Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Најава

Као што смо и обећали на овом интернет сајту је публикован целокупни дванаести број часописа „Гласа са Цера“. Ради лакшег сналажења све текстове можете пронаћи у рубрици „број 12“ (ознака са десне стране) или прегледајући раније постове (на дну стране). Сваки Ваш коментар биће прихваћен са највећом захвалношћу. Уживајте у текстовима!

Ваш часопис „Глас са Цера“

Advertisements

6. децембра 2009. Posted by | Број 12, Наша издања, Обавештења | Поставите коментар

Уводна реч

Поштовани читаоци,

У српском језику постоји једна заиста јединствена реч. Та реч је: непоклек. Целокупна српска историја, а поготово њени светли тренуци, као и наши хришћански животи испуњени су у потпуности када можемо да употребимо ову реч описујући наше духовно стање. Захваљујући том непоклеку наши преци су нам оставили ову заиста предивну земљу. Тај непоклек нам је подарио Стефана Немању, Светога Саву, Немањиће, кнеза Лазара, Милоша Обилића, Косовске јунаке, борце из Првог светског рата, Милана Недића, Дражу Михаиловића и безброј српских јунака, ратника, интелектуалаца и градитеља наше отаџбине. Једини начин да се овим великанима одужимо је да наставимо тим путем, путем непоклека. Тај пут је љубав и разумевање али и оштро супротстављање свима који покушавају да нас поколебају на утабаном путу православља и српске традиције. Наш центар је прва организација која је за своју идеју водиљу ставила национално помирење, српског народа кроз призму православља. На том путу непоклека ћемо и даље истрајати. Част ми је и да вас обавестим да градња храма Св. цара Николаја у склопу нашега центра напредује као и да вас замолим да помогнете у склопу својих могућности изградњу ове светиње. Настављајући и даље путем непоклека, искрено се надам да ће наш часопис бити бар мали део, велике српске традиције и православља.

Пантелија Петровић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Наградна игра

Поводом уласка у другу годину излажења, редакција часописа „Глас са Цера“ је одлучила да награди своје редовне читаоце. Прва два читаоца штампаног и електронског издања, који 15. децембра од 12 часова одговоре на наградно питање добиће комплет издања нашега центра (књиге: Народни монах и Милан Недић-Српска мајка). Наградно питање гласи: Како се зове болест од које је боловао царевић Алексеј? Одговор, ваше име, презиме и адресу можете послати на е-mail: vladimir_pet@hotmail.com.

Имена добитника биће објављена у следећем броју. Срећно!

Ваш „Глас са Цера“

6. децембра 2009. Posted by | Број 12, Наша издања | Поставите коментар

Одлазак Његове Светости Патријарха Павла

Пред само закључење овога броја до чланова редакције часописа „Глас са Цера“ стигла је тужна вест о упокојењу Његове Светости патријарха српског г. †Павла.

Патријарх Павле, пре замонашења Гојко Стојчевић, рођен је 1914. године у селу Кућанци, код Доњих Михољаца, у Славонији. Гимназију је завршио у Београду, богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Од 1955. до 1957. је у Атини, на постдипломским студијама на тамошњем Богословском факултету. Као избеглица из усташке НДХ, за време Другог светског рата, боравио је у Манастиру Свете Тројице у Овчару и био вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Једно време провео је у манастиру Вујан, да би 1948. монашки постриг примио у манастиру Благовештење. Тада је рукоположен и за јерођакона. Од 1949. године сабрат је у манастиру Рачи. Наредне две школске године је суплент у Призренској богословији. У чин јеромонаха рукоположен је 1954. године, када постаје протосинђел, да би у чин архимандрита био уведен 1957. Те исте године за епископа рашкопризренског хиротонисан је у Саборној цркви у Београду од стране патријарха Викентија. Од када је као епископ рашко-призренски устоличен у призренској Саборној цркви, у октобру 1957, тада епископ Павле започиње велику обнову многих старих и порушених храмова, као и градњу нових.

За патријарха је изабран уместо тешко оболелог патријарха Германа, године 1990. Хиротонисан је у Саборној цркви у Београду, а у древни престо српских патријарха устоличен је у Пећкој патријаршији 1994. године. Управљајући Српском црквом у једном веома тешком периоду, патријарх Павле је учинио канонске посете многим епархијама Српске православне цркве у земљи и иностранству. Целомудрен и тих, посетио је и духовно снажио вернике на ратом захваћеним подручјима Републике Српске Крајине и Републике Српске, писао и интервенисао много пута узимајући у заштиту изгнанике, невољнике, ојађене и ожалошћене, опљачкане људе. Обишао је свет борећи се за њихова права и достојанство.

Велики духовник, аскета, изванредан беседник који плени својом благошћу, патријарх Павле је био омиљен у народу, а верници су га сматрали живим светитељем.

Духовно-национални центар саучествује у болу свих верника наше цркве молећи се да Господ Бог прими душу Његове Светости у рајска насеља. Вечан му спомен!

Ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што би пристао на нељудско и нечовечно. Ето то је за мене косовски завет и опредељење за царство небеско. (Патријарх †Павле)

Редакција часописа

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Венчање и ступање цара Николаја на престо

Oве године обележава се 125 година од ступања у брак Светог цара Николаја и Свете царице Александре, као и долазак цара Николаја на престо руских царева.

Цар Николај је први пут видео принцезу Алис, будућу царицу Александру са својих шеснаест година. Тада су се они и спријатељили, да би доцније то пријатељство прерасло у велику љубав и брак. Биографи Свете царске породице наводе да је пут до брака Св. царских супружника био веома тежак и да су на њему имали доста препрека и тешкоћа. Ипак њихови путеви су се Божијом вољом и родитељским благогословом укрстили. Највећа препрека за брак царице Александре је била промена вере, пошто је васпитана у лутеранству. Руковођена мудрим саветима правосланих духовника као и речима цара Николаја, царица пристаје да пређе у православље.

Ови догађаји су се поклопили са тешком болешћу цара Александра III који је ипак успео да благослави овај брак. Цар Александар III је преминуо 20. октобра 1894. године. Цар Николај је у своме дневнику овако описао овај догађај: „Цело јутро смо провели крај њега. Око пола три се причестио. О Господе! Више од пола сата стајао сам крај његовог узглавља и придржавао му главу. Ово је смрт светога човека“.

Царица Александра је дан после смрти цара Александра III крштена у православној цркви а после три недеље обављено је и венчање цара Николаја и царице Александре. Царица је записала касније: „Наша свадба је била као продужетак опела, само што су ме обукли у белу хаљину.“

Венчање, иако у тужним тренуцима, је било величанствено и прелепо, а године које су уследиле биле су најлепше у њиховим животима, да би касније биле овенчане мученичком смрћу.

Смрћу цара Александра III на престо долази цар Николај. Он је у том тренутку имао двадесет и шест година. Био у најбољим годинама, као и са изврсним образовањем и васпитањем. Својим напорима у потпуности је обновио руски економију, као и доста унапредио руски народ у државном и духовном смислу.

Владимир Ђукић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Годишњица смрти краља Александра

Aлександар I Карађорђевић спада у низ европских великана који су својим животом и делом задужили читаву Европу. Готово ниједан европски монарх се не може похвалити толиким бројем успеха на војном, политичком и дипломатском плану. Победама и жртвама поднетим у Првом светском рату, српски народ и његов краљ су показали колика је цена слободе. Због свега тога име краља Александра треба помињати често и гласно како би будућа поколења имала прави пример истинског политичара, војника и дипломате.

Отац Александра Карађорђевића је имао јако тежак живот, нимало сличан и достојан монарху једне европске земље. У раној младости је учествовао у Француско-пруском рату 1871. године на страни Француза. У овом рату поред задобијених рана, био је и заробљен. Из заробљеништва се спасао бекством преко залеђене Лоаре, што је оставило трајне последице на његово здравље. У старијем добу је боловао од реуматизма. Успевши да побегне Прусима вратио се у француски табор. Француска га је наградила орденом за храброост. После кратке епопеје у француској војсци, учествовао је у устанку у Босни и Херцеговини, сакупљајући и шаљући добровољце на ратиште у овој земљи.

Породични живот Петра Карађорђевића није био ништа мање тежак и необичан. Петар се оженио 1883. године принцезом Зорком, најстаријом ћерком црногорског краља Николе I Петровића. Она му је родила петоро деце и то следећим редом: најстарију кћи Јелену удату за великог грофа Константина Руског, Милену која је умрла још као дете, Ђорђа, Александра и још једну ћерку која је живела свега три недеље. На последњем, петом порођају умрла је и Зорка тако да је Петар остао удовац. Није се касније женио и своју децу је подизао самостално. Свима је обезбедио високе школе, захваљујући више својим политичким везама него богатству. Родио се на Цетињу 17. јуна 1888. године. Породица се по смрти принцезе Зорке одселила у Женеву, где је живела на ивици егзистенције. Александар је у Женеви завршио основну школу, па је упућен на школовање у Петроград, где се школовао у пажевској академији у периоду од 1898. до 1903. године. После Мајског преврата 1903. године и доласка Петра Карађорђевића на власт, Александар је провео још пет година у Петрограду све до 1908. године. Док се школовао у Петрограду био је радо виђен гост на двору цара Николаја II Романова. Још као дете је показивао интерес за књигу, науку, а нарочито војне вештине. Марљивост и интелигенција су му обезбедили велику наклоност његовог оца. Александар је био строго, патријахално васпитан, навикнут на скроман живот што ће га пратити до краја живота. Течно је говорио француски и руски језик, док се немачким и италијанским слабо служио, а енглески је разумевао, али изван породичног круга није га говорио. Александар је своје образовање заокружио у Београду после 1903. године под туторством личних професора.

Његова брилијантна политичка каријера започела је 1909. године када је проглашен за престолонаследника. Наступили су успеси на бојном пољу. У Првом балканском рату 1912. године Александар је предводио Прву српску армију, забележивши величанствену победу над турском армијом код Куманова. Тријумфално је умарширао у царски град Скопље. Александрова војна каријера се наставила кроз Други балкански и Први светски рат. Дана 24. јуна 1914. године престолонаследник Александар постаје Регент. Његови биографи га представљају као храброг војника и вештог војсковођу. Нарочито је хваљена сарадња међу српским војводама Бојовићем, Мишићем, Степановићем, Путником и регентом Александром. Регент је био заједно са војницима у првим борбеним редовима подижући борбени морал и храбрећи своје саборце личним примером. Када се српска војска повлачила преко Албаније крајем 1915. и почетком 1916. године, Александар је делио све патње својих војника, одбивши да се укрца на савезничке бродове све док и последњи српски војник не напусти албанску обалу. На крају је успео да Србију сврста у ред победница у Првом светском рату, и да Европи покаже сву храброст и пожртвованост српског народа у циљу одбране слободе човечанства.

Александар је 1. децембра 1918. године прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, ударивши темељ будућој краљевини Југославији. Овиме је Александар испунио давно сањани сан српске политичке и научне елите, о уједињењу свих Срба у једну државу. Може се рећи да је остварио најсмелије снове ујединивши све Јужне Словене у једну државу. Дана 6. јануара 1929. године укинуо је парламентаризам, променио име државе у краљевину Југославију и поделио државу на девет бановина настојећи да уништи племенски сепаратизам у оквирима југословенске државе. Период од јануара 1929. године па до 1932. године познат је у историји као период Шестојануарске диктатуре.

Краљ Александар је водио успешну спољну политику са изузетно значајним резултатима. Она се огледала у формирању међународних одбрамбених савеза усмерених против сила које су тежиле ревизији Версајског мировног уговора. Тако је на његову иницијативу 1921. године створена Мала Антанта коју су чиниле Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка. Склопљен је савез са Француском 1927. године, а образован је и Балкански савез Југославије, Румуније, Турске и Грчке 1934. године.

Краљ Александар је убијен у Марсељу 9. октобра 1934. године, заједно са француским министром спољних послова Лујем Бартуом. Атентат је извршила бугарска терористичка организација ВМРО. Атентатор Владо Черножевски је испалио неколико хитаца у краља Александра и министра Бартуа успевши да се приближи аутомобилу. Француска под притиском Италије се убрзо оканула истраге што представља изузетну срамоту за владу државе којој је српски краљ и српски народ био искрено веран. Претпоставља се да је учешће у атентату узела и хрватска усташка ораганизација на челу са Антом Павелићем. Краљ Александар је сахрањен на Опленцу у задужбини Петра I Карађорђевића, а од Народне скупштине и Сената је добио назив Витешки Краљ Александар I Ујединитељ.

Вељко Вилимоновић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Света тајна крштења по Светом предању

Православна Света Христова Црква нас учи да је крштење прва од седам Светих Тајни, којом се човек поново рађа благодаћу Светога Духа у новог духовног човека и постаје судеоник царства благодати.

Учење православне Цркве о крштењу није никаква произвољна идеологија, него представља верну и непоколебиву преданост учењу Христа Спаситеља. И поред тога сведоци смо да многи духовни пастири у СПЦ-и не следе предању Св. апостола и Св. Отаца, и супротно обичају и пропису Саборне, Апостолске Цркве о крштењу, трократним погружавањем, већ својом праксом, поливањем или кропљењем, крче пут ка римокатоличком обреду.

У наставку ћемо изложити учење Православне Цркве о Св. Тајни крштења, изговорене од стране Св. Отаца, осврћући се, пре свега, на најважнију радњу у Светој Тајни крштења, трократно погружавање.

Шта је Света Тајна крштења?

То је Света Тајна којом се лице које се крсти чисти од свих грехова, и наслеђених и личних, и као новорођено дете Божје укључује се у Цркву Христову.

Која је најважнија радња у овој Светој Тајни?

Трократно погружавање у воду у име Свете Тројице: Оца, Сина, и Светога Духа са одговарајућим молитвама свештеника.

Шта треба да се ради ако нема свештеника, а још некрштено дете је болесно?

У тако озбиљном случају Црква дозвољава да сваки хришћанин, или хришћанка могу извршити крштење у најкраћем облику, тј. погружавањем детета у воду изговарањем: Крштава се слуга Божји (име) у име Оца, и Сина, и Светога Духа; Амин. Ако дете преживи, свештеник ће допунити крштење и извршити Свету Тајну миропомазања.

Свети владика Николај (Катихизис Источне Православне Цркве)

Крштење је света тајна у којој се кроз троструко погружење у воду у име Оца и Сина и Светога Духа очишћава од свих грехова, умире за грех и грешни живот и поново рађа у духовни, свети живот ради охристовљења и отројичења…

У обреду тајне крштења најважнија је радња троструко погружавање у воду онога који се крштава…

Ава Јустин Ћелијски (Догматика Православне Цркве III)

Господ својим апостолима није рекао, када их је слао да проповедају: „Крштавајте у смрти мојој“ – не! Већ им је рекао: „Идите и подучите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Другим речима, крштавајте их трима потапањима и израњањима, и при сваком потапању изговарајући по једно име Свете Тројице. Јер, нити се са једним потапањем и израњањем, смрт Спаситељева од три дана и три ноћи не представља верно, нити се потпуно обзнањује тајна и богоспознаја Свете Тројице. Стога је, и такво крштење будући лишено, како богословља тако и оваплоћеног устројства, веома безбожно и јеретичко. А са три потапања и израњања јасно се изражава вера у Свету Тројицу и исто тако се изображава смрт од три дана и три ноћи, погребење и васкрсење Спаситељево.

Преподобни Никодим Агиорит

Ако епископ или презвитер не саврши три погружења једнога посвећења, него једно погружење, у смрт Господњу приношено, да се свргне такав.

Законоправило,

50. апостолско правило


Који не крсти у три погружења, у име Оца и Сина и Светога Духа, да је проклет.

Велики требник, глава 79

Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена.

Свети Козма Етолски

И сам Богочовек је, крстећи се људским крштењем, био три пута потпуно погружен. Сва писма то потврђују. Јеванђелист Матеј описујући призор Богојављења Владике Христа како излази из воде и како гледа небо које се отвара, каже: И крстивши се изиђе одмах из воде. И гле отворише му се небеса (Мт 3,16). Исто каже и Марко: И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају (Мк 1,10).

Схиархимандрит Методије

Проклињем њихово скверно крштење савршавано обливањем, а не погружавањем по узору на Господње на Јордану и (које није савршавано) како нам апостоли предадоше – трима погружењима у име Оца и Сина и Светога Духа.
Проклињем оне који развратно творе свето крштење, ако и говоре у име Оца и Сина и Светога Духа, али ипак крштавају водом у једно крштење а трипут не погружавају, док (има и) други(х који) само обливају.

Саборни законик патријарха Филарета Романова

(Требник, стр. 597. и 603.)

Крштење мора да се свршава трократним погружавањем у воду онога кога крштавају. Мора да се изврши троктратно: у име ипостаси Пресвете Тројице ( Мат. 28, 19), по правилу Св. Апостола (прав. 50) и Св. Васељенских сабора (II. Васељ. прав. 7). Мора се свршавати погружавањем: с тога што погружавањем крстио се сам Спаситељ од Јована (Мат. 3, 16; срав. Мк. 1, 5; Јован 3, 23); погружавањем крштавали су Св. Апостоли (Дап. 8, 37. 38). Што се, пак, тиче кропљења и обливања, као што западна црква обично сада свршава тајну крштења: то у старини допуштено је само као изузетак, у крајњој невољи, поглавито при тешким болестима, за болеснике који су постељи (такозване клинике), које није могуће било крстити погружавањем.

Архиепископ Руски Макарије (Православно догматичко богословљe)

Има једна ствар код нашег свештенства сада. Ми у Православљу учимо, да крштење треба да буде погружење. То је правилно. У недостатку тога, кад се из оправданих разлога не може (због тешке болести, – прим. прир.), онда бар поливањем. Каже се кад нема воде, негде у пустињи, може и песком да се крсти, а наравно крштењем крвљу и то је било.

Ја сам посматрао како један свештеник крштава – ја не знам Боже ми опрости – узме мало, мало водице, па више попијеш воде него што је он том детету сипао на главу. То је неправославно, нехришћанско и нељудско. Ја мислим, Бог ће можда примити то такво крштење због вере онога који се крштава, али ће свештеник страшно одговарати.

Схи – Архимандрит отац Јулијан (беседа са Сопоћанског скупа, фебруар 2001.)

Приредио: Милан Старчевић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Записи из наше историје

Симбол вере српске омладине

Верујем да су несавесност у животу и неиспуњавање дужности, лична разрачунавања, завидљивост и мржња гробари моје отаџбине.

Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски после пута на Голготу ускрснути.

Верујем да од нас, нових поколења, зависи хоће ли живот по ускрснућу трајати, или ћемо се сурвати у провалију. Зато морам вредети не на речи него на делу.

Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру, да је права љубав у самозабораву, те морам све лично и ситно истиснути из свога видокруга. Не смем мислити на своју корист, јер сам потпуно свестан да мени, појединцу може бити добро само ако је народу мом и отаџбини мојој добро.

Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања; не смем непризнавати рад других, истичући самохвално себе. Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу, а над његовом патњом нека се испуни болом. Да не мрзим старије и да им не ласкам, да не потцењујем млађе и да их не мазим.

Верујем да само радом, стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свих нас.

Верујем да без садржајног нема осећања народности; без потпуног знања српског језика, историје и књижевности, без одржавања вере и обичаја, без своје песме у болу и радости моје србовање било би празна орахова љуска. Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе, а народне умотворине, нарочито песме, биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног. Оне ће ми показивати пут моралу, филозофији, естетици. Откривањем добра и зла, идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.

Верујем да као појединац пред туђином представљам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу. Углед народа мога зависи од моје спремности, мога карактера и мојих поступака.

Верујем са кнезом Лазаром – свесно, не из слабости, да је небеско царство увек и довека и одабирам живот по правди, витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу него огрешити душу.

Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања, да жуљеви на сељачким и радничким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника. Знам да смо сви потребни животу, зато ћу одабирати позив по способностима, и нећу га се стидети, као ни творац што се не стиди свога дела. Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.

Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост, али је у њеним рукама зрело класје жетве, мир и тиха радост спокојства.

Верујем у будућност српског народа, изграђену од самопожртвовања, поштења и рада, од етике светосавске, косовске, народне вере и песме. Заклињем се да ћу их се сећати, поштовати их, држати их се увек и довека, амин.

Политичка исповест једног затвореника

Нисам слепи приврженик ни једне политичке идеологије. Моје идеологија ТО ЈЕ СРБИЈА! А моја тактика, као и моја политика, то је тражење најбољих и најсигурнијих путева и средстава, како би се што боље обезбедио несметани развитак и напредак Србије за дужи низ година у будућности.

Иначе сматрам: да су хришћански морал, миран и спокојан породични и друштвени живот, заснован на правди, национализам и социјална правда, а изнад свега: наш српски солидаризам, – такве ствари и вредности, којима се увек морамо одушевљавати.

Нисам, нити ћу, мислим, икада бити један од оних, који су често пута склони да због неког рђавог Николе омрзну и свога Св. Николу. Напротив, видео сам и срео у своме животу рђавих и злих Никола, али сам ипак и даље остао веран и одан своме крсном иману Св. Николи, односно својој националној идеји и мајци Србији. Видели смо додуше многе који су престали да иду у цркву, зато што су се тамо често сусретали са људима чија су дела сушта противност науке хришћанске. Знамо и то, да су многи чинили и чине из рачуна и интереса оно, што је у самој основи праве љубави и пријатељског пожртвовања. Али, да ли то све може и сме бити оправдан разлог за нас остале: да се не молимо Богу, који нам једино може помоћи; да не жалимо за оним што нам је драго и што нам живот једино чини милим; да не тежимо ономе што ће нас сигурно спасти и да не чинимо оно што треба и што смо уосталом једино и дужни чинити – и као Срби и као људи уопште?

1942. год, заробљеник бр. 6130 (професор Универзитета)

Припремио: †Бранислав Жорж

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Интервју: Милка Цанић

Милка Цанић је једна од најпознатних јавних личности у Србији. Приликом једне недавне анкете, грађани Србије су на друго место на листи кога треба спасити од “свињског грипа“ ставили Милку Цанић. Графити на београдским улицама са њеним ликом и чувеним добро вече су на сваком ћошку. Ушла је у вицеве, анегдоте и у свакодневни живот српског народа. Иза ове медијске помпе крије се заиста једноставна и пријатна особа. Каже да јој је било у прво време помало непријатно због толике медијске пажње, али је временом навикла. Уме да се и насмеје тој медијској пажњи, а посебно јој се допало када је чула да на интернет мрежи Фејсбук постоји група под називом: „Петиција да се ‘Тв слагалица’ премести у поподневни термин, да би од Милке Цанић чули добар дан“. Њена размишљања о горућим питањима можете сазнати у овом разговору.

Целој Србији постали сте познати по две речи: добро вече, а временом сте израсли у својеврсни симбол писмености и очувања српске културе. Да ли сте поносни на овакво мишљење великог дела српског народа?

Ако ви тако кажете, сложићу се са вама. Сигурно сам поносна на ову част.

Како по вама заштитити српски језик?

Потребно је да се укључе све институције и појединци. Родитељи и школа, поготово медији, требају да буду укључени. Тако ја мислим. Томе доста може помоћи и комуникација преко интернета.

Готово сви се данас жале да интернет представља највећу претњу нашем језику. То није истина, јер нпр. сви већи оперативни системи, интернет претраживачи и програми имају своје локализоване српске- ћириличне везије. Шта ви мислите о томе?

Ми смо као народ склони томе, да увек кривимо друге, а не да проналазимо грешке у себи. Нико нама није крив што не чувамо своје манастире, своје обичаје и језик. Нико то други неће урадити уместо нас. Криви смо зато што се поводимо за туђим утицајима и зато што нам је драже све што долази са стране, од онога што је наше. У томе је проблем.

Какво је ваше мишљење о превеликој и понекад непотребној употреби страних речи у нашем језику?

Мислим да је то највећа опасност. Дошли смо до тог нивоа, да смо почели да правимо глаголе од енглеских и других страних речи. Тако имамо прилику да чујемо: „да ли је океј“; нико више не каже уреду већ „олрајд“; не чује се више добар дан или здраво већ „хај или бај“. Ја сам пре неко вече, нажалост имала прилику да чујем два старија господина, која имају сигурно више од седамдесет година, а који се поздрављају са „хај“. Па, то је да човек пукне од муке! Да ли је могуће да таквом брзином прихватамо туђу реч, а своју одбацујемо!? Погледајте око себе, на сваком кораку су називи продавница, бутика и кафића на енглеском или другом страном језику. Најгоре је то што за сваки од тих назива постоји прелепа српска реч. Изгледа да баш неко жели да се наш лепи језик затре.

Пре неки дан је емитована реклама у којој се уместо јесењег изгледа каже „јесењи лук“. Шта мислите о томе?

Знате како, ево нпр. „фешн вик“ тј. недеља моде, покондиреним тиквама звучи лепше, модереније и европејскије. Ја то не могу да прихватим и одобрим. Када један народ изгуби свој језик, он је изгубио своју душу и свој интегритет. Знате ли шта би остали народи света дали да имају наше манастире, а ево питајте пролазнике где се налазе Жича, Студеница или Манасија. Гарантујем вам да велика већина то неће знати.

Да ми поштујемо свој језик, поштовали би га и други. Постоји изрека да вредиш онолико, колико језика знаш, али да би знали друге језике, морамо да знамо и ценимо свој.

Можете ли нам у кратким цртама описати вашу личност ван рада на телевизији?

Новинари ме то често питају. Ја сам једна потпуно обична особа која има два детета, два унука и још једно унуче које је на путу. Већину свог слободног времена проводима да учиним нешто за своју душу. Ево, малопре сам свратила у једно антикварницу и осећала сам се као да сам ушла у најлепшу библиотеку света. Јесте да има доста прашине и да је мемљиво али, то је оно што мене испуњава. Кажем вам, ја сам обична жена, једноставна и приступачна. Нисам се уобразила и не мислим да сам нека звезда. Радим један заиста тежак посао, који изискује доста труда и напора, али ми је веома драг.

Ваше мишљење о српско-руском односима.

Ја припадам генерацији људи којој је руска душа толико близу. Волим руски народ и њихову културу, а поготово књижевност. Ново развијање српско-руског пријатељства и посета руског председника је заиста леп потез.

Каква је ваша вера у Бога?

Ја сам хришћанка и православка, и дубоко верујем у Бога. Тешко ми је да објасним свој однос према Богу, али могу да вам кажем да се трудим да не повредим друге људе, не из разлога да не будем кажњена, већ зато што сматрам да је то велика хришћанска врлина.

Хвала вам на одвојеном времену и замолио би вас за једну поруку нашим читаоцима.

Чувајте српски језик, волите српску традицију, културу и обичаје. Лепо је прихватити туђе, али је још лепше сачувати оно што је наше.

Разговор водио:

Владимир Петровић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Смисао је живот

Пролазећи Београдом пре неки дан испред једног вртића, видео сам паркиран аутомобил који је препречио пролазак деци, која су покушавала да изађу из вртића. Овом непрописано паркираном аутомобилу прилази пар момака и лепи налепницу на којој пише: „Извините господине, али ви сте сељачина!“ Свака част, али бојим се када би свакој сељачини на аутомобилу, реверу, стану или тераси налепили ову налепницу за тај папир би било потребно посећи бар три четвртине нашег шумског блага. Недостатак кућне културе и образовања чине нашу свакодневницу. Већ двадесет година нас мас-медији засипају душекорисним стиховима: „Кока-кола, марлборо, сузуки, дискотека, гитара и бузуки“ или „родићу ти сина краља кокаина“. Какав човек може израсти из ових стихова и још се питам да ли ће то бити човек или монструм?!

Пре неки дан „навијачи“ су у центру Београда, убили франуског навијача Татона, и изазвали опште згражавање сваког нормалног човека ове земље. Питаћете се зашто сам назив навијачи ставио под наводницима? То је зато што у задње време свако ко хоће и може злоупотребљава овај назив за своје циљеве и задатке, и зато што су несрећници који су убили оног јадног Француза, најмање навијачи. У целом нормалном свету зна се шта су навијачи а шта хулигани, и зато је за мене светогрђе убице француског навијача, називати навијачима. Зашто светогрђе, зато што сам готово сигуран да сваки мој пријатељ који је навијач, то не би урадио. Исто тако сигуран сам да би сваки нормалан човек који жели да се обрачуна са неким, том човеку пришао сам, а не би био сценарио са петорицом, десеторицом или двадесеторицом на једног, како је то било тог дана у Београду.

Наставак овог проблема је у томе што свака идеолошка или пак политичка групација људи жели да се обрачуна са неким, стављајући све људе у исти кош. Забранити некоме да има своју идеолошку свест је искрено тотална глупост.

Док се ми бавимо оваквим проблемима, око нас људи умиру од глади, хладноће или од болести. Сваки нови дан за велики број људи које познајемо почиње размишљањем само о томе шта ће сутра јести, или како ће деци дати џепарац. Засути смо толиким егзистенцијалним проблемима, да губимо све оно људско у себи, оно што нас дели од животиња. Ако наставимо овако још мало ћемо постати по најцрњим прогнозама сива безлична маса која ништа не памти и која ништа не види. Како то променити? Првенствено би требало помоћи сваком човеку у невољи која га тишти и пружити му љубав. А када некоме пружимо основне услове за живот и љубав, мање ће бити криминала, насиља и лудила у којем се сада налазимо. То је можда утопија, али какви би ми били људи, да не верујемо у утопије. Дакле, моје мишљење о решењу проблема је следеће: потребни су нам љубав и разумевање и ништа више. А остало долази само после овога.

Владимир Петровић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | 1 коментар

Интервју: Отац Марјан Кнежевић

Недалеко од Ваљева, на путу ка Лозници, смештено је село Ставе. Ово место смештено испод Медведника, постало је познато по парохијском свештенику Марјану Кнежевићу, који верно служи Богу у сеоској Цркви Преображења већ 30 година и чије молитве чудотворно лече и помажу. Отац Марјан Литургију служи сваки дан, поштујући типик Светога Саве. Са свих страна наше отаџбине верници хрле у Ставе. Има их из Суботице, Врања, Београда, Лознице, Краљева… На молитву код оца Марјана долазе људи разних професија. За помоћ се обраћају ђавоимани, неми, оболели од рака, брачни парови који немају децу… Због великог прилива народа, црква се тренутно проширује за 50 квадрата. Такође се изграђује црквени дом, у коме ће верници моћи да преноће.

Један део редакције Гласа са Цера имаo је част да их отац Марјан у својој кући прими и поучи се радосним духовним саветима, које радо делимо и са читаоцима нашега часописа.

Оче Марјане, тренутно је у свету актуелна епидемија тзв. „свињског грипа“. У почетку смо некако били далеко од свих тих дешавања, вирус се прво појавио у осталим деловима света, да би на крају, ипак, дошао и до нас. У моди је сада вакцинисање народа, међутим, вакцина нема у толикој мери да задовољи све потребе. Шта нам је чинити и има ли места за панику?

Сматра се да је сада овај грип, који је успут речено произведен у некој лабараторији, по некима бр. 11, да би требало да се појави грип и бр. 12 и да ће он бити још опаснији по човечанство. У Дивјеву су се молили Пресветој Богомајци шта да раде, како да се заштите, и пре него што се званично појавио тзв. Мексички или свињски грип. Богомајка се јавила једном старцу са саветом: „Постоји вакцина од било ког грипа, али она није материјална, него духовна: Покајање, исповест и Свето Причешће. Ето, то је једина, најбоља и најзначајнија вакцина против овог грипа, па и сваког другог. Све Свете Тајне, Свете врлине су основне вакцине против свих болести и невоља. Јер ако смо ми Господњи, ако је Господ наш Цар царева и Господар Господарева, наш Отац небески, и ако му се молимо, зар нам неће услишити молитве. Који ће отац, кад му син тражи хлеб, да му да камен? Ми православни се не плашимо свих тих вируса и бактерија, зато што смо Господњи. Нека силе мрака раде свој посао, али нека знају да нам не могу ништа. Шта је рекао Достојевски? „Ако сам ја и Бог на једној страни а цео свет на другој, ми смо у огромној већини“.

У Српској Православној Цркви дувају неки нови ветрови. Један део владика и свештеника не поштује каноне Светих Отаца и самовољно уводи реформе у црквеном животу и служењу. Чији су они најамници ако не слушају своју Цркву?

Не бој се мало стадо, рекао је Господ. Када дође до напада на православце, мислим да ће мали број духовника остати при својој вери. Јер ће рећи: Па, знате шта, донета је одлука да ми можемо малчице да накрњимо календар, па Литургију, па мало ово, па мало оно… Јер потребна је сада да се направи мала пукотина. У зубу уколико настане само мала пукотина, каријес се онда одмах појављује. Тако исто и у Православљу, док нема пукотине на који ће ђаво ући, дотле је све добро. Они стварају све те реформе као да је то нормално. Изменили су сада једно, потом ће нешто друго и тако редом. Ја ништа не желим мењати, нека остане онако како су витезови и светитељи наши сматрали да треба да буде, и канони, и апостолска правила како је било нека буде навек века. Стоји записано: Ко једни цртицу из Закона измени, научи друге људе другчије, лакше би му било да камен воденички узме и баци се у море, него да то уради. Господ је рекао: Небо и земља ће проћи а речи мој неће проћи. Па онда, не само речи Светог Писма, него и канони и апостолска правила, једном речју Свето Предање. Ко се тога одриче он се одриче и Православља! Православље је правоверје и правоживљење. Не може једно без другог! Хришћанин који нема и једно и друго као да има једну ногу, да је ћопав.

Ветрови отпадништва дувају и у осталим помесним црквама. Васељенски патријарх Вартоломеј је био пилот турске авијације. Значи био је добар за турску војску, а сада је подобан да буде патријарх. У Петербургу су убили епископа. Освећивао је неку банку и притом јавно критиковао слободне зидаре. То му нису опростили и у чашу киселе воде су му сипали отров, и након два сата нађен је мртав.

Широм планете све је више екуменистичких молитвених општења, састанака, којекаквих договора, тобоже све у име љубави, толеранције, мира и просперитета. Да ли су екуменисти свесни у шта се упуштају?

Недавно сам читао једну књигу у којој пише да је један руски монах на проскомидији поменуо енглеског службеника, који је био англиканске вере. Тај исти монах оде код једног старца, исприча му да се за олтаром молио за иноверног, и старац када је то чуо, да му три године епитимије да не служи. Монах није био задовољан старчевом одлуком, те оде код другог старца, који му забрани да до краја свог живота служи Литургију. Врати се назад у свој манастир, саопшти свом игуману шта га је снашло. Игуман се запрепасти његовим речима и каже му: „Само ти служи, не знају они ништа“. Монај га послуша, и у току службе крв му поче тећи из носа и уста. Није му било спаса, убрзо затим је и преминуо. Са Богом нема игре. Ко је свештеник он је и свештеник по Духу, зато му је живот стално у опасности. Опасна је делатност бити православни свештеник а не бити како ваља То ти је метак у цеви, само гледаш кад ће да те убије.

Код Вас у Цркву долазе људи који болују од разних болести. Они пристижу са вером и надом да ће их Господ, Вашим посредничким молитвама излечити. Једна од седам Светих Тајни је јелосвећење коју Ви служите. Можете ли нам нешто више рећи о њој?

Свети Варсануфије Оптински говори да се у Св. Тајни јелосвећења потапају водени греси, или другим речима заборављени греси, а они некада могу бити узрок болести. Зато је она тако делотворна. Код мене у Цркви пуно је народа на јелосвећењу. Болују и ишту помоћ због тумора на мозгу, шизофреније, падавице, магије… Има и оних који ми замерају овај чин. Чињеница је да се та молитва чита у само неколико православних храмова на свету. Ту молитву треба да служи седам свештеника и због тога многи одустају од ње. Ја само читам молитву а Господ је тај који помазује народ. За свештеника јелоосвећење није обичан чин, велика је то борба, то ти је као кад извлачиш некога из бунара. Молитва је духовни напор. Господ ту исцељује, ја се трудим да се одговорно понашам. У супротном, ако сам превише самоуверен и мислим да све могу, тада сам у прелести. Господ може све, док ја могу бити спреман да му служим и да се помолим.

Исто тако, требало би пазити за кога се молимо. Једном сам се молио за некога, за кога нисам требао, и у року од три дана ногу сам сломио. Ја лично не гледам за кога се молим. Зато касније примећујем да ме боле леђа, једва идем… Наравно да се треба молити за своје ближње и пријатеље, међутим, проблеми за нас настају кад се молимо за људе који се бавом магијом, за самоубице, сатанисте итд.

Какав је Ваш став по питању колико често и на који начин треба приступити Светом Причешћу? И по овом питању има оних који неодговорно позивају вернике да приступе Светој Чаши, а има и међу верујућима оних који се недостојно припремају за Свето Причешће.

Блаженопочивши патријарх †Павле написао је добар чланак о овом питању, у коме он између осталог каже: Некоме не треба дозволити да се причести никада, чак и да годину дана ништа није јео. Онај ко пости сваки пост, као и сваку среду и петак, може се причешћивати и чешће, али да опет уз молитву, покајање (исповест) и уз сагласност свога духовника буде достојан причешћа. Поготово се ово односи на нервне болеснике, само да не богохуле, јер им је то један од најжешћих лекова. Ево на пример овде код нас, једна је жена захваљујући причешћу оздравила од схизофреније. Она више не пије лекове, сада су јој само молитве потребне. Схизофренија је у ствари једна тешка врста ђаволске поседности. Недавно смо имали случај са женом из које је изашло седам демона. Прва три која су изашла су рекла: Ја сам демон богохулства, ушао сам у тебе због богохуљења твојих предака, ја сам демон блуда, ја сам демон који је ушао у тебе да не слушаш родитеље, да би, затим, после извесног времена опет два изашла. Кад је изашао шести бели дим код седмог из одела жене нешто је пукло. Мени су долазили људи којима је после прочитане молитве из носа и уста излазио бели и љубичасти дим. Једна жена ми је, док сам јој читао молитве за истеривање злих духова, стално говорила: Пусти ме, хоћу да га убијем!“ Таман дођем до пола молитве, кад поново чујем: Узми нож и убиј Марјана!“ То јој демон заповеда шта да ради.

Разговор водили:

Милан Старчевић и

Пантелија Петровић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | 46 коментара

Чуда владике Николаја (2)

Синовац владике Николаја

Владика Николај је имао два синовца. Један је био владика шабачко-ваљевски Јован (Велимировић), док је други био Тиосав, председник Привредног суда Србије у Београду. Владика Николај је још пре Другог светског рата укоравао свога синовца, Тиосава због његовог претераног учешћа у закулисним политичким играма. То се тек повећало после Другог светског рата када је Тиосав отишао у комунисте. Остало је забележено да је у једном писму Тиосаву, владика Николај рекао: „Ја не могу доћи док су комунисти на власти, али кад ја дођем, ти ме нећеш дочекати.“ После пада комунизма, 11. маја 1991. године мошти владике Николаја су пренете у његов родни крај. По сведочењу очевидаца, вече пре доласка моштију, Тиосав је испричао садржину овога писма, тврдећи да се владика Николај преварио, јер сутра долазе његове мошти, а он их дочекује. После напорних припрема за сутрашњи дан Тиосав је легао да се одмори. У току те ноћи је умро не дочекавши долазак моштију владике Николаја.

Целивање моштију

Одмах по доласку моштију владике Николаја, средином 1991. Године, по сведочењу тадашњег манастирског братства и присутног народа десило се следеће чудо. Једна жена је неколико пута неуспешно покушавала да приђе кивоту са моштима владике Николаја и да га целива. По сведочењу присутних верника, сваки пут када би се приближила ковчегу нека невидљива сила ју је одбацивала. Поставши свесна шта се дешава престала је са покушајима и доцније у разговору са присутним верницима признала да се бавила врачањем у суседном селу.

Испуњење молитве за рођење детета

По сведочењу манастирског братства једнога дана за помоћ се обратио један брачни пар из самога села Лелић. Њихов проблем је био у томе, што су неколико година без успеха покушавали да добију дете. После прочитане молитве пре кивотом са моштима владике Николаја родитељи су отишли својој кући. Недуго затим, њен муж је обавестио манастирску братију да су њихове молитве услишене и да је његова жена затруднела.

(Наставак у следећем броју)

Владимир Радосављевић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Ашиков гроб

Сви народи има своје чудесне приче и повести, а оне се често преплићу са традицијом других народа, стварајући архетипе. Прича о заљубљеном енглеском пару коју је Вилијам Шекспир мајсторски описао у делу „Ромео и Јулија“, свима је позната. Међутим и српска традиција обилује таквим повестима, па је познати српски писац, Јанко Веселиновић у својој приповеци Ашиков гроб: прича о љубави Павла и Ђуле“, дао опис српског Ромеа и Јулује. Житељи мачванских села тврде да је прича о српском Ромеу и Јулији, коју је фолклорни реалиста Јанко Веселиновић забележио у приповеци „Ашиков гроб“, истинита. Чувари сеоске традиције памте и имена несрећно заљубљених и тврде да је лепа Ђула била Ђулија, ћерка богатог Филипа Симића из села Мровска, а стасити Павле, син Јована Ђурића из Голочела. Но, прича не би била прича да се није умешала људска злоба и глупост. На самоме почетку приповетке Јанко Веселиновић вели: „У Мровској живео један газда, било му име Филип, а у Голочелу живео опет други газда, њему било име Јован. Били су то људи богати за причу. Оно, сиротиња се неће никад такмити; али, Бога ми, газде хоће! Онај и онај је газда; али ово је бољи. Овај спава на дукатима… Такви такмаци беху Филип и Јован. Бог им дао свега доста, а таштина их гонила да прибављају још и више, само да један од другог бољи буде. Домови њини били су читави градови, а зграде око кућа читаве вароши. Ма да оба беху задружни, опет нису могли срадити цело имање, него им многе њиве обрастоше у честе и трње… Никад један другом нису додијавали, па су се опет мрзели. Филип је мрзео Јована, а Јован на Филипа, а ниједан нису знали зашто.“ Филип је имао кћерку Ђулу, а Јован сина Павла. Како то обично бива ово двоје младих се заљубе једно у друго. У причи се каже да је газда Филип, сазнавши у зиму да се његова јединица Ђула и Павле тајно састају и воле, поручио просцима да дођу по руку његове кћерке. Кад ноћ паде и просци бануше, Павле крене на ашик место, али уместо љубљене срете чопор вукова. Крваво коло открило је касније Ђули шта се догодило. Кад пронађе Павлову руку, она је узе у наручје и као у неком заносу заспа у снегу. Несрећни родитељи, где пронађоше своју децу, ту се измирише, па их сахранише и ударише им белег, један велики камен на коме стоји урезана човечија рука. И тако још једном, вечна трагична љубав побеђује прљавштину, злобу и глупост човечију, готово идентично као у Шекспировом делу „Ромео и Јулија“.

Владимир Петровић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Руска загранична црква у краљевини Југославији (1)

Руска православна загранична Црква (РПЗЦ) је назив за Цркву која је настала после бурних и крвавих догађаја у Русији 1917. године. У тадашњој Русији у први план избијају екстремисти који су окупљени око бољшевичких вођа. Убиством цара Николаја II, 17. јула 1918. године, некада велико руско царство постаје социјалистичко–комунистичка земља безакоња и револуције. Свирепо убиство царске породице показало је руском народу да Цркви и монархистима нема места у Русији.

Пре револуције у Русији је било 360 000 свештенослужитеља (од тога 100 000 парохијских свештеника), постојале су 4 духовне академије, 58 семинарија (богословија), 1 250 манастира, 55 173 православне цркве и 25 000 капела.

Сви који су имали било какве везе са Црквом, монархијом или су учестовали у грађанском рату, на страни белих против комуниста, морали су да напусте земљу. Већи број митрополита, архиепископа и епископа заједно са свештенством и монаштвом, пошло је са својим народом да избегне крвопролиће и сачува властите животе. Нашавши се расејани широм света, били су принуђени да се и црквено организују, пошто није било могуће одржати и имати духовне везе са матичном државом, која је постала безбожна и са матичном Црквом која се нашла под силним и нескривеним ударом унутрашњих напада и физичке ликвидације.

Почетком 1921. године, на позив првог патријарха обновљене Српске патријаршије Димитрија (Павловића), привремена виша црквена управа РПЗЦ је прешла у Србију, тачније у Сремске Карловце. Патријарх Димитрије је имао визију, да ће се са руским интелектуалним кором духовно и научно ојачати обновљену Српску патријаршију као и да ће се овим чином Српска црква и Краљевина Југославија одужити за заслуге Русији током историје.

Крајем године, је услед нагомиланих практичних и организационих проблема везаних за живот и делатност у изгнанству, сазван Први сабор Руске цркве у заграничју.

На великом сабору, одржаном од 21. новембра до 3. децембра 1921. године у Сремским Карловцима, поред 24 епископа учествовали су и други представници клира са мирјанима. Рад сабора је благословио патријарх Тихон (Белавин). Током сабора су расправљана бројна практична и организациона питања, а међу одлукама које су се тицале функционисања цркве у избеглиштву, најважније су биле оне о формирању парохија у срединама где су живеле руске избеглице на принципима парохијалног устава донетог на Помесном сверуском црквеном сабору у Москви 1918. године. Ниједна од тих одлука није изазвала неспоразуме међу учесницима сабора, али када је предложено да се сабор изјасни о положају цркве и о прогонима којима су изложени свештеници, верници и црква у Совјетској Русији, дошло је до великих несугласица и дубоких подела које су имале далекосежне последице. Делегати из Француске, предвођени митрополитом Евлогијем, сматрали су недопустивим да Сабор расправља о чисто политичким питањима и да заузиме став, са образложењем да би се тиме нарушио принцип немешања цркве у политику и нарочито неприхватљивим им се чинило да се позиција цркве изједначава са одређеном идеологијом (монархизмом). Епископи из словенских земаља и са Балкана су напротив сматрали да је сабор имајући у виду карактер прогона цркве у Совјетској Русији, дужан да се одреди према тим питањима.

После прегласавања и расправе учесника сабора, донета су два акта, од којих је први био упућен „Чедима руске православне Цркве у расејању и изгнанству“, а други, мировној конференцији у Ђенови, која је била у припреми и на коју су били позвани и совјетски представници. У том акту сабор се заложио за обнављање монархистичког друштвеног уређења у Русији, под династијом Романов и апеловао на владе најмоћнијих светских држава да помогну оружану борбу против бољшевика. Из Сремских Карловаца је упућена и једна посланица деци Руске цркве.

Патријарх московски и целе Русије Тихон, 5. маја 1922. године издаје указ, захтевајући од јерарха у Сремским Карловцима да укину привремену вишу црквену управу у заграничју. Дана 13. септембра 1922. године, поштујући вољу патријарха, архијереји на седници то и чине. Али су на истој седници, на предлог митрополита Евлогија основали Архијерејски синод Руске православне заграничне цркве. Тако је унутар Руске православне цркве, у канонско-правном погледу, настала веома сложена ситуација, коју је додатно компликовала чињеница да су западноевропске епархије, на основу указа патријарха Тихона од 8. априла 1921. и 30. јануара 1922. године, биле изузете из јурисдикције митрополита петроградског и предате на управу архиепископу (касније митрополиту) Евлогију, што је сабор епископа у Сремским Карловцима потврдио 1. јуна 1923. године. Тако су у избеглиштву створена два потенцијална центра Руске православне цркве.

Наредни сабор Руске православне цркве у избеглиштву, одржан је такође у Сремским Карловцима у мају и јуну 1923. године. На овом сабору митрополит Евлогије предлаже митрополиту Антонију Храповицком и учесницима сабора да се оснују четири црквена округа сада већ оформљене Руске православне заграничне цркве за цео свет: Западно-европски, Источно-европски, Далеко-источни и Северно-амерички.

(Наставак у следећем броју)

Будимир Кокотовић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Исповести штићеника Центра Црна Река (2)

Дрогу сам почео да користим са 16 година. У почетку су то били: марихуана, лекови и алкохол. Због честе употребе дроге, даноноћног губљења времена по улици и граду, често сам изостајао са наставе због чега сам убрзо био избачен из школе. Као млад сам се дуго бавио ватерполом и имао веома запажене резултате у том спорту, али због немарности, изостајања и преокупације другим стварима, убрзо сам престао да тренирам. Од тог тренутка сам имао  превише слободног времена, којег сам проводио на улици и ту није било тешко доћи до алкохола, марихуане и тада је кренуло лудило, које је лагано измицало контроли. У крају се тада појавио хероин и са њим мноштво проблема. Хероин сам почео да користим са осамнаест година и од тада сам га непрестано конзумирао. Због недостатка новца и све већих потреба, често сам био приморан да украдем, преварим или направим разбојништва због којих сам имао проблеме са законом. Недолажење на време кући, многобројне лажи, лош физички изглед и психичко стање су допринели да се сумња увуче међу моје родитеље. Због великог притиска једном приликом сам признао да користим дрогу. Тешко, али веома свесно су се сусрели са проблемом и понудили су ми сваку врсту помоћи. Сестра која је све време знала за мој проблем али због немоћи није могла ништа да учини у међувремену се распитивала и сазнала за место које се зове Црна Река.

После разговора са родитељима сам добровољно одлучио да одем на лечење иако сам пре тога покушавао сам да решим проблеме, али у томе нисам имао успеха, јер је проблем био заиста озбиљан. Почетак у центру као и сваки почетак је био веома тежак, али уз помоћ људи који су радили са нама и са доста муке сам пребродио и тај проблем. Честа предавања, разговори са свештеницима, редовна богослужења су ме навели да размишљам у правом смеру. У центру сам већ две године. Помажем сарадницима у раду са новим штићеницима и радим као возач. У слободно време прочитам неку књигу, погледам неки филм и бавим се спортом (кошарка, фудбал, стони тенис и билијар). Једном у два месеца  одлазим на викенде кући. У разговорима са породицом се провуче питање када ћу бити спреман да се вратим и наставим да нормално живим. Закључио сам да ћу без благослова, елементарне црквености, исповести и Светог причешћа, тешко моћи, нормално да живим и због тога се и даље налазим у центру и бићу ту докле год буде требало.

М. Ђ. (25 година), Краљево

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар