Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Радивоје – Рајо Бањичић

Радивоје Рајо Бањичић је рођен 1919. године у Доњем Црњелову, од оца Цвијетина и мајке Јоке. Као син пореског службеника определио се за школовање и у Црњелову је завршио основну школу, а осмогодишњу гимназију у Бијељини 1939. године. Као ученик професора Срђана Бакајлића (каснијег идеолога Мајевичког четничког корпуса) и изузетног професора катихете Николе Мачкића (који ће касније 1941. године бити стрељан у Крагујевцу, јер није дозволио да му Немци стрељају цели разред а њега поштеде), Рајо Бањичић је усвојио трајне вредности српског православног бића.
У априлском рату је успео да избегне заробљавање и да не признавши капитулацију дође у своју Семберију. Тада су се већ јасно уочиле отворене геноцидне намере хрватске државе према Српском народу, и Рајо се определио за оружану борбу и отпор у свом родном крају, па је убрзо приступио организовању четничке групе коју је први окупио и водио сељак из Доњег Црњелова Драго Глигић. Захваљујући првенствено снази ове јединице спречено је знатније страдање Срба равне Семберије.
Ова четничка јединица, у почетку јачине управо чете, узела је учешће и у заједничком нападу одмазде на Корај 27. новембра 1941. године, без обзира на њен реалан допринос овом подухвату. Због одређених пропуста, али и због грешака руководства покрета, убрзо је ливкидиран Драго Глигић, а Рајо Бањичић је тада избегао ликвидацију захваљујући лукавству и изузетним способностима. Због изузетних особина и способности високо је уважан и код власти НДХ и код Немаца у Бијељини. Иако је био по годинама најмлађи од значајних четничких команданата, био је солидног образовања, углађених грађанских манира, а течно је говорио немачки језик, па су његови саборци од стране осталих често у шали називани свиленим четницима.
Резултати четничке борбе у заштити српског народа били су правно санкционисани мировним споразумом у Лопарама 30. маја 1942. године, чиме је практично призната српска слобода у четвороуглу Бијељина – Брчко – Тузла – Зворник, приближно оно што се данас зове регијом Семберије и Мајевице. Значајан допринос овоме је дао и Рајо Бањичић и тиме усташка нога практично није ни крочила у питома села равне Семберије.
Од погибије Драге Глигића, Рајо Бањичић је био командант батаљона и практично цели рат је био на овој дужности и полако је у свести народа, народној причи и легенди, нашао трајно место. Један од војних успеха Раје Бањичића десио се 10. октобра 1942. године незнатно након познатог пролаза партизанских јединица из Шековића за Срем. Тада су усташе под изговором чишћења терена од комуниста хтеле да уђу у села Семберије, на шта нису имали право по поменутом мировном уговору. Помислили су да су већ довољно јаки да наставе своја злодела по српских селима и тога 10. октобра усташе из Бијељине покушале су да уђу управо у Црњелово, највеће село Семберије и родно место Раје Бањичића. Рајини борци, иако мало изнанађени, заједно са брдским четницима који су ту били на одмору храбро су дочекали непријатеља, а у тој борби погинуо је 21 усташа, док је 13 било рањено, а четници су имали неупоредиво мање последица.
Сачуван је и објављен текст записника који је поводом овог инцидента и кршења примирја потписао командант Бијељинског четничког батаљона Рајо Бањичић и представник хрватске војске потпуковник Цвиљушац. Из овог документа преносимо речи Раје Бањичића које одсликавају лик и моралну величину овог младог српског команданта. Кад су му усташе затражиле да мимо примирја пропушта окупатора под изговором борбе против комуниста, Рајо изузетно дипломатски одговара: „Пристајем, али увек по претходном одобрењу Мајевичке четничке бригаде“. Међутим, када су усташе захтевале од команданта Бањичића да дају изјаву да неће са својим четничким постројбама напасти хрватску и немачку војску ако уђу у српска села, српски командант овако одговара: „Ни у ком случају не дозвољам вршење акција хрватске и немачке војске у српским селима.“
Када су непријатељи ултимативно затражили да он повуче своје четнике Семберије како би је непријатељ очистио, Бањичић је рекао речи достојне најузвишенијег српског ратничког кодекса: „Ни у ком случају не могу, нити смем напустити додељене ми положаје“. Ове речи неодољиво подсећају на легендарне речи хајдук Вељка: „Главу дајем, Крајину не дајем.“
Након овог састанка и преговора са непријатељем 12. октобра 1942. године Рајо Бањичић је успео да испослује да се стави на дневни ред питање потпуног повлачења из Семберије свих домобранских станица које су се налазиле у Вршанима, Драгаљевцу, Чађавици, Д. Црњелову, Дворовима, Трњацима, Балатуну и Рачи. Ваља напоменути да је овим догађајем усташка нога последњи пут крочила на тло овог дела Семберије.
Након овог Рајо је преузео одговорност за одбрану Срба у троуглу Сава – Дрина- Бијељина, дакле у рејону источно од пруге Бијељина – Рача где је деловао мимо сваке више команде најпознатији семберијски комита Страјко Калабић. Немци и усташе су морали да устукну пред овим заштитником Срба, командантом Рајом Бањичићем, а фотографије са оваквих преговора интерпретиране су од стране лажних патриота, камуфлираних антисрпских Титових следбеника, као тзв. сарадња са окупатором, као што је обична бесмислица и идеолошка флоскула бившег пропалог режима.
Рајо Бањичић је, дакле 1941. и 1942. године, иако тек са своје 23 године, уживао велики углед као глави заштитник Срба равне Семберије. Исто тако поштовање и респект је имао од стране непрајатеља, што се да видети из раније цитираног документа како се према њему са максималним уважавањем опходи један непријатељески потпуковник који је имао преко 50 година, и по годинама је могао бити отац Раји. Сећања учесника описаног догађаја од 10. октобра 1942. године говоре је тада било и више мртвих усташа од наведеног броја, а да су одлучујући допринос дали Бижићеви и Керовићеви четници и да се ту на одмарању задесио и познати Лекин командант батаљона Јово Радић.
Након ликвидације Ђуриног штаба на Малешевцима 28. новембра 1942. године, дошло је до одређеног пада у четничкој организацији у регији Семберије и Мајевице, па су партизани успели 1943. године да привремено постигну велике успехе ослободивши Угљевик, Јању и Бијељину. Овог пута су извукли поуке од фебруара 1942. године и времена тзв. левих скретања, и сада нису отворено испољавали антисрпске намере, тако да су знатно омасовили своје редове и консолидовали: организовали цивилну власт, течајеве за народ, школу за официре, покренули лист „Ослобођење“.
Четници су тек 1944. године схватили додатну опасност ситуације због реалне могућности да упадом трупа Црвене армије српски народ падне под ново својесврсно ропство, и тек тада су први пут спровели праву мобилизацију, тако да је тада настало неколико нових бригада које су оформиле Мајевички четнички корпус, под командом Леке Дамјановића. Организовани су и четнички органи власти са командантима села и срезова, али је све било доцкан, јер су велики креатори свестске политике српски народ већ били предали под власт комунизма.
На једном збору код цркве у Великој Обарској, по сећањима четника Стојана Николића из Љељенче, командант корпуса Леко Дамјановић ужем скупу поверљивих људи, када су га питали када ће крај рата и ко ће владати над српским народом, рекао је следеће: „Ако су Черчил, Рузвелт и Стаљин одлучили да Југославија припадне Западу и да се врати наш краљ, тада и да се сво ово лишће и трава претвори у партизане они не могу победити, а ако су великани одлучили да нас предају комунистима, тада да се сва трава и лишће претвори у четнике ми не можемо победити“.
Заслугом Раје Бањичића све време рата српски народ равне Семберије био је у великој мери заштићен од непријатеља и спречено је његово уништење. Крајем 1944. године лично генерал Дража Михаиловић је стигао у Семберију и имао је штаб једно време у кући Станћчића у Дворовима, а врло често се у његовом друштву налазио и Раја Бањичић. Рајо је тада био четнички командант Бијељинског среза, по сачуваном документу од 19. августа 1944. године.
Дража је тада имао контакте и са муслиманским представницима од којих му се најшише био додворио Мухамед – бег – Прељубовић. Овде у Семберији се концентрисала последњи пут највећа четничка војска од око 20.000 бораца и пошла је у сусрет савезницима, тј. у одступање преко Неретве. Ситуација је била безизлазна и онаква када Србин рађе бира витешку смрт и Царство небеско него ропство. Након два месеца тешких борби (2. април – 15. мај) са неколико десетина победничких битака полако је ова четничка војска истрајавала до смрти у својој борби за „Крст часни и слободу златну“.
По сећањима четника Боре Ивковића који се налазио у овом невероватном походу, негде између Травника и Фојнице, погинуо је командант Бијељинског среза, његов отац Саво Ивковић као и многи знаменити Срби и домаћини бијељинског краја. Међутим, ипак су Рајо Бањичић и Леко Дамјановић успели да преживе ову страшну српску голготу и да се врате у своју Семберију.
У једној оваквој сложеној ситуацији Рајо Бањичић се показао као најдоследнији од свих команданата Семберије. Још након погибије Страјка Калабића 3. октобра 1942. године и убиства Драге Глигића (рођен 1910. г. у засеоку Грабици у Доњем Црњелову) средином октобра 1942. године, Рајо Бањичић је од тог времена био водећа личност четничког покрета Семберије, а иако је касније именован на нове и више дужности увек се ослањао на оружану снагу 2. батаљона, касније Друге Растовићеве бригаде.
Рајо Бањичић је био један од шесторо браће, и када су му понудили да командује четницима овог краја пристао је, и за пример је мобилисао сву своју браћу (свакако, сем најмлађег Јове који је био 1934. годиште) и сви су дали велики допринос у четницима. Њих три брата Бањичића су погинули, сви након завршетка Другог светског рата. Након Рајине погибије 9. августа 1945. године, ухапшени брат му Милан је од теренаца Озне код куће изведен и сурово измасакриран, а 18. фебруара 1947. године погинуо је у Бродачком лугу и најстарији брат Драго. Том приликом је њих седморо ликвидирано; Драго, Тришо Гаврић, Мићо Панић, Станко Кевић, Милан Јакшић, Петар Нешковић и Цица Николић. Злочин је извршен пред зградом општине у Бијељини.
Дана 9. августа 1945. године, предвече, на Мајевици, под Дебелом липом, на месту званом Рупањ, убијен је Рајо Бањичић и његов командант Стеван Дамјановић Леко.
Непосредно пре погибије Бањичић и Дамјановић су се крили у шумама Саве и тражили згодну прилику да успоставе везу са војводом Радивојем Керовићем. Када су, коначно преко неких јатака, успели да ступе у контакт са војводиним четницима и да се пребаце на Мајевицу, смислили су план, по којем је требало да се пребаце даље на југ, са другим четничким групама, са крајњем циљем да се докопају Грчке. Комунисти су већ држали власт по градовима и већим местима, притом контролишући главне саобраћајнице, па је пребацивање ишло јако тешко.
Када су се опремили храном и другим стварима неопходним за пут, Леко и Бањичић су кренули у пратњи самог војводе Керовића и групе његових пратилаца пут заказаног места, где је требало да их преузме чувени четник Милош Еркић, са свим људима и спроведе даље, до следеће везе. Бекство Дамјановића и Бањичића је било разрађано до најситнијих детаља и у њега је било укључено велики број људи, од којих је нажалост, јако мали број преживео рат, те је тако остало свега неколико сведока целог догађаја.
Приликом издвајања групе која је требала да отпрати Леку и Рају до следеће везе, губи се сваки траг овој двојици четничких команданата. Сведочења неколико преживелих учесника су противречна, без правог сазнања о погибији српских јунака, и до данашњег дана смо остали ускраћени за истину.
Сигурно је да су Лека и Рајо тада убијени, премда тела никада нису пронађена, јер су после погибије бачена у једну дубоку, неприступачну вододерину (у близини села Патраш). Једна кост је, после много година, пронађена на том месту, али никада није поуздано утврђено да ли је припадала некоме од убијених. Постоји могућност да су их растргле дивље звери, али није искључено ни да их је, касније неко трајно пренео и сахранио на другом месту.
Рајо Бањичић је био образован, врло интелигентан, елегантан, увек свеже избријан, ошишан и увек у испегланој униформи. Остао је до краја свог земног живота неожењен. Иза њега је остало лепо сећање код Срба овог краја, и оно је полако прерасло у легенду. Данас у Бијељини улица која води његовом родном селу носи његово име.

Љубомир Керовић

27. новембра 2010. Posted by | Број 17 | 3 коментара

Србија земља спорта и забаве

Судећи по догађајима на спортским борилиштима и забавним манифестацијама неко са стране и неупућен би могао донети закључак да је Србија успешна и срећна земља. На жалост није тако. Земља пролази кроз можда најтежу кризу у својој новијој историји. Србија је изложена великим притисцима да након одлуке Међународног суда правде у Хагу прекине легитимну борбу за Косово и Метохију и да фактички прихвати као свршену ствар насилну сецесију своје јужне покрајине. Посебно је тешко стање у економији: буџет се последњих година превасходно пуни приходима од распродаје имовине домаћих привредних и инфраструктурних капацитета, страних зајмова и пореза. Дугорочно гледано то државу води само у једном правцу а то је банкрот. Индустрија је одавно на коленима, али сада прети опасност и јединој привредној грани која скоро једина остварује суфицит у спољнотрговинској размени – пољопривреди. У позадини могуће продаје Делте – највећег трговинског ланца у земљи – крију се намере појединих западних компаније да успоставе контролу над прометом хране и прехрамбених производа у Србији. Продаја највећег трговинског ланца у Србији представља директну претњу домаћим произвођачима. Уколико нови власник уместо српских на рафове Делтиних супермаркета буде стављао пре свега робе страног порекла то ће аутоматски проузроковати процес гашења домаће производње. Али нико о овим питањима и проблемима, који имају стратешки значај за економију ове земље, не расправља ни у држави ни у медијима. Највећи број штампаних и електронских медија у Србији је, између осталог, и због тога купљен; да се народ уместо питања која су од суштинског значаја, бави баналним и испразним дијалозима из „Фарме“ и „Великог брата“. Мора се једино признати, независно од асоцијација на Орвела, да је име „Фарма“, можда несвесно, али суштински добро одабрано, јер ова емисија, и учеснике и гледаоце заиста, уместо ка Небеском води ка животињском царству. Док су суверенитет и територијални интегритет земље најозбиљније нападнути, за то време у Србији – као што каже Бора Ђорђевић у песми „Баба Јула“: „Док по земљи свашта раде на те-ве-у лимунаде“ – спорт и забава. Заиста многи наши спортисти су примерени младићи и девојке, добре патриоте, и њихови успеси представљају несумњиву промоцију земље у иностранству. Али не може да сваки телевизијски дневник у овој земљи почиње у најави шта су тог дана урадили Новак Ђоковић, Јелена Јанковић и Ана Ивановић. Није то најважнија ствар за ову земљу. Многи млади и стари гледају до зоре преносе са светских тениских турнира. Пошто ништа не раде. Јесте важно, али не и најважније, да српски фудбалски првак победи домаћина у Бриселу, седишту ЕУ. Али, част момцима и тренеру, и то је остварено уз директну Божију интервенцију. Како другачије објаснити да су тројица од укупно пет професионалних играча Андерлехта приликом извођење пенала подигли лопту 6-7 метара увис као да су гађали оквир рагби а не фудбалског кола. Али ми на жалост ни видимо и не слушамо Божије знаке и опомене. За ЕXIT, који као и друге велике фестивале, дотира држава и где се међу окупљеном младом популацијом дистрибуира огромна количина наркотика, само ћу рећи да није излаз.
Гуча је некада била национални а данас је интернационални фестивал. Наравно, добро је да са нашом аутентичном културом буду упознати и други, али није добро што је овогодишњи фестивал одржан у време поста. Црква је деценијама водила тешку борбу да се Сабор трубача помери пре Госпојинског поста. Тек је успела после 2000. године, захваљујући тадашњем председнику Општине Лучани Радовану Илићу, који је, то треба истаћи јер није типично, дошао из Демократске странке. Из тешко схватљивих разлога ове године је направљен корак уназад и фестивал у Гучи, као и Beer fest, одржани су у време поста. У туристичким водичима Европе Београд је означен као најбоље место за целовечерњу забаву.
Да резимирам: спортске победе које су само игра, постале су нека врста компензације за поразе који су стварни. А забава замена за реалност односно жалост, јер стање нације јесте жалосно. Даклe драга браћо, да се забавимо, боље рећи позабавимо пре свега нашим јадом, стањем нације и стањем сваког од нас. Није овде проблем само власти – и није овај текст уперен само против званичног естаблишмента – него и опозиције и читавог нашeг народа. Значи да се потрудимо колико можемо, да се покајемо, да мењамо себе набоље а тако и стање у нашој држави. Стога на крају све читаоце драгог ми „Гласа са Цера“ поздрављам речима светог владике Николаја: „Остајте ми браћо здраво и чините што је Богу право, мир и радост по Србији нека буја, нек се свуда чује Алилуја!“

Слободан Ерић, главни и одговорни уредник листа „Геополитика“

27. новембра 2010. Posted by | Број 17 | Поставите коментар

Тамница српског народа

Југославија полако али сигурно пропада,

то ми се врло допада,

помоћу масона је кројена,

пламеном звездом дојена,

умршавила је уместо да је гојена,

јер је накарадно скројена.

 

Два – три пута јадна шивена,

једва жива остала,

боље да је на порођају умрла,

Србија би великом постала.

 

У такозваној тамници народа Југославији,

Срби се ни накашљати нису смели кад су хтели.

Док су други ведрили и облачили

над Србијом су и небо били замрачили,

да ни молитве Богу нису смелe тећи.

 

Нови српски босови од многобожачких

богова бејаху злобни и већи,

ал‘ то се дуго није смело рећи.

Ослободити Србе од живота

желе да ослободе разне мутиводе.

 

Протојереј Марјан Кнежевић

27. новембра 2010. Posted by | Број 17 | Поставите коментар

Жанка Стокић-легендарна глумица (1)

Несумњиво једна од највећих српских драмских уметница је Жанка Стокић. О њеном маестралном раду и таленту писано је много, али засигурно најбољи опис њене личности долази из пера позоришног критичара Душана Крунића: „Она је заносила и односила са собом у свеполетном одушевљењу и глумце на позорници и гледаоце у гледалишту. Њен незаборавни смех продоран и силан, ведар и звонак пробијао је зидове позоришта и разлегао се даље улицама града.“
Нашим читаоцима кроз овај фељтон желимо да предочимо причу о неправедно заборављеној српској глумици.

Детињство и почетак каријере

Жанка Стокић (право име Живана) је рођена 24 јануара 1887. године у Великом Градишту од оца Богосава и мајке Јулке. Отац јој је по професији био лекар, али је недуго после Жанкиног рођења преминуо. Њена мајка Јулка се након тога преудала за свештеника Александра Николајевића, познатијег као поп Санда из села Раброва код Позаревца.
У Раброву је Жанка провела најлепше дане свог детињства и ишла у школу. О детињству је Жанка касније у једном интервјуу рекла: „Волела сам да се пењем на дрвеће и да вадим птичија гнезда. Била сам страховито несташна… Када сам пошла у школу јако ме је занимало. Била сам амбициозна. Када не могу да научим брзо лекцију ја се бијем у главу и плачем.“
По завршетку четвртог разреда умире јој мајка Јулка после тешке болести, са само 28 година. Сахрањена је на сеоском гробљу. Жанка јој је касније подигла споменик.
У Раброву је остала још годину дана, а са непуних петнест година одлази у Зајечар, код ујака. Нимало одушевљен њеним присуством ујак је силом удаје за једног зајечарског кројача.
Жанка у Зајечару упознаје глумачку путујућу групу и понесена талентом успева да се запосли у њој, али је муж враћа кући. Пошто је муж константно физички малтретирао у заштиту је узима глумац Аца Гавриловић, после чега она постаје стални члан путујуће позоришне групе.
Премијерно је наступила у ов0м позоришту 1902. године у представи „Брачне ноћи“. По распаду ове позоришне групе са неколицином колега обилази војвођанске, славонске и босанске вароши. У Вараждину остварује своју прву велику улогу у престави „Нада“ играјући удовицу. Била је члан неколико позоришних група до 1907. године када добија посао у осјечком позоришту.
Ту је примећује управник Народног позоришта у Београду Милан Грол и одушевљен њеним наступом нуди јој да постане глумица у Народном позоришту. Она то прихвата и после месец дана прелази у Београд. Тада наступа период њене највеће славе.

 

Наставак у следећем броју

Будимир Кокотовић

27. новембра 2010. Posted by | Број 17 | Поставите коментар

Каћуша-историја једне песме

Сигурно једна од најпознатијих руских песама је „Каћуша“. Ипак, иако је скоро сваком Србину позната њена мелодија и текст, ретко ко зна шта је она у ствари и како је настала. Најчешће се повезује са вишецевним ракетним лансерима Црвене армије, па чак неки мисле да песма говори о овом оружју. Истина је на сасвим другој страни. „Каћуша“ је дирљива љубавна песма, као и родољубиви израз руске душе.
Песма је настала 1938. године, а њен композитор је био Матвеј Влантер. Текст је написао Михаил Исаковски. Први пут ју је отпевала чувена руска певачица Лидија Русланова.
Песма је постала изузетно популарна у току Другог светског рата, поставши не само хит, већ друштвени феномен. У тешком ратном времену већина људи песму није схватала као причу о јунаку који се бори на далеком фронту, већ о девојци чија љубав надилази све препреке, али у исто време из свег срца воли своју земљу.
По записима историчара руски војници су се током крвавих борби често храбрили певањем ове песме у којој се садржала суштина њихове борбе.
Каћуша је у ствари деминутив надимка Катја, који долази од руског женског имена Екатерина. Постоји неколико теорија ко је девојка Каћуша. Највероватније је то била велика љубав аутора текста песме.

Занимљивости о песми

-По песми је названо најубојитије оружје Црвене армије.
-Приликом првог извођења песме отпевана је три пута на бис.
-У селу Глотовка у Русији, у родном селу Михала Исаковског, аутора текста песме постоји јединствени музеј „Каћуша“.
-У свету постоји неколико верзија ове песме. Она је у Италији „Катарина“, док је у Израелу „Каћа“.
-У ориганалној верзији песме постоји још једна строфа али се веома ретко изводи.
-У току Другог светског рата песми је додата једна строфа у којој се велича руско јунаштво, али је та строфа после рата избачена.
-Мелодија песме је веома слична са опером „Мавра“ Игора Стравинског.

Владимир Петровић

Превод песме

Расцветале јабуке и крушке,
развила се магла над реком.
Излазила на обалу Каћуша,
На високу обалу, на стрмину.

Излазила, песму запевала,
о степском, сињем орлу,
о оном, кога је волела,
о оном, чија је писма чувала.

Ој, ти песмо, девојачка песмо,
ти лети за јасним сунцем,
и борцу на далекој граници,
од Каћуше пренеси поздрав.

Нек’ се сети девојке обичне,
Нек’ послуша, како она пева,
нек’ земљу чува родну,
а љубав ће Каћуша сачувати.

27. новембра 2010. Posted by | Број 17 | 1 коментар

Чекај ме

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је време да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек поверују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај.
И немој сести с њима,
и немој пити ништа.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.

Константин Симонов

27. новембра 2010. Posted by | Број 17 | Поставите коментар

Легенда о глувонемој

Данас је прошла покрај мене…
Куд год се она макне, крочи,
Прате је деца — људи, жене
Траже да виде њене очи
Где ћуте Божје тајне—
Очи дубоке, сјајне
Што тако чудно гледе…

Косе јој давно седе…
*
**

Лето је. Жега,
Када се зноји
И у хлад бега—
Али на гумну вршај стоји!
Сви су на послу — жетвено доба—
А она, мала — грозд у руци—
Седи и гроздић боба.

Кад изненада, вијор…
Када му коло до ње стиже
Заигра се, заврти,
Дохвати дете и диже
Па га у свом вртлогу
Понесе горе Богу…

Сви стоје бледи
Од страха—
Свако задивљен гледи
Где се далеко у висини
Бели ко мало клупче праха…
После се вијор спусти
Ко меко, бело крило
И опет дете метне
На место где је било.

То беше давно ал од тада
Мисли се она Божје тајне знаде,
Људма би хтела да их преда:
Уста јој често речи траже.
Али не може ништ да каже—
Не може — Бог јој не да…
И мене самог језа хвата
Кад видим очи њене сетне,
Дубоке, загонетне.

Милета Јакшић

27. новембра 2010. Posted by | Број 17 | Поставите коментар

Прослава славе храма Св. цара Николаја

На дан славе храма Св. Цара Николаја 4/17. јула у Духовно-националном центру одржан је акатист Св. Царској породици и парастос генералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу. Парастосу је присуствовао велики број верника и сарадника нашега Центра. Молитвословља је одслужио јереј Ратибор Петровић.
Он је у својој беседи рекао следеће: „Данас смо учинили помен генералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу и његовим саборцима који су знали шта је истина и свим срцем су тежили њој. Управо због тога они су пострадили од оне зле сатанске руке која и дан-данас не желе добро никоме. Ово је наш мали допринос да се сетимо тих наших великана који нису схваћени тада, а бојим се ни данас. Међутим не треба посустати. Покушајмо да ми будемо ти који мењају и спашавају свет. Овај храм који се гради у славу Св. цара Николаја Романова ће служити као место где ће човек моћи најближе да се сједини са Богом у Св. чаши причешћа. Кроз сједињење са Богом победиће се зло овога света. Зло које је немилосрдно убило Св. Цара Николаја и његову породицу, као и Дражу Михаиловића и његове саборце. Бог види у каквом времену ми живимо и сигурно ће нас наградити за ове мале подвиге које чинимо. Наш народ је нажалост данас верски ‘неписмен’, он не схвата своју веру. Сви ми се морамо оправославити, уздићи изнад колотечине садашњег друштва. Како? Једнино искреним следовањем светосавском путу. То је и мисија овога храма! Данас смо се ми браћо помолили да се Дражи Михаиловићу и његовим саборцима опросте сви грехове, а надамо се да ће тако и млађи молити за нас. Срећна Вам слава храма и да је још много година славимо. Бог вас благословио.“

Пантелија Петровић

27. новембра 2010. Posted by | Број 17 | Поставите коментар