„Глас са Цера“-двадесети број

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази двадесети броj „Гласа са Цера“. Овај број је тематски посвећен односу човека и природе. Не заборавите да шаљете коментаре на наше текстове јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Све текстове из овог броја можете пронаћи у категорији број 20 или прегледајући претходне уносе. Часопис можете поручити телефоном на 015/849-268 и мејлом на glassacera@gmail.com. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Следећи број „Глас са Цера“ излази средином месеца маја.

УРЕДНИШТВО

 

Природа Божији дар

Поштовани читаоци,
У савременој цивилизацији све је мање услова за здрав и природан начин живота. Градови су неприродне средине где на једном месту имамо превише штетних фактора на физичко здравље људи. Ако се зна да у природној средини све функционише по успостављеним законима (Божијим) и све је подређено и стављено под службу човечију морамо те законе проучити и поштовати да би нам били на корист.
Ово се пре свега односи на исхрану. Коришћење здраве природне хране у количини и врсти (како је нарочито постовима одређено) је права благодат за физичко и духовно здравље. Данас постоји доста стручних људи који се баве овим проблемом али је чињеница да највећи број људи није упознат са овим проблемима. Постоје многобројна незнања нарочито око исхране. Најбољи начини здравога живота су одувек били манастири, наравно не сви, навешћу Рукумију и Чокешину (они би нам углавном требали бити узор).
Велики проблем данашњице је и екологија која је нажалост тотално занемарена у Србији. Својим неделовањем ми ризикујемо да уништимо природне законе и да онемогућимо живот на земљи. Понесени својим егоистичним тежњама ми се не бринемо за своју будућност, а камоли за будућност своје деце.
То треба променити, али то није могуће без учешћа сваког од нас. Требамо да поведемо рачуна о нашем опхођењу према природи (Божијем дару) иначе ћемо фигуративно речено одсећи грану на којој седимо. Свесни приче из јеванђеља о мудрим и лудим девојкама ми морамо да држимо упаљене светиљке наше духовности, али и моралности која се директно тиче нас самих, а и наших ближњих.
У нашим издањима увек ћемо имати простор за ове теме. Стога ми овај број посвећујемо теми односа човека и природе. Кроз рад о етичком поимању екологије ми тежиште не стављамо на технолошка питања, већ на свест и морал човека. Бавимо се и значајем воде која је извор човековог живота. Кроз практичне савете дајемо вам пример, али и могућност како да сами узгајате здраву органску храну. У овом броју упозоравамо вас и на могуће манипулације, али и претњу коришћења генетски модификованих организама и флуoра.
У Духовно-националном центру практично примењујемо искуства и знања корисна за здрав живот. Стога нас радује и то што све више људи показује интересовање за наш рад. У фебруарском броју руског часописа „Православни крст“ објављен је опширан чланак о раду нашега Центра.
Желећи да се што више људи прикључи нашем плодотворном путу желимо вам срећан и угодан васкшњи пост!

 

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

Вода, извор живота

Вода је, поред ваздуха, основни и најважнији елемент живота, без које можемо преживети само неколико дана. У организму човека се налази око 70% воде, као и у природи. Неопходна је за све функције у организму: правилан крвоток, рад мозга, размену материја у организму (метаболизам) и транспорт хранљивих материја до сваке ћелије, регулацију телесне температуре, функцију бубрега и уринарног тракта, рад дигестивног тракта (желудац, црева и правилно варење), рад мишића и нервног система, правилну функцију зглобова и коштаног система, елиминацију токсина из организма.

Коју воду пити?

Вода је често загађена пестицидима, хербицидима, органским и неорганским хемикалијама, тешким металима, који представљају узрочнике тешких обољења. Опасност од уношења токсичних материја је велика, иако се уносе у минималним количинама, јер се акумулирају у организму, а неповољне манифестације испољавају се тек после низа година, па чак и на потомство. Стручњаци кажу да “сваку воду априори треба пречишћавати“, чак и флаширану и изворску! Данас на тржишту постоје квалитетни уређаји за пречишћавање воде, намењени за кућну употребу.
Довољaн унос воде:
Редукује инфекције. Дехидрација успорава ток лимфе и чини тело мање отпорним на инфекције.
Резултира лепшом кожом, док недовољан унос воде суши кожу, опушта је и чини осетљивијом.
Одржава концентрацију, побољшава менталне функције, спречава главобоље. Услед дехидрације, токсини се задржавају у јетри изазивајући умор и деконцентрисаност, главобољу.
Уклања очне врећице, чија појава указује на недовољан унос воде.
Уклања појаву грчева. Узимање воде помаже да се крв снабдева кисеоником, а у случају његовог недостатка, мишићи стварају киселину која узрокује болне грчеве.
Редукује упале. Здраво тело избацује отпад путем светложутог, готово немирисног урина. При недовољном уносу воде, урин је високо концентрисан, с отпадним тварима које узрокују упале мокраћног канала и бубрежних инфекција.
Одржава здраву пробаву. Црева раде боље и изостаје појава опстипације.
Спречава накупљање воде. Недовољан унос воде може изазвати надутост, јер тело настоји да задржи сваку кап.
Помаже при губитку килограма. Не садржи калорије ни масноћу, а доказано је да може да утоли глад. Убрзава метаболизам. Више воде значи и брже сагоревање калорија и масних наслага. Jeдна чаша чисте воде “скида“ 1 цм³ сала. Вода је најефтинији лек за дехидрирано тело
Свакодневно узимање довољне количине воде у комбинацији са другим видовима здравог начина живота може помоћи у одлагању или спречавању низа болести и њихових компликација (чира на желуцу, високог крвног притиска, повишеног холестерола у крви, артрозе, алергије, астме…). Количина унете воде зависи од: температуре околине, телесне тежине и физичке активности сваког човека.
Стручњаци саветују да на дневном нивоу унесемо 2 л воде, јер организам толико изгуби на метаболичке процесе. Неки од експерата у овој области иду и корак даље, говорећи да је та количина воде довољна за телесну тежину од 50 кг, а на сваких 10 кг се количина потребне воде повећава се за 0.8 л. Ако нисте навикли на толику количину воде која се препоручује, за почетак почети са 1 л – 1,5 л.
Воду треба пити на празан желудац. Ако не попијете воду пре него што поједете храну, процес варења хране узеће свој “данак“ од ћелија тела.
Није пожељно пити воду у току оброка, она разблажава желудачне сокове, који су потребни за варење и омета процес варења, те се не могу се извући хранљиви састојци из хране, јер их вода спере.
Клинички посматрано код чира на органима за варење, најбољи период да се пије вода је пола сата пре оброка (1-2 чаше) и исто толико минимум 2-3 сата након главног оброка, да би се храна сварила. Вода омета варење, јер она прва бива апсорбована, а када једемо, потребно је да се апсорбује првo храна. За воће тај период не, јер се брже вари – од 30 минута до 1 h (банане).
Са повећањем уноса воде, механизам за жеђ постаје ефикаснији. Ваше тело ће можда тражити од вас да пијете више од наведеног миминума. Подешавање уноса воде према оброцима спречава крв да постане концентрисана услед уноса хране. Кад крв постане концентрисана, она црпи воду из околних ћелија.
Можете пити хладну воду, али не и ледену из више разлога. Ледена вода ошећује дентин наших зуба. У желуцу је 37 степени Целзијусових, а ледена вода има температуру 1 – 2 степена, а тело не подноси нешто тако хладно и троши енергију на загревање воде која је могла боље да се искористи.
Чај, кафа и вештачки напитци не могу заменити природне потребе тела за водом. То су диуретици, који иако садрже одређен проценат воде, садрже и агенсе дехидрације, који избаце сву воду у којој су унети, плус још воду из телесних резерви!
Кафа и црни чај садрже и веће количине кофеина – који ствара благу зависност, а може утицати на појаву несанице, горушице, дијареје, а повећава опасност од појаве рака. Једна до две шоље кафе дневно могу имати позитивно дејство, јер подстичу менталне активности, пружају привремени полет енергије, док стално замењивање воде напицима које садрже кофеин ствара зависност, троши енергију (посебно у мозгу), доводи до синдрома хроничног умора као последице претераног конзумирања кафе и слаби концентрацију код конзумената „Кока-Коле“.
Вода је најефтинији лек за дехидрирано тело. Као што ће дехидрација напросто током времена изазвати главне болести са којима се данас сукобљавамо, добро регулисано и пажљиво праћено свакодневно уношење воде спречиће избијање највећег броја главних болести од којих смо у савременом друштву почели да страхујемо. Нашем телу је потребна вода и то много воде. Пробајте! Видећете како ћете дивно изгледати и како ћете се осећати изнутра.

 

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

Гајење биља на природан начин (1)

О потреби природног гајења биља више не треба ништа рећи више, јер се и стручњаци и обични узгајивачи биља и потрошачи слажу да она постоји и да је само питање начина како доћи до здраве хране.
Данас се можемо сложити са закључком једног од пионира гајења здраве хране Јапанца Фукуоке, који примећује: “У природи постоје живот и смрт, и природа је радосна. У људском друштву постоје живот и смрт, и људи су тужни.” Код класичне обраде земље сав је коров одстрањен хербицидима и култивацијом. Земне животиње и инсекти истребљени су отровима. Микроорганизми и органске твари спржени су хемијским ђубривом. Поља, која су била континуирано узгајана хиљадама година, исцрпљена су оваквом праксом унутар једне генерације. Површински слој може да оформи чврсту кору. Таква кора може да настане и под дејством мраза и врућине, а појава коре значи да је живот ту уништен. У нижим слојевима хумус је боље заштићен, боље је структуре и стабилнији је.
Тамо где су до сада коришћена претежно вештачка ђубрива и разна хемијска средства, земља је више мртва него жива, и прелазак на природан начин гајења биљака трајаће нешто дуже времена постепено, зависно од ситуације на терену.
Кишна глиста у хумусном слоју, својим дугим рововима, пролази кроз све слојеве омогућава и ради користан посао; пролаз ваздуха и воде. Њене излучевине, чист хумус, одличне су за биљке јер садрже све састојке, које су им потрбне за развој.
Површински слој земље, садржи свој плодни слој хумуса, који је у природинастајао дуго. Он се не може дефинисати хемијски, јер представља сложену комбинацију материја биљног и животињског порекла. Зато се не могу наћи два хумуса истог састава. Тај слој никада није коначан, него се стално мења. Оно што се у природи спонтано дешава у био баштама, ради имитирајући природне услове сам баштован. Сваки слој земље је веома важан јер садржи свој живи свет, који врши и своје задатке у настанку био тла.

Здраве баште

Земља у био-врту најбоље се побољшава тако што се жива бића у њој снабдевају храном. Површину тла, његову растреситост и порозност треба сачувати и заштити од временских утицаја сталним покривањем. Тај покривач се састоји од биљака, компостираним или насељеним деловима биљака. Биљним отпацима се хране мали организми у земљи и истовремено постижу њихово размножавање и растварање материја. Све то води ка повећању плодног хумуса. Овај начин производње забрањује превртање и прекопавање земље. Ако природу препустимо саму себи, плодност расте. Органски остаци биљака и животиња накупљају се на површини и растварају деловањем бактерија и гњивица. С кретањем кишнице твари улазе дубоко у тло, где постају храна за микроорганизме, глисте и друге ситне животиње. Корење биља досеже до дубљих слојева тла и враћа храњиве састојке на површину.
Ако желимо да сазнамо природну плодност земље, прошетајмо каткад по дивљој планини и обратимо пажњу на дивовско дрвеће како расте без ђубрењаи без култивације.
Земља не сме да остане гола ни лети, ни зими, чак ни за кратко време. Када се плодови поваде, посеку или почупају, леје треба посути насецканим зеленим деловима засада (шаргарепе, кромпира, цвекле, пасуља, грашка…). Тамо где има много пужева, зеленила или свеже покошене траве, треба је пре посипања леја осушити. Ниједна леја плодне земље не сме непокривен и незаштићена да дочека зиму. Ни у пролеће и лето засађене леје не треба препустити сунцу, киши и ветру.
Слој хумуса у земљи који је у природи настајао постепено, током хиљада година, резултат је распадања најразличитијих органских материја.
Што је земља дуже била под утицајем хемијских средстава, више времена ће протећи пре него што се у њу поново уселе жива бића. Тамо где има много кишних глиста, услови за живот безброј других, мањих живих организама који омогућавају производњу хумуса, такође су одлични.
Треба, дакле, водити рачуна о сталном »приливу« органских отпадака. Насељеним и иситњеним отпацима треба редовно посипати земљу у врту, како би послужили као храна и заштита глистама и другим произвођачима хумуса у земљи. Под појмом биолошки начин обрађивања земље подразумева се гајење, нега, исхрана и заштита биљака у врту без примене хемијских средстава. Дакле, без негативних последица по природну равнотежу, по жива бића у земљи и на њој, биљке, а тиме и по нашу храну.

Како да поставимо био-башту

За био-башту треба одабрати најсунчаније место, јер су сунчеви зраци веома важни за раст, развој и сазревање плодова.
Треба имати у виду да плодови из сунчаног био-врта имају највећу вредност за здравље човека. Најбоље их је користити пресне. Топлота у току кувања, пржења и конзервисања уништаванакупљену сунчеву енергију у биљним ћелијама, а и низ витамина. Свакодневно на трпези треба имати салате припремљене од лиснатих, коренастих и других врста биолошки произведеног поврћа јер су најбоље средство за јачање отпорности организма против разних болести.
Обратимо пажњу како се природа сама брине о обнављању хумуса. Као пример може да нам послужи шума. На шумском тлу леже суве и труле гране и гранчице, шишарке и опало лишће. Ако се тај горњи слој биљних отпадака уклони, испод њега лежи растресита земља пријатног мириса. Она садржи најбоље састојке којима се храни дрвеће у развоју. Тај плодни хумус производ је бројних микроорганизама, црва, инсеката и других становника земље, који стално варе и прерађују шумске отпатке. Тло у шуми је увек покривено, што значи да је и заштићено, тако да кише не могу да га сабију у тврду кору, а ветар и суша не могу да га исуше. Без окретања земље и ђубрења људском руком, у шуми се слој хумуса нечујно и невидљиво обнавља без престанка. Овај слој је у стању да храном снабдева и највише дрвеће. Природно обнављање земље у шуми одвија се, наравно, веома споро. Природу у њеном деловању у шуми треба, истина, имитирати, али рад јој треба истовремено олакшати подстицањем распадања материја у хумус на разне начине.
На сунчаној падини могу се са успехом гајити многе биљке. Могу се начинити и терасасте леје, које се од клизања земље могу обезбедити старимдаскама или камењем. На таквим површинама приноси су много бољи него на равним.
Земља се значи по овом начину гајења биља никада ни након брања не оставља да зазими гола и непокривена. Тада се по њој разбацају остаци биљне масе, и разног покошеног корова, који разбацамо по пољу.
Такође се не спаљују остаци претходне жетве него оставе да прекрију поље и заштите површински живи слој од измрзавања.
На лејама са којих су покупљени плодови, земљу треба растресати и проветравати пробадањем вилама, а да се при томе слојеви земље не мешају између себе. Окретање земље и прекопавање лопатом шкодило би природном редоследу појединих слојева у којима живе разне врсте организама.
У био-башти нема монокултура. Појмом монокултуре означавају се биљке исте врсте у великим групама. Тако су монокултуре леје саме салате, самог купуса, самог лука, пасуља и тако даље. На истој леји треба гајити разне врсте поврћа, такозване мешовите културе. И ту треба имитирати природу која не зна за монокултуре.
Разлози за гајење мешовитих култура:
1. Биљке исте врсте су на већој површини и једна поред друге далеко више изложене биљним болестима и штеточинама него ако расту између редова друге врсте биљака.
2. Правилном комбинацијом разних врста поврћа на истој леји, простор ће бити боље искоришћен, а принос већи.
3. Плодна земља се не исцрпљује једнострано јер свака врста узима из ње друге материје. То треба имати у виду и приликом прављења редоследа сејања и сађења разних врста поврћа.
4. Излучевине неких биљака пријају другим врстама и такво суседство повољно делује на развој обе врсте биљака. Али, има и оних који се не подносе. Тако, на пример, першун слабо успева ако се сеје у близину салате у главицама. Целер, црвени купус, гајени као монокултуре, не успевају тако добро као када се мешају. Целер својим мирисом брани купус од лептира купусара и онемогућава му да положи јајашца и да гусенице униште купус. Шаргарепа, опет, повољно делује на раст свих суседних биљака. Црни лук и празилук заузврат, бране шаргарепу од мушица.
5. И боља арома и бољи укус поврћа резултат су мешања култура у редовима. У ту сврху се користе и неке миришљаве траве. Рен треба садити у близини кромпира, како би кромпир имао бољи укус, а камилицу из истог разлога поред парадајза.
Изгубљене материје се у био-башти надокнађују првенствено компостом. Зато је припремање компоста од изузетног значаја. Треба се придржавати најновијих сазнања: компост је утолико квалитетнији, уколико се материје у њему брже распадају. Треба, дакле. подстицати тај процес и настојати на што разноврснијем садржају компоста. Зато се компостирају што различитије органске материје, а нарочитим мерама убрзава њихово распадање.

 

Наставак у следећем броју

 

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

Отров за човечанство

Многи од нас су били изненађени, када су преко нережимских медијских гласила сазнали да се почиње са увођењем норме за ГМ (генетски модификовану) храну, која изазива низ страховитих болештина. Затим ту су нова ГМ семена, која исто тако улазе у широку употребу и тиме упропаштавају обрадиву земљу и доводе народ у зависност од исхране отровним и штетним усевима, док на крају не дођемо у ситуацију, а већ смо у њој, да или ћемо куповати њихово дегенерисано отровно семе и храну или ћемо умирати од глади. И све то по закону изгласаном у Србији. Затим имамо увођење новијих докумената са све већим мерама контроле, а све то док се наше државне резерве пшенице тихо распродају по белом свету и док ми остајемо полако, али сигурно буквално без ХЛЕБА. Велики део државних резерви ПШЕНИЦЕ је већ продат, јер због климатских промена, Кина и САД а и доста других земаља, су остале са огромним губицима у усевима, и сад пошто-пото купују огромне количине пшенице за сопствене залихе, док наша издајничка клика на пропаст свог народа њима продаје наше државне резерве. Тако да је велико питање докле ћемо и ми сами имати пшенице, с тим да је већ и следећа жетва од стране истих народних издајника продата унапред … То браћо и сестре ако се деси и ако народ дотле не устане да заустави распродају пшенице из Србије, ми ћемо имати глад какву никад до сад нисмо имали и да је страшно и помислити. А да ћемо сами за то бити криви, јер смо скрштених руку посматрали како нам задње залихе пшенице пљачкају, а нас остављају на немилост глади и анархији и међусобном насиљу које се појављује у таквим околностима. Не рече старац Гаврило без потребе, да ће разбојништво због глади бити толико, да се ни улицом у Београду неће смети проћи…
Тако да нам је нада да нешто може да се уради до жетве, и да се спречи извоз наше пшенице, иначе тешко нама као никад, јер врло брзо иза тога кад останемо комплетно разбијени без пшенице, без војске и оружја, можемо очекивати и оружани налет на нас са разних страна.
Људи штрајкују и не схватају да је државни буџет опљачкан и да живимо буквално само на кредит од ММФ-а, који нам исплаћује део по део тог кредита, закључно са овим задњим делом који смо сад примили и који је задњи у том пакету на који имамо право, и који у принипу омогућава регуларно какво-такво функционисање овог лажираног система. А после овога периода, 3-9 месеци или најкасније годину и по, све док буде трајала ова задња уплата, наступа страшно тешко, најблаже речено, време кад је за очекивање велика несташица, велика глад, велика криза, веома могућно у великој мери престанак функционисања пензија, плата, итд, због банкрота буџета. Неко ће рећи било је тешко и ’90-их. Али тада су за разлику него сад, постојале какве такве државне резерве брашна и осталих ствари и функционисала је каква таква производња. Међутим, сад је све у страним приватним рукама без икаквих резерви и све преко ноћи може само да стане, ако то неком буде у интересу и циљ истребљење овог народа.
На све то, ево почиње додавање флуора (содиум флуорид) пијаћој води. Већ се користи у пасти за зубе. Флуор је изузетно шкодљива супстанца из отрова за пацове, која је своју сврху нашла у концетрационим логорима за време Другог светског рата, као средство за држање логораша у стању послушности. Зато што флуор умртвљује део нервног система и држи човека у поробљеном стању апатије и безвољности, где се показао као перфектан за контролу становништва, па је после почео да се примењује као додатак у скоро свим пастама за зубе, а сад и у води, управо са том сврхом да чини људе ментално поробљене, безвољне и апатичне, док се организам трује канцерогеном материјом. То вероватно у великој мери и објашњава масовну апатију и овог нашег јадног народа опљачканог и духовно и материјално, који као и они логораши у конц-логорима, безвољно и незаинтересовано чекају на њихов ред за истребљење.
У следећим редовима долази се до сазнања какве све болести изазива флуорид:
1. Флуориди ометају синтезу колагена што доводи до његовог разлагања у костима, тетивама, мишићима, кожи, хрскавичавом ткиву, плућима, бубрезима и трахеји.
2. Флуориди стимулишу стварање гранула и потрошњу кисеоника у белим крвним ћелијама, али спречавају тај процес када је бела крвна ћелија (леукоцит) изложена дејству неке стране супстанце у крви.
3. Флуориди смањују енергетске резерве и способност белих крвних ћелија да уништавају стране материје процесом фагоцитозе. Чак и микро-моларнеколичине флуорида, испод 1 ппм (1-ан део на милион делова) могу озбиљно да сузбију способност леукоцита да уништавају патогене микро-организме.
4. Флуориди збуњују имуни/одбрамбени систем и подстичу га да напада ткива свог властитог тела и повећавају брзину раста тумора код људи који су подложни раку/канцеру.
5. Флуор спречава стварање антитела (имуно-глобулина) у крви.
6. Флуориди ометају рад штитне (тиреоидне) жлезде.
7. Флуориди испољавају штетна дејства на разна ткива у телу човека.
8. Флуориди поспешују развој рака костију.
9. Флуориди изазивају преурањено старење код људи.
10. Ингестија флуора уз помоћ средстава за испирање уста и спречавање каријеса код деце је веома опасна за њихов биолошки развој, животни век и опште здравствено стање.
Остале чињенице:
– Садржај једне тубе зубне пасте са флуором довољан је да усмрти дете. 1991. године, Регионални Токсиколошки Центар у месту Акрон (Охајо, САД) пријавио је смртни случај као последицу ингестије 16 мг/кг флуорида. Само 2 грама флуорида довољна су да убију одраслог човека. Једна зубна паста са флуором садржи 1 мг/грам флуорида.
– Флуориди се користе за контролу и модификацију расположења и понашања људи.
-Познато је да су хемијска једињења флуора додавана у пијаћу воду затвореника како би их се држало послушним и како би их се спречило да се супростављају ауторитетима, како у нацистичким логорима за време Другог Светског Рата, тако и у совјетским гулазима у Сибиру.
-Флуориди су медицински клафиковани као протоплазматични отрови ћелије те се користе за тровање пацова.
-Конзумирањем флуорида код људских бића генерално се повећава стопа смртности од рака.
– Флуор нема скоро никаквог ефекта у превентиви кварења зуба код људи.
– Не постоје научни докази који потврђују да су средства за испирање уста на бази флуорида и таблете безбедни за коришћење код људи.
Чињеница је, такође, да алуминијум у који су зубне пасте паковане, појачава дејство флуорида на тело човека. Истовремено: алуминијум оксид је, у већини случајева, оно што зубним пастама даје белу боју.

„Флуоридизација је највећа научна превара у овом столећу! У вези флуоридизације, Амерички Завод за Заштиту Природне Околине (ЕПА) мора одмах да дејствује како би заштитио људе; не само због података у вези рака, него и свих доказа о остеопорози, артритису, мутагеним и другим ефектима.”
(Изјава Роберта Карлтона, бившег научника Завода за Заштиту Природне Околине, САД, (ЕПА), 24 новембра, 1992. године у радио емисији ”Маркетплејс”)

ДР МИЛЕ БАЈИЋ

Мисли о екологији

Будућност – то је време у којем
ћеш се кајати што ниси учинио оно
што си могао да учиниш данас.
(Јерменска изрека)

Ако не мислите о будућности,
не можете је ни имати.
(Џон Голсворди)

Човек воли да ствара и пробија
путеве и то није спорно. Али због чега
воли да руши и због чега скоро
до бола воли такође и хаос.
(Ф. М. Достојевски)

Ко неће кад може,
неће моћи ни кад буде хтео.
(Франсоа Рабле)

Како се може продати или купити
небо и топлина земље? Тако нешто,
сасвим нам је страно. Ми нисмо
власници свежине ваздуха и бистрине воде. Свака блистава
борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у
тами шуме, свети су у мислима
и у животу мога народа. Део смо
земље и она је део нас. Знамо да нас
бели човек не разуме. Њему је један део
земље исти као било који други.
Према мајци – земљи и према брату – небу, односи се као према стварима
што се могу купити, опљачкати,
продати попут стоке или сјајног накита. Његова ће похлепа уништити земљу
и за собом оставити пустош. Да би поштовали земљу, рећи ћете деци
да им је земља богата животом
наших предака. Мораћете учити своју децу, исто као што ми учимо нашу,
да нам је земља мати. Што снађе
земљу, снађе и њену децу.
Пљује ли човек на
земљу, пљује на себе самога.
(Одговор индијанског поглавице председнику САД Абрахаму Линколну)

ОДАБРАЛА: СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

И Брозу вратити његово

Све је овде, у овој земљи, понешто и у свету, било његово! Његове улице, његови споменици, његови тргови, његово братство-јединство у зеници нашег ока, његови партијски другови, његови генерали, његови комесари, његови следбеници, његови морнари, његови пионири, његови историчари, његове виле, његове оперске певачице, његови певачи у народној ношњи, његови глумци, његови песници, његови градови…
Све што плови, лети, гмиже, савија се, улизује, клечи, љуби му ноге и скуте, нагони диваљач на цев његове пушке, прима ордење и награде из његових руку, све што се заклињало да с његовог пута неће скренути, све што је ридало за њим, све што је обећавало да ће и после њега бити он – све је то његово.
И сада ових дана, кад власт која себе назива демократском, обећава да ће свима вратити оно што је било њихово, треба, „ћим прије“, да и њему врати његово! Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, туђе земље, туђих рудника, туђих салаша, туђих задужбина… Лако их је препознати: заражени су, безнадежно, комунистичким вирусом. Увукли су се у владине и невладине организације, грађанске парламенте, општине, скупштинске дворане, у дипломатију, њу нарочито, у извршне и управне одборе; ушуњали се, чак, у порте и храмове, има их и за певницом. Власници отете имовине у комунистичком режиму, процењене на око 300 милијарди долара, могу и да причекају, важно је да Брозу врате његово.
Народ се додуше, мало збунио и мало узјогунио, пита у чуду: ко је овде победио? Види народ, још није ослепео од муке и јада, да је комунизам пао, али још боље види да се комунисти, мада их више не зову тако, сјајно држе – онако како су их учили на кумровачким курсевима: да се прерушавају и прилагођавају приликама.
Народ у новим странкама препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали, насликали на телевизији и у новинама, види се да су се поново уфотељили, пошто су, у судбоносном часу, у доба бескрвног преврата, посакривали црвене књижице с његовим ликом. Мало им је су наотимали, хоће још! Зато их, без околишања, треба приволети да те странке напусте и врате се оном коме су се заклели на верност до смрти. Треба им рећи: ви сте његови, он је ваш! Треба им још, рећи да су све што је њима било најлепше – младост, интелект, снагу, полет – потрошили служећи њему његовој партији и да сада, као ислужене, интелектуалне раге, никоме нису потребни! И треба да се врате!
Добро би било кад би могли да му врате ону дворкињу и песникињу која се тако ватрено заклињала да са његовог пута неће скренути. Треба му вратити и ону примадону која му је на уво певала оног дана кад је сахранила мајку – како, забога, да одбије његов позив!
Шта је мајка према Брозу!
Вратити обавезно и оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: „Воли се тата и мама, воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито!“ Кажу да се тај песник у међувремену пресалдумио и своју песму овако преиначио: „Воли се мама и тата, воли се бата и сека, воли се свака птица, али се на свету највише воли Коштуница!“ Има он, кажу упућени, и друга имена, воли он сивог тића Николића, па Тодоровића, па љуту змију Комммунџију…
Брозу треба вратити тргове, улице, градове, споменике. Због стасалих генерација требало би нешто променити. Рецимо: Улица или Трг унесрећитеља Србије и његових следбеника.
Њему треба вратити тргове, улице и градове: требало би, можда, због стасалих генерација, понешто додати, рецимо: Улица, или Трг, унесрећитеља Србије и његових следбеника. Ако се Црна Гора до краја „разбрати“ свакако ће Подгорици вратити његово име. Али, руку на срце, мало је његовим Црногорцима да се просто и једноставно зове Титоград: њихова срећа била би удвостручена да се зове: Титов Титоград.
Његовим следбеницима у Ужицу треба вратити пређашње име града, али га овако преименовати: Титово Ужице – Љубичица Бела.
Споменицима треба додати једну мермерну плочу, на којој ће, на десет језика, бити исписана ова порука:
Унесрећитељу Србије, аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу, српски комунисти подигоше овај споменик на њихову вечну срамоту и срамоту овога града.
Његове следбенике, што је могуће пре, сабрати око споменика ила на оних 16 хектара: одатле ће најбоље видети шта је од српских етничких простора, од Србије и Српства, остало иза њихове владавине. Осим тога, видеће колхозне казане пред којима стоји милион Срба да би добили тањир чорбе и парче хлеба.

 

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

 

Достојевски или „Кока-Кола“?

У Србији годинама постоји подела њених житеља на две струје, једну која је отворено проруска и другу која је противник било какве везе са Русијом. Треће струје готово да нема.
Познати руски књижевник Венедикт Јерофејев је о везама српског и руског народа рекао следеће: „Србија је једина земља на свету у којој заиста воле Русе“. И заиста је тако, ретко који Рус одлази из Србије а да није одушевљен бескомпромисном љубављу Срба према Русима, иако наравно увек има изузетака. Исто тако велику љубав Руси исказују према Србима, међутим она се донекле разликује. Код поједних Срба емоционалност превазилази реално стање ствари, па се пречесто улази у фанатичност. То се видело и током бомбардовања Србије 1999. године. Иако је Русија наравно била против НАТО агресија, њена тренутна ситуација није била таква да је могла спречити догађаје који су се десили. У том тренутку много Срба је било разочарано Русијом и такви су остали до сада. Исто тако многи данас посматрају српско-руске односе искључиво у економском смислу. То је велика грешка јер економија нема никакве везе са љубављу. И сами знамо из свакодневног живота да се мешањем новца и емоција долази до лошег краја.
Управо због разлога које се искључиво заснивају на оружју и новцу многи Срби су превидели праве односе Србије и Русије. Они нису у сфери војне надмоћи или уложеног новца већ у души. Ми смо у нашим односима највише слични у духовном смислу. Довољно је само видети са којим жаром Срби читају руске класике, са којим ентузијазмом следују замршеним лавиритима руског филма и са каквим одушевљењем слушају сваку руску песму. Довољно је и увидети колико су нам слични језици и колико српској души као и руској значи вера у православље. Исто тако и ми делимо велику историју монархизма али и комунизам. Самим тим ове односе треба развијати а не залуђивати се великим ратним акцијама или новцем.
Са друге стрене најчешће они који су против српско-руских односа следују Америци и колико год то било тешко некима да превале преко уста, има их много.
Шта нас повезује са Америком? Да су то емоције не би рекао ни највећи залуђеник америчким друштвом већ би признао да је то интерес, а у пракси тај интерес је увек на америчкој страни. Никада ме нико неће убедити да је Американцима толико стало до неке демократије, рецимо на Косову, а не интерес. Тако је са свим стварима. Проблем је што су Срби лаковерни и што због реално лоше економске ситуације мисле да могу достићи „амерички сан“ о стабилној плати, кући у предграђу и наизглед срећној породици. Превише гледања ретардираног холувудског смећа испрало је мозак Србима. Уместо да се погледа како се живи у кварту Харлем гледа се Менхетн. Не треба заборавити задах смрти и потоке крви који претходе продаји „Кока-Коле“ и жвакаћих гума. Сетимо се Милице Ракић. О америчкој култури и историји не треба трошити речи.
У таквој ситуацији треба реално сагледати ситуацију, а политику и економију водити у складу са реалношћу. А у духовном смислу треба изабрати Достојевског или „Кока-Колу“.

 

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Владика Николај на одру

Пре педесет и пет година у Господу је уснуо Свети владика Николај. Тим поводом доносимо беседу Јована Контића над одром владике Николаја, 27. марта 1956. године.

Заклопио си уморен очи. Заувек. У простом дрвеном сандуку лежш, прекривен шареницом, тканом грубом руком сеоске жене. Њом те покрила мајка кад си угледао свет. Сада на крају пута, као и на почетку. Завет. Огромно си се успео високо. Као планина. У животу и смрти. Не зато што Ти је на глави митра. Носили су је многи пре тебе, па су прошли неопажено као обичан дан у години. Тако ће проћи и многи после Тебе. Ти си великан зато што си Николај.

На мраморном лицу стоји Ти отисак спокојства и мира вечности. Одужио си дуг Богу и своме Роду. Од кад си се опасао снагом, поклонио си им сваки час и дан живота. Плодно. Зато Ти је лице блажено тако…
Од Саве Немањића си нижи. Једино од њега. У скромности и мучеништву сличан. Он је сагорео после физичке смрти. Ти за живота. Био си учитељ народа српског као и Свети Сава. Зато си најближи њему.
Ти ниси водио војске у бојеве као Петар Цетињски, али си их пратио са крстом и молитвом. Из битке у битку, кроз победе у славу. За свој српски народ стајао си усправно и пред лицем Бога. Твој народ никад није отимао туђе. Бранио је огњиште и име. Зато си за свој народ увек био смео. Светом Петру си подобан.
Ти ниси физички водио народ испред освајача као Арсеније Чарнојевић. Просвећивао си га да судбоносне одлуке доноси сам. Духовно си водио народ као нико пре Тебе. „Боље је привремено оставити дом, а сачувати веру у Бога, Правду и Слободу“, говорио си Ти. Ми смо те послушали. Ти си пошао с нама. Све до Голготе. Зато си са Арсенијем једнак.
У мудрости подареној од Господа, и ствараној бесаним ноћима, са Радом Његошем си раван. Од свих осталих за главу већи.
У беседама мудрим, ораторе лавни, превазишао си сваког у црној ризи од постанка имена српског до данас. У томе си још давно прашо границе своје земље и зашао дубоко у хришћански свет. Зато си Николај Златоусти.
Сенка од Твоје огромне величине била је тешка. Малени у Твојој сенци нису могли ни да је примете. Кад људи слабог вида дуго гледају у сунце, они ослепе. Зато су морали да буду што даље од тебе. Опрости им!
Учитељу српски, клекни пред ноге Господа и моли Га да нам у сваком веку дадне једног сина као што си Ти. Бићемо богати. И снажни духом.

 

ЈОВАН. М. КОНТИЋ, борац Југословенске војске у отаџбини

Опроштај са владиком Николајем

Уцвелила је америчке Србе смрт владике Николаја. И нове и старе. Просто им је језа заледила крв. Али, свима срце резнежила. Излило се у млазу као што се излива у данима народног бола. Ништа подобније нисмо осетили од јаука ојађеног Београда над одром краља витеза. Тада као и сада све је проплакало. И они којима је ситан разум за живота великана срце рђом нагризао. Ипак понос је бол блажио: Србија је својој посестрими на небу подарила једног од својих најдостојних синова.
Срби и Српкиње Њујорка, Лакаване, Чикага и околних великих српских насеља похрлили су да виде упокојеног владику, на његовим застанцима у бесмртност. Да му се поклоне, да га пољубе у десницу која је само за благослов знала, у којој је целог века зрачила зубља божанска. Стизали су као на ходочашће, скрушенији него икад, свеснији његове величине него икад. И плакали су над њим и над собом. И над Србијом, чији је витез Крста заклопио очи.
У Чикагу, у храму Воскресенија Христова, слегло се и старо и младо да се над одром владике Николаја помоли за његову и своју душу. Надахнута беседа месног пароха, који је владици био синовски близак и одан, изразила је дивно оно што нам је у срцу превирало – оковала је славу његову, колико то немоћно људско слово успева.
У Либертвилу, од канадских страна па све до далеког америчког Запада, из свих српских насеобина дошли су најдостојнији представници Срба да у име својих саплеменика одају пошту великану немањићке Жиче.
Часно српско свештенство, у до сада невиђеном окупу, изразило је кроз реч, побожно појање и уздах своју љубав и благодарност према првосвештенику своме. Сви су осећали да се од живе Србије одвалило нешто што је причињавало неизмерно њеној величини. Руско свештенство придонело је молепствију излив ненадмашно побожне руске душе, у којој Православље има најдубљи корен. Храм је одјекивао усрдном молитвом, јецајем и светосавским заветним шаптајем.
Наш манастир у Либертвилу подсећао је на црквени сабор у Николајевој Жичи. Ни зима, изненадно оштра, ни радни дан, ни даљина, често огромна – ништа није спречило хиљаде Срба да се запуте у манастир Светог Саве на поклоњење упокојеном владици Николају. И тог тмурног дана, скоро кроз временску непогоду, јаукале су борове и чемпресне гране над ковчеког владичиним. Ветар је болно завијао и уплетао своје јадикововке у људске јецаје, молитве, речи, исповести и мисли, све везане за одар на коме је блажено почивало уморно тело владике Николаја. Све је било прирасло уз ковчег. Изгледало је да га тај снуждени скуп српски неће ни одвојити од себе. Отуда и није се имао утисак да су га у раку спустили само свштеници, његови следбеници, већ да су га хиљаде Срба унеле у гроб, нежно и благодарно и скрушено положиле као што се полаже свој најрођенији.
И док су Срби плакали, ветрови јаукали, српски прваци, – црквени и световни, покушали да осветле владичину величину, на куполи манастира Светог Саве, непомичан и снужден, стајао је кротак голуб. Ни фијук ветра, ни ледена киша, ни жубор око манастира, ни никада раније виђен призор у порти манастирској – ништа га није узнемиравало. Анђелски скрушено и самопрегорно стајао је голуб на манастирској куполи, све осматрао и ослушкивао на земљи. У томе часу – када се ближе небу него земљи – изгледао нам је као весник неба, расплаканог над раком свога изабраника владике Николаја Велимировића. Личио је на гласоношу из далека који је апостолски ревносно дојездио да све ослушне, види нешто немушто саопшти онима који језик без речи разумеју, па да се опет вине одакле је долетао – к небу у облаке тмурне и гневне.
Шареница с родне груде штитила је упокојеног владику од олује, као што му је била штит за живота од штетних притруса. Српско село га је однеговало, надахњивало до издаха. И славу му искивало вечну. Због тога топлијег покрова није могао ни зажелети при окончању овоземаљског живовања – на друму у вечност. Ништа није могло прикладније оивичити његов светитељски лик од митре епископске и шаренице српских монахиња из Србије косовске.
Тог острошки светачког дана Бог је бдео над раком бесмртника Светосавља у задужбини либертвилској.

 

ПЕТАР М. БУБРЕШКО, командант четничког Требињског среза

Манастир Бездин

„Пут раван крај равних храстових шума. Дивље пловке лете и чапље, облаци комараца титрају у ваздуху, јастреби круже… У питомом оквиру тамно-зелених дрва беле се куле и црвени кровови… Усамљен у близини магловитих мочвара, великих шума и плавог мориша манастир Бездин.“ Овако је почео опис манастира Бездин млади архитекта Ђорђе Табаковић из Арада по повратку из Париза где је био на стручном усавршавању. У наставку овог текста он говори: „Кораци нам одјекују испод дубоке капије старе манастирске зграде; около четвртастог дворишта класични тремови православног манастира… Један од последњих наших манастира у данашњој Великој Румунији, у северно-западном углу румунског Баната, где нас је све мање и мање.“ Најстарији поуздани писани спомен о манастиру Бездину јесте запис на манастирском Псалтиру Божидара Вуковића штампаног у Венецији 1520. године, о томе да је градња манастира отпочета године 1539. при архимандриту Јоасафу (Милутиновићу) и економу Леонтију (Богојевићу) уз помоћ братства и хришћана. Према писаним изворима овај манастир је био задужбина властелинске породице Јакшић, која је зацело владала Мунаром од почетка 16-тог века.
Постојање архимандрита, економа и братства, несумњиво сведочи о организованој монашкој заједници од пре 1539. године, али је неизвесно да ли је она и до тада боравила у неким ранијим бездинским здањима. Непотпуна истраживања су потврдила постојање археолошког слоја из 15-тог века у темељима манастирске цркве. Можда се тиме бездинска монашка традиција помера дубље у старину. Архитектура и зидно сликарство манастира се мењало и то због разних преправки које су вршене, нарочито 1783. и 1886. године.
Црквено-историјска разматрања Илариона Зеремског из 1907. године о српским манастирима у Банату, па и о Бездину, као ни мала монографија о овом споменику коју је написао архитекта Ђорђе Табаковић 1929. године, не могу умањити неопходност свестранијег изучавања бездинске архитектуре и сликарства.
У манастирској порти налази се гроб свештеномученика Кирила Цветковића Далматинског и Бездинског. Протосинђел Кирило Цветковић је био свештенослужитељ у манастиру Савина у данашњој Црној Гори. Због противљења утицају Римокатоличке цркве и честом унијаћењу православних Срба осуђен је од стране Латина на дванаест година строгог затвора. Упокојио се у Господу 1857. године.

 

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

Руска црква у Београду

Најзначајнији споменик српско-руског православног јединства је црква Свете Тројице у Београду. Налази се на Ташмајдану поред цркве Светог Марка. Има статус подворја Руске Православне Цркве у Београду и духовно је средиште свих Руса у Србији.
Подигнута је 1924. године од стране руске емиграције по пројекту архитекте Валерија Владимировича Старевшког. Иконостас је урадио Михаил Сергејевич Путјатин. Приликом градње темеља у њега је положен грумен земље из Русије. Црква је изграђена у типичном руском стилу са плавим куполама. У црквеној ризници чува се велики број икона и књига које су руски емигранти донели у Србију. До 1944. године у цркви су чуване и заплењене турске и Наполеонове заставе у борбама са Русима.
У цркви одувек служе руски свештеници. Први је био донски козак Петар Беловидов. Од 1931. године служи свештеничка породица Тарасјев. Данас цркву опслужује протојереј Виталиј Тарасјев.
У самој цркви чувају се многобројне светиње од којих су назначајније честице моштију Светог Јована Крститеља, апостола Андреја Првозваног, јеванђелисте Луке, Светог великомученика Пантелејмона, итд.
Храм су до сада посетила два поглавара Руске Православне Цркве Алексеј I и садашњи патријарх Кирил. На улазу у храм са леве стране налази се гроб генерала Беле армије Петра Врангела. Иако га је смрт затекла у Бриселу по жељи је сахрањен овде.
Цркву данас масовно посећују и Срби и Руси осећајући се и једни и други као код своје куће. Током литургија недељом и празницима црква је препуна, а често се организују духовна предавања, као и културне и спортске манифестације.
Овај споменик јединства два братска народа својим постојањем доказује да ће до краја света Руси и Срби једни у другима увек имати искреног пријатеља и савезника, што је показано и у нашој прошлости.

 

ИВАН ГРБИЋ

Jеромонах Ксенофонт (Томашевић), сабрат ЕРП у егзилу

Будимо достојни потомци својих предака

Оче Ксенофонте, пре годину дана, када је одлуком Синода СПЦ-е преосвећени владика Артемија скинут са трона ЕРП, па све до последњег Сабора када је лишен епископског чина, тензије на њега и на монахе у егзилу не јењавају. Многи монаси су такође рашчињени и против њих је покренут кривични поступак, а и учестали су притисци и репресије од стране КПС полиције, па до бацања Молотовљевог коктела (што је био недавно случај у Житковцу), учесталих претњи и сталног прислушкивања монаха. Шта је циљ ове хајке, ко су налегодавци, и докле су они спремни ићи?
Ово ваше питање је веома комплексно и у ствари је питање за питањем, које захтева много дугих и сложених одговора. Потрудићу се ипак сложених одговора. Потрудићу се ипак да будем што краћи и сажетији. Да пођемо хронолошки, онако како сте ви то и кренули у почетку. Заиста, владика Артемије је уклоњен управљања својом епархијом одлуком, слободно можемо да је назовемо безаконом, СА Синода, на коју Синод то није имао право, нити Уставом СПЦ, нити Свештеним Канонима. Бледо су се позивали на одредницу у Уставу да Синод суди Епископу у првој инстанци, али нигде није писало и да пресуђује, а уклонити Епископа од управљања својом Епархијом већ је донешена пресуда. Но, како било, притисак Синода није јењавао па је тако лобистичка група од двадесетак Епископа, који су постали гласачко тијело новотарско-екуменистичке групе у СА Сабору, прегласавањем успјела да донесе, најприје одлуку о коначном уклањању од управљања Епархијом Епископа Артемија, без суда, суђења, доказа, одбране, процеса који важи у демократским, па чак и у оним мање демократским државама.
Нажалост, они што се позивају да су Епископи Цркве Божије нису дозволили да се окривљени брани. Тиме смо се вратили у оно трагично, туробно вријеме османске окупације, када је наш мудри народ изњедрио пословицу: „Кадија те тужи, кадија ти суди!“ Свима нам је познато, како су се ствари касније развијале, и како је Епископ Артемије у новембру 2011. и без позива на сједницу СА Сабора био свргнут из чина Епископа. Уз то су и многи од нас, свештеномонаха и свештенођакона, претрпјели исту судбину, лишавања чина, слободном интерпретацијом канона наших тужилаца, иако и сами немамо нити знамо за било какву кривицу за коју би требало да нам се суди и лишавају нас чина.
Оно што је још парадоксалније, предсједник Великог црквеног суда, који нам је судио и пресудио, био је Преосвећени Епископ Бачки Иринеј, човјек који Свештене Каноне сам крши и лијево и десно, носилац папског крижа и бискупског прстена (чиме се у медијима и хвалисао, како га је тиме, заједно са Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем, Папа признао за “истинитог“ Епископа, уз сетни узвик: „Вескови серби! – Српски Епископи!“).
Постављам питање: може ли човјек који са римокатолицима и протестантима молитвено учествује у њиховим богомољама, прима од папе криж и прстен (направљене, вјероватно, од оног злата што су усташе оставиле из Јасеновца, чупајући Србима златне зубе и кидајући наушнице са ушију и сијекући прсте да би се домогли прстење, прије но што би злогласни “србосијек“ завршио посао), који је, дакле, својим јеретичким и неправославним дјеловањем себе саморашчинио, може ли он да суди и пресуђује некоме зато што му је стало до духовног оца, што воли и истински брани своју цркву од, тог ватиканског “мостоградитеља“, понтифекса, Папе римског, како се својевремено, у једној својој еулогији Јовану Павлу II, Епископ бачки изразио. Можда Папа јесте мостоградитељ, али само оног моста који помиње Св. Николај Жички у једној од својих богомољачких пјесмица гдје каже: „Преко пакла паде мост!“ Једино тим мостом иду данашњи екуменисти, и тим мостом воде своје сљедбенике на дно пакла!
Дакле, овим свим, вишенаведеним, мислим да сам одговорио и на већину ваших питања, шта је циљ и докле су налогодавци спремни да иду. Видимо ових дана да је, на сам почетак Свете Четрдесетнице, бачен још један Молотовљев коктел на пребивалиште братије у Житковцу. Исти је дух, исти налогодавци свега овога, од уклањања владике Артемије, његовог и нашег протеривања с Косова и безаконог и беспризорног, рекао бих, хулског нападања, преко медија, до пријетњи физичким линчом. А циљ је: екуменизам, и његово физичко пасторче, глобализам, утопљавање у безличну масу Новог свјетског поретка, у коме желе да од Срба направе тикву без коријена, народ без памћења и историје, а самим тим и народ без будућности. Не рече наш народ без разлога: „Ал’ не рече Туре ако Бог да!“ А ове данашње духовне потурице и ватиканска дјеца призивају силу овога свијета, само не помислише, изгледа на Бога, који треба да да махове жетеоцу.

Један део верног народа, а међу њима и свештенство, који су од почетка са вама, стекло је утисак да је можда било боље остати на Косову и Метохији докле год је то могуће, и свим расположивим средствима бранити своје манастире од узурпирања, једном речју не признавати никакве одлуке Сабора и Синода. Којим аргументима их можете разуверити?
И сами смо се питали није ли то можда тако. Наша одлука није донесена на пречац, без размишљања. Није нам било лако оставити народ уз који смо били годинама, неки и деценијама, у најтежим моментима, када су и српска села, и манастири, и цркве горили у огњу шиптарске мржње и међународне равнодушности. Међутим, било је јасно да се остати није могло. Принцип новодошавших администратора, Атанасија, а касније и Амфилохија био је: Или се поклони, или се уклони.
Сам Атанасије по свом доласку, одмах је почео са литургијском реформом, избацивањем стакала са Часних трпеза, цјеливајућих икона, а на духовном плану почео да врши једансвојеврстан геноцид, газећи и лијевом и десном ногом оно што је Епископ Артемије деценијама стварао. Прво вријеме смо остали, међутим, када је СА Сабор, тј. лобистичка већина нашег свемоћног црквеног Тријумвирата, донио одлуку о коначном уклањању Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренских. Нисмо хтјели даљњу свађу са Администратором, већ смо уљудно у писаној форми замолили да нам се да канонски отпуст за неку другу Епархију СПЦ. То нам је одбијено. Ми смо ипак одлучили да манастире напустимо, јер се више није могло издржати.
На неки начин, ово је испало и најбоље рјешење, да се заиста покаже дубина безакоња и апостасије у коју црквени Тријумвират, (само фигуративно и симболично на челу са апсолутно неспособним Патријархом, који ту функцију врши очигледно уз туторство бачко-црногорског програма), покушава да поведе СПЦ. И, као у Књизи Изласка што је писано, да Господ отврдње срце Фараону, тако га је отврднуо и овим данашњим Фараонима. Ми смо се, ипак, на Косово и у ЕРП вратили, ево већ неколико мјесеци, тако да православни народ, који не признаје узурпаторску чизму викарног Епископа Теодосија, може сваке недјеље да присуствује светој Литургији, истина, у катакомбним условима, али то, напротив, не умањује радост и благодат која се на тим свештеним сабрањима осјећа.

Тренутна ситуација је таква да прогнани монаси заједно са владиком Артемијом немају подршку већине владика у СПЦ-и. За разлику од њих, митрополит Пирејски Серафим је у више наврата упутио писмо подршке владици Артемију, речи охрабрења стигле су из Јерусалима, а то су учинили и светогорски пустињаци. Зашто епископство у овом одсудном тренутку за Цркву и народ ћути? Није ли њихова дужност да иду путем Господа Христа, а не пролазним светским материјалним добрима?
Наравно, Епископ, који би требало да буду очи цркве, како их назива Св. Јустин Ћелијски, ућутали су се и уплашили су се. Зашто и због чега, они на то питање треба да одговоре. Знам и сведочим да, како у нашем, тако и у Православном Епископату широм васељене, има много оних који саосећају са владиком Артемијем, схватају и цене његову борбу, али, “страха ради Јудејскога“ њихове су усне запечаћене, и ту своју подршку нигдје не исказују. А знамо да Апостол каже да се срцем вјерује за правду, а уснама исповиједа за спасење, и тек је исповиједање усана пуноћа вјере и исповједништва, која широм отвара двери Царства Небескога. Не заборавимо, међутим, да је и под крстом Христовим остало неколико жена и св. Јован Богослов, а сви остали се разбјежаше од страха. Како и сам наш Владика каже: “Ни сва дјеца не проходају у исто вријеме.“ Даће Бог, проходаће и проговориће још много усана!

У јавности се намеће отворено питање колика је спрега између врха СПЦ–е и власти. Има и мишљења да су многи епископи због своје мрачне прошлости уцењени од државе да буду послушници њихове политике, како би сви заједно служили интересима Запада у Србији.
О многима од тих ствари можемо само да спекулишемо, јер за ту “мрачну прошлост“ заиста немамо конкретних доказа и сазнања, међутим, свакодневна дешавања нарочито нас упућују на такав закључак. Оно што лично знам је да управа манастира Високи Дечани, поготово узурпатор рашкопризренског трона, викарни епископ Теодосије и његова десна рука, Сава Јањић, “отварају ногом“ канцеларије предсједника Србије, министарстава и владиних канцеларија. Однос са коалицијом ДС-СПС више је него присан и срдачан, што никада и није била велика тајна, нити се крило. На Косову се у полу-шали, међу народом, који зна какав утицај Теодосије има код структура ДС-а, често зна да каже да су Дечанци продужена рука Богдановићевог Министарстава за Косово и Метохију.
Када се уз то дода блискост о. Саве Дечанца са Америчком “амбасадом“ у Приштини, називање личним пријатељем Сенатора Бајдена, пријатељем српског народа, Данијела Фрида и осталих српских крволока, слика која се склапа више је него јасна. Нека ваши читаоци донесу о томе закључак.

Учестале су забране у појединим епархијама у виду декрета и саопштења, где се верницима ставља до знања да не одлазе на богослужења монаштва ЕРП у егзилу, нити да имају било какве контакте са њима. Вас називају сектом Артемијеваца, непослушницима који желе да направе раскол у Цркви. Међу једним бројем Срба влада уверење да је сте ви заиста ти који рушите поредак у Цркви. Каква је ваша порука њима?
Како је наш владика више пута поновио, не стварамо никакав раскол нити правимо неку нову цркву. Ми смо Епархија рашко-призренска у егзилу, у јединству са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, са вером светих Отаца, Исповједника, Мученика, Св. Саве, Св. Николаја Жичког и Јустина Ћелијског, чији је, нажалост, владика Артемије остао једини истински ученик, чувајући завет и учење Аве Јустина, а то је ништа друго него учење Христово и учење Св. Апостола.
Раскол, раздор и непослушност у СПЦ праве, нажалост, они, који иду на поклоњење Папи, воде своје свештенике, цјеливају јеретичку папину десницу, који се моле са јеретицима и иду у јудејске синагоге, гдје се са њима моле, пале свијеће и учествују у њиховим службама. Такви су се људи саморашчинили по светим канонима, јер не исповиједају вјеру у Једну Цркву и Једног Христа, и нису браћа Апостола и чада Христова, него су чада и ишчадија свејереси Екуменизма, која све своје посљедоватеље вуче на дно пакла. Нека би нас од ње Господ избавио, да наставимо да слиједимо уски и трновити пут светосавски, којим никад није било лако ићи, али којим се увијек и сигурно стиже у Царство Небеско.

Све је више верног народа који је престао молитвено општити са владикама и свештеницима који шире јеретичко учење. Они се позивају на речи Светог Оца Теодора Студита: „Златоусти јасно тврди да су не само јеретици, него и они који су у заједници са њима, непријатељи Божји“. Да ли је ово рецепт за одбацивање лажних учитеља у мантијама из Светосавске Цркве?
Наравно. И Свештени Канони нам налажу да добро чини онај који прекида молитвено општење са онима који отворене главе (јавно) исповиједају неку од јереси осуђене неким Свештеним Сабором или неким од Светих Отаца. Екуменизам је као јерес и свејерес, као стоглаву адску аждају осудио Св. Јустин Нови Ћелијски, који је и званично уврштен у диптихе Светих прошле године на мајском сабору. Сви они који исповиједају екуменизам, притом признајући да је Свети ћелијски Анђео, сами себи потписаше осуду и свргнуће.

На све стране су се удружиле снаге Новог светског поретка, да би оствариле своје задате циљеве: формирање Светске владе, која би опет објединила све религије и направила заједничку економију и политику. Јавна је тајна да је у припреми Осми васељенски Сабор, на коме ће се званично одступити од вековних догмата и канона Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве: реформа литургије, увођење грегоријанског календара, укидање и смањење и броја и строгости поста, уједињење Цркве Божије са свеколиким јересима, па и паганским религијама. Куда ће по вашем мишљењу пловити брод СПЦ-е? Да ли ћемо се одупрети унијаћењу?
На многа од ових питања, чини ми се да сам одговорио већ у претходнима, али да додам. Будемо ли достојни потомци својих предака, будемо ли сљедовали путу Светих Срба, од прије светог Саве и послије Светог Саве, све до најновијих Светих Срба, будемо ли се сјећали и слиједили Лазарев завјет да је “земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“, нико нам неће моћи ништа, и како се год чинили слаби, увијек ће брод и наше државе и наше помјесне цркве да уплива у мирније воде. Јер кормилар такве државе и такве Цркве биће сам Дух Свети.
Предамо ли се, пак, лажама и паралажама овога свијета који нас уводе у којекакве Уније, од Европске до Ватиканске, скршићемо се о стијене овога свијета, на којима чучи и влада њихов кнез, и неће нас остати ни као народа, ни као државе ни као Српске помјесне Цркве. Увијек се сјећам како је блаженопочивши патријарх Павле, при својим честим доласцима у Грачаницу, од ’99 године, па до кад му је то здравље дозвољавало, а чини ми се, по Божијем надахнућу, говорио да се пита да ли је дошло вријеме да нестанемо са историјске сцене. Јасно је да, по обећању Божјем, Црква Христова остаје до скончања вијека и ни врата паклена неће је надвладати. Но, рече и Господ да, када дође, хоће ли наћи вјере на земљи? Хоће ли Срби бити со свијету, или ће бити бљутава, неслана маса која се баца на ђубриште историје? У памет се, Срби, и надам се да нећемо тим путем. Јер, плаче свети Сава на небесима, клечи на кољенима, и блиједо му је лице од ужаса којим иду Србљи.

Да ли желите, оче Ксенофонте, да за крај нашег разговора поручите нешто нашим читаоцима, као и свим Србима широм васељене?
Нека је свим вашим читаоцима благословен почетак овог светог и Великог Поста, који нека бисмо у миру отпостили, у покајању, приносећи не само на уснама, него и дјелима, плодове покајања. Да се сложимо, обожимо и умножимо и да тако, слиједећи пут Светог Саве и свих Светих Срба, достигли циљу, коме су и они тежили. Не смију да нас уплаше недаће и тешкоће, што су оне веће, већа је и помоћ и благодат Божја са небеса. Молим се Богу, нека би дошао тај дан, када ће сваки Србин, у било коме крају свијета да буде искрени Србин и Светосавац, искрени богомољац и Православац. Амин! Боже дај!

РАЗГОВОР ВОДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

Солун

Солун је најзначајнија лука Балкана и други по величини град у Грчкој, после Атине. У њему је проповедао св. Апостол Павле, ту су се родили Св. Ћирило и Методије. Постоје многа знаменита места и велике Светиње које треба посетити.

 

Српско војничко гробље на Зејтинлику

 

На том месту се у првом светском рату налазила Главна војна пољска болница српске војске, које је постало гробље за преминуле ратнике и временом је прерасла у данашњи комплекс. Грчка је бесплатно уступила земљиште од 7000 m², за изградњу гробља. Сав материјал чак и земља су донешени из Србије.
Улазимо у то Свето место, имам осећај да нас поздрављају сви наши славни ЈУНАЦИ И ВИТЕЗОВИ. Гутам сузе да не заплачем. Мој прадеда Владимир са два сина Јованом (који је сахрањен на острву Видо) и Крсманом (мој деда, носилац Албанске споменице) су се овде борили. Ујак ми је причао како су звона звонила на цркви за почетак рата, деда је трчао да откопа пушку и да се јави на зборно место. Док су се моје колеге и другови крили за време последњег рата по Београду, стидим се времена у којем живимо. Увек сам се сећала како су били слабо обучени гладни (деда је понео један хлеб и 1, 5 kg брашна и дошао кући после пет година) али ниje се одрекао БОГА и СРБИЈЕ.
Дочекује нас легендарни чика Ђорђе Михаиловић. Његов деда Саво био је главни за прикупљање посмртних остатака изгинулих ратника. Живахан јунак од 83 године. Историју као сваки прави Србин има у малом прсту. Овде је сахрањено око 8000 Срба, 6000 из Првог светског рата, и 2000 из Другог светског рата. За већину се зна идентитет. Поред Срба ту су сахрањени 8000 Француза, од тога 4000 из Француске, а 4000 из колонија. Пред Први светски рат Француска је имала 42 000 000 становника, а Србија 4 500 000. Ту је сахрањено и још 11000 Италијана из оба рата, око 2000 Енглеза и око 400 Руса. Сад је јасно зашто се зове Српско војничко гробље.
Капела на гробљу је посвећена Св. Архангелу Михајлу. Сама капела више личи на музеј, на зиду се налазе плочице са именима погинулих војника, разне униформе, вероватно из свих ратова. Незаобилазна СРПСКА ШАЈКАЧА, мајице разних клубова из земље и иностранства. Чика Ђорђе пушта музику са националним песмама са прастарог касетофона. Постоји књига свих сахрањених, тако да можете врло брзо пронаћи своје претке и отићи на гроб. Посебно ме је обрадовало да сваког дана долазе Срби да одају помен и част славној војсци. Долазе и други народи, али Срби највише.
Када овде дођете сигурно ћете плакати и ми смо плакали. Велика светиња, једноставно сузе саме лете. Плакала сам од туге за толиком младошћу Србије, од среће због храбрих потомака, и стида због кукавичлука данашњих Срба. У једној беседи после свете литургије је речено: „Ми треба тако да живимо тако да нас се потомци не стиде, а да нас преци препознају када одемо горе код њих.“
У центру града се налази црква св. Григорија Паламе. То је митрополија Солунска. Фрескописана црква где се чувају мошти Св. Григорија Паламе, митрополита Солунског из ХIV века. Фреске су прелепа али су поприлично оштећене.
Црква Св. Софије је прелепа, раскошна грађевина, како само Грци праве. Огроман храм у обнављању, мермерни под. Кружни свод са балконом. Олтар у комбинацији дрво злато, моћно и у духу старих времена. Огромни кристални лустери од чега вам застаје дах. Ту се налазе мошти Св. Василија Солунског. Налазе се и две чудотворне иконе: Св. Дионисија Закинтоса и Св. Герасима Кефалонијског, коме се треба молити за бесомучне.
Најлепши бисер Солуна који сам оставила за крај је црква Св. Димитрија, свеца који је заштитник града. Код Грка се седи на богослужењима. Углавно су ту масивне дрвене клупе са наслоном, ређе столице. Њихова мала црква за нас је велика, а њихова већи храм представља већи храм од наших саборних храмова. Тако када уђете у хран Св. Димитрија ви се ипак мало изгубите у огромном простору. Црква се састоји из три дела, то је често за грчке храмове. С леве стране се налазе мошти Св. Димитрија у пеосторији од стакла осветљено прелепо, где би сте најрадије остали. У храму се налазе још и мошти Св. Онисије и Св. Григорија Солунског. Лепота храма и благодат ће вас одвести у време Св. Димитрија, сетиће те се храбрости и одважности као и мука које је претрпео овај светитељ. Руси га сматрају покровитељем Сибира. Светитељ који се воли и слави у нашем народу.

 

МИЛКА ПАВЛОВИЋ

Хортијевска рација (1)

Злочин геноцида назван „Рација“, без преседана је у светској историји, свеобухватан, бруталан, систематичан, учињен с предумишљајем! Већ је сама та чињеница довољна да Хорти Миклоша прогласимо за једног од највећих убица српског и јеврејског народа и честитих људи! „Рација“ – наводно „чешљање терена“ у потрази за илегалним припадницима отпора хортијевској идеологији – показује злочиначко наличје њеног покровитеља кроз чињеницу да је идентификовано 310 побијене деце до 10 година старости, 168 старих преко 70 година и велики број омладине.
Посебно упада у очи да је у послератној Југославији чињено много тога да се затре сећање на геноцид „рацију“ тако што је број жртава умањен до бесмисла са очигледном намером да се нарочито заташкају размере страдања два народа – српског и јеврејског! Ништа мањи злочин је тајење идентитета жртава мађарског и немачког порекла у „Новосадској рацији“ и што никада није установљен тачан број ромских жртава. Послератна идеолошка историја је знатно умањила и размере страдања Русина у Ђурђеву, а број и идентитет Словака које су хортијевци покупили јануара 1942. у склопу „рације“ у јужној Бачкој никада се не спомиње. Вишегодишња борба за истину о јануарском геноциду тежи да очува сећање на све жртве подједнако и баци светло на врховног команданта тог злодела без преседана у мађарској историји – Миклоша Хортија!
Одлуку о такозваној рацији донео је сам регент (намесник) Хорти на предлог Ференца Сомбатхеља, команданта Петог домобранског корпуса у Сегедину, шефа мађарског краљевског генералштаба. Ту чињеницу је утврдила Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини (III група масовних злочина „Рација“ (убиства и покољи – систематски терор; мучења грађанских лица; силовања; пљачке)) – МСРБ број 2115 од 11. октобра 1945, архивски број А Р 1938 (Увод). Речима је претешко сажети патње које је хортијевски систем власти нанео нашем народу у Бачкој.
У Шајкашкој (троугао Тисе и Дунава), Новом Саду, Србобрану и Бечеју је према подацима до којих је дошао Ендре Бајчи Жилински истребљено најмање 12.763 становника.2

 

Хортијевска рација у Шајкашкој

 

Надљудским напорима ентузијаста и истраживача на прикупљању и обради података о жртвама Рације до овога часа је идентификовано 3.080 жртава из шајкашких села. Нажалост, многе жртве, понајпре из Чуруга и Жабља, није могућно утврдити пошто су представници хортијевске мађарске државе затрли целе породице и лозе.
У Вилову су фашисти прописали да се за одстрел мора одредити 80 људи. Идентификована је 71 особа које је убио мађарски окупатор (једна особа је имала преко 70, а 9 мање од 18 година (од којих једно дете до 10 година). Хортијевци су тог јануара, поред земљорадника и домаћица, којих је велики број жртава у свим шајкашким селима, ликвидирали једног чиновника, двојицу занатлија, општинског бележника, судију, општинског редара, месара, угоститељаи једног гостионичара. Убијена су два активна припадника илегалног отпора фашизму.
Село Гардиновци се налази на обали Дунава, тако да је јасна судбина 54 идентификованих жртава из тог места, од којих су три особе до 18 година старости (од којих двоје деце до 10 година). У нападу на цивилно становништво хортијевске хорде су истребиле земљораднике и домаћице, сеоску бабицу, општинског бележника, рибара, калуђера, гостионичара, учитеља, 3 трговца и четворицу занатлија.
На основу расположивих података, хортијевски војници и жандари су погубили најмање 95 грађана села Госпођинци. Пошто је црквена општина пописала жртве, може се основано претпоставити да су сви убијени у „Рацији“ у том месту идентификовани имајући у виду приљежност којом црква приступа тако одговорним пословима. Међу жртвама је 21 особа до 18 година старости (две до 10 година) и 2 преко 70 година, што укупно чини 24.21% госпођиначких жртава. Хортијеви „храбри“ војници оставили су Госпођинце јануара 1942. године без два чиновника, једног бележника, једног свештеника, једног лекара, 6 трговаца, тројице занатлија, једног радника, једног адвоката и једног полицијског наредника, земљорадника и домаћицу.
На основу најстаријег српског документа о „чишћењу терена“ и сећања сведока и рођака жртава геноцида у режији Миклоша Хортија у Ђурђеву, утврђен је идентитет 347 побијених у том месту. Тај кључан податак потврђује истинитост тврдње у том документу да је у Ђурђеву убијено око 350 особа, а уједно указује и на класичан пример знатног умањивања броја жртава који је после рата умањен на 210.
Услед значајног успеха у успостави идентитета жртава јануарског геноцида 1942. у Ђурђеву, а следећи траг најстаријег српског документа, може се недвосмислено тврдити да је идентификована огромна већина жртава жртава из тог села. Међу убијеним мештанима су три чиновника, агроном, тројица бележника, деветоро учитеља, свештеник, петнаесторо трговаца, 27 занатлија, 2 апотекара, лекар, писац, пастир, студенткиња, млада песникиња Леона Ердељи и бројне домаћице, земљорадници, ученици и деца. Десеторица младих Ђурђевчана убијени су у непосредном сукобу са далеко надмоћнијим геноцидним окупаторима. Размере похода окупаторских снага на Ђурђево и чудовишност хортијевске идеологије којом су се водили најсликовитије се огледа у чињеници да је побијено 75 особа до 18 година старости (међу којима 24 детета до 10 година) и шесторо стараца преко 70 година, што укупно чини 24.17% ђурђевачких жртава.
Хортијевски државни органи су у Жабљу кренули у оштар обрачун са голоруким цивилним становништвом чим су брзо и ефикасно неутралисали безначајни „Шајкашки одред“ улогорен у атару те општине. До овог часа идентификовано је тек 871 од 3.500 убијених у том месту према једном од најстаријих написа о рацији.3 Међу жртвама је 163 особа до 18 година (од тога 46 деце до 10 година) и 15 особа преко 70 година старости, што процентуално износи 20.60% идентификованих жабаљских жртава. Осим земљорадника и домаћица, који су у највећем броју жртве „Рације“ у Шајкашкој, мађарске убице истребиле су 68 занатлија, 43 трговца, 13 радника, 10 чиновника, 5 адвоката, 3 свештеника, најбогатијег земљопоседника у крају, 4 лекара, 5 студената, 12 гостионичара, једну удовицу, 3 пастира, четворо учитеља, једног штампара, коњичког капетана, путара, жандармеријског наредника, чувара судског затвора, полицајца, 4 општинска бележника, млинара, двојицу питомаца подофицирске школе, црквењака, црквеног појца, апотекара, фотографа, надзорника путева, 5 адвоката, ветеринара, надзорника долме, чувара долме, шофера и двојицу слугу.
Идентификовано је 67 жртава из шајкашког села Лок. Убијено је 8 особа до 18 година старости (једно дете је имало мање од 10 година) и две особе преко 70 година. Током такозване рације мађарски крвници су убили једног трговца и девет занатлија, чувара насипа, општинског подбележника, учитеља, лугара, инспектора фабрике у Црвенки, два гостионичара, једног подофицира, путара и полицајца.
На основу расположивих података до сада је установљено да су хортијевске снаге у Мошорину побиле 251 жртву. Сачувани су бројни документи који сведоче о брижљивом припремању „чешљања терена“ много пре јануарског погрома. Сва трагедија и геноцидни план „Pације“ се може сагледати увидом у број поклане младости до 18 година, стараца и мирних обичних људи. Многи злочинци, попут њихових саучесника са других стратишта, измакли су земаљској правди. Хортијевци су у Мошорину побили 64 особе до 18 година старости (од којих 28 деце до 10 година) и 4 особе преко 70 година, што процентуално чини 26.79% идентификованих мошоринских жртава. Поред домаћица и земљорадника, мађарски државни органи су у крвавом походу потаманили 3 студента, 2 гробара, 7 занатлија, 5 трговаца, 2 радника, полицајца, богослова, свештеника-протојереја, свештеникову служавку, једног професора, подбележника, учитеља, чувара канала и економа.
Мађарски крвници су у Темерину позвали Јевреје да се јаве у општину. Онима које нису затекли код куће послали су телеграм. Са Јеврејима су покупили двоје Срба и једну мешовиту породицу и ноћу их довезли у Жабаљ на обалу Тисе. Тај сурови злочин, тако својствен нацистичком истребљивачком уму, однео је 56 идентификованих жртава темеринске „рације“. Осим домаћица и земљорадника, хортијевци су очистили Темерин од једног апотекара, 7 трговаца, инжењера хемије (активног учесника отпора), 2 службеника и 2 лекара. Међу жртвама су 4 особе преко 70 година старости и 10 особа до 18 година (7 испод 10 година) – што чини 25 одсто темеринских жртава. Такав постотак у темеринском покољу даје хладнокрвном злочину посебну димензију и чудовишност!
У Тителу је хортијевска рација спроведена без буке. Приметно је да у погрому нису убијане жене и деца, мада је погубљен један малолетник. Хортијевци су се окомили на црквењака, протонамесника, гостионичара, студента, надзорника канала, официра, лекара, учитеља, 2 трговца, једног радника, 4 занатлије, службеника, полицијског наредника, књижара, двојицу слугу, 2 чиновника, једног посредника и неколико земљорадника. Ухапшен је активни руководилац отпора Андраш Лукач и стрељан у Новом Саду.
Како је 30 одсто Чуруга истребљено у Рацији, а идентификовано мање од половине жртава (1.285 од 3.500 према напису у „Слободној Војводини“ 1944. и прорачуну мештана), то се потпуно јасно може сагледати истребљивачка природа Хортијевог режима. Извршитељи Хортијевог налога о „рацији“ су леденог јануара 1942. потаманили 137 младића и девојака до 18 година (у тој омладини је 22 деце до 10 година) и 30 особа преко 70 година старости. Процентуално гледано, 14.11% младих и старих се налази у идентификованом броју чурушких жртава. Међу жртвама је 86 занатлија, 68 трговаца, 25 радника, 2 адвоката, 3 студента, 2 млинара, 2 службеника, рабин, шофер, 2 лекара, послужитељ, послужитељ у школи, 2 лекара, 2 оџачара, 2 свештеника, свирач, 13 гостионичара, 6 чиновника, 2 апотекара, техничар, општински бележник, 4 учитеља, 2 сточара, 3 поседника, инжењер агрономије, општински благајник, богослов, фијакериста, пивар, подбележник, срески начелник, 2 железничара, содар, рибар, чувар канала, много земљорадника и домаћица, као и 14 припадника отпора. Према исказу једног сведока, хортијевци су у Чуругу убили чак 3.800 људи, што је најбоље огледало лика и дела ратног регента Мађарске.4
У Шајкашу је након божићне литургије мађарски официр дочекао мештане у порти и прочитао имена са списка који су саставили локални чланови Културбунда. Локални Немци су повели хортијевце да ухапсе мештане који нису у цркви и Маргиту Шлезингер. Идентификовано је 39 особа (једна је имала преко 70 година). Поред земљорадника и домаћица, који су у већини жртве такозване рације у Шајкашу, уморен је један полицијски наредник и један студент (активни учесник отпора).

 

Наставак у следећем броју

 

Извори и напомене:

1. Цитирано у књизи Вере Јовановић, Сликар Богдан Шупут, стр. 170
2. Сећања Николе Алексића на новинске написе, када је на кратко допуштено да се пише о „Рацији“ 70-тих година прошлог века
3. Лист Слободна Војводина, број 8, „Осветимо жртве јануарског покоља у Бачкој“, стр. 2
4. Исказ тог сведока је забележен у забрањеној емисији Радио Новог Сада 1986. Године

 

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ