Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Нови број „Гласа са Цера“

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази деветнаести броj „Гласа са Цера“. Овај број је тематски посвећен Русији и српско-руским односима. Не заборавите да шаљете коментаре на наше текстове јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Све текстове из овог броја можете пронаћи у категорији број 19 или прегледајући претходне уносе. Часопис можете поручити телефоном на 015/849-268 и мејлом на glassacera@gmail.com. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Следећи јубиларни двадесети број „Глас са Цера“ излази средином месеца марта.

УРЕДНИШТВО

Advertisements

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19, Наша издања, Обавештења | Оставите коментар

Трећи Рим

Поштовани читаоци,
Некада давно у једној породици, било је доста деце. Садашње генерације мало знају о заједничком пореклу и сродству које имамо, што нас само по себи логично опредељује на већу међусобну сарадњу, него са другим народима, који нам нису у сродству. Не знамо довољно о заједничком животу ни сад ни пре, ни како се, ни где се, ко од нас населио.
Ми смо остали на простору где су нам суседи други народи са другом вером и културом. Можда смо највише од наше фамилије страдали, али смо сачували име, образ и веру.
Време у којем живимо одликује одрицање од свега за шта смо дали велику жртву кроз наше постојање. Нуди нам се нова неприродна заједница, нова вера и нови поредак.
Драги читаоци, претпостављате да симболично мислим на Србију и на нашу браћу Словене. Нас одликује иста вера, сличан језик, култура и генетски код. У овом времену глобализације и покушаја Новог светског поретка да уништи духовност, корене и културу народа као што смо ми, морамо се удружити и сарађивати на сваком пољу. Уколико се ово не деси, прогутаће нас тама глобализма и изгубићемо свако национално обележје.
Готово све очи у Србији су упрте у братску Русију. Ми смо свесни да не можемо парирати светским силама, али Русија која је у економском, друштвеном, културном, војном и политичком смислу једна од највећих сила света, може нам пружањем своје руке, помоћи да доживимо светлију будућност.
Погрешно је мишљење да нам Русија може помоћи само на економском пољу. Она нам је у сваком смислу тако блиска и драга. Колико је јак њен утицај говори и чињеница да светски моћници заједно са њиховим српским експозитурама покушавају да нас одвоје.
Схватајући да по речима песника Тјутчева нико:
„Умом Русију не докучи,
Нити аршином општим не схвати:
Русија сија сјајем друкчијим-
У њу се само може веровати.“
Ми смо овај број у потпуности посветили заједничким духовним, друштвеним, историјским и културним везима. Не желимо да то остане само на папиру, већ и да се потврди делима. У нашем Центру подигнут је храм Св. цару Николају који постаје спона два братска нaрода.
Прави пример љубави српског и руског народа је подвиг монахиња из Ново-Тихвинског манастира из Екатеринбурга, које су посетивши српске манастире на Косову и Метохији биле одушевљене српским народом и погођене неправдом светских моћника. Вративши се у Русију, одлучиле су да као вид духовне подршке нашем народу на чистом српском језику објаве најлепше српске песме (цд се може преслушати на сајту www.sestry.ru). Са жељом да оваквих примера буде што више, желимо вам све најбоље.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар

Санкт Петербург, бисер царске Русије

Једини начин да се упозна историјски, аристократски, царски и духовни центар Русије јесте посета руској севереној престоници, Санкт Петербургу. Москва је административни центар Русије, али са убрзаном транзицијом, новопеченим тајкунима и бизнисменима и лаганим претварењем у град сличан Њујорку, почиње да бледи мишљење о руском народу, који већи део становника земаљске кугле има. Санкт Петербург је сушта супротност свему овоме. Градско језгро су и даље зграде подигнуте вековима раније. Строги су правилници о градњи и није могуће било какво рушење амбијенталне целине. Становници града су поносни на своју историју, духовност и аристократски дух који овде постоји.
Захваљујући љубазности мог руског домаћина Јурија, своју посету овом граду сам отпочео обиласком централног градског језгра. А шта би друго почетак био него величанствени Дворски трг. Са познатог бронзаног коњаника, посматра нас лик оснивача града цара Петра Великог. Велика је заблуда да је по њему град добио име, већ је то било по апостолу Петру.
Прва грађевина подигнута у граду је Петропавловска тврђава. Намењена је за одбрану од Швеђана, али никада није коришћена. У склопу ње налази се црква посвећена Св. Петру и Павлу. На врху њеног златног торња високог преко 100 метара налази се фигура анђела.
Прекрасно уређену цркву свакодневно посећују хиљаде људе. У њеној крипти налази се гробница свих владара из царске лозе Романов. Ту су сахрањени и посмртни остаци Светог цара Николаја Романова и његове породице.
На Исакијевском тргу налази се храм посвећен Св. Исаку, а поред њега се налази споменик цару Николају I Романову. Овај храм има највећу куполу на свету, а може да прими око 10.000 верника. Дозвољено је попети се на платформу која окружује куполу високу преко 100 метара са које се пружа предиван поглед на град. Пројектовао ју је француски архитекта а градња је трајала четрдесет година.
У центаралном градском језгру налази се и Казански сабор. Изглед ове цркве је инспирисан базиликом Св. Петра у Риму. Изграђена је са намером да буде највећа православна црква у Русији. Након победе над Наполеоном постаје споменик руске победе над Французима. У њој је сахрањен чувени руски војсковођа маршал Кутузов. Совјети је по доласку на власт претварају у музеј. Деведесетих година је враћена Руској цркви. У овом храму чува се чудотворна икона Казанске Богородице која по предању чува овај град од најезде туђинаца.
У близини Исакијевског трга налази се чувена гостионица „Англетар“ из 1912. године у којој су боравили највећи руски песници, писци и уметници. Ипак најпознатија је по соби пет у којој је живот трагично окончао песник Сергеј Јесењин.
Настављајући даље, могуће је посетити Музеј руске књижевности-Пушкински дом, Музеј Достојевски, Универзитетски кеј и зграду Адмиралата која је типичан пример градње у царској Русији. Усидрен је и брод „Аурора“ који је познат по догајима у бољшевичкој револуцији.
Велика је штета ако се при боравку у Санкт Петербургу не упозна са духом града. Мој стрпљиви водич Јуриј ми је рецитовао стихове Пушкина на руском испред његовог споменика, а ја сам замишљао да су улицама којима сада пролазим ходали највећи умови света Пушкин, Достојевски, Љермонтов, Мандељштамп, Гогољ… У овом граду су рођени и завршили Правни факултет сигурно данас најпознатији Руси Владимир Путин и Дмитриј Медведов.
Нева је залеђена. По речима домаћина процес залеђивања почиње у новембру, а лед се отапа тек у марту. Замишљам како је изгледало бацање тела мистериозног монаха Григорија Распућина у Неву. На тај догађај подсећа стална музејска поставка у палати Јусопов. Она је једна од ретких преосталих аристократских палата у Санкт Петербургу. У овој кући је и Распућин убијен. По предању млади гроф Јусупов је прво покушао да га отрује, али када отров није деловао неколико пута је револвером пуцао на њега, да би на крају био бачен са моста у Неву. У Русији је и даље Распућин контраверзна личност и мишљења о њему су подељена.
Обилазак Санкт Петербурга је незамислив без посете једном од највећих и најцењених светских музеја. У питању је Ермитаж који се налази у склопу Зимског дворца. Ермитаж је француска реч и у преводу значи усамљено место. Оснивач музеја је царица Катарина која је 1764. године купила преко двеста слика и формирала прву колекцију. У музеју се чувају оригинална дела Леонарда Да Винчија, Рафаела, Тицијана, Каравађа, Ел Грека, Рембранта, Рубенса, Монеа, Пикаса и других. Музеј има преко три милиона експоната и шесто одаја. Због огромног значаја за светску културу под заштитом је Унеска. Приликом обиласка музеја кустос нам је изнео невероватан податак. Ако би се посетилац задржао испред сваког експоната само по минут, за разледање целокупног фонда овог невероватног музеја било би потребно дванаест година.
Посета Царском селу је немогућа без фасцинације детаљима сједињених у савршеном складу. Невероватни уметнички радови, осликане таванице, позлаћене дворане у којима су одржавани балови. Раскош каква вероватно не постоји нигде више у свету. Фасада зграда у Царском селу је урађена у предивном тоналитету плаве и беле боје са златним орнаментима. У појединим просторијама трпезе су постављене као да још увек чекају своје госте.
Следећа дестинација је Петерхоф невероватни музеј на отвореном са сигурно најлепшим комплексом фонатана на свету. Нажалост због зиме фонтане нису радиле тако да сам остао ускраћен за овај доживљај. Комплексом доминира Самсон који је савладао лава. Руси су веома поносни на ово благо а током Другом светског рата спасили су га тако што су делове фонтана закопали у земљи или транспортовали у Сибир.
Најпознатија црква у Санкт Петербургу је храм Спаса на крви. Посвећена је Васкрењу Христовом а налази се на месту где је убијен руски цар Александар II. Омиљена је црква свих становника Санкт Петербурга. Саграђена је у руском стилу и слична је цркви Св. Василија Блаженог у Москви, па је неупућени често мешају. Унутрашњост цркве је декорисана прелепим мозаицима који су недавно рестаурисани. Поглед на пет купола цркве никога неће оставити равнодушним, поготово ноћу јер је прелепо осветљена.
Најпознатија улица у граду је Невски проспект која је добила име по руском националном хероју Св. Александру Невском. Улица је невероватне дужине и ширине и по лепоти оставља без даха. У њеном склопу налазе се безбројне сувенарнице, ресторани, кафићи, бутици и десетине других радњих. На ову улицу се наставља Суворовски булевар назван по великом војсковођи Александру Суворову. Пажњу треба обратити на цене које су знатно веће од оних у Србији.
За превоз по граду најбоље је користити метро. Могућа је куповина карата за више вожњи. Ред вожње се строго поштује. Станице метроа су права уметничка ремек дела са предивно декорисаним плафонима који су често и позлаћени.
Зграде подигнуте у време Совјетског Савеза неодољиво подсећају на оне на Новом Београду. У периоду саобраћајног шпица гужве су огромне.
Посетити Санкт Петербург за готово све посетиоце представља остављење дела душе у њему. Вероватно су ретки они који не пожеле да га поново посете. Он вас плени својом раскошношћу, аристократским духом, богатом историјом и топлом добродошлицом за све госте. Ако желите да осетите прави дух Русије најбоље решење је: дођите у Санкт Петербург.

Географски положај и становништво

 

Санкт Петербуг је најсевернији од свих великих градова света. Налази се на обали реке Неве и многобројних острва делте. У граду тренутно има око 42 острва, а саграђен је на два до четири метра метра надморске висине. Управо због тога честе су поплаве које понекад изазивају катастрофалне последице. Река Нева је широка око 600 метара а њен ток кроз град износи 28 километара. Поједини делови Санкт Петербурга су загађени због индустијализације а вода је лошег квалитета.
Временске прилике у Санкт Петербургу су веома варљиве. Лета су кратка, док су зиме дуге и хладне. Просечна летња температура је око 22 степена док се зими температуре спуштају и до -35 степени. У току летње дугодневнице ноћи нису сасвим тамне, а тај период се популарно назива „беле ноћи“.
Становништво Санкт Петербурга је током историје варирало. Око 1900. град је имао око 1.500.000 становника, 1944. је имао 2.559.000, док Санкт Петербург по подацима из последњег пописа из 2009. године има 4.581.854 становника. Данас град претежно насељавају Руси, док су од мањина присутни Јевреји, Украјинци, Белоруси и припадници различитих кавкаских народа.

Историја (Царски период)

 

Територију данашњег Санкт Петербурга пре изградње града насељавала су финско-угарска племена. По предању на идеју да се овде подигне град дошао је цар Петар Велики. Овај део Русије био је веома значајан из два разлога. Први је близина Финског мора и река што би олакшало транспорт робе, а други је близина западне Европе пошто је цар Петар желео да модернизује Русију.
Градња је почета 1706. Сведочанство колико је цар Петар желео да се овај град подигне је била забрана грађевинских радова са каменом у Русији, осим овде. Доста кметова који су принудно доведени за изградњу су умрли. Величанствени град је ницао а у њега су се досељавали први становници.
Наредбом цара Петра сво племство је морало да се пресели у Санкт Петербург. Године 1714. Санкт Петербург је имао око 50.000 становника, док је 1710. проглашен за престоницу Русије.
После смрти цара Петра Великог код руских владара опао је ентузијазам за овај град тако да је престоница поново постала Москва. Санкт Петербург је поново постао престоница за време царице Ане која је најзаслужнија за данашњи изглед града.
Њене наследнице на трону руског царства царице Јелисавета и Екатарина II су у Санкт Петербург довеле много уметника и занатлија, док је царица Екатарина у граду подигла најзнаменитије културне објекте.
Као административни центар Русије у њему су одиграни највећи догађаји руске историје као што су устанак Декабриста, убиство цара Александра II и Октобарска револуција.

 

Историја (Совјетски период и данас)


По доласку бољшевика на власт престоница се сели у Москви и многи становници га напуштају. У граду владају хаос, глад и болести.
Током међуратног периода комунистичка власт је желела да се маргинализује улога овога града а у плану је било чак и измештање центра, да би се нови град направио по социјалистичком моделу. Санкт Петербург је добио ново име Лењинград.
Током Другог светског рата Лењинград је био под опсадом три године од стране Немаца. Никада није покушано освајање града, али у нехуманој и геноцидној опсади по процени је страдало око два милиона Руса. Град је ослобођен 1944. године.
У послератном периоду обнова града постаје политичко питање и убрзано се граде стамбене четврти и обнавља се старо градско језгро.
После распада СССР граду се враћа старо име Санкт Петербург. Године 2003. почело је обележавање 300 година Санкт Петербурга и од тада траје опсежна реконструкција старих грађевина. Санкт Петербург поново добија стари сјај.

Култура

 

Санкт Петербург је познат као град културе и уметности. У граду тренутно постоји преко четрдесет позоришта. Најпознатије је Марински театар у чијем склопу ради и надалеко чувени Кирилов балет. Познат је и Александриновски театар. У граду су живели најчувенији светски композитори као што су Глинка, Мусоргски, Чајковски и Стравински. Овај град је чувен и по балетској уметности а у њему се налази најпознатија балетска школа на свету- академија Ваганова.
Овај град у свету су прославили и шаховски велемајстори као што су Борис Спаски или Анатониј Карпов.
У граду се налази неколико великих библиотека. Највећа је Национална библитека Русије са 30 милиона дела на преко 85 језика. Друга по величини је Библиотека Академије наука са 17 милиона књига, а трећа је Пушкинова библитека. У граду су живели и стварали највећи руски књижевници: Александар Пушкин, Фјодор Достојевски, Николај Гогољ, Ана Ахматова, Александар Блок и Јосиф Бродски.
Архитектура је веома раскошна. Град има огроман број прелепих здања које су подизали руски цареви. Санкт Петербург тренутно има 250 музеја и 4000 заштићених споменика историје и културе.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар

Памти, Србине, и усправи се!

Од овога броја нашој редакцији се придружио један од највећих српских националних радника Антоније Ђурић. Његова дела су штампана у десетинама хиљаде примерака, а књига „Солунци говоре“ преточена је у истоимену представу.

Далеке су нам и већ предуго туђе речи: слобода, правда, срећа, мир, радост, духовно и материјално поуздање. Наше су већ читав минули век: ратови, насилна смрт, изгон са кућног прага, патња, бол, јаук, крв, логор, робија, бодљикава жица, глад, незацељене ране, поломљене кости, јаме-безданице, вешала, жалост, црне мараме, црни барјаци, пламен који гута људе и градове, бомбе из небеских висина, масовне гробнице, револверски пуцњи у чело Господа нашег Исуса Христа, комесарска сахрана Господа Бога, издаја, трговци националним добрима, суђење српској младости, комадање и отимање српских земаља, спаљивање српских светиња, убијање српске деце, гажење српског достојанства, срамно савијање кичме и колена пред умишљеним светским моћницима, уступци који дубоко вређају српски народ…
У минулих сто година, Србине, имао си пет ратова на отаџбинском тлу. Четири су ти била наметнута, у онај први, балкански, за ослобађање Косова и Метохије, ушао си са невиђеним жаром и одушевљењем. Ниси више могао мирно да слушаш вапаје српске нејачи под турским јармом.
Уочи рата са Турцима талас одушевљења захватио је и српску Црну Гору. Све кликће: „У бој! У бој!“
А како и не би кад Београд, на дан мобилизације, шаље Цетињу телеграм:
Краљ данас позвао под оружје целокупну убојну силу Србије. Очекујемо глас да је братска Црна Гора солидарна у овим судбоносним тренуцима. Бићемо дубоко захвални ако нас Цетиње једино тим гласом обрадује.
А Цетиње већ спремно да се лати оружја и похита својој поробљеној браћи у помоћ, жури да одговори братском Београду:
Од јуче је сва Црна Гора на ногама! Своју руку ставила је у руке братске Србије да удружене полете браћи у помоћ: Онамо, онамо, за брда она…
Брдима Црне Горе и њеним светињама, равницама Србије и њеним пропланцима, одјекивала је песма краља Николе Петровића:
Онам’, онамо, да виђу Призен,
та то је моје, дома ћу доћ’,
старина мила тамо ме зове,
ту једном морам оружан поћ’.
И пођоше оружана браћа својој поробљеној браћи у помоћ. Косовски гнев, који притајен тињаше пет векова у души српског ратника плану и разбукта се у огроман пожар у коме сагоре највећи део турске балканске армије. Под налетом Душанових, Лазаревих и Милошевих потомака падоше Куманово, Скопље, Велес, Прилеп, Битољ, Нови Пазар, Призен…
И српска војска изби на Косово. После пет стотина двадесет три године.
И пада војска ничице и стаде љубити земљу праотаца својих.
Косово је ослобођено! Косово! Један сан, петовековни сан увек будног народа остварен је. И сузе радоснице испунише очи стараца и деце, мајки и сестара, пастира и војсковођа, свештеника и монаха. Косово је ослобођено! Само Србин може да оцени значај овог узвика, јер само Срби имају своје Косово. Само су Срби пет стотина двадесет три године, из дана у дан у школи, у дому и пољу, у радости и жалости, о слави и свадби, говорили једни другима о Косову и Метохији. Косово би ослобођено, али српски војници не оскрнавише ниједну богомољу, не порушише ниједан споменик, не преораше ниједно гробље, не запалише ниједну кућу, на разорише ничије огњиште, не уцвелише ничију мајку, не силоваше ничију сестру… Они само завојевача са прадедовског огњишта протераше.
Памти ово Србине! И усправи се!
Где су наши витешки преци налазили извориште за своју снагу и отпор сваком насиљу? У честитом кнезу Лазару! Лазар би онај који остави најчистији, најдубљи и најпотреснији духовни тестамент: пут ка царству небеском, јер се једино на том путу вечно траје, вечно живи, то је једини пут бесмртности.
Немој Србине, да живиш у заблуди да кнез Лазар није могао да преживи. Могао је да пољуби скуте султану Мурату, могао је да преда кључеве своје престонице и да тако сачува свој живот и своје земаљско благо. Могао је да савије кичму и колена, као што данас чине ови из владајуће структуре, недостојни српског имена. Да је честити кнез одрекао право свом народу на име и слободу, на господарење својом душом и својим огњиштем, преко границе српске државе могла би да пређе свака шуша и да нам се унереди на главу! Да су тај кукавички пут изабрали косовски јунаци, никад народ српски не би имао ни Црног Ђорђија у Орашцу, ни Милоша у Такову, не би било ни Његоша, ни Вука Мандушића, ни Вишњића, ни Старца Вујадина, ни Хајдук-Вељка, ни Танаска Рајића на Љубићу, ни Синђелића на Чегру, ни Мркоњића у Невесињској пушци, ни регента Александра на Куманову, ни Бојовића на Брегалници, ни Степе на Церу, ни Мишића на Колубари, ни легендарног мајора Гавриловића на Дунавском кеју у Београду; не би било ни етике у српских ђака и њихових професора у крагујевачком октобру, не би било ни српског патријарха Гаврила Дожића, који у судбоносним мартовским данима упути ону поруку српском народу. Не би било ни Светог Владике Николаја Српског, ни његових порука српском народу кроз тамнички прозор. Не би било ни генерала Драже Михаиловића на Равној Гори, ни његове поруке свету да не признаје капитулацију. Не би било гусала, ни српског имена, ни Косова…
Усправи се, Србине! И упамти: поносити се својим прецима, а не бити их достојан, чин је вредан само – презрења.
Задужили су нас својим непоклеком пред освајачком силом, пред онима који би да отимају комаде Отаџбине. А твоја Отаџбина, Србине, то није комад земље убоге и голе, то су твоје житородне њиве и зелене ливаде, то су виногради које су очеви и дедови засадили, а руке потомака неговале; Отаџбина – то су твоје луке и забрани, обале твојих река, то су свежа јутра и благи заласци сунца у чије се вечерње часове чула песма тежачка…
Отаџбина, то су Србине, твоја жена-мученица и деца твоја, део твоје душе и тела, крв твоја; то је мајка удовица, стара бака чуварица огњишта сваке вечери сузама натопљене, то су гробља твојих прадедова, празници твоји, твоје молитве Господу, твој копоран и твој опанак; у речи Отаџбина саткане су све мисли, сва надања и стрепња, све радости и бриге. Отаџбина, Србине, то су твоји вајати, твоји млекари, шуме твоје, то је муњом опаљени гром, то су твоје трудбе и комешања, кикот девојачки, гнездо у крошњи дрвета пред кућом, то су твоји крајпуташи, душа испуњена лепотом, твоја нада и вера и нада да правда побеђује и да ће свакој сили доћи крај.
Видиш ли, Србине, да је Господ Бог украсио твоју Отаџбину невиђеном лепотом и раскошним добрима? Теби, сину отаџбине, поверио је бригу о њој – да је чуваш и да је браниш од сваког људског зла. А зло, знаш већ, може бити домаће.
Где си данас, Србине? Јеси ли на бранику Отаџбине?
Јеси ли успео, Србине, да избегнеш онај погубни облик деформисане свести која је претила да из памћења генерација потисне битна обележја националног идентитета, да сузи и затрује извор наше историјске свести и тиме пресече корен нашег националног бића. Сада је видљива она наопака политика коју су на штету Србије водили Јосип Броз и они са српским именом и презименом били око Броза. Тек када се почело посезати за књигама староставним и доказивати ко је када и на ком простору живео, увидело се да су наши корени најдубљи и да имамо тапије на сваки комад земље али и да смо се одрицањем себе, своје историје, својих предака, битних обележја културног и националног идентитета, нашли на путевима безнађа, као да смо залутали у земљу у којој има све мање обележја да је та земља наша! А такав народ, без историјске свести, без његових најбитнијих обележја, лакше је прогонити са огњишта предака.
Знам откад ниси спокојно заспао, Србине. Читав један један век. Ако си, којим случајем, преварен несаницом, заспао једним оком, другим си гледао у комшију, не оштри ли можда, нож, не клепа ли, у недоба, секиру, не припрема ли буктињу, којом ће те у пепео претворити.
Како је могла да заспи Србија када је у два светска рата изгубила готово половину свог становништва. Како је могла да заспи Србија када је око 350.000 њених синова било само 1941. године било у немачким логорима! Отуда су, из логора, неким путем стизале црне вести: умро, спаљен, стрељан… Најцрња вест стигла је одмах по завршетку рата по потписивању капитулације: логор у немачком граду Оснабрику у коме су били заточени виши официри срушен је и спаљен савезничким бомбам до темеља.
Њихови ратни другови-преживели ратни заробљеници подигли су жртвама спомен-обележје и на њему исписали ову поруку:
Путниче, када станеш
крај костију ових,
на коленима клекни,
њима се поклони
овде лежи Србин
целим светом хваљен,
у туђини,
заробљен и спаљен.
Тврдило се тада да је овај злочин извршен на захтев Јосипа Броза који се страшно бојао повратка српских официра у Отаџбину. Броз је мислио да српски официри могу да изврше преврат и тако зауставе комунистичку диктатуру. То је био и разлог за брзу ликвидацију легендарног мајора Драгутина Гавриловића, чија је беседа ушла у многе светске антологије.
Мајора Гавриловића по повратку из немачког ропства пратили су Брозовићи и све до усташког логора на Сајмишту-ту су га саслушали, малтретирали, изгладњивали, тако да је, на срећу комунистичког режима убрзо умро. Србине, светли ли данас образ Београда?
Није само мајор Гавриловић био жртва Брозових „ослободилаца“. Био је и ту стари војвода Петар Бојовић у чују су кућу у Трнској улици под бројем 25, упали „ослободиоци“, малтретирали га и тукли, а његовог сина Добрицу који је покушао да заштити старог оца, везали и отпремили на робију. Када је војвода Бојовић умро на таљигама је превезен до Новог гробља.
Сећеш ли се, Србине, оног немачког пастора који је био сведок до тада у свету невиђеног призора: српски заробљеници, у завршници рата излазећи из ослобођених логора, хране гладну немачку децу? Сцена достојна кичице највећег светског сликара! И сами гладни, изнемогли, унакажени и унесрећени из пакета Црвеног крста ваде храну и дају немачкој деци. Пастор не крије своје одушевљење овим чином и каже да су Срби најплеменитији народ на свету и да Господ Бог неће дозволити да овакав народ пропадне. Срби су, рекао је немачки пастор, Божији миљеници.
Овако, Србине, говори, немачки пастор, али влада и парламент у Београду прихватају нечију одлуку да смо геноцидан народ. Бог зна шта иза овога може да дође: можда ће наши потомци око рукава носити траку са ознаком-геноцида. Владу и парламент очигледно осим сопствене владавине, ништа друго не интересује.
Када мајка Златија Грдељевић испраћа четири сина у рат, она им говори да сваком рањенику, ма чије војске помогну да преболи ране, да су сви они нечији синови. Шта нам открива ова неписмена сељанка? Открива нам своју јеванђелску душу а тиме и праистинску етику српског народа-да се Отаџбина брани, али да се сваком у невољи помогне.
Узалуд ћеш Србине, листати историју ратова у свету: пример такве племенитоти нећеш наћи. Али, у нашем времену мржње према српском народу могла би и Златија да буде осумљичена за геноцид, ето с којом је злом намером четири сина послала у рат…
Подсећам те, Србине, на онај невиђени призор са Солунског фронта: јуриш српских војника у поробљену Отаџбину на кратко је зауставила једна група бугарских војника која је, уместо предаје, непрекидно испаљивала плутоне. Један српски војник, међутим вешт у приближавању непријатељу, са краћег растојања рани бугарског официра. Остали, кад видеше рањеника, побацаше пушке и предадоше се. Али, да видиш чудо невиђено: онај војник, који беше ранио Бугарина, клекну поред њега, извади из своје торбе завој и преви му рану. А затим се помоли Богу: „Господе, учини да му буде наздравље. Не дај да га понесем на души.“
Шта би на ово, Србине, рекле „ове“ и „ови“ из србомрзачких удружења и невладиних организација. Већ се зна њихов одговор: геноцид у покушају…

 

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | 2 коментара

Докле више?

Пре неколико дана донео сам одлуку која се вероватно неће допасти мојим пријатељима. У мом присуству неће бити више могуће непрестано кукање на живот, Србију, плату, ријатије и глупости појединаца.
Можда то делује превише егоистично али докле да живимо у непрестаном окриљу песимизма. Не ваља нам ништа. Смета нам све. Ако ми сами не можемо да пронађемо радост у животу, џаба нам све. Ма колико били познати, лепи, паметни…
Сви ми, смо почели да своје нерешиве проблеме и фрустрације убацујемо својим пријатељима, као отпад у канту за смеће. Мислимо да ће нам бити лакше ако искритикујемо некога или нешто, а не покушамо да решимо проблем. Овом приликом ћу навести неколико решења за разна кукања, са тврдњом да неће можда деловати на све.
Пошто је просечном Србину телевизор постао замена за ближу и даљу фамилију, основни извор информације за живот и главна забава, јасно је да главна тема већине конверзација постаје телевизија. С обзиром какви су људи у Србији постали у цивилизацијском, културном и етичком смислу, није се за чудити што окосницу програмских шема чини ријалити смеће и шунд музика. Да је народ културнији вероватно би уместо „Фарме“ ишла екранизација Чеховљевих дела, „Гранд“ би заменила извођења Глинкиних композиција, а уместо естрадних и политичких наклапања ишли би разговори са еминентним уметницима и занимљивим људима. Шта урадити? Уместо да се згражамо ријатија, а у ствари виркамо шта се тамо дешава, једноставно треба променити канал или још једноставније избрисати га.
Исто тако ко нас тера да читамо смеће. Нпр. која је певачица уградила нове силиконе и где, са ким се посвађала, а иде се и до таквих глупости па знамо и где је обављала нужду. Престанимо да читамо такво смеће. Зашто би једног нормалног човека занимале такве глупости?
Идемо даље. Зашто пуштамо да нас заглупљују најприземнијом могућом музиком. Зашто се допушта скрнављење сваког музичког укуса. Најбољи начин неслагања јесте изаћи из локала у којима се пушта такво смеће. На срећу још увек постоје места на којима се пушта другачија музика.
Стално кукамо како нам је лоше. Никада не размишљамо како је онима који живе лошије од нас. Онима којима је хлеб највећа посластица и који не могу да га приуште. Сетимо се и да у овом двадесет првом веку постоје они који умиру од глади, хладноће, болести… Па нисмо ваљда ми најгори и најсиромашнији на свету?!
Појединци стално кукају како ће напустити ову трулу државу и да ће отићи на Запад. Већина њих се касније кроз сету присећа своје државе и живота у њој, кукајући на тај трули Запад. Нека ми опросте али шта је их терало да оду тамо. Таквих разговора има и превише за ову премалу колумну. Већина се ипак своди на оно безизлазно кукање или на принцип да комшији цркне крава. Због тога се трудим да колико могу избегнем такве разговоре. Надам се да ми моји прави пријатељи, неће то замерити. Овај живот може да буде предиван и без кукања. Исто тако имамо премало времена да би га трошили на глупости.

 

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар

Чуда владике Николаја (9)

Излечење труднице

 

Године 1998. у манастир Лелић је дошла жена у поодмаклој трудноћи. Од духовника који је био у цркви је тражила да јој се прочита молитва пред моштима владике Николаја. Пре молитве рекла је духовнику да има проблема са трудноћом и да су јој лекари препоручили да абортира дете. Међутим она је желела дете и са мишљу да ће јој Свети владика помоћи дошла је у манастир.
Духовник јој је прочитао молитву утешивши је речима да све своје наде положи на Господа и владику Николаја.
После месец дана ова жена је дошла пресрећна у манастир и испричала духовнику да је била на неколико лекарских прегледа и да је са њом и дететом све у реду. Испричала је још да су лекари били зачуђени и да никада нису ништа слично доживели. Ова жена је после порођаја са дететом долазила у манастир Лелић да би се захвалила Богу и владици Николају за обилну милост.

 

Опомена нарко-дилеру

 

Деведесетих година у манастир Лелић је дошао младић који је био нарко-дилер. Сујеверно мислећи да ће га владика Николај чувати у његовом послу оставио је повећу суму на моштима Св. владике.
Изашавши из храма ставио је руке у џеп и у њему напипао новац. Знајући да је сав новац оставио у цркви облио га је ледени зној. Ушао је у цркву да би проверио да се можда није преварио али новца у цркву није било, као ни било кога у храму.
Тада се обратио духовнику испричавши за овај случај и чиме се бави. Духовник му је рекао да је то опомена владике Николаја и замолио га да престани да се бави тим послом.
После неколико месеци овај младић је дошао у манастир и рекао духовнику да је престао да се бави овим послом и да се искрено покајао за све.

Крај

 

ВЛАДИМИР РАДОСАВЉЕВИЋ

 

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар

Не тражимо од непријатеља помоћ

Данас је пуно болесног народа. Нема дана а да неко не дође у манастир да му се чита молитва за здравље. Не треба да се уздамо у човека. Ја не одбацујем медицину, али што би рекао Свети Василије Велики у своје време: „Ми не одбацујемо лекарску вештину, али се уздамо у Бога“. Значи, ако се човек крсти, миропомаже, причести, шта му Бог да, здравље или нека му је срећан пут у вечни живот. Велика је наша привезаност за овај свет и пошто-пото да се неком продужи опстанак на земљи. Живот има смисла да се продужи ради покајања, ради припреме за вечни живот, иначе зашто би га продужавали? Ако га продужавамо да би овде уживали у времену, ми ћемо тако да изгубимо душу. Ко хоће да ужива у времену, то је његов избор. Наш Свети кнез Лазар је рекао: „Земаљско је царство за малена, а небеско увек и до века“. Дакле, има смисла и човек се лечи управо са таквом намером ради продужења припреме за вечни живот.
Отац Јоило је казао причу да су једног дана у Острошки манастир, док је он био чувар кивота Светог Василија, у колицима доведене две непокретне девојке. Он је читао њима молитву из Требника и миропомазао их уљем из кандила Светог Василија Острошког. Једна је устала, а друга је остала у колицима.
Шта је поука овог догађаја? Треба човек да има веру и добру намеру, јер уколико имамо веру и ако смо решили да Господу служимо, Бог ће нам дати здравље ако је наша намера да живимо побожно. Међутим, ако немамо ту намеру, Господ нас оставља у колицима да још размислимо, да видимо како ћемо и шта ћемо, да увидимо ту варку овоземаљских задовољстава које нас уводе у грехе, односно – вечној смрти.
Многи наши сународници одлазе на лечење у иностранство. Зашто бацати паре уопште на таква путовања и ко тамо може помоћи? Помоћ се тражи од пријатеља, а не од непријaтеља, од оних што су нас бомбардовали. Ко ће да путује тамо код њих, он мора имати сва потребна биометријска документа, а сам ће да види како ће да прође. Можда, ако Бог да, таква документа са бар кодом неће бити потребна за Исток. И на Исток треба да гледамо као што гледамо за време молитве и службе. Да Бог да, да васкрсне Света Русија, када она буде царевина и моћна, осетиће се то и у Србији, а за сада могу и мишеви коло да воде. Сад је такав тренутак, да се они који спроводе западне идеје осећају силним. Све ће то Господ да уреди, али ако има за кога. Зато треба да ревнујемо у чувању наше Свете Вере Православне.
Свети апостол Јаков нам говори, да ако неко међу нама болује треба да позове презвитере да се чита Света Тајна Јелосвећења, да се читају те молитве из Требника и да се болесник помаже уљем, као што се то и ради седам пута у тој Светој Тајни, те да тако буду човеку опроштени греси које није исповедио. Света Тајна Јелосвећења се нарочито прима тамо где се људи кају за грехе, тако да човек има предуслове да оздрави. Као што после исповести и причешћа неко оздрави, ко је добронамеран, продужује му се живот ради припреме за вечни живот, а имамо некога ко је већ спреман за вечни живот, и њега Господ узима себи. То може да буде након два, пет, петнаест или месец дана после Светог Причешћа. И треба човек да са свим људима буде у миру, свима треба да опростимо, јер ако ми опроштамо нашим дужницима, Бог и нама опрашта. Ко се каје, он и опрашта. Има и таквих људи, нажалост, који неће да опросте.
Пазите, ако човек сагледа своју грешност, ако се сети четири завета Светог Наума, исписана пером Светог владике Николаја, где он каже да је потребно пробуђење, покајање, очишћење, па причешће, онда он има велике шансе да се духовно пробуди, да се каје за своје грехе, плаче, пролива сузе због пада, умива душу сузама покајања, и да на исповести кроз очишћење (епитимију) удостоји се примити Свето Причешће, што је освештавање духа и тела човековога. То је сједињење и помирење са Богом. Дух Свети нас припрема за Свету Тајну Причешћа, а кроз Господа Исуса Христа ми се миримо са Оцем небеским. На тај начин ми носимо благодат Духа Светога у себи, и тако од мртвог човека постајемо живи. Ово је пут спасења, циљ нашег живота, задобијање благодати Божје. Зато се деца данас дрогирају, јер нису упућена на пут спасења, нису им родитељи рекли који је смисао живота. Данас је најважније да се деца упуте да служе Богу, да им се каже како се задобија дар Духа Светога, да је ово привремени боравак на земљи, да се ми припремамо за вечни живот, коме нема краја, да ћемо путовати својим прецима, видети своје деде и бабе, Светог Саву, Светог Симеона, све наше мученике.
Много чему се можемо поучити из приче о Адаму и Еви и њиховом сагрешењу. Исто тако, данас, људи који су сагрешили, па се дете зачело без црквеног брака, без верског живота, у њиховом неверовању или у некој наопакој вери, све се то одражава на дете. Оно се од зачећа васпитава и његова судба зависи од тога кога је, када и где зачео. Потребно је да родитељи буду у црквеном браку, потребно је да се поштују постови, да буде уздржање у току трудноће.
Ко је ово прекршио нека се каје и нека тражи епитимију од свога духовника, који је духовни лек, нешто да учинимо да се ситуација промени у нашем породу. Неопходно је да неко мачем одесече све оно што није ваљало, како би се препородили, да онда рађамо нову децу, децу Божју, а не децу греха. Разлика је велика међу том децом. Зато и јесте у Србији толико неожењених и неудатих, из тог разлога што је зачињано без благослова Божјег и родитеља. Раније, док су наши преци живели скоро да није било развода, било је више слоге, мира, љубави и послушања према старијима, а све то није неостварљиво ни данас, али мора да се потрудимо, мора неко да се преобрази у нашој породици, да ли ће то бити син, родитељ или деда, неко мора да крене овим путем узаним Божјим, да би се тако препородила кућа. Дакле, ако нас људи уче нешто што није у сагласности са законом Божјим, ако нас и свештеник учи нечим што није сагласно законом Божјим, одбацимо њихово наопако учење и испуњавајмо вољу Бога.
Да је среће да се деца рађају у нашим српским кућама, да се васпитавају у побожности, да се наши манастири напуне добрим монасима и монахињама, добро монаштво је ударна сила једне Цркве помесне. А како нема деце, како онда може да буде калуђера? Не може породица која роди двоје деце да жртвује једно за манастир, а кад би родили четворо, шесторо, десеторо, онда не би био проблем да и двоје своје чељади одвоји за манастир, која ће бити дар Богу. Колико је то важно и колико је битно бити добар калуђер, можемо сазнати из следеће кратке приче. Два грешника била су у паклу, али су имали могућност разговора. Једног дана, један од њих почне много да се радује, а овај други га упита: „Чему се ти толико радујеш“? Убрзо стиже одговор: „За триста година у мојој породици родиће се мушко дете које ће отићи у манастир, биће монах, па јеромонах, и он ће својим молитвама и службама Богу да ме извади одавде из мрака. Зато се толико радујем“.

ЈЕРОМОНАХ СИМЕОН, ИГУМАН МАНАСТИРА РУКУМИЈА

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | 1 коментар

Крст православља доноси радост спасења

Прича о обраћању једног језуите у православље. Гаврило Патачи, Мађар по народности, некада члана језуитског реда, прешао је из римокатолицизма у православну веру. Касније је постао професор на Православном институту Светог Сергија у Паризу. Наслов оригинала: On ne joue pas avec l‘ èternitè. Hièromoine Gabriel Patacsi. Paris, 1980.

Било је то једне суботе поподне 1954. године, када се Георгије, млади студент руског језика на Високој педагошкој школи у Будимпешти, упутио ка своме родитељском дому, који се налазио на Дунавској обали, у Будиму. И, уместо да пође према трамвајској станици, одлучи да иде пешице, дуж реке. То је често чинио. У ствари сазнао је да је поподне, пре вечерње, Православна Саборна Црква, која се налази на тргу Петефиа, на обали, отворена за посетиоце.
Георгије убрза кораке и сав радостан, стигавши до Цркве уђе у њу. Велико здање, изнутра украшено позлаћеним иконостасом, од десетак метара, беше испуњено чудесним миомирисом, који је истовремено подсећао на мирис уља и тамјана. Све је овде прожето благоуханијем, јер су се у овом храму током два века вршила богослужења, најпре на грчком, а касније на мађарском језику. Млади студент се приближавао иконама. Оне су имале посебну чар и одисале старином, и у души гледалаца изазивале мисао о неизменивом и вечном, што није био случај код римокатоличких уметничких дела. Он одједном запази на столу за свеће и црквену штампу последњи број часописа „Хроника Цркве“. Купи један примерак, питајући се при томе да ли римокатолик може себи дозволити да чита овакву литературу.
У Будимпешти налази се такође једна мала руска капела. Георгије ју је једва пронашао, и то је за њега било право откривење, јер је ту могао да чује богослужења на језику који је личио на језик совјетских завојевача атеиста. Овде је била једна друга Русија. Русија коју Мађари тако мало познају, али која је тако стварна. Побожност и простосрдачно понашање руских верника било је упечативо, а једноставно, полифоно појање подсећало је Георгија, на ангелско појање. Старешина капеле, који је свој хлеб зарађивао грубим физичким радом, био је снажна духовна личност, и он би понекад измењао са њим понеку реч.
Георгију је дошао до руку молитвеник на црквенословенском одакле је преписао текст Евхаристије. Иако је тада његово познавање руског језика било почетничко, он је овај текст непрестано прочитао, научивши га напамет. Био је позајмио српски катихизис, и чак научио неке милозвучне црквене песме старог византијског напева. Али је исто тако волео и једноставни руски напев који је умилно одзвањао у његовим ушима: „Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни, помилуј нас“!
У своме одушевљену, када би се налазио у римокатоличким „црквама“ и када га нико није посматрао, он би често вршио метаније, православни начин поклона до земље, уместо латинског клечања. Као да је од самог почетка био предодређен за свештенички позив, Георгије, рођен је на празник Телово, 1932. Међутим, његов родитељски дом био је лишен сваког религиозног духа. Ипак остаје чињеница да је Георгије већ у својој шестој години осетио у себи призив да постане свештеник. „Служио је „литургију“ код куће. Једна столовата чашица за „ровита јаја“ служила му је као путир, а један чајник као кадионица. Када је имао отприлике шеснаест година, Георгије је већ био одлучио да се одрекне породичног живота и да постане католички свештеник, нежења. Помисао на одрицање од свог потомства на земљи, причињавала му је свакако извесне проблеме. Да би умирио своју мајку, он тада учини нешто што ће значити преломни тренутак за његову будућу судбину: пошто је жеља његове мајке у почетку била да студира руски језик, уписао се на вечерњи течај руског језика, похађајући при томе и Богословски факултет. Почео је да учи нови језик, али у исто време, није могао да се не пита: „Шта ћу ја, као свештеник, са овим језиком?“ И заиста, чудно је, да је управо његова мајка била она, која је у њему пробудила интересовање за православни Исток. Разуме се да у то време он још није замишљао своју будућу улогу другачије него да ће бити католички мисионар у Русији.
И тако је и сам Георгије почео да се духовно опредељује. Изјутра, често би чекао да дође у храм свештеник, који је служио унијатску мису византијског обреда. Служба се одржавала у једној великој унијатској епархији, иначе већ веома полатињеној. Георгије је волео да служи по византијском обреду. Гајио је дубоку наклоност према лепоти источног обреда који га је задивљавао.
Као искушеник у језуитском Удружењу „Христа Краља“, читајући летопис језуитског реда о православнима, Георгије би често налазио примедбе о томе да су се ови свим силама држали за своју литургију, свој пост, као и друга своја предања. Са друге стране прелиставајући списе неких других православних писаца, није могао а да не осети управо ону исту слободу у Христу коју је је некада проналазио у Патрологији Бертолда Алтанера. Зар није Православље продужетак првобитне Цркве? Једнога дана, он је случајно открио у Народном архиву, низ необјављених докумената, који су сведочили о дубокој одбојности православних у односу на римску „цркву“. Међу овим документима нашао је и један спис од изузетног значаја. Католички и православни писци нису се слагали по питању о томе да ли су године 1737. Румуни из околине града који се сада зове Орадеа Маре, били већ присаједињени римокатолицизму. Поменути документ који потиче из претходне године из пера латинског бискупа овога града, у потпуности је потврђивао истинитост православног става. „Нико међу Румунима, неће да чује за римског папу“, признаје бискуп у једном писму упућеном редовнику језуитског Удружења, „али они желе да избегну велике финансијске терете које им намеће месни шизматички (православни) епископ. Нека зависе од нас, у почетку финансијски; они су осетљиви на паре. А њихово право обраћање у католицизам, нема сумње, доћиће касније“. У ствари, то је био почетак стварања унијатске „цркве“ у тој области Румуније. Чудних ли пазара у римској „цркви“! Георгије се мучио да то схвати.
У јесен 1957., Георгије се обрео у Гринвалду, поред Минхена, где су питомци језуитског Удружења студирали филозофију. Студије су овде биле на високом нивоу. Није задуго остао ту, премештен је у Рим. Стигавши усред лета, посветио је нешто времена разгледању града, да би се затим вратио у Аквилу, са циљем да изучава италијански језик настанивши се на летовалишту Училишта Светог Јосифа, којем ће у будуће припадати. У сивилу овог предела, била га је обузела нека меланхолија. Ова меланхолија имала је своје корене такође и у празнини како духовним тако и интелектуалној, која је била карактеристична за већину његових будућих италијанских колега.
У јесен 1961. Георгије добија званичну дозволу од својих препостављених којом му се одобрава да са латинског обреда пређе на византијски. На Божић 1961. Георгије бива руколожен за ђакона. Годину дана касније, на Велику суботу, бискуп је дотаквши главу младог ђакона, дао му чин римокатоличког свештеника источног (византијског) обреда. Овде би се с правом могло поставити следеће питање: зашто је Георгије после толиких знамења која су га упућивала у Православље, и даље остајао у Римској „цркви“, уместо да ступи у Православну Цркву? Онај који познаје римокатолицизам изнутра лако ће одговорити на ово питање. Римска „црква“ намеће се човеку својом логиком сувише људском, сем тога, она личи на тоталитарне државе. По људској логици, коју прихвата већина римокатолика, црква је нека врста „друштва“, која, дакле, мора да има једног шефа, папу. Римска „црква“ личи на тоталитарне земље које су се оградиле бодљикавом жицом и минираним пољима. Овакав психолошки притисак тешко пада онима који желе да је напусте, јер то му дође као експлозија мине која може да повреди више лица. И зато је његово приближавање Православљу, морало да буде веома успорено и опрезно.
По завршетку својих студија теологије, и будући у сталној вези са својим пријатељима унијатима у Мађарској, одушевљен првим расправама Другог Ватиканског сабора и идејом о приближавању Православљу, Георгије се нашао побуђен да напише чланак. Овај чланак требало је да искаже идеолошку умереност како мађарских унијата, тако и свога аутора, с обзиром да је Георгије био одређен од стране претпостављених да ради међу Мађарима унијатима.
Унијати су, према поменутом документу наставили „целокупно православно предање“, остајући при томе сједињени са Римом. Опасна обмана да се створи једно „друго Православље“, које би, по природи ствари, неизбежно постало такмац истинске Цркве Православне. Георгије није разумео да ова идеја представља главну клопку и мамац унијатизма. Самообмана да неко може истовремемо бити православни верник и остати сједињење са Римом, била је већ једном завела Георгија, у велики грех против Православља.
У јесен 1964. у време заседања Другог Ватиканског сабора, Георгије преживљава збивања на овом сабору као да је у питању његова сопствена судбина. Он је од концила очекивао зближавање између римокатолика и православних, и надао се да ће овај сабор поспешити зближавање, па да ће доћи до њиховог глобалног сједињена. Тада би он сам био „сједињен са Православљем“, и његова мучна криза, око трагања за идентитетом би се прекратила. Догађаји су, међутим, кренули другим током.
Присуство присталица политике „сједињена“ са Римом, као и слушање предавања на Институту за унију са папством, и заједничко становање са професорима тог Института, још више су допринели да Георгије увиди како се папизам тешко огрешио о Православну Цркву. „Ми данас имамо нову методу“, објашњавао је за време предавања професор Габриел Савицки. Затим, погледавши око себе, настави: „Да ли је ваш православни колега присутан? Није. Онда могу потпуно искрено да вам кажем. Ми смо сада за екуменски метод, и не бавимо се отвореним прозелитизмом. Ако би се, дакле, ваш православни колега једног дана појавио и рекао ми је да је он убеђени римокатолик, ја бих први одбио да га сада примим у нашу цркву. Саветовао бих га да се врати у Цариград и да се пење по лествицама хирерахије. И када се нађе на самом врху, тек тада би, по мом мишљењу, требало да постане католик са целокупним својим стадом“. Дакле, очигледно, за извесне људе у Ватикану, екуменизам је био само нови папистички метод за врбовање православних.
На конгресу у Луксембургу 1966., на коме је тема била Други Ватикански концил, Георгије је намеравао да у своме предавању јавно изнесе своје православне погледе. Тако је између осталог присутнима рекао и ово: „Што се тиче стиха из Еванђеља, да ће Христос „на апостолу Петру саградити Цркву своју“ (Мат. 16, 18), треба га тумачити у контексту, уважавајући тумачења светих Отаца који су ми хронолошки много ближи. Црква је сазидана на камену вере у Христа, а не на личности „Каменка“ – Петра. Да ли знате да је чак и у западној цркви, један Кипријан, светитељ картагински, писао у 3. веку да није само епископ римски, него сваки епископ који верно исповеда Исуса Христа као Петар, наследник светога Петра?“ Георгије је тад осетио сву дубину истине код руског теолога Хомјакова, који је рекао: „Први протестант је био папа, јер је он почео да тумачи Свето Писмо не узимајући у обзир свето Предање.“ Ове речи су наишле на осуду његових професора и колега.
Током прве године Георгије је срео у Институту једног црнокосог младића, пријатног и продорног погледа који је зрачио умношћу и дубоком духовношћу. „Који језик говориш, италијански, француски, немачки, руски? Упитао га је Георгије? „Најбоље да засад говоримо руски. Ја сам новајлија, Србин, по народности, и зовем се Бранко Савић.“ Пријатељство је спонтано успостављено. Георгије осети велику радост што има за пријатеља истинског православца, коме у будуће може поверавати своје проблеме и стрепње у вези са дубоком носталгијом која га је водила ка Православљу. Бранко га није мазио слатким речима, чак је понекад био строг према своме пријатељу.
Савић је друговао са јеромонахом, својим земљаком, оцем Кирилом Драгомировићем, који је у то време живео и Атини, где је припремао свој докторат из теологије. Упркос његовој одбојности према римокатолицизму, јеромонах Кирило обрео се једнога дана у Риму да би се поклонио светињама из доба неподељене Цркве. Његова топлина, заједно са великом строгошћу у питањима догматике, беше очаравајућа.
После две године боравка у Риму, Бранко Савић је отпутовао за Атину, где је радио на своме докторату. После неколико година и сам Бранко је рукоположен за јеромонаха и добио монашко име Антоније. Дописао је се са својим пријатељом Георгијем и његове речи су утицале на даљи развој младог Георгија. „Чему све то? Зашто бежати од онога што ти већ одавно припада? Зашто не поћи тамо где се налази твоје право духовно огњиште и пунота твога бића? Извини, оче Георије, за отвореност и искреност мојих речи, али нисам могао а да ти ово не кажем. Није се играти са вечношћу.“ Ова порука беше она последња кап која је превршила пуну чашу.
Три године проведене у граду Коману биле су од изузетне користи за Георгија. Ту се он дао на изучавање списа светих Отаца. У томе манастиру нашао је неке томове из збирке „Извори хришћанства“, и остала издања светоотачких дела на грчком и латинском, могла су се наћи у библиотеци старе богословије у Лугану.
Пролеће 1971. у Атини. Отац Антоније Србин био је ту изузетно користан и енергичан водич Георгију. Овај га је с муком следио, јер је он био у стању да га води у четири манастира на четири краја хеленске престонице, у току једног јединог дана. Ипак, једног дана дошло је до несугласице између оца Антонија и Георгија. Овај му је испричао како једна српска породица већ одавно, још пре његовог доласка у Команово, долази редовито на богослужења у унијатски манастир и да се тамо причешћује. „Али шта ти чиниш од њих? Дајући им римокатоличко причешће, ти их претвараш у римокатолике, рече о. Антоније. „Признајем да је ситуација апсурдна, али шта сам могао да урадим? Да их отерам као јеретике? Ја их не сматрам таквима, а са друге стране, у том крају он не би нашли ниједног православног свештеника. Једино код нас могу наћи црквени живот сличан њиховом предању. Признајем да није добро што их причешћујем, али не могу да их разуверим. Без те „цркве“ у Коману, они би били изгубљени за веру. Антоније и његов друг остадоше на свом. Георгије није требало да даје папско причешће тој православној породици. Том приликом један унијатски свештеник Георгије се суочио са карактеристичном непопустивошћу православног монаха.
Другом приликом, Георгије и његов домаћин попели су се на безводну камениту планину, да би обишли старца Симона, веома чувеног духовника, који је живео у манастиру на врху те планине. Отац Симон им је рекао да је велики део човенчаства залутао али благодарећи присустности „соли“ (Мат. 5, 13), то је јест неколицине праведника, већина човечанства ће се ипак спасти. „Видиш отац Симеон је већи оптимиста од тебе, рече отац Антоније. „Њему је лако да буде оптимиста, јер он није провео десет година у Риму, одбруси Георгије, што је изазвало грохотан смех код православне публике.
На Светој Гори, Георгије је срео монахе уравнотежених погледа, али и неколико либерала, као и тврдих зилота. Један игуман, који је говорио француски, повери му ово: „Патријарх Атинагора има извесне православне црте. Али он чини недопустиве ствари на екуменском плану, и због тога смо престали да га помињемо на литургији. На тај начин Црква реагује против једног јеретика патријарха.“
У лето 1972., отац Георгије почео је да се интересује за могућност преласка у Православну Цркву. Он се тада сетио јеромонаха Кирила Драгомировића, кога је упознао у Риму, и написао му је писмо. Отац Кирило је био један од најисправнијих теолога православних и најревноснији присталица ствари Цркве, кога је Георгије икада познавао. Он је се великим жаром прионуо на тај посао, чинећи све што је могао за оца Георгија. Убеђен у исправност овог прелаза, он се заузео да Георгија прими један православни епископ. Уз то му је дао неку врсту теолошке припреме за прелаз у Православље. Затим је нашао манастир за њега, где је овај могао да у миру размишља о овом свом великом кораку.
И тако, Георгије је обавестио своје пријатеље о своме наступајућем пралазу у Православну Цркву. Крајем августа месеца, стигао је са малим кофером у манастир који му је отац Кирило одредио. Налазио се у Цркви за време служења бденија пред празник Успеније Богоматере, када му је предато препоручено писмо. Био је то одговор несрећног унијатског бискупа под чијом јуридисдикцијом се налазио Георгије у току последњих година. Са једне стране тврдио је да унијатски бискупи источног обреда уживају сада наводно потпуну аутономију а са друге стране, постављао је питање да ли је Георгије обавестио о својој одлуци надлежни суд у Римској курији.
2. септембра 1972. када му је било четрдесет година, Георгије се појавио пред својим православним епископом, и почео дрхтавом руком да чита молбу за пријем у Православље. Неки су сматрали да је ово ступање оца Георгија у православну Цркву било више „прелазак“ него преобраћење. Због тога је морао у више махова „да удара песницом у сто“, доказујући супротно. Две године после ступања у Православље – био је пострижен у први степен монаштва, поставши расофорни јеромонах Гаврило. Могло би се још много тога писати о увођењу у Православље, али речи јеромонаха Кирила најбоље изражавају ово његово откриће живе вере усред невоља овога света, о којој Православље најбоље сведочи. Овај Божји човек написао је Георгију као одговор на његову молбу да буде примљен у Православље: „Крст Православља није лак, али он доноси радост спасења“.

СА ФРАНЦУСКОГ ПРЕВЕЛА И ПРИРЕДИЛА: ЈЕЛИСАВЕТА ВУЈКОВИЋ

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар

О браку и породичном животу (одломци)

Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција.
Божанствена замисао се због тога састоји у томе да брак доноси срећу, да он живот и мужа и жене чини потпунијим како нико од њих не би изгубио већ да обоје победе. Ако брак ипак не постаје срећан и не чини живот богатијим и потпунијим кривица није до саме брачне везе; кривица је до људи који су њоме сједињени.

*
**

После склапања брака прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене – према мужу. Они морају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени. Брак је сједињавање две половине у јединствену целину. Два живота су повезана у тако тесан савез да више не постоје два живота него један.
Обоје до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо оног другог.

*
**

Прва лекција коју човек треба да научи и да испуни јесте стрпљење. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозревала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији и тај живот ће се наставити у миру и спокојству.
Још једна тајна среће у породичном животу јесте пажљивост једног према другом. Муж и жена морају стално једно према другом испољавати знаке најнежније пажње и љубави. Срећа у животу састоји се од појединих минута, од ситних задовољстава која се брзо заборављају, од пољупца, осмеха, доброг погледа, срдачног комплимента и безбројних малих, али добрих мисли и искрених осећања. Љубави је такође потребан њен свакодневни хлеб.

*
**

Бојте се знака и најмањег почетка неразумевања или отуђења. Уместо да се човек уздржи он изговори глупу и неопрезну реч и ево, између два срца која су дотад била једна целина појавила се мала пукотина која се све више шири док они заувек не постану одвојени једно од другог. Рекли сте нешто несмотрено? Одмах тражите опроштај. Настао је неки неспоразум? Није важно чијом кривицом, не дозволите да то остане између вас.
Уздржавајте се од свађе. Немојте ићи на спавање тајећи у себи осећање гнева. У породичном животу не сме бити места за гордост. Никада не треба хранити своје осећање увређене гордости и скрупулозно мерити ко мора да тражи опроштај. Они који истински воле не смеју да се баве таквом казуистиком, они су увек спремни и да уступе и да се извине.

*
**

У љубави је потребна нарочитаделикатност. Човек може да буде искрен и одан, а да ипак у његовим речима и поступцима недостаје она нежност која тако плени срца. Ево савета: немојте показивати своје лоше расположење и увређена осећања, не говорите гневно, не поступајте лоше. Ниједна жена на свету неће толико патити због оштрих или непромишљених речи које су излетеле из ваших уста као ваша сопствена жена. А највише од свега се бојте да растужите управо њу. Љубав ти не даје право да се понашаш грубо према ономе кога волиш. Што су приснији односи тим је болније срцу од погледа, геста или речи које се изговоре у нервози или су једноставно непромишљене.

*
**

Ако је снага мушкарца у знању снага жене је у мекоћи. Небо увек благосиља дом жене која живи ради добра. Одана жена има потпуно поверење у мужа. Она од њега ништа не крије. Не слуша речи усхићености других мушкараца које не може њему да исприча. Она му поверава свако своје осећање, наду и жељу, сваку радост или муку. Када се осећа разочараном или увређеном она може да доживи искушење да о својој патњи исприча блиским пријатељима. Нема ничег погубнијег како по њене сопствене интересе тако ни по поновно успостављање мира и среће у њеном дому. Недаће на које се жали другима остају као незацељене ране. Мудра жена никоме неће поверити своју тајну несрећу осим своме мужу, јер једино он стрпљењем и љубављу може да изглади све размирице и несугласице.
Љубав у жени открива много тога што не виде очи са стране. На њене недостатке она баца вео и преображава чак и њене најпростије црте.

*
**

Још један важан елеменат у породичном животу јесу односи међусобне љубави; не просто љубави него култивисане љубави у свакодневном животу породице, испољавање љубави у речима и поступцима. Љубазност у кући, не формална него искрена и природна. Радост и срећа су деци потребни исто онолико колико је биљкама потребан ваздух и сунчева светлост.
Најбогатије наследство које родитељи могу да оставе деци јесте срећно детињство с нежним успоменама на оца и мајку. Оно ће осветлити будуће дане, чуваће их од искушења и помоћи ће им у суровој свакодневици живота када деца напусте родитељски кров.

*
**

Без чистоте је немогуће замислити истинску женственост. Чак и у овом свету огрезлом у греховима и пороцима могуће је сачувати ову свету чистоту. „Видео сам љиљан како плива у црној блатњавој води. Све унаоколо је иструлило, а љиљан је остао чист као анђеоска одежда. У тамној бари заталаса се вода, љиљан се заљуља, али се на њему није појавила ниједна мрља“. Тако да чак и у нашем неморалном свету млада жена може да сачува своју душу неокаљаном зрачећи светом несебичном љубављу. Срце младог човека мора да ликује ако он има лепу племениту сестру која има поверења у њега и која га сматра својим заштитником, саветником и другом. А сестра мора да се радује ако је брат постао снажан мушкарац који је способан да је заштити од животних бура. Између брата и сестре мора да влада дубоко, снажно и блиско пријатељство и они морају имати поверења једно у друго. Нека се између њих испрече мора и континенти – њихова љубав увек треба да остане одана, снажна и верна. Живот је превише кратак да бисмо га трошили на борбу и свађе, нарочито у светом кругу породице.

*
**

У таквом дому могу се васпитавати само лепота и доброта карактера. Једна од несрећа нашег доба је то што су тихе породичне вечери потиснуте пословима, забавама и изласцима у друштво.

 

СВЕТА ЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА ФЈОДОРВНА (РОМАНОВ)

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар

Дан вере и наде

ЕКСКЛУЗИВНО!

Драга децо моја, синови и кћери Мајке Србије,
На данашњи велики празник школски дошао сам међу вас да вас поздравим прво, а друго, да вам честитам завршену школску годину и постигнути успех! За овај успех ви имате да захвалите својим учитељима и наставницама, који су уложили труда и љубави око вас и ја им захваљујем у име Отаџбине што су ми спремили нову генерацију, нову младу Србију.
Многи ме питају где је та Нова Србија. А ја им кажем, нека дођу овде међу вас, да вас виде, међу дивну средњошколску омладину, нашу дику и понос, па ће у њој видети Нову Србију, Младу Србију.
Ви сте, децо моја, весници новога доба, срећнијег српског доба, које се рађа из мука и невоља српског народа, из његових страдања и његове патње. Кад вас гледам тако сврстане, све заједно, један поред другог, брат уз брата, сестра уз сестру, везани оном дивном племенитом и великом љубављу према мајци Србији, моја нада и вера у срећнију будућност српског народа и велика је и јака и бесконачна.
Година је дана од нашег првог виђења. Ја видим да сте порасли, крупнији, јачи и снажнији. Ви сте убеђени сами у себе, у срећу нашу. Исто тако и мајка Србија за ову годину дана ојачала је, чувенија је, поштованија и виђенија. Поред осталог, она има томе да захвали и вашој великој љубави према њој, што сте је носили на души и на срцу, а хвала вам што сте послушали и мој савет и глас ваших великих дедова и прадедова, да будете и да останете Срби, само Срби, велики Срби.
Гледајући вас тако, како сте заменили перо и књигу са ашовом и мотиком, ја видим у томе знак да ви са вашим младим рукама и са племенитим и ватреним српским срцем хоћете да помогнете мајци Србији, да се исцели, да преболи дубоке и предубоке ране њене. Тако наоружани ашовима и мотикама, о, како велики изгледате у очима свих поштених и честитих људи, у очима свих поштених Срба, јер волите рад, јер волите мајку Србију.
Децо моја, један народ је јак, један народ има будућности не само када има једну своју омладину духовно и интелектуално васпитану, него када има једну своју омладину физички здраву. Ви сви знате ону стару римску пословицу која каже: „Само у здравом телу је здрав дух“. Ви морате имати и физичко васпитање поред духовног. Морате у обиљу овога ваздуха, у светлости, у сјају сунца, у раду добити животну снагу, животну енергију, веселост и радост да савладате све тешкоће данашњег живота за будући живот. Само кроз такав живот, кроз такву духовну снагу, кроз такву физичку снагу ви ћете наћи онај пут историјски, српски, у служби народа и Отаџбине. Само ћете тако и онда бити достојни потомци и Милоша и Марка, и Косовке девојке и Мајке Југовића.
Децо моја, синови и кћери Отаџбине, нека у вашим младим грудима куца увек оно велико племенито јуначко срце српског народа, које нас је очувало од памтивека до данашњег дана.
Волите ову несрећну и много напаћену земљу, мајку Србију, волите је и живите за њу. Нека у вашим грудима бди онај снажни отпорни дух српског народа, који ће вам увек показати прави пут, народни пут, са кога нећете залутати.
Децо моја, ви ме гледате вашим бистрим и паметним очима и питате ме како ћемо да преживимо ове тешке ратне дане. Слушајте ме, наш је спас једино у даноноћном раду, у узорном реду, у гвозденој дисциплини, у вољној послушности, у самопрегоревању и самоодрицању, у ничим непомућеној српској братској и сестринској љубави.
Ето, ту је наш спас. Ето, то је наша будућност. У томе не сме бити ни сумње ни двојбе. Децо моја, нека вам ове моје речи послуже као путоказ за ваш будући живот и рад на добро српског народа и Отаџбине.
У то име ја вас поздрављам. Нека сте ми живи и здрави, нека будете ваљани, добри и срећни, на дику и понос мајке Србије и на част ваших добрих родитеља. Живели моја децо, живела мајка Србија.

ГЕНЕРАЛ МИЛАН Ђ. НЕДИЋ

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар

Хероина Дарја Александрова (2)

После неколико дана, чули смо, да је Дарја одатле отишла на Гучево, где је од аустријске гранате погинула, но кога дана и код које јединице нисмо сазнали.
Изнео сам све што знам о овој великој Рускињи и остаје ми само још да наведем изводе из званичних релација у којима је њена храброст истакнута:
Командант Дринског Коњичког дивизиона II позива, у својој релацији под О. Бр. 194 од 10 септембра 1914. године о борбама 31. августа, 1. и 2. септембра 1914. године код аде Курјачице, поменуо је Дарју овим речима: „Као заступник Команданта одсека нарочито морам по дужности истаћи ретко пожртвовање, храброст и најсавесније вршење своје дужности према рањеницима за све време борбе и дању и ноћу, врло често у киши куршума непосредно иза I борбеног реда – добровољне милосрдне сестре Дарје Александровне из Петрограда, која је сама лично превила преко 120 рањеника.
За све своје заслуге, милосрдна сестра Александровна заслужује највеће ратно одликовање.”
А у релацији команда десног одсека (О. бр. 1205 V пешадијског пука II позива од 5. фебруара 1915. године) стоји за Дарју ово:
„Нарочито истичем случај особите енергије, храбрости, пожртвовања и осећања према рањеницима милосрдне сестре Дарје Александровне из Петрограда, која је од 1. септембра у јутру па до часа повлаче непосредно позади стрељачког строја и дању и ноћу превијала рањенике на отвореном простору и без икаквог заклона. Само 1. септембра по подне ова милосрдна сестра превила је 90 наших рањеника.“
Неустрашивој сестри нашој, кћери царске Русије, нека је светао и вечан помен међу Србима! Слава Дарји Александровној!“
*
Дарја Алексанровна је погинула на Гучеву у рану јесен 1914. године. Пуних 55 дана успевала је српска војска да задржи неупоредиво бројнију и боље наоружану аусто-угарску војску на падинама Гучева. Ровови непријатеља били су удаљени свега десетак метара. Гинуло се у непрекидним јуришима и контранападима, од артиљеријске и ракетне ватре, од болести и глади. У рововима и земуницама, под земљом, скоро два месеца издржала је српска војска. Често су им снагу давали гуслари певајући јуначке песме. На истуреном положају коте 708 Еминове воде, међу борцима VI прекобројног пука био је гуслар Перун Перуновић. Гуслао је у рову у тренуцима нејжешће битке. Његов глас и крик гусала мешао се са пушчаном паљбом. Нестваран призор и јунаштво. Дарја је превијала рањенике прелазећи из рова у ров. Изгледало је као да је метак неће. Оно мало завоја што је имала користила је само за најтеже рањенике, а доброту и милосрдност давала је свима. А онда је непријатељска граната убила болничарку Дарју Алексадровну. Сахрањена је у заједничкој костурници аустроугарских и српских војника на Гучеву. Народ Јадра је 1929. године подигао споменик изгинулим јунацима на коме су уклесани стихови:
„Благо оном ко довијека живи
Имао се рашта и родити.“

 

Крај

ЗОРАН ТЕШИЋ

 

Дарја Александровна


Бој се бије, срца горе жива
Дршће искра у блиставом оку
На Гучеву црну и високу
Дрином изнад зазлателих њива
Бол врхуни и бол се прелива
Тешким муком, претећким јауком
А Дарја нас помилује руком
Ране веће и тежи и жали
„Кад би знали Руси, кад би знали…“

Прска земља и небо се цепа
Док у ватри Дарја стоји смело
И рањену кад привије чело
Шапат чује: „Хвала душо лепа!“
Сестро драга из пространих степа
Друго нежна из крви и бола
Ране наше, ране без пребола
И ти паде где су и сви пали
„Кад би знали Руси, кад би знали…“

Сад Гучевом у вечери касне
Кад се распе злато у месеца
Сама Дарја по горама јеца
Туже, туже, јадованке гласне
Док вечерња зубља не угасне
Нигде јава са ведрих висина
Слукти само заробљена Дрина
И разбоји пусти не остали!
„Кад би знали Руси, кад би знали…“

 

НАРОДНА ПЕСМА

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар

Капела Св. цару Николају

После бољшевичке револуције у избеглиштву се нашло поред великог броја присталица монархије и велики број руских архијереја и свештенства Московске патријаршије. Митрополит Антоније (Храповицки), који се у време кримске евакуације нашао у Цариграду, основао је тамо са другим избеглим архијерејима привремену Високу црквену управу, да би потом од патријарха српског Димитрија (Павловића) добио позив да дође у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве на челу са патријархом Димитријем учинио је тада дело без преседана у дотадашњој историји Цркве, дозволивши да на територији сопствене јурисдикције самостално постојање и унутрашњу управу овог дела Руске цркве. У Сремским Карловцима, године 1921, одржан је такозвани „Синод у изгнанству“ или „Карловачки Синод“, где су избегли руски архијереји установили привремени Синод, признали јурисдикцију московског патријарха Тихона и изабрали и поставили председника Синода, Митрополита кијевског и галицког Антонија (Храповицког).

Избегли Руси су се настанили заједно са својим архијерејима и свештенством највише на територији Војводине, у већим градовима и местима Срема, Бачке и Баната, где су наставили свој духовани и световни живот.

Велика и јака руска емиграција настанила се у Панчеву, месту неделако од Београда, и у околним банатским селима. Одмах након оснивања Санаторијума у Панчеву, руска емиграција од својих средстава уређују и цркву, у самој згради Санаторијума. Капела је била посвећена Св. Николају Мирликијском, а велики ктитор је био доктор Левицки, а Синод је поставио протојереја Петра Голубјатникова за свештенослужитеља.

У Панчеву су између два рата у канонске посете долазили у више наврата, митрополит Антоније (Храповицки), митрополит Анастасије (Грибановски), архиепископ Гермоген  и епископ курски Теофан, који је Панчеву донео чудотворну икону Богородице Корено-Курске, познатију као „Знамење“ на поклоњење. Такође у Панчеву је живео до свог упокојења Архиепископ чељабински и новотроицки Гаврил (Чепур).

На месном гробљу у Панчеву сахрањено је на стотине Руса, тачније око 1 100 руских емиграната, тако да се почетком тридесетих година прошлог века, јавила потреба за подизање руског храма. Године 1930, оформљена је Одбор за изградњу руске Спомен – капеле Св. Цару мученику Николају II Романову. Високи покровитељ Одбора за изградњу Спомен – капеле био је Његова Светост патријарх српски Варнава (Росић), а почасни члан Митрополит Антоније(Храповицки). Одбор је прихватио пројекат руског архитекте Ивана Афанасијевича Рике, из Београда. Архитекта Иван Афанасијевич Рик, рођен је 1888. године у Полтави, дипломирао је на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду. Године 1940. заједно са својим блиским сарадником и пријатељем В.Ф. Баумгартеном пројектује Хипотекарну банку у Панчеву, као и многе друге зграде у Краљевини Југославији.

Године 1934. Одбор за изградњу Спомен – капеле Св. цара мученика Николаја, штампа Руско – југословенски алманах, који је уредио проф. др Владимир Мошин, „у нади да ће сваки његов примерак послужити као цигла са градњу овог храма“. Исте године, Сенат града Панчева одбрио је Одбору за подизање ове спомен – капеле новчану помоћ од 10.000 динара. Одбор је имао такође велику подршку Српске православне Епархије банатке као и њеног првог архијереја Епископа др Георгија (Летића).

Нажалост, иако великим трудом и скромним новчаним донацијама, Спомен – капела Св. Цару мученику Николају II Романову у Панчеву, никада није сазидана. Данас је од свега сачуван само цртеж планираног спољашњег изгледа капеле. Захваљујући госпођи Несиби Палибрк – Секулић из Панчева, и њеном веома важном делу Руске избеглице у Панчеву 1919 – 1941. јавност нашег доба сазнала је о великој љубави Руског и Српског народа које је требало да се уједини у делу Спомен – капеле Св. Цару мученику Николају II Романову у Панчеву.

 

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

5. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар

Толстојев гроф Вронски у Србији

Генерације и генерације Срба читале су дела маесталног руског писца Лава Николаљевича Толстоја. Ретко ко није прочитао његово најпознатије дело „Ана Карењина“. Ипак за највећу везу између овог романа и Србије зна мали број људи.
У срцу Србије, неколико километара од Алексинца налази се село Горњи Адровац у којем се налази црква Свете Тројице, у народу познатија као „руска црква“. У њеној порти налази се спомен обележје погунулог руског пуковника Николаја Рајевског. Све би то било прилично једноставно, ако би се превидела чињеница да је пуковник Рајевски Толстоју послужио као инспирација за лик грофа Вронског у делу „Ана Карењина“.
Николај III Рајевски потиче из угледне руске породице. Његов деда Николај I Рајевски прослављени је херој рата против Наполеона, кога је Толстој описао у свом делу „Рат и мир“. Бака Николаја Рајевског је унука чувеног руског научника Ломоносова по коме Московски Универзитет и данас носи име. Николај Рајевски је студирао Физичко-математички факултет у Москви, али га је више занимала војничка каријера, као и његовог деду. Говорио је немачки, француски, енглески и српски језик. Занимала га је историја, а посебно она словенских народа.
Војну каријеру је започео у Гардијском пуку, да би потом отишао на ратиште у Узбекистан. Године 1876. долази у Србија са руским добровољцима и учествује у српско-турском рату. Распоређен је на прву линију фронта Алексиначког ратишта.
Те године на Алексиначком ратишту гине се на обе стране. Српско руководство је уверено да ће исход овога рата одлучити судбину Србије. Турци имају бројчанију војску, али је морал код српских војника много већи. Средишња битка је била 20. августа 1876. године. Турски војници гађају српске положаје артиљеријским оружјем и усмрћују доста српских војника. Међу њима је и пуковник Рајевски. По предању последње речи пред бој су му биле: „Ако погинем, тело ми пренесите у Русији, а срце оставите у Србији“.
Војници га сахрањују у оближњем манастиру Светог Романа, да би доције његова мајка Ана Михајлова тело пренела у Русију. Постоји предање да му је срце остало сахрањено у манастиру Св. Романа. Занимљив је податак да је преносу тела пуковника Рајевског присуствовао и сам кнез Милан Обреновић. Мајка је његово тело сахранила у селу Рузмовска у Украјини.
Убрзо на месту погибије Рајевског, грофица Марија Рајевска сестра Николајевог брата Михаила, подиже цркву Свете Тројице, која је идентична копија цркве из Украјине у којој је Николај крштен. Земљиште за цркву од околних житеља купила је краљица Наталија Обреновић. Фрескописана је са ликовима српских и руских светитеља од којих се истичу фреске Св. Александра Невског и Св. Саве. Поред цркве је спомен обележје на коме пише: „Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе на овом месту 20. августа 1876. године.“ Поред цркве подигнута је школа и посађен дрворед са липама.
Лик Николаја Рајевског и његов живот инспирисао је многе уметнике. Њему у част познати руски композитор Петар Иљич Чајковски је написао „Српско-руски марш. Толстоју је као инспирација за ликове Ане Карењине и грофа Вронског послужио пуковник Николај Рајевски.
За време комунистичке власти у Србији прича о грофу Рајевском је забрањена, а црква је била затворена. Прву литургију после 1945. године служио је покојни патријарх Павле са руским свештенством. Литургији су присуствовале угледне званице из Србије и Русије, као и потомци породице Рајевски. Том приликом патријарх Павле је рекао: „Ми смо захвални Русији која је одгајила хероја који је погинуо за нашу слободу, слободу своје браће по вери и крви“.
И дан-данас поред спомен места погибије пуковника Рајевског млади остављају руже као спомен на трагичну љубав Николаја Рајевског (грофа Вронског) и Ане Карењине. Службе Божије се у овом храму обављају неколико пута годишње.

ИВАН ГРБИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | 3 коментара

Државни сабори у доба Стефана Немање

Српски државни сабори у средњем веку

 

Услед недостатка извора, о српским државним саборима у средњем веку, мало се зна, а до писања Николе Радојчића нису завређивали посебну пажњу у литератури. Важност сабора у средњем веку први је истакао писац лажне повеље краља Милутина манастиру Хиландар, за село Уљаре. Мавро Орбин, у својој штампаној историји Словена 1601, није им придавао већу пажњу. Гроф Ђорђе Бранковић их је у својим Славеносрпским хроникама спомињао, али их није посебно истицао. Он је као владар стајао насупрот сабора, па му није било у интересу да повећава значај ове институције у средњем веку. Ни у модерној историографији XIX и с почетка XX века није било сагласности око изгледа српских средњовековних сабора, којима су неки давали сталешки карактер иако у Србији тог доба организованих сталежа није било. Неки аутори су сматрали да се домаћим изворима о српским саборима не може веровати, јер су они напросто могли бити пресликани из византијских церемонијала.
Упркос томе, неколико државних сабора у средњем веку, попут државног сабора у Расу 1196. на којем се Немања одрекао престола, сабора приликом крунисања Стефана Првовенчаног 1217., сабора у Дежеву 1282. на којем се Драгутин одрекао престола у корист Милутина, или сабора у Скопљу 1346. на којем је Стефан Душан крунисан за цара, познати и су и људима који нису стручни историчари.
Не постоје извори који нам потврђују да је Стефан Немања на сабору изабран великог жупана. Међутим, може се претпоставити да је на сабору био бар званично признат за великог жупана., пошто се у случајевима када се мења уобичајни редослед наслеђивања, углед владара повећава ако га призна државни сабор. Такође, не постоје извори о евентуалним саборима на којима се потврђивала промена спољне политике или измене унутрашњег уређења, чега је свакако било за време Немањине владавине. Таквих сабора је могло бити, али не обавезно, пошто у државама на том степену развоја није било тачно утврђено поводом којих питања владар мора да се консултује са властелом, а поводом којих не.

 

Државни сабор на којeм је осуђено деловање богумила

 

Први државни сабор у Рашкој за који постоји сведочанство извора, одржао се у време Стефана Немање, а поводом појаве богумилског покрета у земљи. Он је уједно био и државни и црквени, с обзиром да у то време није постојала јасна разлика између црквених и државних овлашћења. Једини писани извор којим нам о њему сведочи јесте житије св. Симеона од Стефана Првовенчаног. У њему се наводи да је Немања, након што је од својих војних старешина чуо да су се у земљи појавили богумили, одмах сазвао сабор код цркве светих апостола Петра и Павла у Расу, на који је позвао рашког епископа Јевтимија, представнике цркве, као и представнике мале и велике властеле. Стефан Првовенчани не наводи годину у којој се сабор одржао, али се на основу тока излагања може закључити да је сабор одржан после битке код Пантина, а пре смрти Манојла Комнина 1180. С обзиром да сарадња са епископом Јевтимијем искључује ратне године, а такве су углавном биле до 1172. и Немањиног пораза и потчињавања цару Манојлу, претпоставља се да је државни сабор одржан између 1172. и 1180.
На сабору је сведочила једна властелинка православне вере, али удата за јеретика. Када је испричала како та вера изгледа у пракси, додатно је подстакла све окупљене на мржњу према јеретицима. Њено обраћање Стефану Немањи, у којем она од њега тражи „да порази крстом нечастиве непријатеље и да им покаже моћ његове вере“, одражава средњовековно схватање да је владарева дужност и обавеза да брани чистоту вере. Немања се консултовао са епископом и осталим окупљенима, а затим донео одлуку да се бори против јереси. Уследио је врло оштар прогон јеретика, спаљиване су њихове књиге, неки су побегли у Босну и нашли уточиште код Бана Кулина, а неки су остали у Рашкој, с тим што су веру морали исповедати притајено. Овај сабор је тиме ударио темељ тесне сарадње државе и цркве која ће бити карактеристична за целу немањићку епоху.
Опис Стефана Првовенчаног, може нам открити неке битне одлике ове институције у то време. Владар сазива сабор, одређује теме о којима се расправља и руководи радом сабора. Он такође доноси коначну одлуку, док окупљено свештенство и властела који дају сагласност тој одлуци, имају више саветодавну улогу. Овакву тезу потврђује нам и чињеница да ни на западу у то доба учесници нису имали много утицаја на оваквим саборима, док је у Византији њихова улога била још мања.²
Овај сабор је касније посведочен и у фреском сликарству XIII века, а по важности је сврставан у ранг васељенских сабора. Насликан је у припрати манастира Сопоћани око 1265, у цркви Св. Ахилаја у Ариљу 1296, а касније и у Пећи. Посебно пуно полемике изазвала је слика Немањиног сабора у цркви Св. Ахилаја у Ариљу. На њој се у средини налази Немања, у владарској одећи и са круном на глави, означен као „краљ“, а са његове леве и десне стране по један епископ, сваки окренут владару. У доњој половини слике налазе се две одвојене групе свештених лица. Лева група сачињена од пет архијереја је означена као „свети правоверници“, а десна сачињена од дванаест црквених великодостојника који се одећом разликују од „ правоверника“, означена је као „полуверници“. Утврђено је да се тим термином у Душановом законику називају католици, а сумњу је додатно подстакла чињеница да Стефан Првовенчани у свом делу користи искључиво термин јеретици, не наводећи о којим јеретицима је реч.³ Међутим, прогон католика би био противречан свим осталим изворима који сведоче о односу Немање према католицима и папи, а противречио би и самом Стефану Првовенчаном који наводи да је Немања „искоренио ту проклету веру“, иако је у приморским крајевима Рашке државе било и тада а и касније већинско католичко становништво. Прави разлог зашто је сликар у Ариљу представио Немању као борца против католика, лежи у тадашњим политичко-верским околностима. Наиме, након Лионске уније 1274. и њеног неприхватања у народу и касније пропасти, све су веће тензије између католичке и православне цркве, а самим тим и српске архиепископије, као њене најзападније испоставе. Српска црква није се мирила са унијом, а фреска из Ариља о томе најбоље сведочи.

 

Државни сабор на којем се Немања повукао са престола

 

Други и последњи сабор из времена Стефана Немање, о којем сведоче извори, такође је одржан у Расу, уз цркву Св. апостола Петра и Павла 1196. Та црква била је седиште рашког епископа, а била је и црквено средиште Србије, све до оснивања аутокефалне Архиепископије 1219. Овај важан сабор забележили су у својим житијима оца Немањини синови Сава и Стефан, а нешто касније у житијима Светог Саве Доментијан и Теодосије.
Сабору су, како сведочи Стефан Првовенчани, присуствовали чланови породице, рашки епископ Калиник, крупнија и ситнија властела, кнезови, војводе и војници. Свети Сава то потврђује и притом наглашава да је Немања сам донео одлуку да се одрекне престола и повуче у манастир, а о томе је само обавестио сабор. Онда је одредио свог средњег сина Стефана за наследника и затим га „посадио на престо“, венчао га владарским венцом и благословио. Притом му је поручио да „буде блага срца према повереном народу, да се стара о црквама и о њиховим служитељима“.⁴ Потом је најстаријег сина Вукана такође благословио и одредио за великог кнеза. Вукан је добио на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу, али је био подређен брату Стефану, као великом жупану. По Светом Сави, дакле Немања је сазвао сабор како би обавестио окупљене о свом повлачењу и како би одредио свог сина, у то време зета византијског цара, за наследника на престолу. Он је тиме, по његовим речима, вршио и Божију и своју вољу са рашким престолом.
Овом Савином извештају неке нове информације додаје Теодосије у његовом делу Житије Светог Саве. Он је сабор описао као „велики савет“, а Немањин позив учесницима на њега била је заповест. Дакле присуство на сабору позванима није била само част, него и обавеза. Немања је затим хвалио окупљене како су му били покорни и одани а замолио их је да такви буду и према његовом сину. Учесници су се поклонили пред новим владаром и пожелели му дуго владање. Чин проскинезе је преузет од Византије, иако је овај обичај настао још у старовековним источњачким државама. У смањивању улоге сабора најдаље је отишао Доментијан, који у животопису Стефана Немање уопште не спомиње сабор приликом повлачења Немање и постављања на престо Стефана Првовенчаног. У његовом житију Светог Саве, међутим, наводи се да је Немања сазвао сабор, али тек после предаје престола сину Стефану, а на сабору је обављено само даривање и чашћење окупљених, а затим сиротиње и болесних. Одмах после овога Доментијан прелази на монашење Немање и његове жене Ане у цркви светих апостола Петра и Павла. Ипак, у науци се верује да Немања није сазивао два сабора у кратком периоду, већ да се ради о истом сабору који је Доментијан из неког разлога хронолошки померио.
Сигурно је да писцима житија Стефана Немање и Светог Саве није било у интересу да увећавају и наглашавају значај сабора и његових учесника, међутим, ипак не треба сумњати да је њихова улога била заиста мала и више симболична него реална, јер је у том степену развитка српске државе опадала моћ великаша, а уздизала се моћ владара.
И овај сабор је нашао своје место у српском средњовековном сликарству, а његово најчувеније представљање се налази у капели краља Драгутина у Ђурђевим Ступовима, која је осликана око 1282/83. године. На источном пољу капеле, троугаоног облика, приказане су три личности које седе на својим престолима. У средини се налази Стефан Првовенчани, дуге браде у владарској одећи, али без круне на глави. Због испраности слике остаје нејасно да ли је на глави имао севастократорски венац или неко друго владарско обележје. Са његове леве стране насликан је стари и оседели Стефан Немања, представљен као монах, који у левој руци држи владарску акакију, док десном руком указује на сина. Десно од Стефана Првовенчаног је епископ, вероватно Калиник, који благосиља новог владара. Горњи део слике је потпуно уништен, али се ипак може закључити да се ради о сабору у Расу из 1196.⁵
Немања је на слици представљен као монах, вероватно због начина на који је сабор приказан у Житију Св. Симеона од Стефана Првовенчаног, у коме се наводи да је Немања одмах после предавања престола сину, узео монашки образ. Сликар је фресци хтео дати симболичан карактер, на рачун историјске истине. Закључак
Нема података о томе да ли су и Немањини претходници на Рашком престолу сазивали саборе, али сигурно је да су Немањини државни сабори одредили правац даљем развоју те институције у средњем веку. На саборима се расправљало о најважнијим питањима у земљи, почев од избора владара, преко унутрашње и спољне политике, до избора поглавара Српске цркве и оснивања епископија и манастира. Касније је сабор имао и законодавну делатност, а временом се и његова улога мењала, па је у вези неких питања договор владара са властелом постао неопходан ради успешног функционисања државе. Нешто више од сто педесет година након Немањиног повлачења, Србија ће добити први законик и достићи врхунац у свом друштвено-управном развитку, а темељ том развитку поставили су између осталог и први Рашки сабори Стефана Немање.

 

Извори:
Ј. Калић, Европа и Срби, стр. 189.
2Н. Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Београд, 1940, стр 67.
3В. Ђурић, „Историјске композиције у српском сликарству средњег века“, Зборник радова Византолошког института 10, стр 137.
4 Н. Радојчић, оп. цит., стр 69.
5В. Ђурић, оп. цит., стр 131.

 

ИГОР ВУКАДИНОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар

Издаја за неупућене-Јудин пољубац

Издаја је неизбежно зло, које прати човека, породицу, народ, државу, од колевке па до гроба, од процвата до заласка. По дијалектичком закону о јединству супротности, издаја је фатална сенка љубави, пријатељства, политичког и професионалног живота. Издајник пости од истине. Издаја је горка судбинска чаша. Понекад издајемо сами себе (пример апостола Петра), кад издамо ближњег. Без зла издаје, не бисмо могли да ценимо добро верности.
Издаја може бити лака либерална инфекција, идеолошка вироза, или пак, демократски грип, вирусног порекла, који се преноси скупшинским путем, округлим столовима, преко коалиција, кулоара, резолуција, митинга, гласања, невладиних организација, регионалне сарадње, отцепљења, судских трибунала, међународних конференција, тв дуела, парада, маршева,…
Издаја је понекад препредени сан о бољем животу, (леба без мотике), који води преко жртвовања ближњег. Издаја је кап отрова, која трује живот, од појединца, до државе.
Вук Бранковић, Лазарева сумња у Милоша, Милошева издаја кума Карађорђа, официрска издаја краља Александра Обреновића, издаја ђенерала Драже, Ранковић, Јованка, Тито, аутономаши, Слоба, Стамболић, Ћинђић, Коштуница, Вук и Шешељ, наша војна и политичка репрезентација у Хагу, свеопшта најновија издаја свих и свега, и потпуни раскол српских земаља и народа-ево вертикале историјске издајничке традиције и трагедије васколиког Српства.
Издаја је увек одвајање од више, дубље, животне, историјске идеје, раскол, који се оправдава „опортунистичким, практичним“ разлозима, ситничарским егоистичим наклапањима. Издајник воли да мудрује против канона, унутрашње духовне дисциплине, он је макар полулиберални јеретик, јер зна тајне разлоге за своју издају, које неће да открије обичним смртницима, „непосвећеним“. Издајник се често осећа као припадник елите, он је „изабран“, иако често носи маску покорности. Он је дволична Змија у недрима. Историја човечанства, Адамов пад, почео је издајом Творца, неблагословеним стицањем знања. Неко ће рећи, без издаје и лажи, као покретачке силе, не би било такозваног прогреса.
Мотив издаје је скоро централна тема и окосница свих светских епова, митова, али и реалних епохалних битака, победа и пораза. Кроз издају спознајемо сопствену слабост и пролазност света. Издаја нас учи мудрости, трпљењу и смирењу. Њен мач нас пробада болно, али кроз ту рану исцељује се наша наивност. Стратегија и тактика издајника увек је везана за лаж, илузију, маскирање, дволичност. Понекад је издајник прагматичан, у име меркантилних циљева окреће леђа породици, пријатељу, народу и тактички бира, лепшу жену, тјопљенкое местечко, што кажу Руси….
Издаја је увек повезана са лукавством. Постоји тајанствени однос између издајника и изданог. Сигурно је да завист, гордост и похлепа као жиг стоје на издајнику, који жели да нашкоди ономе којег издаје. Понекад, издајник из клупка садомазохистичких инстинката, издаје из чистог задовољства.Чему нас уче издајници и издаја? Много чему, без обзира да ли се ради о сировој примитивној или рафинираној, издаја је увек препредена. Скоро да нема човека чији се животни брод није насукао на лукавство и издају лажних пријатеља, колега, породице!
Издајник је са једне стране слаб, његова малецна снага је само у спремности на издају. Она може бити мало дипломатско лукавство, које нараста као грудва снега, у чисту заверу, закулисну интригу. Издаја не зна за границе. Издајник неће или не може да схвати ништа осим свог сопственог интереса.
Пред нама је велика глобална издаја, тотални стриптиз тајних служби, инфекција се шири кроз медије. Зар су наши преци побеђивали, градили и бранили државу, стварали културу, страдали, да би наши еврољупци организовали поносне параде, са трулим задахом европејства, који је свети владика Николај тако прецизно детектовао.
Товариш Стаљин је говорио: Све у Сибир! Неки кажу да је био Бич Божији, а неки се за њега моле као за Раба Божијег. У сваком случају, стрељао је као издајнике сву браћу и сестре, својих жена, прве, друге, и треће, невенчане, Розе Каганович!
Сећамо се Злих духова, Бесова, Достојевског. Ту је описана читава галерија револуционера, то јест издајника Цркве и Империје, који су као терористи убијали све одреда. Издајници (маскирани као револуционари свих боја, либерали, демократе) обећавају рај. На жалост, он обичним нормалним људима изгледа као пакао.
На пример, Лењин је оптуживао царски режим за суровост и демагошки обећавао укидање смртне казне у новој револуционарној Русији. Као издајник, у немачком блиндираном вагону, стигао је у Питер, и даље је све познато. Потписујући сепаратни мир са Немачком, починио је велеиздају! Затим је његова ЧЕКА за три године побила више људи него Романови за 300 година!
Тема издаје је непресушна. На пример, многи су се чудили кад је Врховни Совјет спустио на 14, па на 12 година, границу кривичне одговорности. У кажњеничким колонијама малолетне су стрељали без милости! Оправдавали су се следећим аргументима: Научно је доказано да су социјални услови споредни, кад је реч о тешким злочинима. Све је у генима. И издаја, на пример. Шта урадити са дечком који на души има 3 убиства? То се не лечи. Може да се изолује, али крај је увек исти; или ће он некога да убије, или ће њега да убију.И док су у царско време разликовали политичке од обичних криминалаца, у совјетско време све су стрпали у исти кош!
Иза сваке издаје, као уосталом, и било којег криминала, крије се одређени психички комлекс. На пример, у истој совјетској ћелији седели су пироман, који подмеће пожаре, и издајник, петоколонаш, који је прво био револуционар, бунио се против царске власти, постао власт, и опет, препредено, као трули декадентни интелектуалац раздувава неку револуционарну јерес, есерство, или троцкизам, итд!!! У техничком смислу, пироман бандит је и први, примитивни, који наноси материјалну штету држави, а још већу наноси издајник, који шири идеолошки, политички (у српском случају) пожар! Дени де Ружмон каже да је ђаво пета колона свих времена и свих народа! А совјетска пословица: Важно да је човек ту, а параграф ће се већ наћи.
Харвардски универзитет позабавио се 1949. године комплексом латентне педерастије Лењина, који се бави аритметиком издаје. Пројекат је био строго поверљив, у почетку. Реч је о глобалном медијско-идеолошко-психолошком рату против Источног блока, то јест, демократизацијом совјетских народа кроз Глас Америке, Слободну Европу. Као резултат радио радионица, ширења „слободе“, „људских права“, појавио се дисидентски покрет, либерална пета колона, подигнута на светски медијски пиједестал, крозгомилу нобеловских награда хавелима и другим ванземаљцима, које је штампала париска Имка. Ништа необично. На први поглед. Прво је Запад однеговао издајнике Царске Русије, професионалне интернационалисте револуционаре, Троцке, Лењине Бланке, и екипу, убацио их у руску позадину, помогао стварању совјета, а онда деци и унуцима тих троцкиста и лењинаца дао дисиденски статус, славу, академске положаје, да преко радио таласа позивају на нову демократску револуцију, то јест бунт, издају.
Исти механизам може да се прати и на нашем примеру, Запад је створио Југославију, а затим разорио, уз помоћ сличног медијско-идеолошког пројекта, синхронизујући спољашњу дипломатску, војну и економску субверзију, маскирану демократским фразама, са подстицањем издаје, на свим нивоима, у вертикали власти, у циљу демонтаже државе.

РАДМИЛА ВОЈНОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Оставите коментар