Нови број „Гласа са Цера“ на интернету

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази 22 броj „Гласа са Цера“. Овај број је тематски посвећен мученичкој жртви Светог цара Николаја. Не заборавите да шаљете коментаре на наше текстове јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Уколико Вам се допадне неки од наших текстова и желите да их и Ваши пријатељи прочитају на дну сваког чланка постоји опција препоруке за друштвене мреже „Фејсбук“ и „Твитер“, као и могућност да текст пошаљете мејлом или да га одштампате. Све текстове из овог броја можете пронаћи у категорији број 22 или прегледајући претходне уносе. Часопис можете поручити телефоном на 015/849-268 и мејлом на glassacera@gmail.com, опширније информације о претплати погледајте овде. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Следећи број „Глас са Цера“ излази средином месеца септембра.

УРЕДНИШТВО

Симбол српско-руског јединства

Пре деведесет година један човек је жртвујући свој живот, свој престо и своју породицу испунио Христовe речи: „Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јован 15, 13) Тај човек се звао Николај II Романов. Био је руски цар у најгорем могућем историјском периоду. Оклеветан је од стране непријатеља да је тиранин, убица, поремећен човек. Нажалост део Руса поверовао је у ту причу. Почиње Фебруарска револуција. Не желећи да његов народ страда у окрутном грађанском рату одриче се престола у своје име и у име свога сина. Мученички је пострадао од бољшевика 17. јула.
Затровани бољшевичком пропагандом која је у још већем темпу настављена после његове смрти, Руси су поверовали у лажи. Колико нису били у праву показао је период владавине комуниста. Забрана било какве слободе, велика глад, сиромаштво, масовна убиства, Гулази… То је цена коју је руски народ поднео због своје велике историјске грешке.
За разлику од Русије, Србија је у периоду пре Другог светског рата достојно памтила свога спаситеља. Велики српски државник Никола Пашић је од свога новца планирао подизање споменика цару Николају, направљен је план за капелу цару у Панчеву, једна београдска улица је добила име по нашем пријатељу. Са великим пијететом поштована је мученичка жртва цара Николаја за наш народ.
Међутим, доласком комуниста на власт све је то промењено. Поверовали смо у исте лаже као и Руси. Утопија новога живота без икаквих разлика претворила се у глад, масовна страдања, репресалије, Голе отоке… Не научивши грешке из историје братског народа упали смо у исту замку.
Падом комунизма свест се и у руском и српском народу променила. Објективни историчари упоређујући податке и развој два народа пре комунизма дошли су до запањујућих података. Основно оружје комунистичке пропаганде је изгубило сваки смисао. Број политичких мучења и гладних био је десетоструко мањи пре доласка комуниста на власт.
Знајући за све то Духовно-национални центар је од свог настанака желео да се успостави јединство српског и руског народа на правим основама. Циљ нам је да се коначно наш народ научи на својим историјским грешкама и да их исправи. Исто тако да их никада не понови.
Подизање храма великом српском спасиоцу и пријатељу Светом цару Николају је довршено. Предстоји чврсто повезивање два братска народа кроз заједничке активности и пројекте. Надамо се да ћемо имати успеха у томе.
Изграђени храм овом Светитељу само је мали део нашега дуга према овоме великану, али и залог будуће светле историје. Самим тим храм Св. цара Николаја постаје прави симбол српско-руског јединства и трајна успомена на последњег православног цара.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

Молитва за цара

Кроз историју многи велики синови Русије и Србије су се бавили руско-српским везама. Проникут православним погледом и осмишљен однос оставили су својим потомцима велики синови братских народа – Ф. М. Достојевски са руске и Свети владика Николај са српске стране.
Са великом љубављу српски Златоусти владика Николај писао је о цару мученику Николају изједначавајућу његову жртву са жртвом Св. кнеза Лазара.
Знам да после сваког текста о братским везама Срба и Руса обавезно долазе добронамерни коментари, али и реплике зломислећих. Србима је тешко да забораве чињеницу да је Руска империја зарад својих геополитичких циљева за своје љубимце поставила Бугаре, као и допустила да Аустро-угарска присвоји Босну и Херцеговину. За разлику од тога српски добровољци и војска под командом кнеза Милана Обреновића убеђеног русофила, су учинили велику велику ствар у борби са Турцима.
Уколико би Срби желели да схвате суштину историје неопходно је да као аксиом схвате једну фундаменталну чињеницу.
Империја (царство) није велика само по својој величини. Империја је дужна да испуни задатак живота на једном цивилизацијском простору. На том простору неопоходно је да спроведе одређени корпус идеја. Практично у идеји „Трећега Рима“ хтело се створити једно идејно и економско пространство у коме би уједињавањем различитих националних карактера био обезбеђен заједнички живот.
Са духовне тачке гледиштаимператорска политика Русије је како би идеолози симфоније цркве и државе рекли „спољни зид цркве“.
Схватајући то добронамерни Срби морају схватити да је политика руске империје била другачија од осталих и да се доста разликовала од политике „обичних“ држава.
У вези са тим ја бих указао на критике и критичаре руске царске политике у две чињенице, што Срби никада не би требали да изгубе из вида.
Прво, Русија је ушла у рат са Османлијским царством. То није урађено само због борбе за мореуз већ и у име љубави и саосећања према својој браћи. Русија је одлучно желела да се прекине са турским злочинима над православним Словенима на Балкану. Срби никада не би смели да забораве да је за ослобођење Балкана од дивљих туских хорди свој живот дало 40 000 најбољих синова Русије.
Говорећи о „дивљим турским хордама“ ми не мисимо на званичну туску администрацију. Међутим турска администрација од најмањег чиновника па до највише власти била је прожета корупцијом. Ипак са османлијама православни Словени Балкана су ипак научили живети.
Но, после пораза Шамила из руске империје у Турску је прешло око 100 000 Черкеза, који су распоређени као чланови турске администрације на Балкану. Живот на Балкану Черкезима је одговорао. Черкези су улазили у хришћанске домове, малтретирали их, а онима непослушним одсецали су главе. Исто као што су радили и руским младићима.
По томе су и нерегуларни одреди Черкеза добили име башибузици (у буквалном преводу са турског башибузук значи одсечена глава, прим. прев.).
А шта за то време ради просвећена Европа?
Французи су се за то време толико сродили са Османлијама да турске пешадијске униформе изгледају потпуно идентичне као француске униформе у Африци.
Када Срби више нису могли да трпе насиље башибузука обраћају се Русији. Цару Александру II je психолошки тешко да се усуди на овај потез зато што се његово ступање на престо поклопило са капилацијом Русије од Енглеске и Француске у Кримском рату.
Друга чињеница коју Срби не смеју да забораве је велика жртва Св. цара Николаја. „Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја“, напомиње Свети владика Николај, „Срби не смеју заборавити да је Свети цар Николај, без икакве користи за себе, а притом ризикујући мир за свој народ и државу, а самим тим ризикујући да изгуби круну и живот своје породице, ушао у рат, да би заштитио наш народ. Ушао је у рат за Србију, рат у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу, и свој живот.“
Са особитом љубављу и поштовањем Свети владика Николај упоређује жртвовање Светог цара Николаја са жртвом српског кнеза Лазара:
„Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разуму.
Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“
Ове речи треба да зна сваки Србин који размишља о уласку Србије у НАТО. Улазак у НАТО би био велики пораз величанствене српске историје, као и пљување по жртви Св. цара мученика Николаја.
Велики руски геније Ф. М. Достојевски је са великом љубављу писао о руско-српским односима. Овде бих цитирао његове речи о „две Србије“ које су актуелне и дан-данас. Јер све што је прожето еванђелском љубављу никада не застерева.
„Нас Русе са Словенима ништа не може раздвојити. Постоје две Србије. Србија виших слојева-горка и неискусна која ништа није проживела, а ни урадила, али са својим интригама и партијама својим пороцима онемогућује било какав политички и национални развој државе.
Народ у Србији, јер је Србија народна држава, за разлику од виших слојева Русију сматра за свог спасиоца, а руског цара сунцем и гаји велику љубав према Русима.
У закључку хоћу да кажем да неће проћи много времена док се не појави нова снага патриотских Срба. Они ће памтити Русе који су дали живот за њихову земљу. Велики руски дух оставиће траг у српској души, из руске крви проливене у Србији, узрашће и српска слава. То ће убедити Србе да је руска помоћ била без користи, као и да Руси немају намеру да поробе Србију.“
Са овим речима Достојевског повезана је једна иницијатива коју бих поделио са читаоцима. Идеја је добила благослов једног благочестивог српског игумана.
Недавно приликом ходочашћа по српским манастирима разговорао сам са једним благочестивим српским игуманом о руско-српским односима. Рекао сам тада да је успостављање дипломатских односа између руске и ватиканске дипломатије на дан празновања Св. Александра Невског довољан знак сам по себи.
Познато је да је Свети Александар Невски симбол руског цивилизацијског избора. Он је још као сасвим млад уз Божију помоћ морао да изабере мање зло од два избора. На моје речи мудри игуман је одговорио:
„Зашто се Србија не моли да добије Цара? Зашто српски народ на дан страдања Свете царске породице не организује крсни ход са молитвама своме заштитнику и спаситељу цару Николају? Цар се мора заслужити. Цар се од Бога мора измолити.“
Ове речи српског игумана желим да пренесем што већем броју српских игумана, свештеника, удружења, и до што већег броја српских срца. И већ у овој години, ако Господ благослови 17. (4. по старом календару) јула на дан страдања Свете царске породице биће окупљена велика литија и народно сабрање како би узнели молитве Господу и цару Николају за спас српског народа. Тако да би се на делу показале речи великог православног генија и пророка Ф. М. Достојевског: „Из руске крви проливене у Србији, узрашће и српска слава.“
Немам илузија у вези организације ове иницијативе. Они који се злобно смеше, неће нас обесхрабрити. Поред „српског вишег слоја“, како каже Достојевски постоје и „Срби горућих срца“.
Да би се измолио Цар, потребно је од нечега почети.

ПАВЛЕ ТИХОМИРОВ
Превео са руског: В. П.

Заступник Цркве и отаџбине

Изузетна је светост цара Николаја. У духовном смислу искупитељна жртва Спаситеља рађа подвиг било кога светитеља, а нарочито подвиг мученичких, који, по речима светог апостола Павла, представља продужетак ове жртве. Током целог свог земног живота, цар мученик у срцу је имао одлучност да понесе овај крст. „Може бити да је за спасење Русије нужна искупитељна жртва. Ја ћу бити та жртва. Воља Божија нека буде.“
Царица Александра исповеднички се сажртвовала свом супругу. „Ништа су наша страдања. Погледајте Спаситеља страдања, како је Он страдао за нас. И ако је то неопходно за Русију, ми смо готови жртвовати и животе и све.“
Родитељи, цар и царица, своју децу су васпитали да буду истински хришћани. И као жртву својој отаџбини принели су ангелоподобне царске кћери и дечака наследника, царевића. Сва седмочлана царска породица јединтвена је била и по телу и по духу. За нас проливененом царском крвљу, измолили су милосрђе Божије. И Русија, растрзана од непријатеља, буди се од тешког греховног сна.
Корице зборника „Нова чуда царских мученика“ краси необична фотографија из 1916. године. На њој су приказани господар и наследник. На лицима њиховим очитује се кротост, смирење, незлобивост, једноставност. И сијају љубављу која све побеђује. И још једна особеност ове фотографије: господар је одевен у официрску ратну униформу из периода Великог рата. На грудима му орден IV степена светог великомученика и победоносца Георгија, а и наследник је у ратној униформи. Готово у свим случајевима, када су људи у виђењу или у лаком сну угледали господара, он је био у војној униформи. Је ли то случајност? Не. За хришћанина случајности нема. Све што се дешава испуњено је смислом и значењем. Господар је за време свог земаљског живота свагда носио војничку униформу. Али зашто наставља да је носи после смрти, када је већ постао наследник Царства небеског и стекао благодат и мученички венац од Господа?
Одговор налазимо у самом имену његовом, које је у част светог Николаја добио на светом крштењу. Још од искони, народ је схватао значење имена овог светитеља. Николај значи „победитељ народа“. У Русији су говорили: „Николај је име знаменито, победи истоименито.“ Светитељ Николај је страшни борац против непријатеља Цркве и отаџбине. О томе сведоче његове иконе. У рукама држи мач и храм, чиме се симболише борба и заштита Цркве и Православља. Име које је носио господар Николај значило је и то да је њему у животу било дато да искуси мржњу у злобу, али истовремено су у том имену предсказане и борба и победа над њима.
Гледајући пропаст отаџбине, душа господарева прекомерно је страдала. Док је жив био, чврсто је бранио отаџбину. И сада у Царству небеском он наставља да се моли и заступа је. Свети оци уче да је Небеска Црква победничка, ликујућа; а земаљска војујућа. И лик руског цара – мученика и војника – представља сједињење созерцатељног молитвеног духовног живота хришћанина и делатне љубави у Христу, по заповестима. Без млакости, без равнодушне незаинтересованости за оно што се догађа у отаџбини, без хладнокрвног непознавања Истине и без греховног недостатка жеље да се Она пронађе.
Свети лик цара војника Николаја за нас има спасоносни значај. Он продубљује провалију између вере и неверја, између Христа и антихриста. Он обраћа богопротивну млакост или у огњеност вере, или у хладно неверје; раздељује на једну страну оно што је Христово, на друго антихристово. Припрема верне слуге Христу и ономе другоме.
Управо зато Свети цар и куца на наша још неокамењена срца и јавља се одевен у војничку одећу. Тиме нас подсећа да је земаљски живот вечита борба против духова злобе у поднебесју, да је вера без дела мртва и да се хришћанин не може спасити ако није војник Христов.
Преподобни Лаврентије Черњиговски својим духовним чедима је често понављао: „Ко је кукавица и страшљивац, тај није војник Христа Бога.“
Цар је увек носио војну униформу и тиме је желео да нагласи значај војничког служења држави. И овоме се пројављивала његова љубав према отаџбини. Та љубав, пожртвована до самозаборава, целога га је испуњавала. За нас је господар узвишени пример верности отаџбини. Дубок је и дирљив садржај војне књижице која се налазила у његовој војничкој торби, где је у одговорајућим рубрикама својеручно написао:

Николај Александрович Романов;
На служби: од 6. маја 1884. године;
До када: до смрти (до крсне смрти, додајемо ми);
На ком је сада задатку: стрелац од 24. октобра 1909.
Занимање: домаћин земље руске.

Кад је узишао на престо, господар император оставио је за собом дужност командира Првога батаљона телесне гарде Преображењског пука и остао је у чину пуковника, у коме се задесио у тренутку смрти свог родитеља, његовог царског величанства Александра III. Армија и морнарица поднеле су молбу његовом величанству да себе произведе у чин генерал – мајора и адмирала. Међутим, цар име је одговорио: „Ја чувам чин који сам добио од покојног императора, мога оца.“
Све до своје мученичке смрти господар је с чашћу носио једноставну војничку официрску кошуљу на којој су биле извезене еполете са царским монограмима Александра III, на грудима орден Георгија победоносца.

ТАТЈАНА ГРОЈАН
Превод: Јаков Јаковљевић

Опроштајно наређење војсци

Последњи пут вам се обраћам многољубљена војско моја. После одрицања престола Руског у моје и у име мога сина, власт је предана привременој влади, на иницијативу руске думе (скупштине, прим. прев.).
Нека јој Господ Бог помогне да Русију одведе на пут славе и благостања.
Нека помогне Бог и вама благословена војско, да одбраните нашу отаџбину од напада злих непријатеља. У протеклих две и по године ви сте поднели тешку војну службу, много крви је проливено и много је силних ствари урађено али ближи се час када ће Русија заједно са својим благословеним савезницима у заједничком стремљењу ка победи, сломити и последњи напад противника. Овај рат се мора завршити потпуном победом.
Ко сада размишља о миру, и ко га жели, он је издајник отаџбине и њен непријатељ. Знам да сваки частан војник има овакво мишљење.
Испуните свој дуг, заштите нашу благословену велику отаџбину, повинујте се привременој влади, слушајте Ваше старешине и схватите да је свако слабљење поретка служење непријатељу. Чврсто верујем да у Вашим срцима тече безусловна љубав према нашој великој отаџбини.
Нека вас благослови Господ Бог и нека вас Свети великомученик и победоносац Георије одведе ка победи.

СВЕТИ ЦАР НИКОЛАЈ РОМАНОВ
Превео са руског: В. П.

Револуција духа

У Србији већ одавно не цветају руже. Истрошена државна политика, празна обећања и свеокупно разочарење у систем, размишљање је просечног Србина. Политичка елита већ одавно одрођена од свог народа живи у облацима причајући бајке о бесплатним акцијама и сличним неподобштинама. Целокупна економија земље зависи од страних донација. Готово ништа се не производи, док радници покојних индустријских гиганата секу прсте, закивају ексере у шаке и умиру од глади.
То је тај 21. век у којем неће бити глади, болести и криминала. Представници Академије наука својеврсног герантолошког центра ћуте и не оглашавају се док људи умиру од глади. У парламенту седе исти такви сенилни старци са платама од којих се обичном човеку заврти у глави.
Пијане и дрогиране будале трче улицама са заставама Србије карикирано певајући четничке песме показујући свој „патриотизам“. Преко седамдесет посто Срба не зна како иде текст њихове химне, а већина и признаје да их то уопште не занима.
Светли примери славних предака одавно су заборављени. Што би нас занимало уопште ко је био тај војвода Мишић или Драгутин Гавриловић, када можемо знати како изгледа доњи веш неке примитивне естрадне „звезде“. Већина ће и прокоментарисати: „Будале, дале су живот за неке идеале. Кога то још занима данас?!“ И, у праву су, кога то још занима данас.
Они који су задужени да просвећују народ у највећем су мраку. Једна учитељица без трунке стида на питање ко је био компоновао српску химну одговара: „Ко ће га знати, неки Хрват“. У истој анкети поменута учитељица открива да је највиши врх Србије Триглав. Има и горих. Апсолвент права сматра да је композитор химне Србије Кемиш. Управо такви ће сутра нашу децу „просвећивати“. Стога није за чуђење што данашња деца у својим писменим радовима уместо интерпункције стављају смајлије, а највиши интелектуални домет им је просто-проширена реченица.
Такви ће сутра да владају нашом државом. Клинци који знају да више вреди украдени це-де плејер из комшијиног аутомобила него цела плата његових родитеља.
За то време са телевизије нам се смеше политичари обећавајући светлу будућност чим будемо испунили то и то, чим будемо ушли ту и ту. Међутим нема нама светле будућности док нам криминалци управљају државом а док се њихови противници грозничаво боре да дођу на исто то место како би још горе ствари чинили.
Потребна нам је нова револуција. Не, револуција крви, већ револуција духа. Да се зна као у оној народној ко траву коси, а ко воду носи. Да се зна ко је заслужан да буде нуклеус националног духа, а ко заслужује робију. Потребна нам је и културна ренесанса. Да упориште буде музеј и позориште, а не „Гранд“ и сплавови. У супротном појешће нас историјски мрак, а ми ћемо да живимо и даље у густој помрчини.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Голгота Србије

Помишљајући да је историја слушкиња комитета и да се може одбацивати пола века, а приказивати кад је у Србији и око Србије густо, закључено је, ваљда, да је „сад тренутак“ да из тмине бункера, где је деценијама скриван, изроне филм Станислава Кракова „Голгота Србије“.
Нећу, сад, о томе колико је у тој свити, тако отменој и тако раздраганој, било „идеолошких секретара“ и истакнутих сарадника и следбеника Јосипа Броза, чија је 25. регемента, знају то они одавно, починила у том рату оне крваве злочине у Мачви и Подрињу. Нећу, кажем, сада о томе, али морам о њиховом труду да буду примећени, о жељи да их види Србија, а посредством сателита и свет. Неки из те свите понашали су се као протагонисти, као да су учествовали у оним борбама прса у прса. Други би, да није сведока у Кинотеци, били спремни да изјаве како су тај филм јуче отели од опозиције, која га је скривала пола века, а они, родољуби, одлучили да га одмах прикажу.
А филм је потресна прича о непоклеку српског народа, аутентично сведочење о његовим витешким борбама за одбрану вере, слободе и независне државе; филмска прича о његовим патњама и страдањима, о његовом васкрсењу на Крфу и Виду, о његовом рововском рату и оном одлучујућем, судбоносном јуришу у поробљену отаџбину.
Филм је историјско поглавље, као што ће историјско поглавље бити и овај манипулативни тренутак приређивача овог спектакла, његова жеља да пошто – пото нађе неку спону, да не кажем континуитет, Србије оног времена, њене епопеје, њеног патриотског жара и данашње Србије.
Као да се ништа није догодило у пола века!
Србије наших очева и дедова нема већ пола века ону витешку Србију, из филма, пуну моралног здравља, пуну вере у себе, пуну елана и снаге, лепоте и патриотизма – убили су Броз и његови комунисти! Та Србија је у масовним, невидљивим и неопојаним гробницама! Та Србија је под земљом, испод бетона, у темељима кућа… Витешка Србија је у Лисичијем потоку у Београду, у Белимарковићем воћњаку, у порти манастира Ваведење и даље, низ планину, око Бањице, Шарене ћуприје… Та Србија је испод бетона Скојевског парка у Ужицу – млади играју фудбал на костима својих дедова; Србија је близу бедема око Мораве у Чачку, поред тврђаве у Смедераву и дуж обале Дунава, у крагујевачкој Капислани, у пет масовних гробница у Крушевцу, на Крушку, на Крушику и Звекарама у Вљеву, на Бубњу и око робијашнице у Нишу, у селу Сливнику надомак Лесковца, на „Брду Мира“ у Гоњем Милановцу, у Свилајнцу и Јагодини, у Зајечару и Шапцу – наводим само неке од масовних гробница у које је затрпана витешка Србија.
Нема на њима ни ружа, ни споменика. Воштанице се на њима не пале. Мртви нису појани.
Пресуде је изрицала мржња! Они који нису били за Броза, оптужени су да су против свога народа! Теже оптужбе није могло бити! Кад год би Броз подигао прст, српски комунисти су подизали нишан! Кад би Броз спустио прст, српски комунисти би осули рафал у Србе! Броз оком, српски комунисти скоком. Броз се уселио у Краљев двор, српски комунисти у туђе виле на Дедињу.
Дању ватромети слободе, ноћу масовна убијања!
Колико су Брозови „ослободиоци“ убили Срба – знаће се кад се ускоро отворе гробнице и преброје лобање.
Солунски ратници први су се нашли на удару српских комуниста. Па још ако су били краљевским официри, носиоци Карађорђеве звезде, леле.
Један од јунака филма „Голгота Србије“ војвода Петар Бојовић доживео је, по свршетку Другог светског рата, још једну голготу. Брозови „ослободиоци“ чим су Немци протерани из Београда, упали су у војводину кућу, у Трнској 25. Људима у кожним капутима, већ по злу чувеним ознашима, много се допала једноспратна кућа – хтели су да виде ко станује у тој „буржујској“ творевини, какав ли страшни „реакционар“ ужива у њој. Кад тамо – славом овенчани војвода! Преко наслона столице његов војводски мундир, на сточићу шапка.
Све време окупације, војвода није изашао из куће. Немци га нису узнемиравали: дао им је реч да неће изаћи из кућног притвора. Већ и сама чињеница да је Бојовић био „краљев војвода“ била је довољна да „ослободиоци“ примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, богме, после грубих речи, насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима… Срећа је војводина што је умро у јануару 1945. године, па није морао да види како ознаши из куће одводе његовог сина. Узалуд је војводина супруга Милена писала лично Брозу, молећи га да заштити њеног ухапшеног сина, истичући да се политиком никада није бавио. Броз, разуме се, није ни одговорио – знао је да је Добросав отпослан у робијашницу Сремске Митровице на десетогодишње „преваспитавање“ у комунистичко-социјалистичком духу.
Из мноштва ликова у филму „Голгота Србије“ издвојен је, посебно, легендарни мајор Драгутин Гавриловић. То је онај јунак који је, на Дунавском кеју, у часу када је српска престоница била у диму и пламену, последњим живим браниоцима рекао: „Ми више не постојимо, ми смо жртвовани за част Београда и отаџбине!“ Преживео је мајор Гавриловић љуте ране у одбрани Београда и касније на Солунском фронту, али је у априлском слому 1941. допао немачког ропства. Био је пуне четири године утамничен у немачком логору.
А кћери његове, Милица, Емилија и Даница – Боже, каква су зла претурила преко главе! Како испричати насиље, које су Брозови „ослободиоци“ извршили над Милицом и Емилијом кад су упали у њихов стан и кад су сазнали да су „официркуше“ жене краљевих официра! И да су им мужеви у заробљеничком логору! Како описати ту бруку и несрећу! А кад су, претурајући по орманима, нашли официрске панталоне њиховог оца, почели су да од црвеног лампаса, на лицу места, пред пониженим женама, изрезују петокраке звезде.
Трећа кћер, Даница, удата Докмановић, живела је у Чачку, али је кажњена тиме што је као професор могла да предаје само у основној школи, како у средњој не би „тровала“ омладину идеологијом свог оца.
Зла судбина није мимоишла легендарног Гавриловића. Кад је логор ослобођен, он се вратио у своју престоноицу коју је два пута јуначки бранио. Али, тај воз са заробљеницма стражарно је спроведен од Марибора до Београда. Цео тај транспорт, све официре и војнике „ослободиоци“ су стрпали у бивши усташки логор на Сајмишту! Ту су их саслушавали и малтретирали, изгладњавали и кињили питањима „што су дошли“ и „хоће ли да организују устанак против нове власти“? Легендарни Гавриловић је умро после непуних месец дана.
Филм је приказао најзнаменитији лик у српској војсци – њеног врховног команданта, регента Александра Карађорђевића, „крвавог“ краља и творца „тамнице народа и народности“ – како су га српски комунисти називали. Ишао је, будући краљ, с једног ватреног положаја на други, не скривајући се по пећинама и земуницама. То је онај исти краљ у чији ће се Двор насилно уселити аустроугарски фелдвебел Јосип Броз, отимајући тако његову имовину и забрањујући његовим синовима да се врате у своју отаџбину. Замислите: забранити Карађорђевићима да живе у својој земљи, а допустити да у њој неприкосновени господар живота и смрти буде Броз, чији идентитет још није утврђен! Има ли веће срамоте и већег греха?!
У оном судбоносном јуришу са кајмакчаланских висова према Нишу, Смедереву и Београду, и даље, преко Саве и Дунава, и преко Дрине, био је капетан Петар Симић, из Смедеревске Паланке, касније пуковник и командант Краљевске гареде. Мучен у затворима Озне у Београду, Симић је, зато што је „ширио неверицу у усрећитељски комунизам и социјализам, стражарно, везан ланцима, отпремљен у митровачки казамат. Тог „непоправљивог солунца“ и „реакционара“ батинама су дочекали Душан Миленовић и Миле Тороман.
Подвргнут страшним мукама, батинан три године, Симић више није могао да издржи – одлучио је да себи одузме живот. Ујутру, 18. јула 1948. године, изведен је из ћелије да проспе киблу. Прилазећи огради, успео је да довикне затвореницма: „Браћо ја вас напуштам! Не могу више да издржим комунистичко насиље, одлазим у смрт!“
Јунак са Кравице и Јежа, са Добро Поља, те најсуровије битке, скочио је са другого спрата, ударио главом о бетон и смрскао је.
Кад је о томе обавештен злогласни Миленовић, кратко је рекао: „Добро је, један солунаш мање!“
Тако су окончали живот јунаци о којима потресно сведочи филм „Голгота Србије“.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Српско здравство – лечење или мучење

Сви знамо ону дивну народну пословицу да је здравље највеће богатство. Срећан је онај који веома ретко иде код лекара. На жалост, таквих је веома мало. Судећи по препуним чекаоницама испред ординација лекара, не би се могло закључити да смо баш нека здрава нација. Имам ту несрећу да морам, као хронични болесник, сваког месеца да идем у мој дом здравља по редовну терапију. Ако мислите да је то рутински одлазак, варате се. Прво морам преко кол-центра да закажем код мог лекара да ме прими. Е, ту наступају муке.
Оног момента кад уђем у чекаоницу, позли ми од загушљивог ваздуха. Не дај Боже да се отвори прозор, убиће их промаја. Следеће, сестра на шалтеру, док се расправља са колегиницом ко ће и када ићи на годишњи одмор, коначно узима моју књижицу и онда-чекање… Не волим да седим до било кога, јер та особа одмах, као да је у некој обавези према мени, почиње разговор о својој болести са свим детаљима и најисцрпнијим медицинским налазима. Притом се чуди колико сам нељубазна, недруштвена. Због тога седим тако да изгледа као да сам подигла невиљиви зид око себе и зурим у празно… Али, то је тако само наизглед. Неминовно ми пред очима искрсавају слике из једне друге чекаонице, оне на Ветеринарском факултету. Имам пса-птичара, моју драгу Беку и кад се разболи водим је њеном „чика доктору“ ветеринару Вањи. Чим Бека неће да поједе ни парченце меса, њушка топла, зна се, идемо да потражимо помоћ и лек за њену бољку. Улазимо у чекаоницу! Једна девојчица држи у крилу маче, једна бакица неко мало кученце, увијено у шарени шал; младић са вучјаком поред ногу и једна девојка у тренерци која држи нешто мало, сићушно у замотуљку коме тихо нешто шапуће. Седам на прву празну столицу, Бека поред мене препаднута; гледа ме оним лепим, верним псећим очима и повремено задрхти. Неки спокојни мир влада свуда око нас. Милујем моју Беку по глави и покушавам да је умирим пред улазак у ординацију.
Из ових сећања прену ме звук мог имена и ја уђох у ординацију моје докторке. Али ње нема, седи нека друга докторка и не гледајући ме, пита зашто сам дошла. На мој одговор да ми треба редовна терапија и упут за специјалисту због мојих дисајних проблема, она као да доби неки напад беса и поче да виче: те она ме први пут види, не може то тако, зашто не сачекам да се моја докторка врати са годишњег одмора и све то понови два пута. Седела сам скамењена од изненађења, ни до речи не могу да дођем а и тако збуњена шта би јој рекла. Некако се прибрах и рекох да ја морам код мог лекара, извињавам се што је тако, али, ето, морам…. На крају, добијам рецепт и упут и некако изађох из ординације.
У апотеци, док чекам да дођем на ред, опет ми пред очима чекаоница на Ветаринарском… Улазимо у ординацију; Бека једва хода, не толико од болести колико због страха. Широки осмех ветеринара Вање, оне тихе умирујуће речи, а пре свега његово препознавање моје Беке и добродошлица са којом је пита „шта је лепотици Беки“, стварно је фасцинантан. Полако, примећујем, Бека долази к’ себи, опуштенија је а њен „чика доктор“ у том часу каже да ће добити једну „боцку“- инекцију али да је „ништа неће болети“. На крају, Вања гледа у Беку и каже јој да дође код њега за седам дана на контролу. Замислите, он не каже мени да је доведем, не обраћа се мени, он то каже Беки. У том часу, свесна сам да присуствујем нечем пуном љубави и поверења. Бека му лизне руку!
Тог момента кад се нисам срушила. Некако сам се прибрала, захвалила и пошле смо кући. Идемо полако стазом Карађорђевог парка а мени се плаче јер сам пожелела да и мене лечи наш драги „чика доктор“ Вања, ма не само мене, него и моју децу.
Ето, драги моји читаоци, просудите и сами где и чији пацијент је боље бити. Извињавам се оним лекарима који су, не само стручни, већ и љубазни према својим пацијентима.
Знам и оне лекаре који су надчовечанским напором и великим пожртвовањем успевали да свом пацијенту спасу живот. Њима није потребна Хипокритова заклетва, њихова заклетва је људски живот. Оно што је највредније и најдрагоценије. Да је више таквих лекара! Да ли је то мало?

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Спорт и рекреација (1)

“Ништа тако не исцрпљује и не разара човека, као дуготрајна физичка неактивност“ (Аристотел)

Савремени технолошки напредак имајући за циљ да човеку олакша и унапреди живот, постао је и његов здравствени непријатељ. То се највише огледа у смањењу физичког напора, кретања и уопште у смањеној физичкој активности, која је услов за одржавање човекове биолошко-здравствене и социо-психолошке равнотеже. –
Минимум 30 минута редовне, умерене, правилно дозиране свакодневне физичке активности довољно је за очување здравља. Уколико се тело штеди долази до слабљења његових функција и одбрамбених механизама, што доводи до смањене радне способности и појаве разних болести.
Истраживања су потврдила да физичка неактивност ствара ризик за настанак болести срца, дијабетеса, рака дебелог црева, дојке и доприноси прелому зглоба кука код старијих особа. Али и са вежбањем треба бити умерен. Превелика активност може да убрза старење уместо да га успори.
Вежбање побољшава квалитет живота:

-Благотворно делује на имуни систем
-Побољшава ментално здравље, смањује стрес, лечи депресију
-Смањује мишићну напетост
-Побољшава циркулацију крви
-Јача кости
-Помаже спречавању и контролисању дијабетеса
-Помаже одржању оптималне телесне тежине, контроли гојазности
-Смањује ризик од одређених врста рака
-Побољшава стање код Алцхајмерове болести
-Помаже контроли остеоартритиса, повишеног крвног притиска и срчаних обољења
-Може помоћи у одлагању губитка слуха, јер побољшава проток крви богате кисеоником кроз сићушне крвне судове у уху. То су потврдили и истраживачи са Мајами универзитета у Охају, када су изложили 28 људи гласној буци. Физички спремнији испитаници су очували већи капацитет слуха у односу на оне који нису били толико физички спремни.

Вежбање се препоручује најмање сваки други дан или три пута седмично. При вежбању метаболизам расте и такав треба да остане 48 сати. Ако направимо већу паузу, метаболизам опет опада. Он мора остати на нивоу, да бисмо увек имали енергије и били јаки.
Избор физичке активности правимо према интересовању, потребама и у односу на оптерећења, којима се излажемо у току радног времена. С обзиром да поменусмо да је најчешћи проблем у данашње време недостатак кретања, у наредним редовима ћемо се осврнути на вежбе, које би елеминисале штетне последице дуготрајног седења.
Активности које се препоручују за људе који дуго седе су:
-кретање – оптимална физичка активност за сваког и услов за очување здравља и нормалног функционисања организма у целини. Док ходамо, удови се унакрсно крећу: десна нога и лева рука покрећу се истовремено напред, а затим иду лева нога и десна рука. Та врста кретања ствара електрицитет у мозгу који усклађује читав централни нервни систем. То је посебна погодност ходања, коју друге врсте физичких вежби немају. Пола сата дневно пет дана у недељи, било да је лагано или брзо, у великој мери побољшава рад кардиореспираторног система, а свакодневно брзо ходање, најмање пет пута седмично може да смањи ниво лошег холестерола, чак и да заустави процес губитка меморије.
-пливање – јача мускулатуру карлице, трупа, ногу и задњице, а идеално је и за побољшање циркулације.
-трчање и тенис ако је повишен ниво стреса.
-вежбе истезања “стречинг“ чине сви покрети којима се истежу мишићи преко њихове нормалне физиолошке дужине, коју имају у стању мировања. Редовном применом ових вежби олакшава се кретање, повећава покретљивост свих зглобова, побољшава се циркулација. Ако се за истезање одвоји 10 до 15 минута дневно, неутралисаће се акумулирана напетост, а кретање и свакодневна радна активност биће знатно олакшани и пријатнији. Уколико се ипак “нема времена“ за активније бављење спортом, да би се последице хипокинезије бар мало ублажиле, а тиме и олакшао рад, препоручљиво је да се у току радног времена паузе искористе за активирање мишића и зглобова, тј. целог тела.

(Наставак у следећем броју)

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

Гајење биља на природан начин (3)

Шта све може да сачињава компост?

За компостирање су веома погодни:
•сви баштенски и кухињски отпаци, остаци јела, покварена јела;љуске од јаја, кромпира, краставаца и другог поврћа, остаци чаја,талог од кафе и др.
•коров – покошен и осушен – покошена травица – у танким слојевима, иначе се више користи за покривање тла;
•комади исеченог травњака – међу кухињским отпацима, насечене гранчице трајних биљака, живице, жбунова – за дренажу, између појединих слојева;
•увело цвеће, прецветало собно биље – дају одличан хумус, сва насечена мириљава биља, осим пелена – за добар минерални састав компоста;
•лишће – само у тањим слојевима, иначе за покривање тла;
•тресет – препоручује се само у мањим количинама;
•слама, папрат, све што се простире стоци – минералима богате материје. развијају топлоту;
•трава и коров који прави семе – пре компостирања оставити да иструли у води;
•кућна прашина, ђубре, прашина – све је погодно;
•папир, картон – исцепани картон као додатак;
•дрвени пепео – веома корисно калијумово ђубриво, против штеточина;
•кокошје перје – садржи фосфор, додаје се осталим материјама (тешко се распада);
•вунени и памучни остаци – прво их треба употребити за доњи слој топле леје;
•коштано брашно – посипа се измеду слојева компоста;
•пиљевина, дрвена вуна – у мањим количинама, помешана са земљом;
•чађ – одлично ђубриво, загрева тло и побољшава му плодност мешати са другим отпацима; кокошији и зечји измет – посипа се у слојевима између других отпадака.

Веће количине пиљевине, лишћа, вунених и памучних отпадака могу се корисно употребити за покривање тла (на пример, између малина). Свеже покошену траву треба пустити да се осуши, а затим танко посути између редова поврћа.
Што је разноврснији састав гомилице компоста, боље ће биљке бити снабдевене свим потребним материјама. Разноликост искључује једнострано и претерано ђубрење компостом.
На гомилу компоста никако не стављајте:све материјале које природа не може да раствори: пластика, стакло, метални предмети, порцелан, боје, лакови, машинско уље хемијске материје свих врста. Оболеле биљке и стабљике купуса не треба компостирати да се не би болест ширила преко компоста (гуша-вост купуса!). Пелен избегавају кишне глисте и зато му на компосту није место. Коре лимуна и поморанџи, због средстава којима су прскани, такоде не долазе у обзир, јер се не распадају.

Компост, место и ограда

Приликом избора места за компост треба бити практичан, да не би отпаци морали далеко да се носе. Погодно је место у заветрини, делимично заклоњено дрвећем и грмљем, а делимично на сунцу. Топлота је потребна за распадање материја. Место треба да буде довољно велико да би сви послови могли да се обављају.
•Дрвени скелет треба да има два, а у великој баш три дела. Свако ће га са мало вештине направити од старих дасака. Кочеве-носаче треба побости директно у баштенску земљу, да би кишне глисте имале слободан приступ. На те кочеве треба прикуцати, а делимично само заглавити даске једнаке дужине, које се приликом премештања материјала могу подићи и уклонити. Да би између дасака ваздух могао да пролази, на оба краја сваке слободне даске треба прикуцати попречну дашчицу, за 2 цм дужу од ширине даске. Сваком делу компоста треба направити и поклопац да отпаци не би на летњој врућини били сувише суви, а на киши сувише мокри. На дрвене оквире затегну се мрежа и пластика.
•У првом делу компоста прикупљају се разни отпаци. Стабљичице, гранчице треба исцћи на комадиће дужине 5 цм, да би се брже распадали, папир треба изгужвати, а картон поцепати на комаде. Када се накупи довољна количина, све се добро измеша.
•Као први слој у другом делу треба, због дренаже и довода ваздуха, ставити насечене гранчице и чврсте стабљике. Преко њих долази око 20 цм измешаних отпадака, по могућности посутих коштаним или изметом домаћих животиња. И насечене коприве (због азота) и разно друго биље, нарочито листови гавеза, побољшавају минералну и хранљиву вредност компоста /а исхрану биљака.
•Следи танак слој (неколико лопата) баштенске земље. Ко има ишчупаног корова са јаким кореном, који дуго остаје свеж, може мирно да га компостира. Ако се стави између дебљих слојева картона или новинске хартије, распашће се. На посуту земљу треба опет ставити 20 цм мешовитих отпадака и затим поступак понављати све док се материјал до краја не утроши. Гомилу компоста не треба сабијати, јер је организмима за живот и растварање материја неопходан ваздух. Сабијен компост трули и претвара се у тешку, лепљиву масу непријатног мириса која није уполребљива.
•Компост мора да буде влажан и по потреби се залива разређеним лековитим биљним ђубривом од гавеза и коприва, што му повећава вредност. У недостатку такве воде може се употребити млака кишница, али никако хладна вода.
•На крају се гомила компоста покрива поклопцем, с тим што мора да остане довољно места за кружење ваздуха.
•После неколико дана (ако је време било топло), у средини гомиле почиње распадање. Деловање бактерија изазива пораст темпера у средини на 50 до 60 степени Целзијуса. Компост затим почиње полако да се хлади, а бактерије из прве фазе распадања гину. Посао преузимају други организми који варе органске материје и хране се и угинулим бактеријама. Најважнији »радник« у компосту је кишна глиста. Кишне глисте се на топлоти и уз обиље хране брзо размножавају и производе одличан хумус. Што има више кишних глиста у компосту, бољи му је састав.
•Убрзо ће се гомила компоста упадљиво смањити. Ако има још отпадака, треба их измешати наизменично са земљом, додатно ставити на гомилу компоста и опет покрити.
•Раније је баштован превртао компост, али био-баштовани то не раде.
Преокретање није нужно, али је корисно. Приликом преокретања пазимо да материјал који је био на дну гомиле дође на врх, а онај с рубова гомиле у средину и обрнуто. Тако ћемо сав материјал темељно измешати и прозрачити, а успут га по потреби можемо и навлажити. Ако отпатке одлажемо како настају (привремена компостна гомила), растресање се мора обавити чешће, тј. најмање једанпут месечно.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

Вера, слога и поштење српско су спасење

Српска православна црква Светог Саве у Лондону освећена је 29. јуна 1952. године. Чин освећења цркве обавио је свети владика Николај Жички, који је долетео чак из Америке, у присуству Његовог Височанства краља Петра Другог, који је био дошао из Француске и свих чланова дома Карађорђевића, свештенства и Срба са свих страна британског острва.
Црквена општина у Лондону је основана 1942. године. Много је добротвора и неуморних националних радника који су учествовали у изградњи Цркве, али ћемо овде поменути име велике српске добротворке још из времена ратова за ослобођење Лејди Пеџет. Ова племенита Енглескиња је велики добротвор цркве Светог Саве, подигла је спомен – плочу ђенералу Дражи Михаиловићу и дала велики прилог не само у новцу него и у стварима, од тепиха и завеса до намештаја и осталих потреба за цркву и дом владике Николаја.
Горостас српског православља, свети владика Николај, после освећења цркве остао је међу Србима у Лондону осам недеља. Одслужио је четрнаест светих литургија са беседама и свакодневно је у разговорима са Србима давао поруке, од којих ми је у сећању остала једна:
„Српска православна црква, није она моја ни твоја него наша. Наша заједничка светиња, мајка утешитељка, помиритељка… Она укључује све православне Србе и не искључује ни једнога, осим оног ко је сам себе искључио својим непокајаним безбожништвом. Она прима све под свој кров, али она не може да стане под кров ни једне партије, јер су партије привремене, а Црква је вечна.
Као православна, она негодује противу оних коју су немарни и лабави у вери, а као српска – негодује противу оних који се стиде имена српског.
Молим вас, браћо, најзад, при растанку да чините све што можете за част садашње генерације. Да би будуће генерације могле узети нас за пример, као што ми узимао прошле српске генерације себи за пример. И не заборавите ону сељачку реч:
Вера, слога и поштење српско су спасење!“

ЗАПИСАО: ДРАГОЉУБ МАНЧИЋ

Зло рађање-готово суђење

Беседа на монашењу у манастиру Студеница

Ево и ми смо се скупили у овој светињи Светог Немање, да се Богу помолимо да пошаље милост нашем народу, да му пошаље благодат трпљења, да му да покајање да би му опростио грехове које је српски народ чинио, а и данас чини. А има их пуно. Код нас у Србији нема где се не псује име Божје. Да, има и људи који у вери, нади и љубави желе да служе Богу. Али има више оних који да мир, земаљски мир, употребе на зло. Не желимо да чинимо вољу Божју. Греховно смо много оболели. Народ је врло лако пристао на речи оног злочинца Тита, још од пре тридесет година кад је нашим мајкама препоручио да не рађају децу да би се подигао стандард. То јест не рађајте децу да не бисте добра која вам је Бог дао делили са другима. Према налазима једног свештеника, Срби су од 1944. наовамо побили дванаест милиона деце, зато да би оно једно или двоје које се роди могло да живи у изобиљу, да не осети никакав терет. За време Тита спремали смо децу за некакав живот који не постоји. Спремали смо децу само да једу и пију, да се лепо одену, да заврше школу и нађу неко радно место где ће што мање да раде. Тој су деци све приносили на жртву као неком божанству. Тако смо и дошли довде. Жене и мајке имају једно или двоје да живе у овом „лепом“ стандарду који нам је спремио онај злочинац, нећу име да му спомињем, јер је то прљаво име. Сада мајке које нису хтеле да рађају остају и без оног једног детета, и сада им је крив Бог.
Сада сам био на једној сахрани, где мајка хули на Бога како је Бог допустио да јој син погине, па је чак проклињала и Косово: „Да Бог да изгорело да га нема!“ Госпођа није хтела да рађа децу, мислила је да је она Бог, и да ће она свом детету да да нешто. Али, Бог је горе и она дечица што их је мајка побила вапију за освету. Крв дванаест милиона деце вапије и тражи освету, тражи освету над мајкама и онима који су остали, што им нису дали да се појаве на овај свет. Мислим да је то наш најтежи грех, јер то што је Господ дао да страдамо, то је велика Његова милост према нама, јер смо починили грех, велики злочин. Има једна црквена песма која каже: „Сагрешисмо, безаконовасмо, неправдавасмо, али не одступамо“. Признајемо да смо грешни и тражимо милост од Бога. Без покајања нема преображења, нема препорода, нема бољитка, а покајање је велика благодат и моћ Божја, која од звера ствара анђела, од вука јагње. Покајање је велики дар Божји, и са покајањем је Господ почео Своју проповед, и свети Јован Крститељ пре Њега, и свети апостоли после Њега; сви су стално говорили: „Покајте се! Покајте се! Покајте се!“
Пре Другог светско рата био је неку човек који је носио један крстић, и ишао по Београду. Само уђе у неку канцеларију или стан, каже: „Покајте се!“ и одлази. Кад смо били у Јерусалиму, у манастиру свете Катарине, тамо нам је један свети човек, архиепископ Дамјан, рекао: „Наилазе страшни дани! Пренесите својима, и старијима и млађима, да се покају и да се Богу моле за страдања која иду на нас!“ То је било пре десетину – петнаест година.
Ето, било је светих људи који су све то предвидели, и могло се то предвидети, јер: „Зло рађење – готово суђење“. И да би избегли, и да би остали као народ, српски православни народ, морамо се покајати, морамо престати да хулимо име Божје, да се више не чине зла дела убиства невиних, да се вратимо Светој Божјој Цркви, Еванђељу Светом, испуњавању Десет заповести Мојсијевих, и придржавању и васпитавању себе на заповестима Блаженства, на смирењу, кротости, на љубави.
Сигурно је да ћемо у будуће имати велика искушења и страдања, и много ћемо шта претрпети, али се надамо да искушења неће бити већа од благодати Божје. Ми смо сада у сукобу не са неком државом, и са неким народом, већ са самим сатаном. Неки хоће да узму сва богаства овог света, да свим народима наметну неки нови поредак, који је, у ствари, сатански беспоредак. Ја мислим да ће Бог послати благодат нашим младим монасима, а с њима и нама осталима, да све то издржимо.
Нека Господ Бог спасе све нас, да идемо путем добра. Вама свима, браћо и сестре, желим благодат покајања, вере у Бога, наде у Бога, љубави према Богу, молитвама светог Саве, Симеона и Симона и свих светих!

СХИ-АРХИМАНДРИТ ЈУЛИЈАН СТУДЕНИЧКИ (1918-2001)

Свештеномученик Будимир Соколовић

„И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити.” (Матеј 10, 28) Овим речима из Јеванђеља по Матеју, протојереј Будимир Соколовић, верски референт Врховне команде, крепио је и јачао како тело тако и душу великом генералу Драгољубу Михајловићу, коме је верно служио до краја свог земаљског живота. Прота Будимир је био више него пријатељ Михајловићу, а у последњим ратним годинама, прота га је исповедао и духовно га саветовао.
Протојереј Будимир Соколовић, рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, одакле одлази заједно са Дражом Михаиловићем.
Године 1945. проту Будимира, комунистичко-партизанска злочиначка војска хапси заједно са ђаконом Бошком Живадиновићем и протојерејем Светоликом Швабићем у Аранђеловцу и одводи у мало место Миљевина надомак Фоче. Без суђења, зверски су мучени и убијени, а потом бачени у јаму Понор близу Фоче, где је од стране партизана убијено још око двадесет и две хиљаде Равногораца.
Јама у коју су свештеници бачени је у првим поратним данима делимично закопана хиљадама тона јаловине из оближњег рудника, али се и данас види, јер магистрални пут који води ка Фочи пролази непосредно поред највећег отвора јаме, који комунисти нису могли да затрпају.
Каква је била намера нове власти после ових стравичних злочина, најбоље сведочи цитат из књиге „Утамничена Црква“ протојереја Саве Јовића: „Члан Савезне верске комисије и помоћник Савезног министарства унутрашњих послова, пуковник-иследник Удбе Мате Радуловић, рекао је Андрији Лончарићу, приликом саслушавања 1948. године у Београду: „Дајем ти своју партизанску часну реч, да у овој земљи, после пет година неће бити више ни једног попа.“
Свети Архијерејски сабор Српске православне цркве, на предлог Митрополита дабро-босанског Николаја (Мрђе) и приложене документације протојереја-ставрофора Васка Соколовића, унука проте Будимира, канонизовала је свештенослужитеља Будимира Соколовића, дана 15. маја 2005. године у манастиру Житомислић.
Спомен Светог свештеномученика Будимира Соколовића и других свештеника пострадалих у току Другог светског рата од безбожне комунистичке руке, из Митрополије дабробосанске и милешевске, прославља се 11. јула по новом календару.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

О осуђивању

Jедан од најчешћих грехова са којим се срећемо када хоћемо да поведемо рачуна о свом унутрашњем духовном животу је осуђивање. Он узима данак и од најслабијих и од најјачих, и од почетника у духовној борби и од ветерана.
Видимо нешто, чујемо, осетимо-донесемо свој закључак на основу своје логике и свога искуства, а да и не знамо добро ту особу, ни њене разлоге, ни њену ситуацију. Да би човек исправно расуђивао о другој особи он мора да је воли и поштује да би је на исправан начин доживео и да би се та особа пред њим отворила и цео њен живот. Мора да се смирује пред том особом као пред светињом која му је подарена од Бога, јер кад се човек смирује он боље сагледава. Он онда не расуђује преко свог рационалног, ограниченог разума који нема увид у целокупност ствари, него расуђује духовним умом који му се отвара кад се ум смирава и сабира у срце. Како је рекла лисица у „Малом принцу“ да се срцем најбоље види, да се једино исправно види срцем. Срце-не као сентименти, већ као срж човековог бића у коме је сабран ум и целокупност бића.
Често пута човек расуђује о другом човеку на основу свог искуства, а то искуство није искуство и тог другог човека. Често пута тај други човек има сасвим другу логику и начин живота и приступ, па и васпитање, а да не говоримо и о генетским разликама које и не зависе од самог човека него од тога шта је он у себи добио од својих родитеља у наслеђе. Ми можемо, на пример, да осуђујемо неког што је склон различитим пороцима, а не знамо да је то добио у наслеђе од родитеља и да је њему потребна много већа борба да победи то него некоме ко је рођен од кротких, финих, целомудрених родитеља. Често пута не знамо ни шта се све десило том човеку у току живота, зашто је сад такав какав је. Наравно да не треба сад да изигравамо психологе па да проучавамо сваког понаособ, али треба да се погрузимо са смирењем у срце да осетимо тог човека и са дубоким поштовањем да приступимо. Као што приступамо Светом Причешћу („Са страхом Божијим, вером и љубављу…“) тако треба да приступамо и сваком човеку, јер је и тај човек део Тела Христовог, а он је уједно и део мене самог, јер сам и ја подложан разним гресима, ако не тим, онда неким другим, а увек се дешава да ако осуђујемо, обавезно после тога ми сами упадамо у исте грехе или нам је допуштено од Бога да нас нападну исте такве врсте помисли тог истог греха који смо осудили код другога. То је Бог по Милости Својој тако уредио да би схватили друге и да би били милостиви према другима, а уједно нам је то дато и као испаштање на земљи уместо испаштања на небу зато што не умемо да се покајемо за тај грех па да престанемо. То значи да нам је Бог опростио тај грех ако већ овде пострадамо од исте ствари за коју смо неког осуђивали, јер Бог не кажњава двапут за исто. Да нема тога ко би прошао на првом митарству где се испитују греси учињени речима, мислима. Хоћу да кажем да то није казна од Бога него знак помиловања да не би страдали на небу за то.
Вероватно да је грех осуђивања распрострањенији у нашем веку због пораста рационализма, смањења вере. Наш разум, када није смирен у уму Христовом, он је остављен више својимприродним својствима и нема благодатне моћи да сагледава целокупност ствари, да поима суштину ствари, што му се даје као дар када изађе из своје самодовољне ограничености, и погрузи се у ум Христов.
Та ограниченост људског ума није само последица његове створене природе, него много више последица пада у Рају, његовог одвајања од Бога, Који једини све зна и све исправно расуђује. Онолико колико се смиримо пред Богом и пред људима толико истински и знамо исправно. Колико изађемо из себе, из свог рационалног мишљења и заћутимо пред Тајном Божијом и светињом другог човека, толико ћемо и познати Бога и другог човека, толико ће нам се открити истина. Истина улази кроз чисто стакло. Док год има наших мисли, подозревања о некоме, ми не можемо да знамо истину о том човеку, ма колико мислили да знамо, и у опасности смо не само да осуђујемо него и да клеветно доживимо а онда и да оговарамо и да то лажно мишљење преносимо другима,и да се круг обмане шири, и од једне наше мисли многи да пострадају, на земљи-највише тај кога смо погрешно просудили, а на Небу-ми сами који смо сами пали у грех и ширили га даље, и можда с тиме упропастили нечији живот.
Када осуђујемо, ми узимамо улогу Бога, Који је Једини Судија, и Који Једини треба и може да буде Судија, јер Он Једини све зна о свима нама. И боље је за све нас да пустимо Богу да нам суди, јер је Он Љубав и Милост и Истина и јер Он као Небески Отац и Створитељ води бригу о свима нама и свима жели Вечно Спасење.
Уопште, та потреба да гледамо у друге-шта они раде, мисле, говоре, долази од тога што у том трену ми сами нисмо у потпуној сабраности и окренутости Богу, нисмо у том стању целовитости, у коме је ум у дубљем смирењу и сабран у срце, а воља прати такође тај порив душе за целовитошћу, и сва је у послушности Духу.
Чим крене нека мисао док је човек у том сабраном стању, значи да је тог трена његов ум изашао из смирења, из те дубље сабраности у Богу, и да је почео да умује по палој природи, по разуму, који је рационалан, а не по духовном уму и расуђивању, које му се даје кад је у дубљем смирењу, Христовом смирењу. Чим крене мисао, значи да је човек изашао у том моменту из загледаности у Христа и почео да се окреће себи. Значи да је изашао из оног стања «стајања пред Богом, стајања пред лицем Божијим» како називају Св. Оци ту сабраност у Богу и тај осећај свеприсутности Божије (и у исто време заборава на себе самог, оно што зову „немрзећа мржња према себи самом“), значи да се окренуо себи и свом ограниченом уму и расуђивању, које је пуно незнања, гордости, сујете, самољубља…итд, а то му се десило зато што се у једном трену погордио, придао значај самом себи, имао је покрет ума ка самоме себи. Да би се сачувао у том стању дубљег погружења у Богу, мора да згази себе до самозаборава, да нема ниједан покрет ума ка самоме себи, да не придаје себи важност, да заборави на себе.
Како каже Псалмопојац Св. цар Давид у 18. Псалму, стих 14-15: „И од туђих (грехова) сачувај слугу Твога, да не овладају мноме, тада ћу бити непорочан и чист од греха великог. И биће Ти угодне речи уста мојих, и размишљање срца мога пред Тобом заувек…“

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

О нама самима

“Оче, сагреших небу и теби. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих“. ( Лука 15, 18-19 )

Душа, најдрагоценији дар Бога Живога, једино вечно у телу човечијем, толико је танана и осетљива да околности у којима борави, у најмањем исто као и у великом, могу душу обогатити а у преступу, на жалост, душу погубити.
За битисање душе сваки непокајани и неисповеђени грех је смртоносан. И Каиново убиство брата Авеља и сваки грех учињен речју, мишљу или делом наноси души несагледиве последице и одводи душу и вечну погибао.
Зато је велика жалост на небесима када душа хришћанска изабере широки пут и својим поступцима избрише своје име из Књиге Живота, када место наследника постане отпадник, жалосна слика онога за шта је створена.
Тада душа бежи од Бога, наивно мислећи да се од Бога може сакрити потирањем своје савести и неверовањем у постојање Божије.
Али неупоредиво више, настане радост у Христовом Царству Небескоме, када се душа поврати из греха, поврати из смрти и када се душа застиди и згрози над стањем у којем је била.
У том трену, душа васкрсава. Беше мртва у телу и оживе, беше презрена и оправда се.
У том трену сагледава се бескрајна љубав Божија према својој творевини, према људском роду.
Као што је само мисао довољна да душу хришћанску унизи и упропасти тако је и само мисао довољна да душу оправда и спасе.
У Господњој причи о блудном сину која је сведочанство Божије љубави, на само спознавање греховног стања у коме се душа налази и решеност душе да се промени Господ је већ ту, раширених руку чекајући да пригрли душу дарујући јој опроштај и спокој не дозвољавајући да се душа посрами. Враћа душу у Очинско наслеђе, враћа је у живот и достојанство намењено онима који љубе Бога и име душе хришћанске се поново уписује у Књигу Живота.
Не постоји грех нити греховно стање на земљи које неће Господ опростити уколико се душа на време пробуди, покаје и исповеди и слично блаженом Теофилу, који начинивши велики преступ одрече се написмено Господа и Богородице Дјеве, искреним покајањем не само да се оправда, измоли опроштај грехова него га Господ и у светитеље уврсти.
Поврати се зато душо хришћанска, не гини узалудно, заплачи се над собом и презри греховно стање у коме се налазиш и завапи Богу из дубине душе, искрено и нелицемерно, да се одричеш греха и да си Божија творевина, понови речи блуднога сина “Оче, сагреших небу и теби. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих“ и жива буди јер си створена за вечност, душо хришћанска и да будеш наследник и житељ Царства Небескога.

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ