Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Молитве новомученику Евгенију

МОЛИТВЕ НОВОМУЧЕНИКУ ЕВГЕНИЈУ

Свети новомученик Евгеније

Тропар, глас 4.

Последњих времена мучениче,

христољубиве војске украсу,

због љубави према крсту Христовом

од Бога венац мучеништва примивши

моли подвигодавца Христа да спасе душе наше.

Кондак, глас 4.

Јавио си се са великом крепошћу,

Христово трпљење до смрти подржавајући,

агарјанског мучења не уплашивши се,

и крста Господњег не одрекавши се,

смрт од мучитеља примивши као чашу Христову,

због тога вапијемо ти:

Свети мучениче страдалниче Евгеније,

моли Бога за нас.

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Новомученик Евгеније Родинов

ХРИСТОВ НОВОМУЧЕНИК ЕВГЕНИЈЕ РОДИНОВ

Евгеније Бунтов[1]

Три и по месеца после мучења и окрутног поступања у чеченском заробљеништву, војник Евгеније Родинов је на дан својег деветнаестог рођендана, 23. маја 1996, пострадао за Христа. Док су целокупна Русија и православни свет славили празник Вазнесења Господњег, чеченски шакали су се припремали за следећи масакр. Никаква убеђивања ни претње нису могле поколебати руског војника 479-ог граничног одреда за посебне намене да прихвати ислам и баци свој православни крст. Био је погубљен одсецањем главе.                       Можда ће читаоцима овога чланка, чин овога војника бити не нешто претерано мудар. „Па можда је у царском режиму, човек могао да стави православну веру и принципе испред свога живота, али данас нас живот учи да преживимо по сваку цену“, говоре појединци.                                                                                                                                              Евгеније РодиновАли ипак ако данас одаберемо веру својих предака онда ћемо сигурно поступити као војник Евгеније. Међутим данас су у моди јакне и обућа марке „Nike“, разне секте које да би привукле нове следбенике говоре енглеским а не руским језиком и покушавају да размрсе чворишта руске духовности и културе.

Да ли смо заборавили да разликујемо своје од туђег, корисно од некорисног? Да ли нам шта значе духовне вредности које губимо све више и више у невидљивом рату против вере, морала и културе. Да ли смо равнодушни, слепи и заборавни?

(…)

Љубов, мајка храброг мученика Евгенија је у потрази за својим сином провела десет месеци у Чеченији (он је тада био још увек жив), али га је пронашла мртвог. У селу Бамут је за огроман новац сазнала од Чечена где се налази гроб храброг војника. Мајка је успела да идентификује мртво тело свога сина по крстићу који је био на обезглављеном телу (чак ни чеченска чудовишта нису смела да га склоне). На другим војницима није било крстова јер су подлегнувши чеченском пристиску крстове бацали, а један је био приморан да се пред телевизијским камерама одрекне своје мајке и целом свету каже: „Ја немам мајку, имам само Алаха“.

После тога она је тело свога сина сахранила у родном Подмосковљу у селу Курилово, где је као његови преци опојан по хришћанској традицији. Мајка је доцнија поново морала платити Чеченима да би јој дали главу њеног сина.

Евгенијева мајка је касније изјавила: „Шта би ми могло бити теже него губитак сина. Али чињеница да се он показао као достојан хришћанин чак и у часу смрти, теши ме. Да се одрекао своје вере, мајке и Русије, то не бих могла преживети“.

Да ли ми можемо да схватимо да је очување наше вере важније него физичка смрт? Да ли осећамо нешто када чујемо ову фасцинантну причу о обичном руском војнику Евгенију. Да ли нам шта значе осећања Егенијеве мајке, обичне руске жене. Да ли ћемо овога јунака препустити забораву?

Од својих вршњака се разликовао по томе што је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно. Са дванаест година се вратио са летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу.
После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја 25. јуна 1995. године. Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама.                                                                                                                                                                             По мајчиним речима Евгеније је дао свој живот за руски народ на земљи, а тим својим чином је припремио пут будућим браниоцима Русије.

Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“

Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру.

Превео са руског: Владимир Петровић


[1] Аутор је руски ветеран рата у Авганистану

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Манастир Каона

СВЕТИЊЕ ПОДРИЊА (6)

МАНАСТИР КАОНА



Манастир Kаона је један од најлепших и најуређенијих манастира наше цркве. Територијално припада Шабачкој епархији. Налази се близу варошице Владимирци а од Шапца је удаљен 30 km.                                    Манастир Каона

Историја- Манастир Каона датира из немањићког периода а по народном предању задужбина је сестре Милоша Обилића, Иконије. Народна легенда вели да је на садашњем месту манастира, Иконија сестра Милоша Обилића пожелела да изгради цркву а њену жељу је подржао Милош обећавши да ће помоћи изградњу чим се врати из Косовског боја. Милош се није вратио а његова сестра Иконија је по народном предању довршила цркву. Први помен цркве посвећене Светом архангелу Михаилу је из 1548. године. Писани подаци о изгледу старе манастирске цркве не постоје. Манастир је обновљен 1756. године.  У Првом српском устанку, манастир Каона је имао видног удела. Калуђери су учествовали у борбама, а манастирски конак је био претворен у болницу. Садашња манастирска црква, посвећена Светом архангелу Михаилу, подигнута је у византијском стилу, на темељима старе цркве 1892. године. Зидана је циглом на каменом темељу, у који су узидани сви споменици са монашког гробља које се налазило у манастирском кругу.       У Првом светском рату, црква је много страдала. Запаљена је црквена архива и протоколи а однета су два звона.
После Другог светског рата у коме је манастир био нека врста прихватилишта, црква је била у лошем стању, а законом о аграрној реформи одузето је 120 хектара манастирске земље. Велика обнова ове светиње почела је постављањем оца Теофила за старешину манастира 1962. године. Овај велики духовник био је и вођа богомољачког покрета у епархији шабачко – ваљевској.

Остали објекти- Од осталих објеката у манастиру поменућемо: крстионицу посвећену Св. Сави изграђену 1984. године, капелу- палионицу свећа посвећену Св. ђакону Авакума изграђену 1999. године и пећинску капела изграђену 2004. године.

Манастир данас– Захваљујући мудром управљању досадашњих старешина манастир Каона представља лепотицу Шабачке епархије. Доскорашњи старешина овога манастира је био садашњи епископ ваљевски Милутин. Манастир је данас мушки а старешина је архимандрит Арсеније Цветковић.

Пантелија Петровић


5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | 2 коментара

Духовна поезија

ПЕСМА ЦРНОРЕЧКОМ НОВОМУЧЕНИКУ ХАРИТОНУ

Свети Харитон


Црна Река слави Христова војника
Харитона светог, славног мученика
што за Христа страда и крв своју проли
па на небу за нас Бога моли
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

Оче Харитоне, Богом изабрани
мучениче свети, Богом овенчани
у очима мојим, Твоја жртва блиста
своју крв си дао за веру и Христа
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.
Тих и крепке воље, ватрени ревнитељ
без страха од смрти, подвига љубитељ
Богољубним срцем обдарен си био
зато си за Христа радо крв пролио
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

Духом из подземља, чопор озверени
жедан српске крви беше побеснели
хтео је и Христа крвљу да измије
ал’ безуман не зна да крв душу мије
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

Ти ликујеш сада с хором мученика
док ја битку бијем с надом самртника
да одолим бури овом лудом свету
зато ми помози, помози детету
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

Да очувам наше свето православље
од царева српских обитељи славне
покајањем топлим душу да омијем
да небеско царство вером задобијем
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

Мучениче свети, молим ти се молим
помози да свакој напасти одолим
па кад крстом злобну аждају победим
да са Тобом Христа Цара нашег гледим
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Живот Милеве Марић у Цириху (2)

ЖИВОТ МИЛЕВЕ МАРИЋ У ЦИРИХУ (2)


3.)  Октобар 1909 – март 1911.

Ајнштајн и Милева7. маја 1909. је Алберт изабран за ванредног професора теоријске физике на универзитету у Цириху, са истом гошишњом платом као што је имао на Патентном заводу у Берну, 4500 шфр. Породица Ајнштајн се 14. октобра 1909. године преселила у Цирих у стан на другом спрату у Мусонштрасе 12, изнад стана у којем је боравила породица Адлер. Са собом су донели и свој намештај. Породице су се познавале још са четврте године студија на Политехници. Сем породице Адлер код куће су их још повремено посећивали и други интелектуалци, нарочито физичари. Браћа Хабихт су били гости у пролеће 1910. године, када су сви заједно проверавали рад инструмента за мерење малих напона на Циришком универзитету, на којем је активно сарађивала и Милева. Тог пролећа су у посету у Цирих дошли и и Милевини родитељи. Кад су се родитељи вратили у Нови Сад, причали су да Милева сарађује и расправља са посетиоцима и како они поштују њено мишљење. Милева је после напорних кућних обавеза, повремено чак и до после поноћи, решавала математичке проблеме у Албертовим белешкама о чему постоје материјални докази. У Цириху су супружници добили и другог сина Едварда, који се родио 28. јула 1910. Почетком 1911. године, све до пресељења породице у Праг 31. марта, скоро су сваку недељу музицирали у стану њиховог бившег професора на Политехници, др Адолфа Хурвица.

4.)  јули 1912 – април 1914.

Боравак у Прагу је испао врло несрећан за породицу Ајнштајн. После једне посете у Берлину априла 1912. године, Алберт се заљубио у своју сестричину Елзу па је често долазило до напетости у браку, али то се у лето умирило. Ипак је породица једва чекала да се врати у Цирих где је Алберт изабран за професора теоријске физике на универзиту у Цириху. После повратка из Прага у Цирих 25. јула 1912. године, породични живот Ајнштајнових је поново постао нормалан. Ту у Цириху су имали доста пријатеља, а животни услови за рад су били много бољи. На жалост та идила није трајала дуго. За свој 34-ти рођендан, 14. марта 1913, Алберт се поново почео дописивати са Елзом и тај љубавни контакт се наставио иза Милевиних леђа. Свакако треба споменути да је цела породица задњи пут заједно била у Србији 1913. године, али видно је било да односи у браку нису више тако присни као за време њихових посета 1905. и 1907. године. Па ипак су тамо још научно сарађивали за истим столом. Приликом те посете су им синови били крштени у Православној вери у Новом Саду. Крајем новембра је Пруска Академија у Берлину изабрала Алберта за свог члана са посебним повластицама. Сједињење породице у Берлину априла 1914. је било само привидно и краткотрајно Алберт је Милеву игнорисао, долазило је до свађа и нервирња, а можда и до туче. Огорчена Милева је са двоје мале децем на самом почетку Првог светског рата, 29. јула 1914. године напустила Берлин и Алберта, и вратила се у у свој драги Цирих.

5.) јули 1914 – до смрти 4. август 1948.

После повратка у Цирих Милева је са децом прво становала у пансиону на Банхофштрасе 56. Живела је тешко, пошто јој  Алберт није слао толико новаца, колико је било договорено, а сем тога га није слао ни редовно. Тако је она чак морала у тајности да позамљује новац. Октобра 1917. Милеви је у посети дошла њена сестра Зорка и Новог Сада (формално је на универзитету у Цириху уписала биологију), са намером да је негује код куће јер је била болесна. Алберт је после завршетка светског рата прихватио позив да одржи 24 предавања о теорији релативитета. У Цириху је боравио од 27. јануара до 25. јула 1919. године али није становао код Милеве него у пансиону. У то време се Милева није више бавила физиком – посветила се синовима. Нарочито је морала да се брине за Едварда, који је био болешљив.

За време Албертовог боравка у Цириху је 14. фебруара 1919.  године дошло до званичног развода његовог брака са Милевом. На бракоразводној парници на суду бивши супружници нису били присутни. Детаљи парнице засад још није доступни јавности. Без обзира на то, шта је формално записано, главни разлог за разлог свакако је било Албертово отуђење од породице под утицајем његових рођака и његова нова љубав. Синови, скоро петнаестогодишњи Ханс Алберт и приближно шест година млађи Едвард, остали су под Милевиним старатељством. Већ 2. јуна 1919. године су се Алберт и Елза венчали у Берлину. Милева се није више поново удавала.

Један од услова развода био је да Алберт, уколико добије Нобелову награду, целу награду препусти бившој супрузи Милеви. Вредност награде које је била уручена Милеви 1923. године била је нешто више од тадашњих 170000 шфр. Чињеницу, да је Нобелову награду у целини уручио Милеви, Алберт је прикривао чак и најближим пријатељима. За тај новац је Милева у Цириху купила три куће. Сама је до краја живота становала на трећем спрату петоспратне куће у Хитенштрасе 62 на циришком брду. И дан-данас је то елегантна зграда у мирном академском кварту. Са овог балкона је имала леп поглед на град и на некадашњу Политехнику, где је на предавањима и вежбама проживела многе часове заједно са Албертом. Узгред споменимо, да је Алберт 1929. године за време Ционистичког конгреса у Цириху, на којем је учествовао, чак становао код Милеве на горњој адреси, што је тада а и касније многе изненадило.

Задњих десет година свог живота Милева је била болешљива. Живела је у сталној бризи за Едварда, при чему је имала приличне финансијске тешкоће због трошкова његовог лечења и боравка у психијатријском санаторијуму. Две куће у Цириху је морала продати. Због ратне ситуације у Европи бојала се и за судбину куће, у којој је становала. Крајем маја 1948. године Милева је доживела мождану кап, тако да је била делимично шлогирана у леву страну, али могла је да говори. Била је слабашна, збуњена и узнемирена за Едвардову судбину, који ју је повремено посећивао на клиници у којој је лежала све до смрти. Умрла је 4. августа 1948. године. Верујемо да ће успомена на Милеву преживети, и да је и овај чланак такође скроман допринос очувању те успомене.

(Крај)

Мр Ђорђе Крстић


5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | 2 коментара

Ризница

РИЗНИЦА:

МАЈКА И СИН



Ожени се неки младић, али никако није имао мира јер се стално свађао са женом. Наиме, она га је непрестано нападала и тврдила да он више воли своју мајку него њу, своју жену. Дуго су трајале те свађе док му није дозлогрдило то стално препирање са женом па је једном упита: “Како да ти докажем да то није тачно?“ Жена сва срећна, речу му: „Хоћу да ми донесеш мајчино срце на длану. То ће ме коначно уверити да ме заиста волиш више од ње“.  Без много размишљања, младић отрча до куће своје мајке. Извади јој срце и задовољно, пун нестрпљења појури својој кући да жени донесе доказ своје љубави. Трчећи тако, саплете се на неки камен, падне и срце се откотрља мало даље од њега. Сав збуњен и уплашен устане да потражи мајчино срце. Не видећи где је пало, зачује глас иза себе: „Сине, да ли си се угрувао? Да ли те боли?

Колико је велика и племенита мајчинска љубав!? Неизмерно!

(По народној причи)

МИСЛИ ВЕЛИКАНА

Не можеш постати ако ниси и престати ако јеси.

(Грчка пословица)

Људи су само оно што од њих чине одговорности.

(Народна изрека)

Две ствари човек мора да научи: прво, лоше време а друго људску неправду.

(Народна изрека)

Плакати није срамота када је разлог за срце ваљан.

(Кадфаел)

Доброг војника чини квалитет његовог противника.

(Народна изрека)

Ја могу све што може човек; ко може више, тај није човек.

(Шекспир)

Туга не убија, али обара.

(Руска пословица)

Што припада срцу, у срцу нека и остане

(Курдска народна пословица)

Сажаљење вам се поклања, а завист морате зарадити.

(Народна пословица)

Када Бог прави будале, он то ради темељито.

(Народна пословица)

Припремила: Славица Станисављевић

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Детињство цара Николаја

ФЕЉТОН:

Иља Сургучов

Детињство Цара Николајa II (3)


Цар се, изнемогао, бацао у наслоњачу и, као после игранке, размахнуто се хладио рупцем, а онда опет прикупљао снагу и тражио своје рукавице. Као сада видим те заслепљујуће беле, широке рукавице. Цар је гурао два прста у рукавицу, и рукавица је пискавим гласом почињала да говори:

― А зашто Жоржик има чуперак на затиљку? А зашто је Ксенушки носић црвен?

Изненада му прилази Жоржик, завлачи му се између колена и пита:

― А зашто ти, деко, данас немаш плаве бркове? Код куће си их оставио?

Деда се одједном забезекну и упита:

― Какви плави бркови? Шта си ти, брате, смислио?

― Ти си данас друге бркове ставио? ― лепио се Жоржик. ― Плави су ти досадили? Ако су ти досадили, поклони их мени. Мени се много свиђају плави бркови. Личићу на тебе.

Цар је неколико тренутака запањено гледао унука:

― Ништа, брате, не разумем. Шта то причаш?

― Ја тебе питам: где су твоји плави бркови? ― настављао је отегнуто Жоржик, упредајући му час дугме, час акселбанд.

― Али, друже мој, ја никад нисам имао плаве бркове ― говораше Цар.

― Не, имао си ― јогунио се Жоржик. ― Видео сам.

― Где си видео?

― Видео сам.

― Измишљаш, братац. У сну си видео.

― Не, не у сну. На слици.

Ја и Ники претрнусмо, и показасмо један другом прстима најзамршенијим распоредом, што је значило: пропадосмо.

― На каквој слици?

― На врло лепој слици. Хоћеш да ти покажем?

― Де, молим те, друже мој, веома сам радознао.

Жоржик се, и не погледавши нас, полако упути ка играћој соби. Ники поново мрдну прстима, згрчи средњи, испаде: пропадосмо!

А из играонице се већ помолио Жоржик са заветном сликом. Сви притихнуше и наћулише се. Погледах маму и видех да је бледа ко смрт.

Жоржик је полако и трапаво размотавао слику. Цар му поможе, исправљајући јој угао.

Раширише је, а Жоржик, показујући прстићем, победнички рече:

― Видиш? Плави.

Цар пажљиво погледа и озбиљно одговори:

― У праву си. Плави. Господо! Саша! Види. Бркови су стварно боје неба.

― Ха-ха-ха! А шта је то уопште?

― То су генерали ― храбро иступи Ники. ― Све их знамо. Можете питати.

― Но, ко је ово?

― То је Његово Императорско Величанство Наследник Цезаревић Александар Александровић.

― Наш тата ― упаде Жоржик.

(наставак у следећем броју)


Са руског превео: Драган Бунарџић

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Безвредно је читав свет задобити а души својој наудити

БЕЗВРЕДНО ЈЕ ЧИТАВ СВЕТ ЗАДОБИТИ А ДУШИ СВОЈОЈ НАУДИТИ

Како си мали, животе људски. Како су безлична и ништавна твоја стремљења и твој крај како је бедан ако ниси испуњен једино потребитим, Христом Спаситељем.

Зар могу слава и богаство овог света или беда и сиромаштво испунити срце човеку толико, да се преда струјама живота, тако силовито и дубоко, да читав смисао свог постојања и битисања сведе у оквире толико рационалног и плотског, да душу своју, бесцени бисер, велику и драгоцену, затрпава и унижава до те мере, да својим деловањем одриче се непојмљиве награде, истинског богаства и благостања, онога што очи не видеше и ухо не чу, онога што Господ припреми онима који му стреме и најбитнијег, љубави и саживота са Творцем свега постојећег, Васкрслим Христом.

ГосподНе бој се, мали животе. Зар мислиш да си створен само за овај трен, да си продукт случајности и да у искушењима која те ломе, сам си или да ти богаство и слава могу обезбедити бесмртност и спокој.

Поврати се и спознај да си чедо Истине, Јединог Човекољупца и да кроз разне периоде свог живота, кроз добро и лоше, кроз радости, патње и страдања, употпуњујеш се, сазреваш, постајеш смислен и схвати да никад ниси био остављен већ да си, различитим околностима, био толико пажљиво вођен да би стигао до познања, да само кроз Христа, пут води у живот вечни.

Зоран Петровић


5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Свети Григорије Богослов

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ


Заиста, заиста Вам кажем, речи су убоге и ништавне да искажу и опишу сву величину, живот и дела Светог Григорија.

Роди се Свети Григорије у славној Неокесарији од родитеља незнабожаца али угледних и богатих. Родитељи му убрзо умреше и он се предаде изучавању јелинске културе и закона јер планираше да постане адвокат. Но Свевидећи Бог, који не жели смрти човеку, видевши чисту и непорочну душу Григоријеву утврди га у изучавању светог Еванђеља. Григорије се убрзо крсти и још више се труђаше да живи врлинским животом и већ тада живеше као анђео на земљи. За време школовања у Александрији, чуваше се Григорије од свих порока великог града, при чему због целомудреног живота изазва завист својих вршњака, који одлажаху у куће блудница, да прошире рђав глас о Григорију да и он тобоже живи нечисто као и остали. У том циљу потплатише неку блудницу да на тргу где се окупљаху и где Григорије са уваженим филозофима и професорима вођаше разговор, пред свима тражи од Григорија да јој плати за ноћ проведену са њом. А Григорије, незлобив, видевши и чувши блудницу не правдаше се него рече пријатељу до себе: “Дај јој брзо колико тражи, да нас остави на миру и да нам више не досађује!’“. Блудницу, чим прими новац нападе нечисти дух тако да поче да вришти, да се ваља по земљи и баца чупајући се, од чега присутне обузе велики страх и то трајаше док Григорије не сатвори молитву Богу за несрећну блудницу након чега бес одступи од ње и она признаде да је неправедно оклеветала Григорија. Такав би почетак чуда Светог Григорија, коме се и стари и млади почеше дивити.Свети Григорије

Имаше Григорије добродушног пријатеља Фирмијана, родом из Кападокије, коме откри жељу срца свог да све остави и да служи Јединоме Богу и чувши да и Фирмијан исто осећа одоше заједно код великог Оригена да изучавају хришћанску науку. Провевши доста времена у учењу Григорије се врати у Неокесарију, где његови сународници, видећи његову мудрост и непорочан живот желеше да га поставе за градоначелника или судију над њима али Григорије одбаци све и одбеже у пустињу да молитвом и постом служи Творцу свега, Господу Једином. Недуго затим, чу за Григорија блажени Федим, епископ Кападокијског града Амасије и вођен Духом Светим зажеле да га изведе из пустиње и постави за епископа Неокесарије. И посла људе да пронађу Георгија и доведу га али Григорије провидевши Федимову жељу и сматрајући се недостојним сакри се још дубље у пустињу. Тада Федим учини чудну и необичну ствар. Помоливши се Богу посвети Григорија у епископа Неокесаријске цркве иако растојање између њих беше три дана хода. Од тог тренутка, као зрна песка у мору умножаваху се чуда која Свети Григорије чинаше у славу Бога а на корист хришћанима који са свих страна притицаху тражећи помоћ и утеху.

Пресвета Богородица са Светим Јованом Бословом јави му се и откри му тајну и исправно исповедање Пресвете Тројице. Победи јереси Павла и Савелија Самосатског, који неправилно учаху о Пресветој Тројици и у дубокој старости мирно почину и пресели се у Царство Небеско.

ДИВАН СИ ГОСПОДЕ

У СВЕТИМА СВОЈИМ

Када Свети Григорије дође за епископа Неокесарије у граду затече незнабожце и само 17 хришћана а када, у старости, предаде душу своме Творцу коме читав живот служаше, у граду остави све хришћане а само 17 незнабожаца.

Благословени, сада, док читате о овом бесценом драгуљу Цркве Христове, са умиљењем и смиреношћу замолите Светог Григорија за молитвену помоћ и заступништво и свети Григорије ће, по великом милосрђу свом, брзо озарити срца Ваша.

Зоран Петровић


4. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

О поштовању кума код Срба

О ПОШТОВАЊУ КУМА КОД СРБА


Кум се обавезно узимао из другог села и то што даљег, а никако из близине да се кумови не би често посећивали и да не би тиме дошло случајно до неког замерања. Кум се позивао само кад је требало да се дете крсти, младенци венчају и у изузетним и почасним догађајима породице. Њему се ишло са колачима, флашом ракије или вина и са скромним поклоном, наспрам статуса породице. Кум није био у обавези да даје поклоне већ је он само доносио благослов породици, детету на крштењу или младенцима на венчању. Ако сам кум жели нешто лично да поклони детету  на крштењу или неком другом приликом то се прихватало као дар са великом захвалношћу.
Моја мајка и бака су дочекивале кума овако. Знајући да ће кум тај дан доћи, oд јутра би стално извиривале на пут када ће он да стигне. Чим би га угледале истрчавале су што даље испред куће на пут да му укажу част и пажњу и покажу радост због његовог доласка. Клекле би пред кума, пољубиле би му скут капута, руку и образ, са речима: „Помаже Бог куме, добро нам дошао, љубим ти руку, благослови моју кућу, укућане и мене!“ Кум је отпоздрављао: „Бог Вам помогао, Бог да Вас благослови!“ Тада би се кум уводио у кућу и сви би му прилазили редом по старешинству за благослов и то отац (ако је најстарији), па сви остали по реду. Кум седа обавезно увек у чело стола и пред њега се износи најбоље јело и пиће. После обављеног крштења или венчања у цркви, долази се кући, кум и гости ручају, па се кум доцније испраћа са поклонима.
Када би се дете родило, одмах се ишло куму да детету да име, па се то име уписивало у црквене књиге. Са кумом се није смела вршити позајмица у новцу или било чему другом, да не би дошло до замерања. Кум се није смео наљутити нити се смело са њим свађати. Такође, није била дозвољена женидба и удаја из породице кума и из његове лозе сродника а за све се распитивало и водило се рачуна. Из села одакле је кум, није се ишла девојка просити, да случајно не би била из кумовске породице. Није се смело самовољно узимати друго кумовство све док кумови имају наследнике. Ако кумови немају наследнике, онда кум за живота говори коме кумство оставља именујући кога он хоће. То може бити неко из уже фамилије или неко кога он препоручи из другог села. У случају да кум сам каже да не може више одржавати кумство због болести или старости и одобри да се нађе други кум, онда се има пажљиво бирати. Али опет се строго водило рачуна да и будућа колена знају да се та фамилија мора поштовати као старо кумство и из њихових породица се није смело удавати и женити.
Увек се водило рачуна да кум буде из проверене и побожне породице,  као и да то буде честит човек. Не може се кумовати узајамно; ви некоме, а он вама да враћа, већ кум који вама кумује, он налази себи друге за кумове. У случају да вам се кум нађе у било каквој невољи или муци, дужни сте му помоћи, обићи га у болести и утешити. То је дужност и обавеза. А све је то у циљу очувања кумства са колена на колено и да би кућа и деца имали прави благослов, срећу и напредак.
Данас видимо да млади узимају другове за кумове а често су то неморални и непобожни људи, па као другови често се и замере, па се деца рађају без благослова, бивају болесна и несрећна у животу. Нажалост млади мисле да су најпаметнији, па кумства сами мењају и узимају за кумове своје другове а стара кумства од којих би имали прави и пун благослов занемарују и запостављају. Ту грешку после никако не могу да исправе, ма шта покушавали, јер су прво и основно прескочили, благослов свога кума. Многи после не могу ни да схвате зашто им се невоље дешавају, а  то је зато што на самоме почетку живота нису понели прави благослов својих кумова. Преко кумова човеку долази у кућу благослов и напредак. Бог па кум, родитељ па свештеник, то је била светиња и од тога нам је зависи благослов у животу.

Старац Гаврило, многострадални (+1999)

Записала: монахиња Макрина (Мајсторовић)

4. септембра 2009. Posted by | Број 11 | 2 коментара

Поезија

ПРИЧЕШЋЕ


Здравко Толимир

(Генерал војске Републике Српске, један од Срба којима се суди у Хашком трибуналу)


Најлепши је дан кад је причешће,

Тада нам срце лупа јаче,

о када би могло бити чешће,

кад га се присјетим, душа ми плаче.

За нас је причешће слово црвено,

њему се радује душа и тијело,

око без сјаја умирно, снено,

Њему се радује биће нам цијело.

И сваки ишчекује тај дан радо,

о њему снивa, њему жуди,

кад Господ причешћује своје стадо

и гледа је ли преостало људи.

Искрених вјерника Његове вјере

и да ли посте, да ли се моле,

да ли у животу имају мјере,

да ли га се боје, да ли га воле?

Даје им крв и тијело своје

опрашта гријехе за живот цео

онима што се кају, што га се боје

онима што су Господа део.

Сваки се од нас данима спрема

моли се, пости, метаније прави,

без Бога излаза никоме нема

и сваки од нас Господа слави.

Данас нам отац Билбија стиже,

даће нам причешће, молити се с нама,

данас ће нам Господ бити најближе,

из душе и срца нестаће тама.

На нас ће призвати Светога Духа,

да са нама буде и да нас снажи,

Даће нам по парче освештеног круха,

од Бога нико није нам дражи.

Отац нас Воја бексрајно воли

и сузе због нас често лије,

за сваког од нас годинама се моли,

за нас би дао очи обадвије.

Спали и гријехе моје огњем својим,

испуни ме радошћу Господе Христе,

јер тебе јединог се Господе бојим,

и дај ми крви Своје пречисте!

Никад се тако живјело није,

животом узорним, животом Христа,

никад, од кад нас сунце грије,

у нашим душама само Христос блиста!

ДУША МИ НИЈЕ НА ПРОДАЈУ

Бора Ђорђевић

Натуштило се и небо је оловно,
распродајем све, што је остало од мене,
лоше очувано, половно, јефтино и у пола цене распродаје се што је остало од мене.

Ја продајем очи, сувише тога су виделе,
угасиле се и некако су увеле.
Очи су све виделе, ал’ су се постиделе,
уши много чуле, а оглувеле, а очи увеле.

Продајем своје руке неразвијене,
ноге које једва ходају, нудим капиларе, артерије и вене.

Душа ми није на продају,
она је остала потпуно иста,
рањена много је пута.
Она је као суза бистра и чиста,
моја је душа нетакнута.

Душа није на продају!

ПЕСНИКУ НАДЕ И СЛОБОДЕ

(Митрофану Матићу)

Пантелија Петровић

Дуго си млади оче, сакривен био

у сенци древних зидина

где тело твоје млађано

мучено голготом ратног вихора

покри вечна тишина.

На светло име твоје

талог времена паде,

мисао твоја остаде да чека

сјајна у тами, безбожног мрака.

Ал’ открише те речи непокопане,

разнете у срца родољуба

чусмо их из даљине,

и сјај те откри

што блиста из твоје Чокешине.

Из твојих рањених груди

пурпурни божур процвета

зора нас поново слободне буди

тамјана мирис нас зове

док јече са торња

звона Света.

Опет ходимо теби, оче Митрофане,

да нас обасјаш светлом

новог доба из твога процветалог гроба.

БОЈИЋ

Никола Томић

Тако сам мало животних сокова искапио

још умеју у агоније тифусне ове

груди да зачезну одсутно здравље

неспутаног дисања

ни пун цват цвета непритворне нежности

нисам домирисао

А већ у ноздрвама бриди горчина корења

коме крхким телом болова следујем

мајко како по страшном ускрсу у обистињење

речи старца који прими завесом младенаца

повијену славу на руке видим час када

ће ти нож пробости душу и крик твој

срођен са оним под крстом

Изнад задаха заразе у чистој ти ружи ветра

остављам завет: кажи јој да је

искуством неодживљеног живота једне љубави

што се одвија трајањем друкчијег времена

далеко од издаха непревреле младости

У сивилу крфске болнице волим

Изнад плавог реквијема чујем пламену

не одолеше одвећ благе моје године.

4. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Шарена страна

ШАРЕНА СТРАНА:

ИСТОРИЈСКЕ ЗАНИМЉИВОСТИ

БОЖИЋ УЈЕДИНИО ЗАРАЋЕНЕ СТРАНЕ

Године 1914. на француском западном фронту, од Енглеског канала па до швајцарских Алпи, божићна ноћ је била потпуно мирна. Војнички ровови су се протезали до на неких 70 km од Париза. Рат је трајао тек пет месеци а око 800 хиљада људи већ је било убијено или рањено. Сваки војник се питао да ли ће први дан Божића са собом донети још једну рунду страдања и убијања. Међутим, нешто чудно се догодило: британски војници су истакли из својих ровова плакате на којима је писало „Срећан Божић“, и ускоро су се зачули гласни повици и честитке како из немачких, тако и британских ровова. Спонтано затишје се наставило и после Божића јер након што су се вратили натраг у ровове, војници нису желели више да пуцају једни на друге.

ЧУДНА ПОГРЕБНА

ПОВОРКА

Мексички председник Антонио де Санта Ана дошао је на необичну идеју да приреди погреб својој ампутираној нози. Када је децембра 1838. године командовао одбраном Вера Круза, у борби са Французима тешко је рањен и морала је да се изврши ампутација ноге испод колена. Међутим, Санта Ана је пуне четири године чувао ту ногу у својој кући у Вера Крузу и када је постао председник и диктатор приредио јој је прави правцати погреб. Тако је 26. децембра 1842. године свечана поворка, уз пригодну музику, прошла улицама града Мексика, све до гробља. Две године касније, за време побуне у којој је диктатор свргнут, нога је нестала. Санта Ана је умро 1876. године у беди, гладан, слеп и усамљен. Шта се догодило са сахрањеном ногом, никада се није сазнало.

РАЗВОД БРАКА У

ЦРНОЈ ГОРИ

У старој Црној Гори муж је могао да се лако разведе од жене подневши захтев племенском суду за раставу брака. Случај би се веома брзо завршавао, брак би био раскинут, а мушкарац би жени плаћао 50 талира “за срамоту“. У случају да жена превари мушкарца такође се плаћало за срамоту, али другачије – муж би приликом растанка кидао жени половину носа да до смрти буде жигосана, а другим женама пример и опомена (ово се није односило на мушкарце).

ФОТОГРАФИЈА МЕСЕЦА:

Србија до Токија, али буквално

Фото: Бета

Србија до Токија, али буквално

4. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Актуелне вести

АКТУЕЛНЕ ВЕСТИ

Лешница

Поводом 135 година цркве у Лешници организована је прослава овога јубилеја, 12. јула текуће године у храму Св. апостола Петра и Павла у Лешници. Свету архијерејску литургију је служио епископ шабачки Лаврентије уз саслужење архијерејског намесника јадарског протојереја ставрофора Драгољуба Ивановића и десеторице свештеника и ђакона. Током Свете литургије епископ Лаврентије је рукоположио вероучитеља Горана Мићановића у чин ђакона а у протојерејски чин је унапредио свештенике Радована Лукића и Горана Јанковића.

Причешће

Епископ Лаврентије је у својој беседи похвалио слогу и љубав који владају у овоме храму, као и велику обнову која је успешно завршена. После културно-уметничког програма уследила је трпеза љубави на којој је епископ Лаврентије поделио 22 грамате најзаслужнијим појединцима за обнову цркве, међу којима је и градоначелник Лознице

Видоје Петровић, који је парохијан овога храма. Подељено је и 45 захвалница црквене општине приложницима за обнову цркве, као и заслужним за организацију ове прославе.

Верни народПрисутнима се обратио и архијерејски намесник јадарски протојереј ставрофор Драгољуб Ивановић. Преносимо део његовог говора: „Имам посебно задовољство да у своје и у име свештеника лешничке цркве могу да Вас поздравим речима: помаже Бог и добро нам дошли. Данашња прослава је је дан неизмерне духовне радости за нас служитеље Светог олтара овога храма. (…) Хвала Вам драга браћо и сестре, што сте помогли обнову ову светиње и организацију прославе и нека Вас Господ награди за ово доброчинство. Хвала Вам свима и живели нам владико на много година.“

Jошева

Поводом прве годишњице „Гласа са Цера“ стигло нам је доста честитки за овај догађај. Пренећемо једну:

Најсрдачније честитке за прву годишњицу часописа. Много је обећавао од првог броја и то је у потпуности испунио; чак и више од тога. Само напред као и до сада!

Верна читатељка С. Станисављевић“

4. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар