофану су одслужили духовник манастира Чокешине отац Нектарије и јереј Ратобор Петровић. После одлуженог парастоса на краткој духовној академији присутни су упознати са животом оца Митрофана а прочитане су и две његове песме „Иде ново доба“ и „Сузна молитва“. Присутнима се обратио и јереј Ратибор Петровић који је у беседи нагласио да данашњи Срби требају да се угледају на светле примере својих предака од којих је један сасвим сигурно био отац Митрофан.

Информативна служба
Духовно-националног центра

У наставку доносимо једну песму оца Митрофана

Химна нове омладине

I

Притиска нас тама к’о тамница роба.
Поколење наше по беспућу лута.
Ми Нови и Млади
Кроз мрак пут крчимо и носимо
Порођај свог Новог Доба,
Нову песму света у Новом Сванућу.

Та песма ће бити најсветије слово
У књизи коју је Господ написао,
Песма наших чежњи и жуђено Ново,
Химна вечној Правди и Нови Смисао
Рада и живота.

Та нова песма је:
Пламена Буктиња Велике Љубави
И жртва НАШЕ напаћене душе,
НАШ кликтај недокучној тајни…
Њу сад презиру, газе је и гуше,
Ал’ темељи њени вечни су и трајни

II

Омладина Нова из мрака се буди
И уздиже гордо Луч нашег послања
И нове молитве за Новога Христа.

На ведроме челу
Носи Зору песме Наше што руди
Светлим радостима Новога Рађања.
Гле! Око ње сунчев ореол се блиста.

Саопштење поводом трагичног догађаја у центру „Сретење“

Духовно-национални центар: „Св. Владика Николај“ из Јошеве под Цером са дубоким жаљењем је примио вест о тешкој трагедији у нашем комшијском Духовно-рехабилитационом центру „Сретење“. Са презиром смо сведоци нове медијске хајке на оца Бранислава Перановића и центар „Сретење“, поводом догађаја који још увек није у потпуности расветљен.
Исти ти медији са друге стране за више од петнаест година рада овога Центра нису објавили ниједну позитивну вест којих је било на стотине. Намерно се заборавља огроман број излечених наркомана, алкохоличара, презрених и понижених људи којима је отац Бранислав донео нову наду, извукао их из амбиса, вратио у друштвене токове и оно што је најважније преобразио их у нове људе.
Отац Бранислав је прихватао најтеже случајеве који су отписани од стране државних органа, полиције, цркве а на крају и њихових родитеља. Мора се установити одговорност социјалних служби, судова и полиције који су допустили да нарко-дилери слободно шетају и препродају дрогу чак и по школским двориштима. Такође, поставља се питање шта су радили надлежни парохијски свештеници, епископи свих тих несрећника који су пропадали, наочиглед свих њих.
У случају евентуалног затварања центра „Сретење“ највећу штету ће сносити наркомани и њихове породице, као и сви они који су нашли духовни мир и уточиште од пошасти овога времена. Подржавамо напоре Епархије Шабачке која је разумела потребу оснивања овога центра за разлику од свих горе наведених. Позивамо све државне и црквене органе, као и медије, да рационално и одговорно приступе решавању тешког проблема овога друштва без хистерије и мржње према оцу Браниславу, који је до сада учинио много на његовом решавању.

Информативна служба
Духовно-националног центра: „Св. Владика Николај“

Захваљујемо се медијима и интернет сајтовима који су објавили наше саопштење: Вести, ФБ репортер, Борба за веру, Србел…

Слава храма Св. цара Николаја

У организацији Духовно-националног центра „Свети владика Николај“ 17. јула текуће године у Јошеви под Цером прослављен је празник Светога цара Николаја и одржан парастос генералу Драгољубу Михаиловићу и његовим саборцима.
Преко четири стотине званица из свих делова Србије као и дијаспоре, пристизало је у наш Центар од раних јутарњих часова. Служење литургије у храму Св. цара Николаја отпочето је у девет часова. Литургијом је началствовао протојереј ставрофор Драгољуб Ивановић, а саслуживали су му игуман манастира Беле Воде отац Серафим, духовник манастира Чокешина отац Нектарије, чокешински парох отац Радован и јереј Ратибор Петровић. На литургији су отпеване стихире и тропари Светој царској породици Романов. Верницима се у беседи обратио духовник манастира Чокешине отац Нектарије подсетивши присутне на мученичке жртве Св. цара Николаја и генерала Драже Михаиловића. Он је нагласио да циљ револуционара није била само физичка ликвидација цара и његове породице већ уништавање православља и вере у Бога. По речима оца Нектарија овај пут су следиле и убице генерала Драже. Ипак, наглашено је у беседи, српски и руски народ се враћају правом путу што најбоље показује подизање овога храма Светоме цару.
По зaвршеној Светој литургији одлужен је парастос генералу Драгољубу Михаиловићу и његовим саборцима. Видно надахнути верници са свештенством су у заједничкој молитви узнели молбе да Господ усели њихове душе у царство небеско и да им опрости све грехове.
После краће паузе сви присутни су позвани на трпезу љубави, после које је одржана духовна академија. Присутнима се обратио старешина Центра Пантелија Петровић који је упутио најтоплију добродошлицу свим присутним нагласивши значај данашњег датума и његову симболику спајања српског и руског народа. Изнети су планови за даљу изградњу Центра, а посебно је наглашена велика помоћ Слободана Ћосића за довршетак храма Св. цара Николаја.
Вођа покрета „Образ“ Младен Обрадовић је присутне упознао са детаљима живота Св. цара Николаја, посебно се осврнувши на његову помоћ српском народу у најтежим тренуцима Првог светског рата. Рекао је да су Срби обавезни да се сећају свог великог покровитеља. Скупу су се обратили и монах Антоније (Давидовић) који је говорио о покушајима рушења манастира Грачаница код Ваљева, представници покрета Двери, старешина Равногорског покрета у Србији и пријатељ нашега Центра хаџи Игор. Гостима је подељен нови број „Гласа са Цера“ посвећен Св. цару Николају.
Овим путем се посебно захваљујемо свим присутним званицима коју су увеличали нашу прославу. На првом месту треба поменути представнике патриотских организација Двери, Образа и Равногорског покрета. Захваљујемо се и представницима руско-српских удружења, главном и одговорном уреднику магазина „Геополитика“ Слободану Ерићу, свештенству, као и свим људима добре воље.
Прослава је настављена до касних вечерњих сати током које је договорено много нових планова и акција за будућност.

Више фотографија са славе погледајте на нашој Фејсбук страници

Информативна служба Духовно-националног центра

Позив за нове сараднике

Драга браћо и сестре,
После завршених грађевинских радова у Духовно-националном центру „Свети владика Николај“ и довршетка храма Св. цара Николаја у Јошеви под Цером обавештавамо вас да почињемо са духовним и мисионарским радом.
Овим путем позивамо све заинтересоване појединце да се придруже нашој делатности. На првоме месту тражимо заинтересоване за рад у сиротишту за незбринуту децу који своју делатност отпочиње средином следеће године. У сарадњи са надлежним државним и социјалним службама, као и уз вашу помоћ потрудићемо се да помогнемо деци која су до сада живела у тешком материјалном стању. Такође позивамо да нам се и придруже појединци који су заинтересовани за мисионарски, просветни и културни рад. Посебну пажњу ћемо посветити и скупљању лековитог биља, као и производњи органске хране. Издавачком делатношћу се бавимо већ више од три године, па су нам у сваком тренутку потребни нови сарадници за рад у часопису „Глас са Цера“, а у плану је и отварање радија у нашем Центру.
Овај позив се специјално односи на заинтересоване са подручја Русије, јер желимо да кроз лични контакт и сарадњу подигнемо на још већи ступањ српско-руске односе.
Најважнији задатак је формирање монашког сестринства при храму Светог цара Николаја, па би стога монахиње са духовним искуством, искушеници, као и све особе заинтересоване за монашење требале да се јаве што пре. Жеља нам је да у што краћем временском периоду имамо формиране органе нашега Центра (сараднике, управнике, сестринство) са којима ћемо уз заједнички труд кренути путем духовног и националног препорода.

Сви заинтересовани могу да се јаве на следећи број телефона: 064/054-9617, или да пишу мејлом на: glassacera@gmail.com

Руски козаци у нашем Центру

У скопу првог козачког православног похода Русија – Србија, делегација козака из Оренбурга је посетила наш Центар и храм Светог цара Николаја 21. октобра текуће године.
Делегацију су предводили председник савета Крсног хода козачки генерал Владимир Иљич Глуховски, старешине Јуриј Петрович Белков и Константин Вадимович Крилов. Посети је присуствовала и гђа Радмила Војновић испред српске стране и пратиоци руских козака.
Добродошлицу руским козацима је пожелео Пантелија Петровић старешина нашега Центра следећим речима: „Велико је задовољство и част за наш Центар и људе окупљене данас, ваш долазак из братске Русије. Овај догађај ће бити уписан великим словима у летопису нашега Центра. Посветивши овај храм Светом мученику цару Николају и његовој породици ми желимо да достигнемо пуну сарадњу са Руском Православном Црквом, њеним верницима, као и државним органимаРуске федерације. Молимо Вас кажите руском народу за наш Центар који се налази на западној граници православне империје. Добро дошли данас као и у свом будућем времену, које је пред нама.“
Потом је унета чудотворна икона Табинске Пресвете Богородице, пред којом су руски гости заједно са домаћинима очитали акатист Табинској пресветој Богородици и молитве Светој царској породици. Отпевана је и руска царска химна „Боже чувај цара“.
Уз послужење које је припремљено за наше госте, поведен је дијалог о садашњем стању у Русији и Србији, православљу, као и договорена будућа сарадња. Руски козаци су са најлепшим успоменама напустили наш Центар.
Први козачки православни поход Русија-Србија је трајао преко месец дана у склопу којег су руски козаци обишли највеће српске светиње, као и места у којима је руска емиграција после Октобарске револуције оставила велики траг. Боравили су у Банату, фрушкогорским манастирима, манастирима Рукумија и Раковица… Посебно је наглашена велика приврженост српском народу на Косову и Метохији, па су у склопу похода козаци својим присуством охрабрили и обрадовали српске чуваре барикада. У плану је наставак козачког похода у наредним годинама.

За време читања акатиста изнад иконе Пресвете Богородице непрестано је трептала сијалаца. Она је нормално сијала пре и посла читања акатиста. Присутни су ово схватили као знак Божије благодати и благослов Светог цара Николаја коме је храм посвећен.

ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

Обилазак гробова и парастос знаменитим Србима

Редакција магазина Геополитика и Удружење грађана „Цер за неговање православних и националних вредности“ у суботу, 19. новембра 2011, организовали су обилазак гробова знаменитих Срба који су сахрањени на Новом гробљу у Београду. На гробовима знаменитих Срба, тог хладног и магловитог новембарског дана, су запаљене свеће и положено је цвеће. Протојереј-ставрофор Радомир Поповић и протојерер Александар Средојевић прелили су гробове уз молитвено помињање имена за упокојење душа знаменитих Срба и чланова њихових породица чија су имена записана на споменицима. Наставак текста прочитајте овде