Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Уводна реч

УВОДНА РЕЧ

Поштовани читаоци,

Недавно је чувени српски књижевник и интелектуалац Данко Поповић напустио овај свет. Оставио је за собом велику књижевну заоставштину из које преносим један цитат: Он можда и не зна да се грех поништава љубављу а не гњевом. И не мржњом. Грех се само поништава љубављу.“ Последњих дана свима су пуна уста о светској економској кризи и њеним последица по наш живот. Међутим ми као да нисмо свесни да та економска криза није ни мали део кризе која се гомила годинама у погледу наше духовности, културе и националног идентитета.

Свештеномученик Митрофан МатићДуховно-национални центар се у свом деловању труди да овај феномен смањи и да покуша да постане покретач препородилачке снаге српског народа. Светаo пример за то нам је свакако свештеномученик Митрофан Матић којега се молитвено сећамо ових дана. Овај свештеномученик је у цвету младости положио свој живот за овакве идеале. Узор на овом путу нам је и Света царска породица и наш центар кроз подизање храма овим светитељима покушава да им се бар малим делом одужи за сва доброчинства према српском народу.

У овом времену опште апатије и недостатка духовности потребна нам је љубав према Богу, ближњима и своме роду. И на крају по речима Светог апостола Павла: „Ако љубави немам ништа сам“ (1. Кор. 13, 2)

Пантелија Петровић

Advertisements

8. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Церска битка

ЦЕРСКА БИТКА


ПСрпски војникочетак Првог светског рата за Србију долази у веома лошем тренутку. Мала Србија у том периоду је била максимално исцрпљена у људским и материјалним ресурсима, понајвише Балканским ратовима у којима је погинуло десетине хиљада официра, подофицира и војника. Аустро-Угарска свесна оваквог положаја Србије, као и да никада неће добити потпуну власт на Бaлканском полуострву ако је Србија јака и суверена, решава да је уништи. У таквом тренутку сарајевски атентата на престолонаследника Фрању Фердинанда и његову жену Софију, 28. јуна 1914. године искориштен је као повод да се по аустроугарским речима „уништи српско револуционарно-бунтовничко гнездо.“

Суверна Србија одбивши понижавајући Аустро-угарски ултитаматум улази у рат, претходно извршивши мобилицазију своје војске. Ускоро су се у рат укључиле тридесет и три државе чиме је овај рат постао највећи у дотадашњој светској историји.   Српска врховна команда је у том тренутку располагала са три армије и Ужичком војском. На српској страни је била и црногорска војска кнеза Николе са 35000 војника. На другој страни се налазила надмоћнија Аустро-угарска војска са 250000 војника. Српском војском је командовао војвода Радомир Путник док је на супротној страни био Оскар фон Поћорек. Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејства Треће армије и делова Прве армије (Моравске друге и Тимочке прве дивизије).

До првог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи 15. на 16. август између делова 21. Аустро-угарске дивизије и делова српске комбиноване дивизије.

У огорченим ноћним борбама код Текериша, Срби су приморали Аустро-угарске снаге на повлачење. Међутим, сутрадан ујутро, Девета аустругарска дивизија угрозила је лево крило комбиноване дивизије и приморала је да се повуче. Фронт се стабилизовао након непосредне интервенције команданта Степе који је увођењем Моравске Прве дивизије одбацио Девету Аустро-угарску дивизију и заузео Беглук. Коњичка дивизија дејствовала је са снагама Друге армије и Шумадијске Прве дивизије. Повлачење преко Дрине аустроугарске снаге отпочеле су у ноћи 19. на 20. август и наставиле цео сутрашњи дан.  Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, од 21. до 24. августа 1914. године, окончана је тзв. церска операција.

У току церске битке аустоугарска војска је изгубила 600 официра и 23000 подофицира и војника, док је на српској страни изгубљено 259 официра и 16045 подофицира и војника.

Степа СтепановићЗбог изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије, Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Иако је на српској страни било доста жртава ова велика победа српске војске је подигла морал и самопоуздање не само војске већ и целог народа .

Подсећамо да је цар Николај II Романов први честитао победу у бици на Церу српском престолонасленику Александру I Карађорђевићу речима: „Од своје стране и од целе братске руске војске, из дубине душе честитам прву победу, која је Божјом помоћу почетак читавог низа даљих будућих победа. У том лицу цела руска војска кличе громко српским победницима: Живели!“

СПОМЕНИК ЈУНАЦИМА НА ЦЕРУ


На југоисточним обронцима планине Цер у селу Текериш, поред пута Шабац-Крупањ, 28. јуна 1926. године подигнут је споменик јунацима Церске битке.

Централни део, споменик у виду громаде (део планине), урађен је од необрађених камених блокова који као да израњају из земље. Висина споменика је 10,5 метара а на врху на завршном камену постављен је бронзани орао са раширеним крилима и ловоровим венцем у кљуну као симбол мира и пријатељства. На предњој, фино обрађеној страни споменика, урађен је грб Србије. Са леве стране грба су бројеви од бронзе „18. 08.“ а са десне стране „1914“. Испод грба је текст: „Ваша дела су бесмртна„. Поред споменика налази се и меморијални музеј који млађим генерација сведочи о српском јунаштву и историји.

Милан Старчевић



8. септембра 2009. Posted by | Број 11 | 1 коментар

Царевић Алексеј

ЦАРЕВИЋ АЛЕКСЕЈ


Царевић АлексејОвога месеца, тачније 12. августа, обележава се 105 година од рођења најмлађег сина царског пара Николаја II и Александре Романов, царевића Алексеја. Био је једини наследник царског трона.

Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила шест седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију, болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до сливања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол. Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са осам година је замало преминуо од напада хемофилије. Кобне ноћи када су убијени чланови Св. царске породице, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

Владимир Ђукић


8. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Прва годишњица „Гласа са Цера“

Повод за писање овога чланка је прва годишњњица часописа „Глас са Цера“. Августа 2008. године заслугом групе ентузијаста овај часопис је почео да излази под називом „Билтен храма Св. цара Николаја“. Тема првога броја је била у потпуности посвећена Св. царској породици. У остала три броја тематика је била слична али са новим текстовима из црквене и опште историје, као и из наше свакодневнице. Почетком 2009. одлуком редакцијског колегијума мења се уређивачка политика и назив часописа у „Глас са Цера“ а сам часопис постаје средство за духовни и национални препород српског народа. Кроз даље профилисање часописа добили смо велики број нових аутора који су кроз своје прилоге обогатили овај подухват. Лист по мишљењу многих читалаца постаје један од најбољих часописа овакве садржине у Србији.  До сада је објављено тачно 256 чланака. Поносимо се чињеницом да смо један од ретких часописа који своје текстове не преноси агенцијски или копирајући их са интернета, већ се трудимо да сваки чланак носи ауторску ноту. До сада је урађено једанаест интервјуа са знаметим српским владикама, свештеницима, историчарима и интелектуалцима. Објављено је и исто толико колумни које  говоре о  данашњем стању српског народа.

Надамо се да ћемо уз Божију помоћ, као и уз Вашу подршку наставити оваквим темпом, обогаћујући наш часопис, кроз који се богати српска духовност и култура.

Редакција часописа

8. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Митрофан Матић-биографија

МИТРОФАН МАТИЋ

(биографија)

Митрофан МатићКроз векове битисања на благословеном простору Балкана српски народ је показао своје велике две особине. Прва је да изнедри надземаљске великане, а друга је да управо те великане заборави и остави их ништавилу. Такав је случај и са оцем Митрофаном Матићем, веома плодним мислиоцем, песником, прозним писцем и националним радником. Док га једни поштују као великана српског народа, други га омаловажавају, а највећи део Срба није уопште ни чуо за њега.

Један од пријатеља оца Митрофана Матића о овом великану, а пре њиховог упознавања је рекао: „Једном сам се запитао: ко је тај Митрофан Матић? Одакле је? Колико му је година? Које ли је професије? Повезани судбински заједничким прегнућима и љубављу за народом, осетио сам неодољиву потребу да се с тим мојим суборцем незнаним братом и другом, и лично упознам.“ И као што га је овај пријатељ упознао, тако и ми треба да упознамо оца Митрофана Матића и да га заволимо као нашег незнаног пријатеља.

Отац Митрофан Матић је рођен 20. августа 1911. године у селу Иванди,  близу Чакова у Румунији. После завршених шест разреда основне школе Милисав Матић, доцније отац Митрофан, уписује монашку школу у манастиру Раковици, коју похађа 1927. и 1928. године. Монашки постриг је примио у манастиру Раковица 1929. године, а рукоположен је у чин јерођакона 1930. године. Млади јеромонах Митрофан је био сабрат више манастира. Тако је био у Раковици, Грнчарици и Рајиновцу. Старешина је био у Благовештењу и Чокешини. Последње дане је провео у манастиру Чокешини, где је и пострадао 11. августа 1941. године од стране комуниста или „небратске руке“, како стоји на споменику овога свештеномученика. Отац Митрофан Матић је прва жртва комунизма из реда свештенства Српске Православне Цркве и то није ствар случаја, штро ћемо видети доцније.

Да је отац Митрофан Матић био песник то знају углавном сви његови поштоваоци. Његова поезија је једна од најродољубивијих у историји српске књижевности. И управо по својој вредности поезија Митрофана Матића је прославила овога великана. Још увек одзвањају сви његови стихови.

Многи су га због ове поезије и заволели, али и омрзнули, али и једни и други са разлогом. Ипак већина њих оца Митрофана није упознала као прозног писца, својеврсног пророчког духа. Његови текстови писани пре готово седамдесет година пророчки одзвањају и данас.

Надамо се да вам је сада отац Митрофан ближи и да вам постаје пријатељ. Све зависи од вас, јер оца Митрофана можете и волети и мрзети, а он вам то неће узети за зло. Он ће вам само указати на истину данашњице, коју је видео пре седамдесет година, а коју, нажалост, ми не видимо данас.

Опширније о животу, страдању, прозном и поетском раду оца Митрофана можете читати у књизи „Народни монах“ чије је друго издање недавно угледало светлост дана.

Владимир Петровић


8. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Из монаховог дневника

ИЗ МОНАХОВОГ ДНЕВНИКА

На Покров Богородице

Мајко милости! Мисао моја диже се изнад земне прашине, изнад онога што из те прашине стрши као страшило – изнад немилосрђа и тесногрудости, које као пуста магла обавијају земљу и све што је на њој. Мисао се моја ослобађа овога хаоса и узнаша у светлу етирну висину к’ Теби – Мајци милости и извору милосрђа! Измучено срце, јалова душа заморена сивим појавама свакидашњице и људске безучасности тражи излаза и ослобођења од ових окова и налази га код Тебе. Душа ми је немирна, збуњена, покорна, потиштена. Поглед јој отупео од свега са чим се овде у долини суза сусреће. Па ипак тај поглед оживи управљен Теби – Мајко милости. Он се чудно сусреће и тајанствено и немо споразумева с Твојим благим погледом, који оживљава, храбри, подиже. Срце ми пева химну: немамо друге наде, немамо друге помоћи сем Тебе – Ти нам помози!

Као звоњава милиона ори се ова песма из милиона душа, које Тебе траже, које Теби хитају. Заспала нада у грудима буди се, ишчезава очај – кад смо у Твоме материнском окриљу. Развејава се тама, губе се сенке, нестају суморности, од свуда се наслућује жубор неког охрабрења; ишчезава учмалост и осећа се да кличу душе ослобођене ове мале земље, јер назиру широко небо у Теби, Мајко светлости! Ти си једина и јединствена опкољена сјајем звезда, крунисана зрацима победног сунца. Мачем прободено Твоје срце је извор саучешћа, самилости, те се и наше срце измучено суровошћу живота Теби припија, јер осећа заклон Твога материнског загрљаја, топлоту Твога покрова, да њиме заштићено живи без страха од напада искушења. За душу која тражи небо, то није блиставо привиђење, то је стварност узвишена, неземна у којој живе анђели, који Тебе величају. Чудна и занемела простире се она пред Тобом осећајући спокојство које тражи, али на земљи не налази.

Како се све мења под Твојим окриљем. Чудно, тајанствено мења. Грчем бола засужњена душа се ослобађа, њезина жудња приближује се остварењу; очајни јој се крик претвара у победну песму: Радујсја! Немир се губи у тишини земље, која ишчезава у недогледној дубини… осећа се надахнуће једног новог живота. Струје нови видици, светозарни, весели, кроз које одјекују хвалбене песме Херувима и Серафима у част Мајке живота. Заморена душа земног страдалника на њима се зауставља и одмара, јер осећа: ту је мета, ту је уточиште трајно, безопасно… На Тебе надјејемсја и Тобоју хвалимсја!

Митрофан Матић


8. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Руски цар Иван Грозни, друго виђење историје

РУСКИ ЦАР ИВАН ГРОЗНИ, ДРУГО ВИЂЕЊЕ ИСТОРИЈЕ


Цар ИванПрви владар Русије који је понео титулу цара 1547. године био је Иван Четврти Васиљевич Грозни. О његовој суровости су се испредале бројне легенде, а нарочито оне да је био немилосрдан према свима који би му стали на пут. Преносило се са колена на колена да је сатирао и мучио не само непријатеље, већ и сопствене поданике, те да је у нападу беса убио и сина Димитрија. Историчари, руски и домаћи, доказује се данас да су многе приче о једном од најмоћнијих владара света пуне клевете и измишљотина. Пре свега, око надимка Грозни. Једни доказују да тај надимак није стекао, него наследио, јер га је први понео царев деда, Велики кнез Иван Трећи. Други, пак, наводе да је цар Иван добио надимак Грозниод својих савременика, и то у преводу Страшни, јер је непријатељима Русије уливао страх победама у освајачким походима. Јака Русија ни тада није одговарала Европи и зато, сматрају историчари, и нема ничега чудног што су управо у то доба писани памфлети препуни бесмислица. Тако је, на пример, Ивану Грозном приписано и да је наредио ликвидацију десетак хиљада новогордских побуњеника, иако су историчари касније доказали да су побуњеници били жртве куге.

Злочини Грозног били су плод бујне маште његових политичких противника, бојара, којима је одузео вишевековна племићка права и централизовао државу, проширивши је од Балтика до Сибира. Потукао је Монголе и освојио Казан и Астрахан, тако да је Русија овладала целим током реке Волге, а потом је припојио и Сибир. Да би ојачао трговину са западном Европом изградио је 1584. године град Архангелск на ушћу Северне Двине у Бело море, и подручје Русије готово удвостручио.

У запећку су остали записи о његовој хуманости, образовању, о сјају двора и снази армије коју је предводио. Мало је познато да и Срби имају разлога да се поносе великим руским владаром. Историчар Дејан Томић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је он имао српске претке, и по женској и по мушкој линији. По оцу је потицао из средњовековне владарске лозе Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак знамените племичке породице Јакшић.

Баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и његове супруге Теодоре Немањић, сестре цара Душана. Преко Немањића се Иван Грозни родословно може повезати и са кнежевском лозом Лазаревића и Бранковића, јер је кнегиња Милица, супруга кнеза Лазара Хребљановића, била ћерка кнеза Вратка, праунука великог кнеза и дукљанског краља Вукана, рођеног брата првог српског краља Стефана Првовенчаног, такође из лозе Немањића. Друга Иванова баба, по мајци, била је Ана Јакшић, ћерка војводе Стефана и Милице Јакшић, и унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице. Пошто је Иван Васиљевич још као дечак остао без оба родитеља, Јелене и Василија Ана Глински, рођена Јакшић, преузела је бригу о њему и упознала га са традицијом своје отаџбине. Отуда не чуди што је цар Иван Грозни у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима, нарочито као велики дародавац манастира на Светој Гори. Први његов сусрет са светогорским братством у Хиландару уприличен је 1550. године у Москви, када су га игуман Пајсије и још тројица монаха молили да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.

Цар Иван је одмах после ове посете упутио писмо турским султану Сулејману Величанственом у којем је тражио да узме под заштиту Хиландар и руски манастир Пантелејмон. Шест година касније светогорски монаси морали су да затраже нову помоћ од руског цара, који је готово до самртне постеље богато помогао Хиландар одеждама, иконама, књигама и новцем. Иако је Иван Грозни живео свега 54 године, владао је најдуже од свих руских царева, чак 37 година. Желео је да Русија постане најмоћнија држава на Старом континенту, и у томе је успео.

Владавина Ивана Четвртог Грозног оживела је занимање за руску традицију. У част победе над Татарима, легендарни владар подигао је раскошну цркву Светог Василија Блаженог на Црвеном тргу, која је данас једно од главних обележја Москве. Ова црква је прави карневал обојених  купола из руско –византијске традиције, али се и ту умешало предање, које каже да је Иван Грозни ослепео архитекте како никад више не саградили нешто тако величанствено. За време његове владавине, отпочело је и неговање култа српских светитеља у Русији посебно Светог Саве, а 1553. године почела је да ради и прва штампарија у Русији.

Да је Иван Грозни био тиранин из предања, народ га не би толико волео, јер ни о једном другом цару није створено толико песама и прича. Све до 1917. године на гроб Иванов у Кремљу долазили су посетиоци, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду, пише руски историчар Вјечеслав Мањагин, позивајући се на записе митрополита Јоне Ладожског. Наиме, Ивана Грозног су многи називали и „праведним судијом“ или „великим господаром који је увео једноставне и мудре законе“.

Оливера Икодиновић

8. септембра 2009. Posted by | Број 11 | 1 коментар

Интервју-Бора Ђорђевић

ИНТЕРВЈУ:

Бора Ђорђевић

Бора ЂорђевићБора Ђорђевић је вероватно познат свим Србима, како по великом музичком стваралаштву тако и по свом бритком језику. У овоме разговору било је речи о тренутном стању српског народа и садашњим врућим темама. Бора је одличан саговорник и у овом разговору осећао сам се као да овога човека познајем сто година, иако смо се први пут видели, потпуно опрадавши, како он то само уме, свој статус анти-звезде.

Поштовани г. Боро, на самоме почетку овога разговора запитао бих вас за мишљење о данашњем стању српског народа?

Пре неки дан сам био у Бачкој Паланци на отварању једног кампа, по узору на кампове који постоје у Русији, где се млади људи уче правим вредностима. Нажалост у овоме моменту све праве традиционалне вредности као што су вера, породица, љубав, национални идентитет и све што је нормално се баца у други план, руши и покушава да убије. То ради нови светски поредак и управо циљ тог кампа на чијем сам отварању био је да очува те вредности. У овом времену ми смо у једној великој опасности јер изгледа да је светским владарима потребна једна сива безоблична маса без интегритета. Сва срећа да смо ми помало застарели и да то слабо пали код нас.

9. октобра 1988. године требали сте да са бендом одржите бесплатан концерт на платоу храма Светог Саве, али га је полиција забранила. Како је то било?

Као разлог за недозвољавање овог концерта наведено је ометање саобраћаја. Ја сам стварно са бендом мислио да помогнем изградњу храма, али то власт није дала. То су били Милошевићеви црни дани. План је био да на концерту свако да онолико колико може и убеђен сам да би се скупило доста прилога. Међутим, ипак ме нису спречили да постанем један од ктитора храма Светог Саве.

Каква је ваша вера у Бога?

Ја јесам верник, али сам још већи грешник и то признајем. Једино се надам да ће ми мој заштитник Свети архангел Михаило мало прогледати кроз прсте када се горе појавим. Нажалост никада нисам био у Хиландару, али се спремам за то. Када сам био у манастиру Острог доживео сам некакво просветљење и осетио апсолутни мир. То је било нешто што се не може описати никаквим речима. Толики мир никада и нигде нисам осетио. Био сам и у Јерусалиму, али нисам прави ходочасник тако да никако не могу бити хаџи Ђорђевић. Када сам у прилици одем у цркву, постим колико могу и трудим се. Колико-толико ја сам верник, али сам сигурно и велики грешник.

Живимо у времену у коме људи мисле да могу све да купе, па чак и љубав. Да ли је ваш задњи албум „Минут са њом“, повратак теми љубави и да ли сте успели да дате одговор на питање „Где ли је љубав?“

Не, тај одговор нису успели ни многи паметнији људи да дају. Љубав се највише загубила негде успут, па сам написао чак и један стих:

Само долар, само цент,

не треба ми такав комплимент.

Тачно је то што сте рекли, морал и љубав су срозани на ниво испод земље, тачније на пет метара испод земље.

Ваше мишљење о подизању храма Св. цару Николају и о односима српског и руског народа?

То је велика ствар, искрено вам кажем. Породица Романов је страдала на један мучан начин и то сигурно заслужују. То је један велики плус српском народу и један велики корак у српско-руском пријатељству. Недавно сам баш причао на ову тему са руским културним аташеом у Србији и заједно смо закључили да је Србија Русија у малом, али ми нажалост немамо Путина, а они га имају.Бора са принцезом Бригит

У овоме разговору желео сам да буде што мање дневне политике али морам да вас питам за мишљење о тзв. „паради поноса“?

Због полемике са једном попишуљом, да је не назовем горе због новог закона, изгубио сам посао као колумниста „Политике“. Знате ли зашто? Зато што сам јој одговор насловио са „Драга, дај не буди п…“. Народ то најбоље зна и није безвезе рекао: „Чега се паметан стиди тиме се будала поноси“. Немам ја ништа против да они живе у своја четири зида, али да парадирају улицама и да уче омладину како је „геј океј“, е то је већ болесно. То је за сваку осуду ма колико Европа била напредна и то форсирала.

Шта  мислите о скандалозном закону о информисању?

Закон је стварно скандалозан. Ја морам да признам и сам сам новинар, али у појединим ситуацијама у моме животу, поједини новинару су забадали нос у моју приватност на један крајње непримеран начин. Није ми падало на памет да их законски гоним, али сам мислио да се са њима физички обрачунам, а на крају сам и од тога одустао. Гледа на новинаре а и на законодавце онај инжењер одозго и он то мери, па на крају наплаћује. У то сам се милион пута уверио.

Хвала вам на одвојеном времену и замолио би  вас за једну поруку нашим читаоцима.

Мени је стварно драго што постоји један овакав часопис и за сами крај посветићу вам један стих:

У љубав и Србију враћа ми веру,

часопис који излази на Церу.


Разговор водио: Владимир Петровић

8. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Чуда Св. владике Николаја

ЧУДА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА (1)


О Светом владици Николају је написано доста књига, чланака и есеја, међутим до сада нико није писао о чудотворним исцељењима и повестима које су се дешавале за време његовог живота као и после његовог упокојења у Господу. Управо из тог разлога „Глас са Цера“ ће у наредних неколико бројева пренети неколико сведочења о овим догађајима, који су пренети по сећањима стерих становника села Лелића, из старих часописа и публикација а које је сакупио г. Владимир Радосављевић.

ПРОРОЧАНСТВО О ЦРКВИ У ЛЕЛИЋУ

Манастир ЛелићПосле освећења новоподигнуте парохијске цркве у Лелићу (задужбина владике Николаја, данас манастир у којем се налазе његове мошти), владика Николај је окупљени народ питао да ли је присутан неко од потомака Милана Радосављевића (у народу називан као пророк). На овај позив владике Николаја одазвао се Веселин, син Милана Радосављевића, а владика га је позвавши себи, дао одређену своту новца. Овај леп гест је владика Николај учинио због приче која је кружила у народу. Наиме једног дана Милан Радосављевић је заспао испод јабуке у близини данашњег манастира и пробудивши се испричао чобанима виђење које је доживео у сну: да ће једнога дана у близини ове јабуке бити подигнута величанствена црква чији ће задужбинар бити из овога села. Ганут овим гестом Веселин Радосвљевић је постао црквењак цркве у Лелићу и на том месту остао педесет и две године. Његов син је данашњи епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић)

(Наставак у следећем броју)

Владимир Радосављевић

7. септембра 2009. Posted by | Број 11 | 1 коментар

Колумна-Родољубље

РОДОЉУБЉЕ


Живимо на малом и драгоценом простору небеске капе коју називамо Србија. Некада смо поносни на своју земљу, некада смо љути што смо баш на овом простору небеске капе. Изломљени смо разним деструкцијама, нападима, нашим лудостима али смо ипак и даље на овом драгоценом парчету земље. Но ипак поставља нам се питање шта значи волети своју земљу. Да ли то представља неко идолопокличко љубљење одређене територије, мржња према другима или пак љубав према нашој браћи?

Ако претпоставимо да живимо у хришћанском поимању бивствовања да ли нам шта значе Христове речи: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 14, 34-35) Да ли нам ове речи нешто значе и да ли можемо да их применимо у свом животу. Ако не, запитајмо се да ли носимо било шта хришћанско у себи.

Нажалост последњих неколико година у Србији се одомаћила својеврсна идолатрија у односу према исквареном национализму правдајући све то хришћанством. Научени смо од псеудонационалиста уствари прерушених лажова и лопова шта је то национализам и хришћанство. Помислили смо да је потребно мрзети све што није у нашем дискурсу, а хришћанству придодати елементе паганштине претварући га у неки заостали музејски експонат. У том случају све што не познајемо прогласили смо за јеретичко и нама непријатељско.   На другој страни почели су да се јављају гласови представника тзв. „друге Србије“ који на сав глас заступају одрицање од целокупног хришћанства, традиције и национализма. Поштен човек је бачен у заплећак и не зна на коју страну да се окрене гледајући и са једне и са друге стране исте бандите.

A шта уопште значи волети своју земљу? По мени то је онај неописиви осећај када видите децу која се безбрижно играју, старије који живе задовољно, младе који су заљубљени у свој живот. Засигурно је и то када осетите оно одушевљење када погледате Ђавољу варош, панонску равницу, прелепе планинске висове, дорћолске улице, Жичу, Студеницу… То је исто као и захвалност Богу што ходите истом земљом којом су ишли Свети Сава, Никола Тесла, владика Николај, Михаило Пупин, Иво Андрић и безброј других. Љубав је и када осетите нешто неописиво радосно када наши спортисти узимају прва места на светским такмичењима. То је љубав према својој отаџбини. Љубав је и када браните своје а не отимате туђе.

Лудост је када мислимо да смо део неког изабраног народа, предодређеног да пати и страда, заборавивши лекцију јеврејског народа. Исто тако је лудост да се насиљем може постићи нешто што ће користити изградњи нашег народа. Још је већа глупост мишљење да се поделама нешто постиже.

Једини начин да покажемо љубав према својој земљи је да је волимо, да је чувамо и да је усмеримо ка лепшој будућности у заједништву. Ако ово не можемо да испинимо запитајмо се колико волимо своју земљу.                      А када ово схватимо време је и да нешто учинимо. Можда ће бити довољно да помогнемо некој старици да пређе улицу, дамо милостињу просјаку или пак да бацимо смеће у корпу. А времена имамо напретек, зар не?

Владимир Петровић

7. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Интервју-др Димитрије Калезић

ИНТЕРВЈУ:

Протојереј-ставрофор

др Димитрије Калезић


Димитрије КалезићПротојереј ставрофор др Димитрије Калезић је један од највећих живих српских теолога и лингивста. Професор у пензији је на Православном богословском факултету у Београду, Богословском факултету у Фочи и Музичкој академији у Источном Сарајеву. Обављао је дужност декана Православног богословског факултета у Београду. Учествовао је на бројим трибинама и симпозијумима, а аутор је десетина књига, чланака и радова.

Ценећи Ваш велики рад на духовном и националном јединству српског и руског народа замолио би Вас да нам у неколико реченица предочите то духовно јединство.

О том духовном и националном јединству може се говорити још из давних времена. Први конкретан пример за то су руски монаси са Свете Горе који су дошли на двор великог жупана Стефана Немање, када је млади Растко ступио са њима у разговор. Растко је у то време био кнез хумски, тј. обласни господар. После разговора са овим монасима, а и раније читавши житија о подвизима хришћанских светитеља, млади Растко решава да се замонаши. То је иначе и први писани контакт српског и руског народа. Даља прича вам је већ позната, Растко одлази са овим монасима на Свету Гору где се монаши у светогорском манастиру Светог Пантелејмона и добија име Сава.

То духовно јединство је настављено кроз векове, а данас је оно најјаче у виду смотре духовног јединства словенских народа, која траје већ двадесет година. Пун назив ове манифестације је Словенски фонд Кирило-методијевске писмености и културе. Ја сам на овоме скупу учествовао неколико пута са предавањима и рефератима. Ове године манифестација је одржана у граду Саратово и да вашим читаоцима предочим један занимљив податак у овоме граду ток Волге је широк чак четири километра. Сваке године овом скупу присуствује на хиљаде људи, а највише има Руса, Срба, Бугара, Чеха, Пољака, Словака, као и доста угледних професора и предавача из Сједињених Америчких Држава, Канаде, Аустралије, итд. Заиста је задивљујућа ова манифестација у току које се одржавају изложбе слика, промоције књига, богослужења али и предавања најеминентнијих стручњака на пољу славистике.

Како оцењујете улогу цара Николаја у Првом светском рату, а понајвише његов однос према српском народу?

Цар Николај је сам себе жртвовао. Даћу Вам само мали пример. Наиме, он је савезницима рекао, када су наши војници после албанске голготе голготе дошли на обале Јадранског мора, да ће у случају недавања помоћи српском народу моментално склопити сепаративни мир са Немачком. Српском народу је тада дошла савезничка помоћ највише захваљујући ултиматуму руског цара Николаја.

Да ли Срби треба да због овога прослављају цара Николаја, пошто видимо да је цар Николај доста заборављен у српском народу.

Та захвалност српског народа цару Николају се кроз историју ту и тамо провукла али никада није била негирана. Дакако би требало да се српски народ много више сећа и упути много више захвалности и пијетета према мученичкој жртви цара Николаја.

Ако би Вас неко запитао о годинама и труду који сте уложили у Вашем свештеничком раду шта бисте му одговорили?

Одговорио би му у две тачке. Прво да сам ја увек гледао шта је мој позив, шта је моја обавеза и шта је мој главни рад. Друго ја никада нисам гледао тражи ли ми ко то, заповеда ли ко, хоће ли ме наградити или предложити за нешто. Моја главна реченица је била: „Човече, пусти ме да радим свој посао!“

Како ви данас посматрате могућност националног помирења у српском народу?

Прво и основно ми не можемо говорити о националном помирењу већ о унутарнационалном помирењу, јер ми као народ нисмо посвађани, већ као фракције тог народа. Ове фракције свој рад заснивају на ограниченој памети, наиме, једна је окренута на једну страну, друга на другу, итд. Потребно је да све националне снаге седну за један сто и признају све своје грешке, мане и слабости и да заједно уједињене крену у нови живот заједничким снагама. Православље би ту требало да буде везивни елемент да би национално добило већи смисао и постало духовно.

Како по Вама поправити духовно и национално стање у српском народу?

Прва и основна ствар је да људи изврше неку врсту чишћења, кајања или исповести. Дакле потребно је изнети из себе све оно лоше и зло и оставити места за добро, слогу и љубав.

Шта мислите о подизању храма Светом цару Николају?

То је веома добро и лепо. Прво реч је о цару Николају који је стекао Божију милост и благодат, самим тим поставши светитељ и грађанин неба. Друго то је и велики знак захвалности српског народа за сва његова доброчинства.

Хвала Вам на одвојеном времену и замолио би вас за једну поруку нашим читаоцима.

Нема на чему, а читаоцима часописа „Глас са Цера“ би поручио да ми као народ и као појединци немамо будућност док се свим срцем не вратимо православном начину живота и нашој српској традицији.

Разговор водио: Владимир Петровић

7. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Деца чика Јове Змаја

ДЕЦА ЧИКА ЈОВЕ ЗМАЈА

Чика Јова Змај

МИРКО

Први син Мирко, рођен је у Новом Саду, 23. октобра (по Змају 22. октобра), а умро је у Пешти, 1. марта 1865. године, од воде у мозгу. У општем гробљу га је сахранио Константин Јосифовић.

ТИЈАНА

Она је била друго дете. Рођена је у Пешти, 12. октобра 1863. године. На крштењу је кум био Антоније Хаџић, уместо Јована Ђорђевића. Умрла је 25. октобра исте године „од слабости с њом рођеном“. Сахрањена је у општем гробљу. Крстио ју је и сахранио Константин Јосифовић.

ЈОВАН

Мали  Јован је рођен у Пешти, 14. јануара 1865. године и зато је назван Сава. „Страха ради смертнога крсти младенца бабица Розалија Кемељ“. Умро је 17. јануара исте године и сахрањен сутрадан у општем гробљу. Сахранио га је Константин Јосифовић. Змај је касније записао: „На Св. Саву ујутру у ¾ 5 (год 1864, 1865?) родио се мој мали Сава. У недељу 17. јануара око 11 сати у вече умро“.

ЈУГ

Треће Змајево дете Југ је рођен у Пешти 4. јуна 1867. године. На крштењу кум му је био Светозар Милетић, а св. чин обавио је Константин Јосифовић. Због слабости, да би променио климу, послат је у Карановац у Србију (данас Краљево), где је мајчина сестра Марија (Марина) била учитељица. Тамо је и умро 22. августа 1868. године и сахрањен је код манастира Жиче. Сахранио га је Милош Вујовић. Данас нема његовог гроба.

СМИЉАНА

Змајева кћерка Смиљана је рођена 14. фебруара 1872. године у Панчеву. Змај је записао: „3. марта п.р. 1872. у  ½ 5 по подне родила се Смиљка“. Крштена је 2. марта 1872. године („15. марта п.р. 1872. Данас крстили Смиљку, кума Ђорђевића довео сам из Београда“). На крштењу кум је био Јован Ђорђевић, а крстио је Петар Болгарић, капелан, доцније парох у Долову. Но, ни Смиљка није дуго поживела. Упокојила се од богиња, 22. јануара 1874. у Старом Футогу. Сахрањена је сутрадан код мале цркве на вашаришту.

Тражим лица своје деце,

Што су рано у гроб пала, –

Спојила се, – а кроза њих

Смеши с’ сестра моја мала.

Кликнем: Оче, мајко, љубо,

Друзи, децо, сејо моја!

И сузе се моје суше

На светлости тога споја.

Кроз смрт само ваља проћи,

Па ћу с’ и ја с њима слити,

Ако л’ тамо нема ништа?!

– И тад ћемо једно бити.

(Јован Јовановић Змај,

Ђулићи увеоци)

+Бранислав Жорж

7. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Прослава дана посвећеног Светој царској породици

ПРОСЛАВА ДАНА ПОСВЕЋЕНОГ СВЕТОЈ ЦАРСКОЈ ПОРОДИЦИ

Парастос и акатистНа дан прослављања Св. царске породице и страдања генерала Драгољуба Михаиловића, 17. јула текуће године,  на темељима храма Св. цара Николаја са почетком у десет часова одслужен је парастос генералу Драгољубу Михаиловићу и акатист Св. царској породици.  Молитвословља је одслужио јереј Ратибор Петровић који је после очитаних молитава произнео следећу беседу:

“Не плашим се смрти,

нити тамног гроба

(Свети владика Николај)

Тим сазнањем су се руководили Свети цар мученик Николај Други, кога данас прослављамо и генерал Драгољуб Михаиловић, чије се мученичке жртве сећамо. Господ Исус Христос је дошао на овај свет као небеска храна да би нама посведочио вечност-Царство небеско и предао нам храну, предукус неба, Свету Евхаристију. И управо због тога свака друга храна, која се не приноси Богу пропада, трули, нестаје, као што и ми трулимо, нестајемо ако се не хранимо овом храном, одлазећи у вечност, али у вечност која је далека од Богa. Свети руски цар Николај је знао у каквом се стању налазио руски народ и у каквом греху је он тада живео и искрено се трудио да се такво стање поправи. Нажалост у сличном, па вероватно и у горем стању се налази данашњи српски народ. Требало би поменути српске мајке чедоморке, које несвесне својег лудила убијају своју рођену децу, људе које не поштују светиње, недељу, празнике, људе који хуле и псују Свету Тројицу, самога Господа, Пресвету Богородицу и Господње Светитеље. Народ српски треба да се покаје, да се труди да своје грехе окаје пред милостивим Господом и добије опроштај. Свети руски цар мученик Николај Други сигурно ће нам бити помоћник на овоме путу. Вечан спомен бесмртном јунаку Драгољубу Михаиловићу и његовим саборцима и срећан Вам овај велики празник, будућа слава ове богомоље и да је још много година славимо у срећи и љубави.”

Парастосу и акатисту су присуствовали многобројни верници и поштоваоци Св. цара Николаја и генерала Драгољуба Михаиловића.Окупљени народ

Истога дана у цркви Успења Пресвете Богородице у Цириху у послеподневним часовима, после молебна Пресветој Богородици, Свети царски мученици су прослављени певањем тропара, кондака и читањем молитава. Одмах затим одржан је парастос генералу Драгољубу Михаиловићу, након кога је надлежни парох отац Бранимир одржао беседу о Светим царским мученицима и генералу Драгољубу Михаиловићу. Овом свечаном чину присуствовали су многобројни верници.

Пантелија Петровић


7. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Однос патријарха Германа и владике Николаја

ОДНОС ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА И ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА


Владика НиколајНико од  историчара Српске Православне Црква до сада се није бавио односом Светом владике Николаја и патријарха српског Германа. Ми овим радом не покушавамо да дамо коначну карактеристику њиховог односа већ да укажемо на пар занимљивих догађаја из њихових живота.

Патријарх српски Герман (Ђорић), као свештеник епархије жичке Хранислав Ђорић, сусретао се више пута са Светим владиком Николајем (Велимировићем). Године 1936. епископ Николај је одликовао протојерејским чином свештеника Хранислава за труд и љубав према својој пастви и Цркви, а 1938. године дао је сагласност да протојереј Хранислав буде постављен за референта Светог архијерејског синода Српске православе цркве.

Одмах након немачке окупације, епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би га касније окупаторска војска пребацила у манастир Војловицу поред Панчева. Дана 14. септембра 1944. године заједно са Патријархом Гаврилом био је одведен у немачки логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945. године. Свети владика Николај није се вратио у комунистичку Југославију, већ се настанио у Енглеској, где је боравио све до свог преласка у Америку.

Педесетих година двадесетог века стање СПЦ у Америци је била веома лоше. Претио је да избије раскол. Патријарх Викентије је послао делегацију у којој су били патријах Герман, као тадашњи епископ моравички, и др Душан Глумац, како би покушали да примире стање у Српској православној цркви у Америци.

Епископ Герман се међу првима у Америци сусрео са епископом Николајем. Дана 26. октобра 1951. године епископ Николај је послао телеграм „Стижем сутра. Реците епископу Герману да ме чека…“.

Епископ Герман је о овом сусрету записао: „Субота 26. октобар, Петковица – У 10 сати долази по нас Шуклетовић и вози нас у стан епископа Николаја, код Цркве. Он нас дочекује. Разговарамо о материјалним проблемима Цркве…. Онда епископ Николај устаје и мене зове у другу собу, а позива неког младића те улази код Глумца и Шуклетовића да нешто са Глумцем договара о студентима на том Богословском институту. Када смо ушли у собу, почео се детаљно распитивати о свим епископима и својим пријатељима. После је почео да развија теорију о ђаконисама, које треба код нас увести, па о егзортима за децу и родитеље, па о рипидоносцима и тако даље. Затим је почео да говори о јединству Цркве. Каже да је његов мемурандум погрешно протумачен и нарочито је злонамерно искварено од стране оних који желе себе да правдају (овде је мислио на владику Дионисија – прим. аутора). Говори о својој оставци. Каже, могли су да га пензионишу или просто да уваже оставку. Једино не жели да на његову епархију жичку дође епископ Владимир. Радовао би се да дође Хризостом… Епископ Николај у разговору каже да патријарх Викентије има добре потезе, само треба да настоји да се ослободи старца (Јосифа)…

Патријарх ГерманЕпископ Герман после неколико сати разговора, упутио се даље у поверену му мисију.

Неколико дана касније епископ Герман, пред повратак у Југославију, сусрео се са поново са епископом Николајем и срдачно су се опростили. Епископ Николај је рекао епископу Герману: „Кад сам писао ону оставку, писао сам је зато што сам већ десет година ван епархије и што сам стар човек и у далеком свету. Писао сам је с намером да се на њу постави за сталног епископа млад, интелигентан, енергичан човек, млада снага 20 и више година да може да управља њоме и да је оживи духовно. Нипошто нисам за то да се да некоме мени по годинама равно старцу. Ако Сабор не да епархију младом, интелигентном, енергичном епископу, већ хоће да је да старцу, као и сам што сам, онда ја повлачим своју оставку, па ћу и даље носити тај терет. Молим Вас, ово запишите и тамо реферишите.“ Епископ Николај је замолио епископа Германа да пренесе његовом Јови, да ако овде умре (у Америци), кости му пренесе у Србију и да се тамо сахране у Лелићу. Епископ Николај је био задовољан посетом епископа моравичког Германа и стање се колико-толико примирило.

Чак и после смрти Св. владике Николаја напади на  његову личност не јењавају. Патријарх Герман одлучује да изда саопштење о овим немилим догађајима. Дана 2. јуна 1987. године на седници Светог архијерејског сабора, на предлог Патријарха српског Германа, донето је следеће саопштење: „Са огорчењем смо констатовали да се већ годинама ређају напади на блаженопочившег епископа Николаја (Велимировића), Хитлеровог заточеника и мученика у логору Дахао. Називају га злочинцем и издајником свог народа, мада је целом културном свету познато да је за време Другог светског рата био заточеник, и крај рата дочекао у Дахау. Српска црква и српски народ, одувек, и данас, сматрају блаженопочившег Епископа Николаја за једну од најсветлијих личности наше историје.“(АСбр. 6/зап. 146.)

Будимир Кокотовић


Иако се део редакције часописа принципијално не слаже са ставовима изнетим у овоме чланку уредништво часописа је одлучило да га унесе због историјских доказа, као и због новооткривених чињеница. Напомињемо да ставови изнети у чланку нису редакцијско мишљење већ став аутора.

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар

Исповести штићеника центра „Црна Река“

ИСПОВЕСТИ ШТИЋЕНИКА ЦЕНТРА “ЦРНА РЕКА“ (1)


Као што смо обећали у претходном броју часопису од овога броја објављиваћемо сведочења садашњих и бивших штићеника Духовно-рехабилитационог центра „Црна Река“ у којима ће бити описани њихови проблеми са највећом пошасти нашега друштва наркоманијом, борбом са њом и животу у овом центру.

М. О. (34 године), Ваљево


Моји проблеми са дрогом су почели са шеснаест година. Након две године  активног бављења спортом, после једне мало теже повреде престајем са тренинзима и убрзо после тога, како сам имао доста слободног времена све чешће остајем на улици. Ту наравно нисам могао научити ништа паметно. Никакву контролу нисам имао јер сам живео са бабом и дедом. Тада креће алкохол и марихуана. Често са старијим момцима одлазим на утакмице и убрзо је почело дрогирање херионом и то први пут са мојих осамнаест година. То су биле године рата, таблета и хероина је било на сваком кораку а није требало нешто пуно новца да се наркотици купе. Нешто касније почињем да узимам ексере (екстази) и спид (таблетице). Те дроге ми нису одговарале па сам се вратио хероину. Наравно увек је у глави била помисао да је доста и да ускоро треба престати са тим. Са двадесет и шест година се женим и добијам ћерку и то постаје озбиљан разлог због ког треба све то престати. Али, нема шансе. Нисам успео да се одупрем. Свакакве сам глупости правио, крао, варао и отимао само да га узмем дрогу. Уништио сам све око себе. Све људе који су ми хтели помоћи терао сам од себе и видео у њима непријатеље. Један једини покушај скидања са дроге је трајао два дана. Није било шансе да то урадим сам кући. Тада се предајем. Разводим се после четири године брака, моја осећања према детету  су бледела. Мајку и брата који је исто тако полако за мном пропадао нисам ни виђао. Нисам ни покушавао да се лечим. За болнице сам слушао од других да је тамо мало боље него на улици. Добијеш милион лекова и психолог ти испира мозак правећи од тебе зомбија.  Ту сам причу често слушао од људи који су тамо одлазили. Наредне две године су биле прави пакао. Више у кризи него „нормалан“, без игде икога било је питање дана када ће се мој живот неславно завршити у неком подруму, каналу или затвору.

Једне вечери сам био у кући, није ми било добро и случајно на неком телевизијском програму видео прилог о Црној Реци. Видео сам неке људе из града мени познате. Убрзо после тога налазим контакт телефон и већ после два, три дана одлазим у једно од њихових одељења. Почетак је био веома тежак, криза и болови у глави. Све те вуче ка још једном поразу, тј. да одустанеш. Али овде није као код куће, људи са којима сада живиш добро знају како да ти помогну, шта ти се врзма по глави, већина је исто то прошла. Постепеним увођењем у суштину нашег проблема, разговорима за свештеницима и сарадницима схватио сам да је моје схватање живота било тотално погрешно.                                                                                                                                                                             Овде сам две године. Узајамно поверење је стечено и помажем сарадницима у раду са новим штићеницима. И не само то, моји односи са породицом и ћерком која има осам година су никада бољи. Верујем искрено у то да ће тако и наставити. А када ћу кући, питање је које ми често постављају. Одговор је  једноставан, ово је моја кућа.

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Оставите коментар