Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Крст и круна (анализа)

Пре него што ту идеју одбацимо као испразно маштање, хајде да поближе размотримо дубоку везу између Крста и Круне, Православне Цркве и Православног Царства.

Крст је символ истовремено и победе хришћанства и основних хришћанских добродетељи – смирења, љубави и самоодрицања, при чему ово последње служи за достизање првог. И мада се хришћанске добродетељи могу упражњавати у било каквим околностима и под било каквим режимом, укључујући и антихристов, ипак, огањ Духа Светога ће се угасити у многим душама које подлегну слабости и палом стању људске природе, ако Његова дела не буду подржана од стране хришћанске државе, хришћанским законодавством. И обрнуто, ако Крст царује у срцима довољно широког круга људи, онда утицај квасца Духа може да нарасте и да у хришћанском правцу усмери чак и оно што представља најокорелији и најнепоправљивији део друштва – његову политичку структуру и политичку филозофију. Управо то видимо у време првог хришћанског цара, Светог Константина и његових наследника. Сила римског хришћанства, делујући одоздо, сломила је калуп римског паганског друштва и трансформисала његов централни антихришћански елемент, култ императора, “pontifex maximus-а”, у хришћански систем “симфоније” црквене и државне власти, под врховним господством Христовим. Наредни хришћански цареви су у Духу Христовом и ради спасења свих својих поданика увели хришћански законодавни систем, чији је основни принцип био тај, да ни на који начин не треба да противречи црквеном законодавству, него пре да га подржава. Јединство државе представљало је одраз најдубљег јединства Цркве којим се надахњивало; баш онако како Бог управља Својим Царством на небесима, тако су цар и епископи управљали Његовим царством на земљи – по узору на Његово небеско Владичанство. Цар Јустинијан је то виђење изразио у својој VI новели (из 535. год.) на следећи начин: “Постоје два највећа дара која је Бог по Својој љубави даровао свише човеку: свештенство и царско достојанство. Прво служи божанском, док друго усмерава и управља људска дела; оба међутим потичу из истог извора и украшавају живот човека. Одатле ништа не треба да буде такав извор брига за цареве, као достојност свештенства, будући да је то за њихово добро, да ови непрестано моле Бога. Јер ако је свештенство у свему беспрекорно, ако поседује смелост пред Богом, и ако цареви праведно и благоразумно управљају државом која је поверена њиховом старању, онда ће уследити свеопшта хармонија (у грчком оригиналу: симфонија) и свакојаки ће благослови бити даровани људском роду”.
Ово виђење засновано је на веровању да монархијом, ништа мање него Црквом, управља Промисао Божији. Као што је цару Јустинијану писао папа Јован II: “Срце је царево у руци Божијој и куда год хоће Он га савија (Прич. 21,1). Ту лежи темељ твога царства и снага твоје власти. Јер мир Цркве и јединство вере узносе свога виновника на висину и задржавају га тамо у миру и срећи. Сила Божија никада не понестаје ономе ко штити Цркву од зла и мрља раздора, јер је писано: Када праведан цар седи на престолу, ниједно зло неће га задесити (Прич. 20,
8)”.
Симфонија власти може да функционише све док већину популације чине истински хришћани који желе да она функционише. Она почиње да се руши онда када: (а) значајан део становништва верује другачије и спреман је да предузме револуционарну акцију како би ту симфонију уништио (нпр. сиријски, коптски и јерменски монофизити у Византији VI-VII века, или Јевреји и Пољаци у Русији XIX века); (б) када је сам владајући слој заражен јеретичким учењем (нпр. цареви-иконоборци у Византији у VIII-IX веку, или образовани слојеви у Русији у XIX веку); или (в) када је царство нападнуто споља, услед издајства од стране једног или другог од тих стубова друштва (нпр. Фераро-Фирентински лажни сабор 1439. године, или принудна царева абдикација 1917).

Оваква симфонија представља образац хришћанског друштва, који је очигледно био угодан Божанском Промислу ради спасења рода хришћанског; јер је до 1917. године већина православних хришћана живела или у Византијском или у Руском царству, или у некој од мањих краљевина – као што су православна Енглеска или Француска (пре раскола), односно Србија или Грузија – које су биле уређене према византијском моделу.
Као што секуларна демократија и нацистички фашизам представљају обрасце друштва устројеног на одређеној фило
зофији живота, тако је и са хришћанском симфонијом власти. Њена филозофија полази од претпоставке да је стварни владар света и свега у њему – Бог. Онај део света који признаје ту власт представља Цркву Христову, док су остали, свесно или несвесно, бунтовници против Бога (упореди: Мт. 22,1-14).
Стога, како је посебно јасно видео патријарх Никон Московски, хришћанско друштво по идеалу требало би да тежи поистовећењу са Црквом, у којој је све потчињено Божијем господству, а циљ увек представља спасење душа.

Међутим, то поистовећење хришћанског друштва и Цркве овде на земљи може се достићи само приближно, а никада у потпуности. У пракси је увек било и биће ствари које се налазе изван канонских права епископа, као што је управљање нехришћанима, вођење ратова или сакупљање пореза. То припада ћесару; то су послови државе, а не Цркве.
Осим тога, уколико се Божија власт заиста сматра за свеобухватну, онда политика такође треба да буде ако не формално потчињена Његовом Царству – Цркви, онда у сваком случају да буде вођена у сагласју са њом и подвргнута њеном утицају. Другим речима, појам какав је хришћанска политика може и треба да постоји. А тај идеал постаје реалан ако је сам монарх – хришћанин и верно чедо Цркве.
На Западу је модерно да се подржава одвајање Цркве од државе. Као главни аргумент у прилог томе узима се да ово ослобађа Цркву од политичког притиска и даје јој могућност да се бави својим пословима без мешања са стране и трошења око светских брига.
То је заиста похвалан циљ. Ипак, овај аргумент пада ако се узме у обзир чињеница да простор по природи не може да остане празан и да одвајање Цркве од државе неминовно води до тога да се држава везује за неку другу институцију или филозофију – слободно зидарство на пример, или секуларни хуманизам, или неку од најекстремнијих националистичких идеологија. Јер одвајање Цркве од државе повезано је са одвајањем државе од Цркве. Ако се државом не управља по хришћанским принципима, онда ће се неизбежно управљати по антихришћанским. На крају крајева, лишена освећујућег утицаја Цркве, држава ће се окренути против ње. И тада ће Црква, уместо да се ослободи политике, бити принуђена да се одлучно супротстави политичарима који покушавају да насрну на њену област утицаја, како се то догодило у православним земљама после 1453, а нарочито после 1917. године. Излаз се стога састоји у очувању релативне аутономности обе области, но без озакоњења њихове апсолутне независности. Јер однос између Цркве и државе сличан је односу између душе и тела – различити по природи, они су предодређени да уз посредство Духа делују заједно, чак и ако је грех нарушио њихову сарадњу. Као што душа оживотворује тело и руководи њиме, тако је и са Црквом у односу на државу. Црква поставља стандарде и суштинске незаменљиве циљеве сваког друштва, дајући му животну снагу и легитимишући и освећујући његове политичке институције. Држава са своје стране штити Цркву од спољашњих непријатеља и указује јој неопходну материјалну подршку, нарочито у сфери образовања и добротворне делатности.
Ипак, ако држава одбацује Православље, онда Црква може да повуче легитимизацију коју јој је давала, као што је учинила када је Сверуски Сабор 1918. године анатемисао совјетску власт. То има за циљ очување душе друштва кроз очување неприкосновености њеног општења са небеским светом, чак и онда када телесни омотач – политика – умире. Црква тада улази у услове постојања у изолацији, који су сим
болички представљени у дванаестој глави Откривења у виду жене која бежи у пустињу.
Но, такви услови су неприродни и носе апокалиптички карактер. Они наговештавају духовну смрт света, његово спаљивање и смењивање новим небесима и новом земљом, где правда обитава (2. Петр. 3,13). Заиста, и апостол Павле указује на уклањање онога који сада задржава (2. Сол. 2,7), тј. законите монархијске власти, као на обележје скорог доласка антихриста.

Владимир Мос

Advertisements

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Светиње Подриња (7)-Манастир Тавна

Манастир Тавна је једна од најлепших подрињских светиња. Припада Републици Српској а налази се на територији Зворничко-тузланске епархије. Манастир се налази у семберском селу Бањица, близу градова Бијељина и Зворник.

Историја- По народном предању манастир је задужбина краља Драгутина, док Троношки и Пећки летописи говоре да је подигнут од стране Драгутинових синови Владислава и Урошица. Први помен манастира је у турским пореским тефтерима из 1533. и 1548. године. Црква је тешко страдала 1463. Године, током турског освајања, а фреске су у порушеном храму сачуване наредних двеста година. Обнова овог храма приписује се Старини Новаку, хајдучком харамбаши и његовом брату Дели Радивоју из друге половине XVI века. За време Првог српског устанка манастир је поново страдао од стране Турака 1807. године. Залагањем тадашњег игумана Јефтимија (Пљеце) манастир је обновљен 1814. година, али је још неколико пута пљачкан од стране Турака. Крајем XVIII и почетком XIX века манастир Тавна био је просветни и духовни центар младих богослова који су у овоме манастиру стицали основна знања за свештенички позив. Оснивањем богословије у Београду ова школа се претвара у центар за образовање деце из околних места. У периоду између два светска рата у манастиру је веома јак утицај богомољачког покрета, па су у Тавни одржана и два велика сабора Православне народне хришћанске заједнице. Током Другог светског рата манастир је на удару усташа, који су 1943. године у потпуности спалили манастирски конак и црквену архиву, док је црква била делимично оштећена. После Другог светског рата обнова манастира је тешко текла због притиска нове власти, као и потпуног одузимања манастирске имовине, да би тек доласком игуманије Јустине Керкезовић, манастир повратио свој сјај.

Манастир данас- У манастиру се налази чудотворни извор воде, и у манастирском летопису забележено је доста исцељења од различитих болести. Манастир је тренутно женски и има велико сестринство. Игуманија је мати Марта Манојловић.

Пантелија Петровић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

О правом календару

У Грчкој Крмчији, у примедби на 6. апостолско правило, каже се: Што је Богу угоднији поредак наше пасхалије и у опште календара, тиме је већа нетачност пасхалије и календара латинског. То је јасно из чуда, која је Бог јављао, а и сада јавља:

Прво: У Египту (предео Илиoпоља) код велике пирамиде догађа се сваке године овакво чудо: На Велики Четвртак увече (по нашем православном календару, а не по католичком) избацује земља остатке човечијег тела и кости, којима се напуни широко поље, остају ту до четвртка по Васкрсу, тада их нестаје и више се не показују до идућег Великог Четвртка. То није никаква басна, него правда и истина, коју потрвђују многи стари и нови историчари, нарочито Нектарије, који о овоме говори у својој арабијској хронографији на 266 страни. Он је то својим очима видео, као што је видео некад пророк Језекиљ, и каже да те кости напомињу будуће васкрсење мртвих.

Друго: Поменути Георгије историчар каже да је Пасхасин писао цару Лаву како некада православни празноваху Пасху 22. априла, а католици 25. марта, и један сув извор напуни се водом 22. априла, то јест на нашу Пасху, а не на латинску.

Треће: У Грчком Синаксару стоји написано следеће чудо светог пророка Илије: Неки Пајсије, игуман манастира светог пророка Илије у Јерусалиму дође у Цариград, и из Цариграда оде до Београда, у време, када се тамо бавио патријарх Пајсије. У то време живео је у Београду један православни Хришћанин, који је имао католикињу за жену. На дан светога Илије хођаше жена да умеси хлеб, а муж јој рече: „Данас је празник пророка Илије, и не треба радити.“ Но жена му одговори, да је тај празник прошао пре 13 дана. Тако се изроди свађа међу њима. Упорна жена замеси тесто, но гле чуда! Тесто у њеним рукама претвори се у камен. На то чудо сабраше се суседи, и сваки узе по један део тога камена. И Пајсије се ту догоди, па и он узе један део тога камена, као сведочанство чуда Божијег, и однесе собом у Јерусалим. Тај камичак обеси Пајсије пред икону светога пророка Илије у свом манастиру.

Латини се не боје проклетства што су Свети Оци проклели све оне који се усуде да покваре ред Пасхалије (слављења Васкрса)! На жалост и многи православни народи (осим нас Срба и Руса) покварише ред календара и одоше са западњацима у пропаст. Једне године појавио се сјајан Крст преко целе Атине на православни Крстовдан, а не на католички. Али бадава, кад су многи Грци остали слепи и неосетљиви. Наши Срби не примише нов календар, али на жалост све празнике рачунају по швапском календару!“ Како је то ружно кад Срби па и свештена лица, кажу да је Божић 7. јануара, а не 25. децембра. Код правих Срба прво долази Божић, па Нова година, а код „шарлатана“ обратно, прво Нова година па Божић. Тако и за све празнике наопако говоре. Примакло се антиристово време и он лови полако и правоверне. Господ сe пита – „Да ли ћу наћи веру на земљи“, када дође по други пут на земљу? Вера се у људима полако гаси. Благо ономе ко остане веран до краја свога живота, он ће стати са десне стране Господу своме на дан Страшнога Суда , и наследиће Вечно Царство које је Он припремио онима који Га љубе.

Схи – архимандрит Гаврило Ралетиначки (+1996)

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Ризница

Сељак и свећа

Једног касног јесењег поподнева, враћао се неки сељак у своје село. Било је хладно, стално је сипила ледена киша. Блатњав пут је био толико раскаљан да су два сирота вола који су вукли кола натоварена врећама брашна, тешком муком напредовала према селу. Сељак се враћао из суседног села где је самлео жито у воденици. Мрак се све брже спуштао, а волови све спорије вукли претоварена кола. Хладна језа од мокрог сунца и зебња како ће стићи по том блату до куће, све се више тиштиле сељака.

У једном моменту, волови стадоше. Сељак фијукну бичем према њима; они запеше да се извуку из блата, али без успеха. Он сиђе са кола и стаде испред волова не би ли им и својом близином помогао да крену. Узалуд! Сав очајан, врати се у кола, седе на своје место да размисли шта да уради. Мрак се већ спуштао, у даљини се појавише прва трептава светла. Тада сељаку сину спасоносна мисао: молиће се Светом Николи да му помогне. Свети Никола је одувек био заштитник путника намерника. Молио се тако сељак и на крају, сав очајан обећа да ће отићи у цркву и запалити му највећу свећу само да га извуче из ове невоље. Само што је завршио са молитвом волови, надахнути неком натприродном и невероватном снагом, лагано кренуше пут села.

Тада сељак сав срећан, окрете се и онако, као уз пут рече: „Ма добра ти је и она мала свећа“. О људска бедо! О велика људска незахвалности!

(По народној причи)

Мисли великана

Ниједан човек није острво… Смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам део човечанства, стога, никад не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом!

(Џон Дон)

Јадан човек, који је сам! Ако воли, њега не воле, јер мисле да човек, ако је сам не може волети, тј. ако је без жене, деце и родбине. Ако чини добро, нико му није захвалан, јер онима којима је учинио добро кажу: пошто је сам, мора да даје… Људи нису захвални ни за оно што су добили, они су захвални за оно што тек могу добити, и побећи ће чим схвате да им не можеш дати више ништа.

(Људевит Вулићевић проповедник)

Уопште човеку пристаје све, само не оно што је наопако, глупо и простачко.

(Томас Ман)

Мудрост се не може саопштити. Мудрост коју мудрац покушава да саопшти звучи као лудост.

(Херман Хесе)

Боље слеп очима, него слеп памећу.

(Народна пословица)

Боље с мудрим плакати, неко с’ лудим певати.

(Народна пословица)

Боље је укор мудрога, него похвала лудога.

(Народна пословица)

Мудри мало зборе, али много творе.

(Народна пословица)

Залуд књиге где памети нема.

(Народна пословица)

Припремила: Славица Станисављевић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Детињство Цара Николајa II (4)

А ово? ― испитиваше их удивљени Цар.

То је Осман-паша. Декице! Купи ми, молим те, таку капицу. Много ми се свиђа.

Не може! ― одговори Ники строго. ― Вера не допушта.

Тачно. За чисту дванаестицу ― рече Цар још удивљеније и, окренувши се зачуђеном сину, рече: ― Па они су ти просто изванредни!…

Ја победоносно погледах маму и с немалим изненађењем видех да она некако чудно лови ваздух устима. Јадна мамица! Овакве наше подвале коштале су је страшне болести јетре, која ју је заиста превремено и отерала у гроб.

Али, то је дивно!

И схвативши да наша дела имају успеха, ми утркујући се стадосмо да причамо о лампару. А Цар гануто рече:

Кладим се да је то татин војник.

И ту се одрасли, заборавивши нас, веома живо запричаше, а деда, размахујући својим као пахуља лаким рупцем, поче живахно држати говор:

Најбољи, најталентованији учитељи деце, одувек су били татини војници, да, да! Без мудровања, без неке нарочите педагогије, учили су по буквару, и то како учили! Јуначина, војник! Пренесите му моје хвала! Један такав војник лично ми је са сузама у очима једном рекао: где је дигнута руска застава, тамо се она више никада не спушта. А Ломоносов?

Мама није знала шта да ради и за шта да се ухвати. Ми одједном испадосмо из центра пажње, и Жоржик навуче дедине рукавице, које су тако дивно, попут цвета, мирисале. Жоржик приђе деди и рече:

Деко, поклони ми ове рукавице.

Деда не разабра питање, махинално привуче Жоржика к себи и посади га у крило. Жоржик нас са гордошћу погледа и сав се удуби у посматрање рукавица.

И ево, после толике силесије времена ја, као на два корака, видим тај диван призор: Великог Императора Русијског и малог лепушкастог дечака, удобно смештеног у његовом крилу. Император не обраћа на њега никакву пажњу, а Жоржик се пружа к његовом лицу и длачицу за длачицом пребира силно посéделе бркове. И када Цара заболи, он уклони Жоржикову руку, а овај сачека тренутак и опет по своме.

Каква породица! И зашто ја немам таквог деду? И уопште, зашто сам тако зле среће? Немам ни деде, ни оца ― само маму. Прилазим јој, хоћу да се умиљавам, и осећам како је тресе блага грозница.

(крај)

Са руског превео: Драган Бунарџић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Свети Нектарије Егински

Митрополит пентапољски,

слави се

09./22. новембра

Не бојим се смрти нити смртне таме, ја умрети нећу, Христос умре за ме.

Од када Христос, из превелике љубави према људском роду, васкрсењем Својим победи смрт и мртвима у гробовима живот дарова, кроз векове, до данашњих дана, нестаде смрти за све који вероваше и верују и животом својим сведоче Христа, јер се уподобише и постадоше становници Новог Сиона, одакле одбеже свака бол и патња и примише, као достојни, неизрециву награду, вечни живот са Богом у рајским насељима.

Свети Нектарије, већ овде на земљи, толико се обожи да постаде као анђео, станиште Духа Светога, да љубав и милосрђе изливаше на све људе, без разлике, како у време у које је живео на земљи, тако, још израженије и у данашње време, када, као велики заступник, молитвеник, избавитељ и исцељитељ, пред престолом Господњим моли се за цео свет.

Роди се свети Нектарије 1.октобра 1846. године у Силиврији Тракијској, од сиромашних али веома побожних родитеља Дима и Василике и на крштењу доби име Анастасије. Већ у 14. години, напусти родитељски дом и пресели се у Цариград, где се запосли код рођака у трговачкој радњи. И док је радио у трговини, трудио се да помогне муштеријама јер папир којим умотаваше робу исписиваше поукама Светих отаца. После неког времена би постављен за васпитача у школи метоха Гроба Господњег и када напуни 20. година, напусти Цариград и у селу Литију, на острву Хиосу, постаде учитељ. Ту често посећиваше “Нови манастир“ где често држаше проповеди и где се, 7. новембра 1876. године замонаши добивши име Лазар. После годину дана би рукоположен за ђакона добивши ново име Нектарије. Убрзо, промислом Божјим, појави се добротвор Јован Хоремин који обезбеди да се школује у Атини, где заврши гимназију и Богословски факултет. При крају студирања, његов добротвор умре и Нектарије би приморан да се обрати Александријском патријарху Софронију за помоћ ради завршетка студија. По завршетку студија, отпутова у Александрију где га патријарх, 23. марта 1886. године, рукоположи за презвитера у патријаршиском храму Св. Саве Освећеног а недуго затим и у архимандрита у храму Св. Николе у Каиру. Ради усрдности и ревности, 15. јануара 1899. године, патријарх га рукоположи за архијереја, и именова за митрополита, некада славне Пентапољске митрополије. Због велике популарности и љубави међу паством неки завидљивци опањкаше га код патријарха да жели да се домогне патријаршиског трона после чега га патријарх, без суда и осуде уклони са митрополије и убрзо протера из Египта. После извесног времена и велике оскудице би изабран за директора Духовне школе браће Ризари где борави до 1907. године када се повлачи на острво Егину где оснива манастир. Мирно предаде душу своме Творцу 8. новембра 1920. године у 74. години.

Чудесно исцељење

Да је Свети Нектарије и у данашње време брзи помоћник и исцелитељ потврђује догађај, који се недавно десио. Наиме, група поклоника из Србије је ишла на Егину, да би се поклонили Светом Нектарију и испросили благослов и молитве. У групи се налазила и једна поклоница, која је боловала од рака. Када је свештеник, у цркви, читао молитве пред кивотом окупљенима, на позив свештеника и она им се придружила, да би касније при повратку за Србију, испричала да јој се за време читања молитве јавио Свети Нектарије, у неописивој светлости и са бодежом у руци, сличном скалпелу и брзим покретом у пределу кичме направио мали рез из кога је испала нека лоптица, мало већа од лоптице за стони тенис, на којој су се виделе очи и у којој је била склупчана змија која је шиштећи, откотрљала се према излазу. Када је у страху запитала Светитеља шта је то, свети Нектарије је одговорио: “Рак, рак, рак, сестро! Иди здрава и исцељења својој кући, својој деци“!

Зоран Петровић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Не страши се искушења својих

Када бол опхрва душу твоју и кад ти туга свом силином преплави целокупно биће, кад помислиш, да си остављен на милост и немилост валима живота и кад се осетиш напуштено и издано, застани и размисли да ли је твоје страдање бесмислено и да сем бола који подносиш, друго ништа немаш. Мислиш ли, да душа, може саосећати и састрадавати са другима ако такође, није опитно преживела своју ноћ бола!

Може ли болест или страдање потпуног странца изазвати у теби искрену патњу, бригу и солидарност са њим или можеш ли и на трен, осетити делић туге Пресвете Богородице док је на Голготи гледала распеће Свога Сина?

Истина је, да кроз своје невоље и тегобе, кроз ношење свог крста без роптања, кроз своје очишћење, полако се употпуњујеш, сазреваш, постајеш достојан Божје помоћи и благодати и најважније од свега, освећујеш се и постајеш способан да волиш и да љубав пружаш свима, радосно говорећи: „Не живим ја него Христос у мени“.

Зоран Петровић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Слово о слободи

Нека те зову како им је драго – нека те мајком зову, нека те сејом зову, нека те љубављу својом зову, али те молим одазивај се само на име слобода.

И још те молим: не понеси се у гордости и не заборави да си рођена из крви најбољих, из љутих рана српске младости, из згаришта спаљених кућа, из вапаја ојађене српске душе – рађала си се у часу кад су нам реке од суза надолазиле, кад је пламен гутао наше домове, а врисак нејачи стизао до неба.

Никла си из Божијег благослава, из наше свеопште, свевидеће и свезначеће молитве: Господе, погледај сузе народа Твог, сагледај и патње наше, саслушај и молитву нашу и подари нам спасење, управи наш живот ка вечним вредностима како бисмо и ми, овако малени непокорни пред земаљским силницима, славили пресвето име Твоје. Даруј нам Господе, слободу за којом чезнемо као што чезнемо за хлебом насушним. Не лиши нас наде, Господе, помози да схватимо своје заблуде, отрезни нас, прикупи, сабери, уразуми. Трајемо и сведочимо о страшном времену насиља, безнађа, цинизма, лажи, превара, лажног богољубља и родољубља, насилне смрти, прогонства, ропства, синџира, одсечених људских глава, одране људске коже, скрнављења храма, преоравања Светих гробова.

И поведи нас, Господе, из тмине ка светлости, кроз глад до ситости, кроз очај до самопоуздања, из малаксалости до снаге, из духовне тескобе ка духовним пространствима, из неслободе ка слободи, из тираније ка демократији, из невери ка вери чврстој и непоколебљивој у Тебе, Господе.

Боже, праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо. Бранимо, Господе, твоје дарове: овај комад земље и овај крајичак неба; ову литицу над реком и образ свој, и гробове предака, и ове Свете манастире, и цркве – хранитиљке наше душе и чуварице наше вере православне и дим породичног огњишта, и осмех наше деце.

Бранимо, Господе, право на живот који си нам Ти подарио, бранимо своје огњиште, сјај сунца, своје житно поље, свој пропланак, своје катуне, свој часни крст и своју крсну славу… Не окрени нам леђа, Господе. Нема земље на свету коју нисмо потрусили својим костима и нема мора које нисмо залили својим сузама.

Праведно је ово шта радимо, али нам земаљска правда није била наклоњена. Прогонили су нас, везивали у синџире, набијали на коље; њихали смо се на вешалима, повијали се под бичем, тестерисали нам руке и ноге, срца наша клештима чупали, пили нашу крв, у јаме – безданице бацали нашу нејач, ножем под грлом нагонили нас да се своје вере одричемо, а ми, попут старца Вукашина из Клепаца, мирно говорили: „Само ти, дијете, ради свој посо!“

И ко нас све није прогонио и ко нас све није клао! И опет би – никад им није доста српске крви!

И – нема више, готово је! Нема више међу нама оних наивних, преплашених, готово слуђених Срба које би опет под кнуту, под маљ и на пањ, на вешала, у логоре, у таласе река, на врбе. Има срчаних, одважних и мудрих Срба који су разумели говор векова: на коленима се може само у историју бешчашћа. За оне који то још не виде – помолимо се Богу за њихово прогледање. Они којима је партија изнад нације и отаџбине – немају право на српско име; они којима су ближи њихови партијски другови из Кореје и Замбије од српске нејачи из Крајине и Славоније – не маре за српске главе и српску државу. Њиховом слепилу нема видара. Не, заборави, Слободо, да си никла из непоклека оних који у судбоносном часу себи заповедише: ни корака назад! Отаџбина је ово Србинова!

А отаџбина Србинова – то није комад земље убоге и голе. То су његове животородне њиве и зелене ливаде, то су виногради које су очеви и дедови његови засадили а руке његове неговале, отаџбина – то су његове луке и забрани, обале његових река, то су свежа јутра и благи заласци сунца у чије се часове чује песма тежачка. У речи отаџбина саткане су све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге.

Отаџбина – то су његова жена – мученица и деца његова, део његове душе и тела, крв његова, ране незацељене; то је мајка – удовица, добра бака чуварица огњишта српског сваке вечери сузама натопљеног, то су гробља његових прадедова, празници његови, звук умилног звона које позива на молитву, ситно коло у црквеној порти, његове клетве и молитве, његови вајати, његови млекари и шуме његове, то је муњом опаљен грм, кикот девојачки преко плота, гнездо у крошњи дрвета пред кућом, то су његови крајпуташи, душа испуњена лепотом, његова нада и вера да правда побеђује и да свакој земаљској сили једном дође крај.

Отаџбина је наше заједничко име и презиме, наше памћење и наша колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето причешће и Свети завет: мржња на ропство и спремност умирања у борби за слободу.

Не заборави то, Слободо! И упамти: ко се данас велича слободама а узмиче пред неслободама и тиранима – не чује онај разговетни шапат будућности у и њему страшну опомену да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама. Поносити се својим прецима а не бити их достојан – чин је вредан само презрења.

Нека те зову како им је драго, али те молим, само те молим, одазивај се на име: слобода. И не заборави оне који су твоје име крвљу исписивали.

(Реч на Духовној академији у Бања Луци 4. Новембра 1996. године)

Антоније Ђурић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Поезија

Химна Нове омладине

Притиска нас тама к’о тамница роба.

Поколење наше по беспућу лута.

Ми Нови и Млади

Кроз мрак пут крчимо и носимо

Порођај свог Новог Доба,

Нову песму света у Новом Сванућу.

Та песма ће бити најсветије слово

У књизи коју је Господ написао,

Песма наших чежњи и жуђено Ново,

Химна вечној Правди и Нови Смисао

Рада и живота.

Та нова песма је:

Пламена Буктиња Велике Љубави

И жртва НАШЕ напаћене душе,

НАШ кликтај недокучној тајни…

Њу сад презиру, газе је и гуше,

Ал’ темељи њени вечни су и трајни.

Омладина Нова из мрака се буди

И уздиже гордо Луч нашег послања

И нове молитве за Новога Христа.

На ведроме челу

Носи Зору песме Наше што руди

Светлим радостима Новога Рађања.

Гле! Око ње сунчев ореол се блиста.

Свештеномученик Митрофан Матић

Вапај

Дал’ се могу избројати звезде,

што на своду, небеском сад сјаје,

дал’ се може укротити срце,

што у телу, свој максимум даје!

Може ли се нарав променити,

и нагони у сваком бићу,

ил’ је слава, пораз човечанства,

замка “оног“, противника нашег!

Зар је народ на те гране спао,

да рад власти и таштине празне,

сад издаје најсветије наше,

Христа благог и све свете наше!

Где је морал у српском народу,

и честитост од Косова нашег,

зар су Срби тако ниско пали,

да се стиде отачаства нашег!

Кол’ко кошта сад у Срба душа,

зар су слава и почасти главни,

зар је главно да се људи хвале,

а да Бога драгог, лицимерно славе!

Ој Србијо и ви браћо Срби,

у памет се брзо повратите,

и спознајте да без Христа, Бога,

све је празно, све нам је за џабе.

Престаните у плоти живети,

и молите своју крсну славу,

да спас с’ неба и Сиона сиђе

и да љубав Света, победи издају!

Зоран Петровић

Презир

У овом времену имам статус стоке,

траже да будем онај који клечи,

и да уствари певам караоке,

туђу музику и туђе речи.

Презир почиње када све схватиш,

и када смрад до тебе допре,

пожуриш да своје рачуне платиш,

и да депонију напустиш што пре.

Ђаво са црвено-црним плаштом,

слободно шета рајском баштом,

опет су трговци испред храма,

много зле крви је међу нама.

Свет се променио – све Јуда до Јуде,

олош намеће своје идеје,

и видим лажне и бивше људе,

камелеоне и фарисеје.

Пилати перу крваве руке,

за зверства пронађу оправдање,

почињем да се смејем од муке,

мозак је добио месечно прање.

Себичан, бахат и малоуман,

по свету прави русвај грдан,

Сотона тврди да је хуман,

и да је Анђео Милосрдан.

И нож из леђа поново вадим,

нада је смењена разочарењем,

по ко зна који пут то радим,

без трунке мржње, са презрењем.

Узалуд жеља у зиду плача,

зид пуца као да је прављен од гипса,

видим да стижу четири јахача,

и знам да долази Апокалипса.

Бора Ђорђевић

Христос на путу

Обилазећи градове и села

На работу је пошо свога дела.

Пут га поведе тога лепог дана

Кроз млада поља сунцем обасјана.

Сва је природа добре воље била:

Благ поветарац с мора, од Кармила,

Јечменим пољем таласе је крето

И образе му ласкаво облето…

Хумови, горе у даљини, стене-

Сав је предео куд поглед окрене

Блистао као некад стари Еден

Пре нег’ из њега Адам би изведен:

Кад свет сијаше невиним осмехом,

Још незаражен смрћу нити грехом

Вечном лепотом вечитога склада-

Кад изненада-

Идући путем кроз поља Он срета

У распадању леш једнога псета…

И, гадећи се, глас Петров га трже:

Рави!… Стрвина!… Обиђимо брже!…“

Ал’ Он занесен свемирном лепотом.

Он се сажали над умрлим скотом…

И као зачуђен, што се леша гаде,

Место да Лепо свуд нађу и љубе.

Пружајућ’ руку крај лешине стаде:

Гле!“, рече, „како има беле зубе!…“

Милета Јакшић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар

Актуелне вести

Београд

Духовно-национални центар је од срца подржао својеврсну манифестацију „Породична шетња“ коју је организовао „Српски сабор Двери“, 12. септембра 2009. године у Београду. У нашем писму подршке наводи се: „У име Духовно-националног центра, желимо да вам изразимо дивљење, поводом организације ‘Породичне шетње’, заказане за 11. септембар у Београду. Нашем друштву које све више и више тоне у пропаст одрицањем од нашег Светог Православља и српске традиције, потребна је оваква промоција правих породичних вредности. Од свег срца, подржавамо ову шетњу и позивамо наше чланство, пријатеље, као и целокупни српски народ да присуствује овоме скупу.“

Jошева

Са поносом Вас обавештавамо да грађевински радови у Духовно-националном центру не јењавају. Етно комплекс у склопу нашега центра је готово завршен. Исти случај је и са храмом Св. цара Николаја. До сада су подигнути зидови висине 4 метра. Полако се назире величанственост храма који ће бити понос целога Српства. Овим путем позивамо све све благочестиве хришћане, искрене српске родољубе и поштоваоце Свете царске породице да својим прилозима помогну ово богоугодно дело. Број динарског жиро рачуна за уплате је 250-1310011231530-58 у Eurobank EFG банци, филијала Лозница. Имена свих приложника биће помињана на свим богослужењима у овом храму и остаће у трајном сећању.

Jошева

Обавештавамо наше цењене читаоце да због техничких проблема званични сајт нашега центра http://www.romanovi-srbija.org.rs привремено није у функцији. У најскорије време проблем ће бити уклоњен, а сајт ће поново бити у функцији. За то време о активностима нашега центра можете читати на Facebook, Twiter и YouTube профилу нашега центра. Хвала Вам на разумевању.

Владимир Петровић

6. децембра 2009. Posted by | Број 12 | Поставите коментар