Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Старац Гаврило многострадални

Српски народ никада није био лишен Божијих угодника и праведника који су својим животом сведочили царство небеско. Тако и у прошлом, мученичком XX веку, од Балканских ратова па све до НATO агресије на нашу земљу, где је до сада око 4 милиона Срба пало на олтару своје отаџбине, свемилостиви Господ је српском народу подарио своје изасланике на земљи. Они су били со земљи и анђели Божији, у држави у којој је у периоду богоборачког комунизма био угрожен духовни и физички опстанак. Српска Православна Црква, као најстарија, најзнаменитија и најистакнутија божанска институција, која је у својим редовима имала истинске ревнитеље за свету Православну веру, била је предводник испуњавања Христових заповести. Један од таквих праведника и молитвеника за цео пали род људски, наш народ имао је у монаху Гаврилу (Антонијевићу).
Рођен је 1900. године на дан Светог пророка Језекиље, у селу Драгову, срез Левачки, бановина Моравичка, у побожној породици. Родитељи су му наденули име Витомир.
Старац Гаврило је био необичан калуђер, и како то обично бива, овог аскету, многи нису разумели. Неки су му чак мислили да је у прелести. Отац Гаврило је, како сведоче они који су често код њега одлазили, пореклом био Рус. Његов деда, Антоније је био са Дњепра. Зна се да је преко Румуније дошао у Србију у периоду владавине Обреновића, сиромашног материјаног стања, без игде иког свога. Служио је по кућама богатих домаћина. Био је побожан и вредан младић. Дошао је у село Драгово у Поморавском округу и ту остао. Антоније је успео да купи имање и ожени се са девојком из домаћинске куће. Децу је одгајио у православном духу.
Кад је његов унук Витомир, потоњи монах Гаврило, имао 14 година, тешко се разболео. Његови родитељи су решили да га воде у манастир Љубостињу, да се тамо причести. Спремили су се и пошли уочи Преображења. Кренули су дан раније. После дугог и тегобног пута, стигли су предвече у Љубостињу. Сутрадан, на Преображење, силан народ је дошао на Литургију коју је служио Свети владика Николај. Када је дошло време за причешће, Витомира су унели у Цркву. Владика га је причестио и рекао родитељима да дечака ставе у кола и сачекају да се заврши служба. После службе, Свети владика Николај је дошао до болесника, ставио му епитрахиљ на главу, помолио се и рекао да устане и служи Господу. Притом му је још пророчки рекао да ће преживети велика страдања, биће затваран и мучен, претиће му смрћу и умреће у великој старости. Витомир је убрзо оздравио и прикључио се богомољачком покрету. Ни један скуп није пропустио. Слушао је све беседе Светог владике Николаја, чије су речи продирале дубоко у његову душу. После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. Припадници богомољачког покрета су били на мети нове комунистичке власти. Витомира су ухапсили под оптужбом да је народни непријатељ социјалистичког поретка. На њега су вршили притисак да више јавно не говори да Бог постоји, да га престане хвалити, да се учлани у партију и да не слави славу. Он се није хтео одрећи Господа и своје вере, па су га иследници тукли тако да му је крв текла из уста, носа и ушију.
После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде. Од ударца му је пукла бубна опна (од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен). Удбаши су јавили његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело. Такве батине и ноћ у леденој води нико није могао да преживи. Витомир се молио Господу. У средини подрума био је неки овећи камен. Довукао се до камена и сео да бар мало буде изнад воде. Негде у току ноћи, јавио му се анђео Господњи, охрабрио га и олакшао му болове, а воду је додиром прста загрејао. Када су ујутро Удбаши отворили подрум у намери да извуку његово мртво тело, нису могли својим очима да верују. Витомир је седео на камену и певао Господу у славу, а вода је била топла као да је у бањи, а не у тамници. Његова фамилија је била изненађена и обрадована, када су им рекли да је Витомир жив. То је страшно деловало на тамничаре. Неки су поверовали у Господа, а други су од тада, Витомиру прилазили са великим подозрењем, али га више га нису мучили.
После тога власт реши да га осуди, на основу измишљене тужбе и то на четири године затвора. По извршавању пресуде, судија га је питао да ли жели да се жали. Одговорио му је да неће, а судији је рекао да ће ускоро он лично бити осуђен на 16 година робије. Наступио је смех у судници. Касније тај исти судија путовао је у Грчку и тамо био осуђен на 16 година затвора због политике.
По изласку из затвора постао је црквењак у јагодинској цркви, да би у манастир пошао када је већ био превалио педесету. Ни тамо, где би се то очекивало, није наишао на разумевање. Многи га нису схватали за озбиљно, иако је очигледно да је имао дар прозорљивости, али о томе није говорио, да се не погорди. Само је саветовао људе, који су касније схватили да је старац све јасно видео. Умео је смирено да каже: „Слушај, мени је дато! Ако не могу да чујем, могу да говорим“. Они који су га познавали знају да је он духом био увек на небу. Ако би га неко нешто питао он би, пре датог одговора, рекао: „Сачекај мало да видим шта каже Пресвета Мајка“. Онда би за неколико секунди ућутао. Видело би се да је одсутан са овог света, и онда би одговорио.
Монаха Гаврила ништа светско није интересовало. Није читао новине, ни гледао телевизију. Живео је у скромно у сиромаштву. Манастир Светога Луке у Бошњанима почео се градити мало раније пре него што је он дошао у њега. Од јаких киша вода је улазила у тада још помоћни конак. То није сметало оцу Гаврилу да се духовно подвизава. Имао је јако изоштрен ум, знао је све тајне овог света. Његово лице било је као у детета кад се роди, без пеге. Кожа се прилепила уз кости, а све сијала је као бели восак. Спавао је мало, никада без мантије, молећи по целу ноћ. Хранио се само биљном храном. Са посетиоцима није разговарао о материјалним стварима, политици и свакодневним догађањима. Говорио им је о души, давао духовне савете и говорио о вери и Богу. Познавао је медицину, иако ниједну књигу из ове области није прочитао. За време болести рака говорио је да се треба Богу молити, кајати, по могућности гладовати, 40 дана пити сок од купуса и сваки дан се причешћивати. Епилептичаре је саветовао да се што више причешћују и да пију сок од лишћа и од крушке. Свећа која је горела на Светом Христовом гробу упаљена Светим Огњем, када се упали у кући или било где, то место је освећенобез присуства духовника јер је осветио Дух Свети. Пушачима, који су се спремали за Свето причешће, није давао благослов да приме Христово тело и крв. „Боље је вечерати месо и прићи причешћу него ко пуши“, причао је и наставио: „Дуван је никао из утробе Јудине, кад се обесио, и због тога неко нема право на причешће, а сви пушачи су у паклу, па нек су и Студеницу зидали“. Још је беседио да месо није добро јести због блудних искушења, као и да раздражује човека и чини га агресивним. Поклонике Христовог гроба је подучавао да живе као монаси, да избегавају или да уопште не једу месо. Њима ће на Страшном суду бити тражено седам пута више него од оних што нису били. Зато је говорио да је боље не ићи у Јерусалим, него ићи па после живети у греху.
Пажње вредно је сведочење једног поклоника из Бошњана о једном нама блиском догађају, који је предвидео старац Гаврило. Он је рано ујутро уочи Светих 40 мученика Севастијских – Младенаца, 8/21. марта 1999. године, три дана пре почетка НАТО агресије на нашу земљу, дошао у манастир Светога Луке и затекао старца Гаврила у разговору са народом. Старац је плакао и говорио да жали Србију. „Ево чујем како бомбардују Београд, Нови Сад, Ниш, Крушевац“… Преподобни се загрцнуо од плача, па је наставио: „Зар не чујете? Глув сам, а чујем, а ви не чујете! Мостове нам руше, гине невини народ и војска. Одоше да сруше штаб Антихриста (увече је објављено да је погођен ЦК). А страдање све због оног Антихриста у Београду“.
Ово није једино старчево пророчанство о Србији. Позивао је српски народ на, пост, молитву, покајање, иначе ће се у супротном због многих грехова у народу, свештенству и код владара излити гнев Божији: „Тада ће Србију распарчати, на делове. Отцепиће и Косово и Војводину, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, даће се Албанцима на коришћење и наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали. Узеће нам Војводину, продаваће равнице, тада кад више Београд не буде престоница, онда ће свак за себе посебно живети, свако посебно. Тада ће се све туђини питати, они су то и замислили, али народ ће се побунити. Тада ће у земљи бити глади, муке, болести ће неке харати, умираће народ таквом брзином, да неће стићи свештеници да га сахрањују. Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни за хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају. Биће тада и велико отпадништво, ко год не буде примио срцем веру Православну, повероваће разним обманама и вероваће лоповима и лажовима, вероваће лажним обећањима страних владара, а од тога ништа имати неће. Многи ће тражити своја огњишта, али неће моћи од корова да препознају које је њихово двориште било и имање. Благо тад онима који су научили скромно да живе, а они који су научили у раскоши, неће моћи лако немаштину и глад да прихвате. Ништа им њихове паре неће помоћи. Тада кад се то све буде дешавало, чувајте семена свега, житарица и поврћа, да имате шта посијати, јер неће имати где да се купи семе ко ово сад, па да имате да посејете и да се прехраните.“
(…)“Видео сам Београд све у сивилу и беди, он нема више благослова да буде престоница. Због мита, корупције, безакоња, секти и неморала. На власти седе људи огрезли у криминал и безакоње. У Београду много народа у неморалу живи. Силни се расипају у раскоши и вилама, возе скупа аута, а сиротиња ни хлеба нема деци да купи да их храни. Зло и наопако велику ће невољу навући и гнев Божији што тако неправду творе.“(…)
(…)“Много владика, свештеника и теолога у то време неће се руководити по Божијем расуђивању, оним што је за народ корисно, већ по чулном, телесном, застраниће а и по наговору људи, угађаће им, биће ту и политичара и других са којима ће они пријатељства градити. Неће расуђивати по поукама Светих Отаца(…)“
(…)“Но Шиптари неће стати, они мировати неће, границу ће стално померати. Страни владари ће их све парама подржавати, и они ће Србина са своје земље истерати, притиснуће га невољама и тамо народ српски неће имати никаква права, живеће у страху, само ће им дати шаку земље, да тамо живе, али и ту наш народ никаква права имати неће, све ће се Шиптари питати. Замериће се и са Грчком и са Македонијом, границе ће померити. Немир ће се проширити на све друге суседне државе, а оне ће морати да трпе, јер ће бити уцењене. Србину тамо слободе неће бити, све док Русија не постане Царевина. Молите се сви Богу да до тога што пре доће, тад ће и Србима сванути. Тада ће се православни удружити, коначно ће схватити да су заједно јачи, и онда ће бранити своје. А муслимани, они се већ пописују, и сви се за исто боре, стално се договарају како да загосподаре, а и папа ће исто то радити. Знате шта је рекао Св. Козма Етолски: ‘За све што се православнима буде догађало у последње време, куните папу он је узрочник свих зала.’ Зато децо, немојте веровати ни странкама ни политичарима да ће неко добро ни напретка донети, нити било чијим обећањима, то су лажи. Благослов Србији може само са неба сићи, и то опет молитвама Мајке Божје и Светих Немањића, са свима Светима. Свети Сава плаче пред Богом, чули сте ‘Небеску Литургију’, па се подучите. Зато од неба само помоћ очекујемо, и полажимо наду у Бога, а не у људе.“ Отац Гаврило је причао често са манастирским гостима, било је ту некада и свештеника, монаха, народа побожног, људи на функцијама, угледних и школованих, службеника, лекара и директора фирми. Када је говорио никада није то чинио са истицањем да он нешто посебно зна, већ спонтано, ненаметљиво. Заплакао би често, и говорио: -Боље децо да знате, какве невоље предстоје, да се не изненадите и да знате одакле да се добру надате да се не дате преварити.-
Руковођен духовним саветима Светог владике Николаја, старац Гаврило је често након упокојења овог српског светитеља имао духовне визије. Владика му се неколико пута јављао, у духу му је био на сахрану у Америци. У једном од тих виђења му је рекао да ће све збити што пише у „Небеској Литургији“. Старац Гаврило је тврдио да Бог неће више Србима дати новог владику Николаја, јер изнад њега нема бољег, а за лошијег нема потребе.
Последњих 40 дана земног битисања, знајући да ће се ускоро преселити у наручје свога Творца, отац Гаврило је проводио у сталном присуству на Светој Литургији где се причешћивао. Упокојио се 1999. године на дан Светог Архангела Михаила. Монахиње које су седеле код њега у келији приметиле су како се са бројаницом у руци моли Богу, непрекидно изговарајући Исусову молитву.
Сахрањен је манастиру Светога Луке у Бошњанима. Из његовог ковчега, који није имао тежину, као да је се сам кретао, ширио се благопријатан мирис. У у руци је имао крст и свећу са Христовог гроба а лице му је сијало.

Монахиња Макрина (Мајсторовић)

23. маја 2010. Posted by | Број 15 | Поставите коментар

Ој, кукавно српство угашено

Књига која нам открива вољу Божију и даје поуке како ту вољу вршити је Свето Писмо. То је књига – сведочење Завета (Савеза) Бога са човечанством које се, кроз Старозаветну и Новозаветну Цркву, Божјем позиву одазвало. Том човечанству припадају сви православни народи, између осталих и српски. Први Срби били су крштени већ у седмом веку, али је њихов завет са Богом запечаћен и потврђен коначно доласком међу њих највећег српског светитеља, просветитеља и учитеља Светог Саве, а крвљу запечаћен у Косовском боју, под вођством Светог кнеза (по духу и врлини цара) Лазара. Срби од тада, хтели то или не, у сваком поколењу морају полагати испит верности свом савезу са Господом; у зависности од одговарања на том испиту, њихова садашњост и будућност су светле или тамне, благословене или проклете.

Свето Писмо Старога Завета, а нарочито у пророчким књигама, о томе јасно говори управо на примеру старозаветне Цркве, предхристовског Израила, народа Божјег. Ако то применимо на нашу садашњу ситуацију, отрићемо много тога значајног што ће бити јасно сваком здравомислећем човеку.

У књизи пророка Исаије, Господ преко њега, Свог верног слуге, упозорава Израилце шта ће се десити са њима јер су престали да Га слушају. Мада „во познаје господара свога, и магарац јасле господара свога“, људи највише створења Божја, неће ни да чују за свог Небеског Оца.

У српском народу влада потпуна анархија, све друштвене вредности су погажене: „И даћу им кнезове младиће, и и деца ће им бити господари. И чиниће силу у народу један другоме, и сваки ближњему својему; дете ће устајати на старца и непоштен човек на поштена“ (Ис. 3, 4-5). Међу Израелцима, као и међу Србима данас, поштење се исмева на сваком кораку; криминал је државни бизнис, многи привредници се, у већој или мањој мери баве криминалом, на све стране се пљачка и рекетира. У бесцење се странцима продаје државна имовина. У последње време све се више у јавности пропагира хомосексуализам, како је то тобоже, по узору на модерну Европу, сасвим нешто нормално. Уз то, Србија, по званичним подацима има око 150.000 абортуса годишње. Ако се овако настави, без икаквог рата, у Србији ће, због губитка трке наталитета са морталитетом, Срби до 2020. године бити мањина у сопственој земљи. У Србији има преко 30.000 наркомана. У Србији се, по видеотекама може набавити најгнуснија порнографија, са приказивањем свих врста изопачености. Шта чека такав један народ, загрезао у безакоњу, који непрестано гази закон Божји и живи по вољи сатане? Чека га оно што се назива казна Божја (која је, видимо, већ почела).

Годинама се Срби свађају са Богом; годинама у се надметали у ружењу Православља, а после Другог светског рата преко 500 свештених лица српски комунисти су својом руком убили. Учествовали су у рушењу храмова и олтара у Србији, Црној Гори, на Кордуну, Банији, у Лики, на Косову. Било је места где су терали свештенике да „служе опело“ Богу… А сад, враћају ли се сад Богу? Помало, много мање него што би морали. Колико пута се чује највећа хула на уста оних који су деценијама брбљали да је „религија опијум за масе“. Такви говоре: „Да има Бога, не би нас овакво зло снашло“. Пророк Исаија таквима вели: „Тешко ономе који се свађа са Творцем својим, цреп са другим цреповима нека се свађа; али хоће ли ко рећи Лончару својему: шта радиш?“ (Ис. 45,9)

Богаташи који неправедно стичу, тлачећи сиротињу, приносе своје зло на ону хрпу која доводи до казне Божје: „Као крлетка пуна птица, тако су куће њихове пуне преваре; зато посташе велики и обогатише се. Угојише се, сијају се, мимоилазе зло, не чине правде ни сирочету, и опет им је добро, и не дају правице убогима. Зато ли нећу походити? – вели Господ, и душа моја неће ли се осветити таквом народу?“ (Јер. 5, 27-29).

Крваве ратне катастрофе последице су умноженог безакоња: „И куће ће њихове припасти другима, и њиве, и жене, кад махнем руком Својом на становнике ове земље, вели Господ. Јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство (отимање, неправедно стицање, гомилање богатства), и пророк и свештенство (авај нама), сви су варалице. И лече ране народа мојега, говорећи: мир, мир, а мира нема (погледај, читаоче наслове новина, садржаје ТВ и радио програма) Да ли се постидоше што шинише гад (што се клањаху Титу, Лењину, Стањину, Марксу, Европи… Што душе упропастише безбожјем, рушаху храмове своје вере)? Нити се постидоше, нити знају за стид; зато ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће, вели Господ“ (Јер. 5, 12-15).

Господ је кажњавао Израилце преко оних народа чијим су се идолима (лажним боговима) клањали кад су од Њега, Живога и Истинитога, одступили; клањајући се асирским идолима – дођу Асирци и разбију их у рату; клањају се вавилонским идолима – дођу Вавилоњани и одведу их у ропство; клањају се египатским идолима – Египћани их нападну и побију.

Срби се годинама клањају европским (западним) идолима: европском начину живота и мишљења, западној рок музици, западним филмовима, европској кулури… За многе од њих Европа је до дана данашњег идеал: рај за тупо ситне потрошачке душице које не виде даље од носа и стомака. Зар је случајно што је Господ баш Европејцима допустио да нас нападну и поражавају на све могуће начине, да бисмо већ једном престали да се дивимо својим унесрећитељима? Али, и даље, авај, мали број људи међу Србима о томе размишља.

Док је мученички наш народ у Босни и Херцеговини, Крајини, Косову и Метохији гинуо, у Србији су се на све стране веселили, скупљали под вашарским шатрама и предавали свим могућим врстама лудости. Уместо покајања, лудачко весеље; уместо суза и молитве за опроштај, свадбене баханалије и испраћаји у војску. Опет чујемо пророка Исаију, тестером преструганог истине ради: „И звао вас Господ над војскама у онај дан да плачете и ридате и сјубете косе и припашате костријет, а гле, радост и весеље, убијају говед, кољу овце, једу месо и пију вино, говорећи: једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети (зар то није оно гесло нас данашњих Срба: хлеба, игара и цигарета) Али Господ над војскама јави ми: неће вам се опростити ово безакоње до смрти, вели Господ, Господ над војскама“ (Ис. 22, 12-14).

Свети Сава је, држећи беседу о правој вери на Спасовданском сабору у Жичи 1221. године када је свог брата Стефана крунисао за првог српског краља, молио сународнике да се „положивши сву наду на Бога, држе пре свега вере Његове, тј. Православља. Данас се, са некад свете српске земље, земље освештане крвљу толиких мученика, у небо над Србијом дижу „молитве преко 60 секти, преко Харе Кришне и будиста, до разних окултиста и сатаниста. Како је могуће да добро народу који децу није научио Христу, па се сад та иста несрећна деца обраћају разним гуруима и црним маговима? Уз то, и духовни пастири, који би требало да неустрашиво проповедају васкрслог Господа Христа и да буду путовође залуталог стада, све се више приклањају земаљском царству. “Ој кукавно Српство угашено“, закукао би, са владиком Његошом, сваки побожан и поштен човек, гледајаћи шта се дешава свуда око нас. Погазили смо завет Светог Саве и Светог кнеза Лазара, завет са Господом Христом, за нас распетим и васкрслим. Зар је чудо што смо погажени?

Монах Никон

23. маја 2010. Posted by | Број 15 | 1 коментар

Српски клубови под несрпским знамењима (2)

Драгослав Шекуларац, бивши фудбалер и тренер Црвене звезде: -Погрешно је стидети се своје прошлости. Назив Црвена звезда је део антологије. Никада име клуба не бих променио. Црвена звезда никада није била политички, већ искључиво народни тим.
Велибор Васовић, председник Удружења за просперитет и заштиту југословенског фудбала, каже: – Мислим да такве промене треба да иду еволутивним путем. Историја може да се мења, али постепено, корак по корак. Нагла промена сада би била преурањена.

Волим Звезду,
мрзим петокраку

Владан Лукић, некадашњи репрезентативац, а однедавно председник фудбалског савеза Београда, изјавио је за „Геополитику“ да сматра да би његов бивши клуб требао да скине петокраку са својих дресова, али да у суштини није за такав потез, јер би, како каже, у том случају морала да промени име.
-Највећи проблем за скидање петокраке прави то што се у имену клуба налази баш реч „звезда“, што је нажалост, последица дугогодишњег живљења под политичким утицајем. Сматрам да би такав потез аутоматски условио промену имена, а не могу заиста да проценим колико би та промена утицала на реноме Звезде у Европи и свету. Остала би можда без традиције које су деценијама градиле генерације и генерације фудбалера – образлаже Лукић. Оне је додао да не може да процени ни какав би став имали навијачи када би Црвена звезда променила име, али је готово сигуран да би скидање петокраке подржале популарне „Делије“.
Као лош пример промене имена клуба, он је навео случај из Хрватске када је Динамо после доласка нове власти покушао да промени име у Кроација, али да такав потез управе нису прихватили навијачи, па је веома брзо враћено старо име клубу.
На нашу опаску да скидање звезде петокраке и не мора да буде у директној вези са променом имена, Лукић је нагласио:
-Ма ја сам присталица скидања звезде петокраке са свих места где она стоји. Само када се сетим војске, где сам први од војника скидао петокраку и стављао беле орлове. Никада се нисам стидео да сам српски националиста и то сматеам својим великим плусем.
Лукић је у том контексту рекао да је увек Црвену звезду и Партизан доживљавао као српске, а не југословенске клубове.
-Они су и били српски клубови, јер погледајте само песме навијача који су увек скандирали само Србији, а не Југославији. Уосталом и ја СР Југославију видим као политичко решење, које је у директној супротности са мојим емоцијама – наводи бивши ас црвено-белих.
Лукић није желео да коментарише да ли би Партизан требало да скине петокраку са дресова.
„На крају крајева, нека о томе одлучује управа вечитих ривала“.

(Крај)

Слободан Влајић, Алекса Пантић, пренето из листа „Геополитика“ (број 2, јануар 2001.)

23. маја 2010. Posted by | Број 15 | 1 коментар

Древна историја Срба (2)

Рекох вам да нам је рођак зато што су наши преци у давној давнини живели наши преци у непосредном суседству Индије, одакле су донели многа веровања, пословице и многе санкритске речи. Кад модерни историчари тврде да смо се доселили са Карпата, они донекле право говоре, али само уколико мисле на нашу полазну станицу. Иначе, они греше, као што греши свако ко би рекао да је путник из Солуна допутао у Београд из Топчидера“.
Многи су слависти утврдили да су онај преисторијски народ, што се у историјској епохи расуо од Индије до крајњих граница Европе, чинили Сораби, Раци, чије је заједничко име Срби. Мороскин, руски историчар, пише да је „од хималајских до индијских планина живео народ под именом Сјамскрита или Срби. У тој унутрашњој Индији биле су главне државе Празија, а иза ње велика држава Сабарска, дакле српска, а друга је била у приморској Индији и називала се Пановска држава“. Према сачуваним географским именима насеља, брда, планина, потока, река, језера, који представљају најпоузданији начин за утврђивање постојање неке нације, могу се са приличном тачношћу одгонетнути многа кретања и велике сеобе народа у прошлости, као и њихови народниназиви. Само је Милош Милојевић открио и записао преко 700 топонима хидронима са српским именом на својим путовањима од Кине и Индије до Јадрана и Балтика. Као на пример како су Срби свуда где су били остављали једно те исто име свуда где су били пребивали наводи се река Рашка. „Срби су“, каже се, оставили једну реку с именом Рашка у Индији, а постоји једна река Рашка и у Немачкој, коју су Немци прекрстили у Ракса. Река Рашка постоји и у Турској и у Србији“. У књизи и карти Британске империје, коју је средином 19. века сачинио гроф Бјорнштајерн налазе се река са именом: Млава, Морава, Тимок, Драва, Мутина, Буна, Лађана, као и имена места: Котар, Рунић, Даљ, Даб, Равна Гора, Дрвар, Дрвар, Србумпур, Сербинагор, Мићани, Сарбја. Иако немају индијско значење, у Индији постоје и имена: Србица, Сарбалин, Сабије, Пољача, Јарак, Лујан, Гора, Нана, Божан, Чујан, Драгор, Сањарин, Јара, Неда и друга (Драшко Шћекић, нав. дело, стр. 72).
По прорачуну Марва Орбина и још неких историчара, око 4000 година пре Христа, отпочело је расељавање Сораба Срба из Индије тако што се први део покренуо из Велике Сарбарске на запас и зауставио у Месапотамију.На тој земљикоја се пружа у међуречју познатих река Тигра и Еуфрата, Срби су основали своју нову државу коју су назвали Нова Сарбарска. Константин Николајевић, историчар, нашао је да сви Срби из ове групе нису задржали у Месапотамији, већ се један велики део њих запутио у Малу Азију, да би одатле прешао у Европу и населио се на Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом. Руски историчар Ломански како наводи Д. Шкећић (нав. Дел. 74) је истицао „ да се српске насеобине, првог српског главног дела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. По казивању већине светских историчара , прва група Сораба- Сарбарских Срба дошла је на Балкан 3000 година пре Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније било је племе Расени или Рашани, односно Раси. Они су се најпре настанили око река које су се уливале једна у другу – Рашка и Марица. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе или Рашане- Трачани.
Стојан Бошковић о владавини Срба над Египтом која је трајала пуних 150 година од 1430. до 1580. године пре Христа. То се догодило после расејавања многих народа из Вавилона око 2000. пре Христа, међу којима су били и „ Хиксоси“, за које неки писци држе да је реч о Србима, који су кренули ка обећаној земљи Мисиру (Египту) и освојили га. У „Библијским легендама“ Зенона Косидовског, у причи „Провала пастира у Еипат“ описано је освајање Мисира Хиксосе, тј. Сарбарске Србе из Месапотамије, Египћани су приказали записима на пирамидама и споменицама као народ „беле расе“, с лицима зараслих у дугу косу и браду, плавих очију“. Диодор Сицилијски, Грк живео у време Христова рођења, писац дела „Историјска библиотека“ у којем се налазе подаци о српским земљама античког доба, написао је да мањи део Срба наставио да живи у Египту, и да се током времена стопио са Египћанима, док је већи део прешао на Синај. После су се кретале на север, држећи се источне обале Средоземног мора, све до Либана, Сирије и Месапотамије, свога некадашњег станишта. На пола пута између Либана и Антилибана, у Сиријској долини, велика племена Срба су се утопила у језеру које се зове Сербонис.
Преостали Срби из Феникије населили су Балкан негде око 1500. година старе ере, и то би била друга сеоба ка тим просторима, а трећа последња, догодила се 1200 година пре Христа, после Тројанског рата, у којем су српски ратници бранили тројанског коња. О томе да је Троја била прасрпска насеобина тврди и грчки историчар Страбон, који истиче да су „древне Тројанце чинили делимично Срби, а делимично малоазијски Грци и колонисти са Крита“. Његово мишљење је прихватио и Мавро Орбин и Михаило Ломоносов, руски научник и писац. O живљењу наших предака на балканским просторима пре Христа говоре многи научници који утврђују да су стари Пелазги, Трачани и Илири били „антички Срби“. Херодот у својим списима тврди да је на Балкану пре Грка живео стари народ који он назива Варварима и Пелазгима. Иако Херодот није назначио ко су били ти варваро- пелазги, он тврди да су се они „много пре Грка нашли на путу знања“ и да су они својим освајачима Грцима „били у много чему учитељи. Научили су их вештини обрађивања земље, градњи путева, архитектури, а такође су им предали своју веру и азбуку, док се њихов језик прометнуо у грчки, као језик већине у том добу“. Јерменски историчар из 5. века Мојсије Хоренски, записао је о Тракији да се она налази „источно од Далмације, недалеко од Сарматије и састоји се од пет малих и једне велике области, у којој обитава седам словенских племена“. Сматра се да су се од 5. века нове ере илирска племена, као и сва друга српска, називала у историји Словенима, али да се назив Илири за Србе сачувао до 20. века, док назив Трачани постоји у писаним документима до 16. века. Казимир Шулц, у својој књизи „ О пореклу и седиштима старих Илира“, штампано у Паризу 1856, пише: „Словени се нису појавили јужно од Дунава тек у 6. веку, већ су онде живели од најстаријих времена као Илиро- Трачани.
Тако су се у време римске владавине, за време Јустинијаново, северни Словени дошли и оснажили браћу староседеоце, задржавши обичаје, уређење и језик предака“. Дање, Шулц истиче да су називи Трачани и Илири два имена једног народа, чије су другачије употребљавали Грци, а другачије Римљани, а често су их називали и „варварима. Матија Петар Катанчић, историчар, археолог и песник у својој расправи „Илири и Илирски језик“, на коу се ослања и Шулц, износи да су сви Илири говорили „језиком српским“, а у Илире убраја Србе, Црногорце, Бошњаке и Србе у Угарској, и то са оне стране Дунава“. „Истим језиком говоре и Далматинци“, вели Катанчић и додаје да се „Далматинци од Хрвата разликују“. Он даље наводи де је „чакаштвина“ језик Хрвата“, и да су се „Хрвати одувек разликовали, па да се и дан данас још разликују од Далматинаца и по језику и по домовини“. Језик „свих Илира па тиме и Далматинаца је „штокавштина“. Катанчић подвлачи и границу између Хрвата- чакаваца и Илира- штокаваца „ који себе зову Србима“. Сви смо чули о Лепенском Виру као старом налазишту на обали Дунава у Ђердапској клисури. Ово налазиште је пронашао и проучио археолог Драгослав Срејовевић, потиће из 6. миленијума пре нове ере (старо око 8000 година) и припада млађем каменом добу. Куће Лепенског Вира су правоугане основе, у којима су нађени керамика и камене скулптуре, које сведоче о високој цивилизацији млађег каменог доба, дотад непознато научницима. „Лепенски Вир показује да Европа није морала да прими са Блиског Истока становништво како би могла да превазиђе прошлост и нађе снаге за стваралачку будућност“, закључује Д. Срејовић и своме научном делу под именом „ Лепенски Вир“. „Новооткривена култура Лепенског Вира је доказ“ наставља Срејовић, „ да је овај подвиг учињен у Европи самостално. Њено неочекивано откриће и њене изузетне форме показују да су наша знања о путевима културе још увек ограничена, као и наше могућности да предвидимо облике које је живот способан да организује“. Светислав Билбија, у овде наведеној студији, каже: „Лепенски Вир је историјски документ који нам открива део велике тајне, јер из Подунавља је бели човек почео да се расељава и насељава најпре Европу, па Малу Азију, да једна његова грана допре чак до далеке Индије“. Веселин Чајкановић у свом делу „Мит и религија у Срба“ је објаснио многе старе обичаје који су владали код Срба у погледу култа огњишта и ватре, култа предака, култа сунца и светлости који се поклапа с описима могућног живота становника Лепенског Вира које је изложио Д. Срејовић и књизи „Лепенски Вир“, изучавајући пронађене предмете на том месту.
На основу ових сазнања може се са великом сигурношћу рећи да је колевка Словенства Подунавље, да је Српство још од настанка на свом данашњем тлу. На крају ове приче о српског историји, позабавићемо се још о писмености „наших страих предака“. Др Радивоје Пешић (1931- 1993), професор у Милану, у свету је веома цењен као велики зналац настанка писма код народа. Његова проучавања старих цивилизација довела су до тога да верује у то да је словно писмо старије од пиктографског писма. Он то објашњава ослањајући се на стару индијску традицију по којој су простор и време повезани као облик и звук. Човек је, по њему, заједно са својим разумом и осећањима један облик, што значи да је човек биолошки писмен. Он је дакле инстиктивно, са чистом свешћу нагонски упућен да се изражава. Професор Пешић доказује да је „винчанско писмо“ као словно писмо старије од словних писама у у Месапотамији, Египту и Грчкој. То значи да је Европа прва имала своју културу, и да је Балкан њена колевка, која ће се касније развити у жариштима на југу, истоку и западу. Исак Тејлор (1899), дајући преглед развоја писмености, не наводи „феничанско писмо“ као прво словно (азбучно) писмо, већ наводи „пелашко“ писмо“ (долази од области Пеласти, Пелазги). Пелашко стабло је веома разгранато. То стаблу припадају између осталих, Илири и Трачани. Енциклопедист Ајлијан, истиче да је постојала „Илијада“ на језику Брига, блиских сродника Дарданаца, и да је тек 560. године настало атинско издање. Бризи и Дарданци такође припадају пелашком стаблу.
Многи историчари „Винчанско писмо“ зову и „србицом“. Др Јован. И. Деретић, у својој опширној књизи „Античка Србија“ (2000 год.) утемељено описује „србицу“ као прави изворник писмености. „Из ње су настале све врсте европских писмености, а затим и писменост Северне Африке, осим египатског идеописа“, наводи Др. Деретић, и објашњава да „ такође писменост аријевских племена Азије, араменско, јеврејско и јужно арабијско писмо, воде порекло од „србице“. Присуство србице као писма у појединим земљама је несумљиви доказ присуства српске културе и њеног превасходног утицаја. Др Деретић наводи даље: „Писменост настале из „винчаске србице“ развијале су се у духу културе народа и земље, па су поједина слова постепено мењала свој изглед. Та прва писменост доказује њено право порекло, па каснија измена лика појединих слова и није много битна. Било је измена лика и гласовне вредности појединих слова и у разним српским земљама, па је лако разумети да су те измене биле веће код страних народа“.

(Крај)

Мр Живко Марковић

23. маја 2010. Posted by | Број 15 | Поставите коментар

Меша Селимовић-100 година од рођења

Ове године обележава се сто година од рођења великог српског писца Меше Селимовића. Рођен је у Тузли 1910. године где завршава основно образовање. Меша Селимовић је био школски друг и велики пријатељ блаженопочившег патријарха Павла. Филозофски факултет завршава у Београду, да би се после њега вратио у родну Тузлу где постаје професор гимназије. После Другог светског рата сели се у Сарајево где наставља просветну каријеру, да би доцније постао директор једне филмске куће, управник позоришта и уредник часописа „Свјетлост“.
Замеривши се сарајевској чаршији и тадашњем политичком руководству сели се у Београд. Доласком у српску престоницу остварује се у потпуности као писац. Почевши свој прозни рад са ратним причама он га преусмерава на универзалне теме људског живота и постајања.
Потпуну афирмацију добија објављивањем дела „Дервиш и смрт“ 1966. године и делом „Тврђава“ 1970. године. Дубоко укорењен у српској култури и поштен интелектуалац свим силама се борио против Титове власти и покушао да спречи почетке бујања муслиманске хегемоније у Босни и Херцеговини. Посебно се супротстављао покушајима прављења вештачког бошњачког језика. Матија Бећковић овако сведочи о његовим последњим минутама: “Седећи уз његово узглавље, изговорио сам неколико речи чији је смисао био да није залуду живео, да се заменио књигом, да је своје ране претворио у своје хартије… Он ме је очима испитивао тешим ли га или говорим истину, а низ лице су му се котрљале сузе, толико крупне да су се могле бројати, а значиле су само једно – ако је то истина не жалим што сам погинуо. И да се поново родим, све бих то још једном учинио.“ Својим великим делом Меша Селимовић је ушао у ред највећих српских писаца.

Владимир Петровић

“(…)Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. (…)“
Меша Селимовић, Писмо САНУ, 1976

23. маја 2010. Posted by | Број 15 | Поставите коментар

ТВ критика-Бела лађа

Покушајте да упалите свој ТВ пријемник и да пронађете нешто квалитетно. Тешко. Вероватно Вам је више мука да гледате српски парламент који се претвара у својеврсни циркус. Мени пада на памет да се напише молба Вуку Бојовићу да са својим особљем упадне у зграду скупштине и да их лепо позатвара и направи мини зоо врт, наравно уз непрекидни ТВ пренос. Ништа боље ни не заслужују. Идемо даље. Верујем да Вам се коса на глави диже када угледате надригле аналитичаре, политичаре, теоретичаре и осталу банду како се свађају и препуцавају, а све на наш рачун. О „ружичастом“ виду забаве не треба ни трошити речи.
Шта нам преостаје? Већина грађана ове земље ће сигурно одговорити Срећко Шојић. Чудесни херој са малих екрана, без грама интелигенције, без икаквих манира, простак, необразован, али у исто време лукав, прилагодљив и препреден. У чему је тајна?! Можда одговор лежи у самом лику Срећка Шојића. Огуглали смо на сва убеђивања, лажи, преваре, па нам је сасвим нормално да и он као такав постоји. Неко ће можда замерити ауторима ове серије да је превише плитка и карикирана али вероватно је оваква врста менталног шамара потребна свима нама. Јер какви смо, можда ћемо стварно довести неког Шојића да нам буде у парламенту. Или га можда већ имамо?!


Владимир Петровић

14. маја 2010. Posted by | Број 15 | Поставите коментар

Архитектура-Васкрс авалског феникса

Попут митолошке птице феникс, симбол свих Београђана и Србије је враћен. Из пепела насталог после бомбардовања НАТО алијансе устао је наш торањ још бољи, чвршћи и грациознији. Они који су рушили као да су намерно хтели да униште наше срце и наш симбол.
Првобитни Авалски торањ је грађен од 1959. до 1964. године. Архитекти торња су били Угљеша Богуновић и Слободан Јањић, а конструктор је био Милан Крстић. Био је висок 202,87 метара. Јединствен у свету по свом пресеку које је било у облику једнакостраничног троугла, симболизовао је српски троножац за седење.
Авалски торањ је временом постао симбол свих Београђана, али и путоказ свим путницима који су долазили у Београд. Одолео је зубу времена и налетима јаке кошаве која га је знала померати у пречнику и до један метар. Међутим Авалски торањ је настрадао у варварском нападу НАТО алијансе 29. априла 1999. године у тридесет и седмом дану бомбардовања.
Захваљујући труду неколико институција, удружења и великог броја грађана Авалски торањ је обновљен и повраћен му је стари сјај. Нама остаје само да га чувамо и да никада не дозволимо да нам га поново узму.

Иван Грбић

14. маја 2010. Posted by | Број 15 | Поставите коментар

Помилуј Боже

Помилуј Боже, оне који су жедни пролећа,
ишчезли као осмех тих
међу звездане светове.
Помисли, Боже, на њих
у час кад просипаш цветове
поврх кутова свих.

Заклони, Боже благи, својим гласом
наш смех, и наш глас,
ако радосни будемо у дан
кад, жедни живота и младости,
они одоше од нас;
засени светлошћу вечном њихов вид,
о, Боже благи, јер мене је стид
часа земаљске радости.

Заклони, Боже, срцем својим
наше срце у час кад се пролеће рана,
када цветања, када сунца моћ
буду у нама тугу убили;
кад прође најпре час, па дан, па ноћ,
а ми се не сетимо њих
ни часа кад смо их изгубили.

Заклони, Боже, земаљске столове и чаше
од њих, који више не седају
за пролећне гозбе наше;
од њих, чије душе сад круже
изнад врлине и злости;
на чијем срцу младом цвате руже
у час кад су у шуми ласта
и љубав у срцу нашем
први гости.

Десанка Максимовић

14. маја 2010. Posted by | Број 15 | Поставите коментар

Фото-репортажа: Пролеће у нашем Центру

Пожелевши да Вам дочарамо тренутне радове у нашем Центру, одлучили смо да Вам поклонимо следеће фотографије. И у овом случају вреди народна изрека: Једна слика говори хиљаду речи. Уживајте!

Фотографије снимљене 25. априла у Духовно-националном центру, Јошева под Цером.

Текст и фотографије: Глас са Цера-креативни тим

14. маја 2010. Posted by | Број 15 | Поставите коментар

Актуелне вести

Позивамо све наше сараднике, пријатеље, као и све заинтересоване да својим присуством увеличају прославу поводом завршетка спољних радова на храму Св. цара Николаја, 4/17 јула у Јошеви под Цером. Том приликом ће бити освећено здање цркве и подигути етно комплекс. Истога дана биће прослављена и слава храма.
У склопу овога скупа биће одслужен и парастос генералу Драгољубу Михаиловићу и борцима који су пали као припадници равногорског покрета. Духовно-национални центар ће овом приликом испунити аманет генерала Драгољуба Михаиловића о паљењу симболичних 20 000 свећа за покој душе његових бораца. Све информације о начину доласка на овај скуп можете добити телефоном на број: 015/849-268 и e-mailom на: glassacera@gmail.com. За доласке из иностранства све информације можете добити e-mailom на: starac0@sunrise.ch.

14. маја 2010. Posted by | Број 15 | Поставите коментар

Фотографија месеца


Трећи српски устанак

14. маја 2010. Posted by | Број 15 | Поставите коментар