Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Истина о Јасеновцу (1)

Био сам тинејџер 80-тих година прошлог века када ми је бака једном рекла: „Сигурна сам да је Јасеновац прогутао преко милион људи“. То су речи жене коју је из злогласног загребачког затвора избавио колега, студент медицине и сакрио код своје три тетке на Максимиру. Усташке власти су је биле одредиле за Јасеновац.
Нада Тркља је после рата у рекордном року дипломирала на књижевности југословенских народа и народности и немачком језику на Филолошком факултету у Београду. Памтила је целог живота хрпу лешева покланих Срба у бањалучком крају. Видела је тај призор својим очима када ју је отац послао по дрва. Памтила је и натпис на неком јавном објекту у свом родном граду да је забрањен улаз Србима, Јеврејима и псима! Као дете сам имао магловиту представу о Јасеновцу као ужасносм стратишту. Изјава моје бака Наде, образоване жене, о броју жртава остала је негде у подсвести. Питам се да ли је једину изјаву такве врсте изрекла намерно и са жељом да је ја упамтим као нешто јако битно?!
Фебруара 2009. на новосадском Салону књига сусрећем пријатеље и заподева се разговор о страдању нашег народа. Тада чујем од њих причу о неком лекару који је ушао у Јасеновац након рата и на основу докумената установио број жртава, али су тадашње структуре моћи склониле његов извештај. Шокирао сам се када сам чуо број жртава које је установио тај лекар и сетио се намах бакиних речи! Од тог часа почела је да ме прогања помисао о броју жртава Јасеновца. Знао сам да бака и доктор нису слагали, али сам се питао да ли ћу икада игде пронаћи доказе. Након неколико месеци сплет околности навешће ме на прави траг, а затим до необоривих доказа о приближно тачном броју жртава јасеновачког мучилишта. Нисам се толико изненадио на то откриће. Дугогодишња борба за истину о жртвама фашистичке рације и мистификација и лажи после Другог светског рата по том питању осведочили су ме да је историјску истину могућно сакрити и грубо фалсификовати!
Бојан Милијашевић ме је у свом делу навео на траг, а тротомна збирка Антуна Милетића коначно открила дуго тајену истину о размерама геноцида у фабрици смрти Јасеновац. У трећем тому Милетићеве књиге „Концентрациони логор Јасеновац“ (објављен 1987) пажљивом читаоцу не може да промакне тачан, веродостојан број жртава јасеновачке кланице! Како је могућно да је та истина 20 година неутврђена, а предочена је још 1987? Било како било, прво да видимо шта је прегалац за истину, Антун Милетић, објавио у збирци докумената, на којој је радио као ентузијаста без ичије подршке, а затим да размотримо класичан пример извртања историјске истине и подметања фалисификата.
У збирци докумената у Милетићевом невероватном делу под редним бројем 223 (страна 485, трећи том) објављен је извештај Анкетне комисије о стању које је затечено у Јасеновцу. Сви чланови комисије били су из Загреба, а о Јасеновцу су, уз помоћ четири сведока, сачинили извештај 18. маја 1945, дакле непуних месец дана након што су усташе напустиле стратиште. Вероватно ће читалацпомислити да ће комисија састављена од Загрепчана (Вице Барановића, референта комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача, др Здравка Поповића, службеника војно-судског одељења Главног штаба за Хрватску, др Анте Премеруа, судског вештака, чланова судског већа др Милана Мајера и др Анте Пецикозића, котарског судије Ивана Броза и записничара Божидара Огњанца и Стеве Трнинића) бити склона умањивању и прикривању усташких злочина.
Најзанимљивија су четворица сведока који су са Анкетном комисијом дошли на подручје пакла који су преживели! У очи упада чињеница да на крају сва четири исказа сведока стоји опаска „прочитано, одобрено“, а затим потпис. Из тога се закључује да су чланови комисије сачинили записник о ономе што су им сведоци рекли и дали то на увид сведоцима пре него што је уврштено у извештај комисије. Дакле, јасно је да комисија није радила брзоплето, нити су сведоци дали одокативне и нејасне изјаве. Напротив, сам начин на који приповедају о јасеновачком паклу, а посебно о броју жртава, показује да је реч о људима који су знали потанкости недоступне онима који такву страву нису преживели! Штавише, своје исказе су имали прилике да прегледају и исправе било коју нетачност која се могла случајно провући у тумачењима Анкетне комисије.
Да убеђење Наде Тркље о преко милион жртава Јасеновца није било произвољно види се и по исказу Јована Живковића из Бачког Градишта, кога је рат затекао у Земуну одакле су га усташе отерале у Јасеновац. Пет дана и ноћи крио се Живковић у рупи док су усташе клале преостале заточенике и рушиле зграде најгорег логора истребљења у историји. Непуних месец дана од те голготе завршава своје потресно сведочанство речима:
„Ја тачно не знам колико је заточеника у Јасеновцу ликвидирано, али је било опште уверење међу заточеницима, да тај број прелази један милијун“.
Логораши, који су даноноћно трпели терор и страх и својим очима посматрали нестанак стотина хиљада људи, нису шпекулисали ни претпостављали – били су УВЕРЕНИ да су усташе побиле преко милион људи у Јасеновцу. Да је исказ Србина Јована Живковића (комисија наводи националну припадност сваког сведока), био једини, било би простора за тумачење типа „једна ласта не чини пролеће“. Хвала Богу, изјаве Јована Живковића и Наде Тркље поткрепљене су и сведочанствима других сведока.
Трговца Јулиа Бинга, који се пробио из логора 22. априла 1944. у јуришу голоруких преосталих логораша, такође је мучило питање о броју жртава које су прогутале раке, шума, поља и Сава. На крају исказа о Јасеновцу тај Јеврејин даје шокантну изјаву:
„Ја не могу тачно рећи, колики је број жртава које су ликвидиране у Јасеновцу, али вјерујем да се тај број креће можда и до милијон и пол људи“.
Откуда Бинг у дилеми о броју јасеновачких жртава?
„Тачан број не могу казати зато, јер су многи људи ликвидирани одмах при доласку, а да нису размјештавани у логор и ми смо само сутра дан могли видјети њихове ствари и знали смо, да су такви заточеници одмах ликвидирани. Исто тако многи су одвођени на рад, гдје су ликвидирани и нису се повратили назад“.
Логорска управа је водила евиденцију о броју заточеника, барем оних који су у логор примљени и кориштени за ропски рад и иживљавање усташа. Многи транспорти несретника нису ни доспели до логора, него су одмах по доласку уништени!
Михајло Марић, тада стар 27 година, није имао дилему у погледу броја жртава у Јасеновцу. Спокојно је живео са спознајом те битне истине која је за ширу јавност искривљена у лавиринтима идеолошких злочина над истином. Ево којим речима Марић, који је правимчудом успео да се пробије из обруча усташких звери, завршава сведочење:
„Као посматрач и очевидац свих страхота које су се догађале у Јасеновцу могу мирне душе казати да је у току четири годишњег постојања логора на разне начине умлаћено или умрло од болести или глади око милијун и четири стотине хиљада заточеника, од којих је била огромна већина Срба затим Жидова, цигана а доста и самих Католика“.
Тим речима „посматрач и очевидац“ јасеновачког геноцида над својим и другим народима исказао је „мирне душе“ истину која више не може да се затире!
Истину о Јасеновцу више није могућно крити, нити у њу сумњати из простог разлога што је Милан Дуземлић особа каква се само пожелети може за кључног сведока у тако деликатном питању. Анкетна комисија започиње његов исказ речима:
„Дуземлић Милан, 25 год. Родом из Дреновог Бока, срез Новска, боравиштем у Крапју, Хрват, опоменут исказује…“
У систему логора Јасеновац село Крапје је претворено у саставни део губилишта. Да се расветли пуна истина о логору Јасеновцу помогла је професија Милана Дуземлића, његова бистрина, виспреност и поштење! Нико, осим једне особе, није видео то што су гледале очи Милана Дуземлића. Могао је да сакрије праву истину, иако прописно „опоменут“ о последицама за исказивање неистине о Јасеновцу. Никога није било ко је могао да оптужи Дуземлића да је сакрио оно што зна да је то учинио 18. маја 1945.
„Ја сам био намјештен као опћински биљежник у Јасеновцу те сам дана 21. децембра 1943. био ухапшен и одмах стрпан у логор“ тврди општински бележник и додаје да је ухапшен по пријави извесне Марице Кукор из Плесма код Новске, која га је пријавила као наводног оснивача народноослободилачког одбора у Јасеновцу и због услуга народноослободилачком покрету. Не Не само да се добро сећа датума када је ухапшен, него и онога што је месецима пре тога гледао својим очима у општинској архиви. Битно је што у том делу исказа Дуземлић истиче два пута одређену бројку:
„Истичем да је управа логора Јасеновац водила записнике о појединим случајевима смрти заточеника те је један примјерак таковог запсиника односно списа достављала опћинској управи у Јасеновац, чији је начелник био Лазарин Никола, усташки натпоручник. У свим тим записницима навођено је, да су заточеници умрли наравном смрћу, тј. од тифуса и разних других болести. До дана мога ухапшења т.ј. 21. децембра 1943. било је код опћине Јасеновац такових записника око 900.000, односно по списку пријава случајева смрти било је 900.000 таквих жртава. Пошто сам ја био опћински биљежник, имао сам прилике да посматрам те спискове и ово сам видио својим очима, што сам исказао“.
Милан Дуземлић затим наводи да је исте спискове видео благајник општине Јасеновац, Стјепан Рисовић, кога је такође пријавила Марица Кукор и касније га убиле усташе у логору Јасеновцу. Самог Дуземлића су усташке звери затвориле у звонару 22 дана, а затим месец дана у самицу. У самици су га усташки кољачи боли иглом под нокте, палили му табане, тукли га жицом обмотаном гумом и скакали по дасци коју су му стављали на груди. Комисији је показао ожиљке на рукама. Сведочећи о заточеницима чије је муке видео, Милан Дуземлић је поменуо партизана Валента Томшића, којем су усташе одрезале тестисе од чега је умро. На том месту Дуземлић, кога су усташе ко зна зашто пустиле из логора јануара 1945, наводи да је случајева мучења и насилне смрти заточеника „било безброј“. Дакле, на 900.000 усмрћених које су усташе пријавиле до 21. децембра 1943. долази још безброј случајева убистава логораша чији је сведок Милан Дуземлић.

Наставак у следећем броју

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Историја | Поставите коментар

Николај Краснов

Када је недавно у Београду постављена спомен-плоча архитекти Николају Краснову, ретко ко је могао да каже бар две-три реченице о животу овога плодоносног архитекте. То је и показало колико смо као народ склони да заборављамо своје великане и пријатеље.
Николај Краснов, чувени руски архитекта је рођен у 23. новемра 1846. године у малом руском селу Хоњатино. Године 1867. у Москви уписује студије сликарства, вајарства и архитектуре. По завршетку факултета живи тескобним животом, али добија све више и више пројеката које успева да заврши са великим успехом.
Године 1887. одређен је за главног архитекту у граду Јалти. Успешно пројектује неколико цркава, двораца, палата. Променио је план града, изграђујући нове улице и продужавајући старе.
Почињу да се нижу признања једна за другим. Проглашен је за званичног архитекту царске породице Романов 1911., а добио је титулу академика 1913. године.
Наредбом цара Николаја II постављен је за архитекту новог царског двора, познатог као Ливадијски. Двор грађен у духу италијанске ренесансе изазвао је одушевљење целокупне руске јавности.
Октобарска револуција га затиче у Москви. По победи бољшевика са супругом Аном одлучује да напусти Русију и одлази на Малту. Ту остаје две године, а потом одлази у Београд где је провео остатак свог живота.
Постављен је за инспектора у краљевској управи Министарства грађевинства. Посвећује се градњи монументалних објеката од којих ћемо набројати само оне најзначајније:
-Пројектовао је Краљевски двор Карађорђевића на Дедињу и цркву посвећену Св. Андреји Првозваном у склопу крајевског комплекса
-Урадио је архитектонски план за цркву и породичну гробницу династије Карађорђевић на Опленцу
-Учествовао је у изградњи Дома народне скуштине у Београду, урадио њен ентеријер и двориште
-Пројектовао је зграду Владу Србије и Министарства спољних послова
-Подигао зграду Архива Србије
-Меморијални центри палим српским борцима у Солуну и на острву Видо су његова дела.
Умро је у Београду 8. децембра 1939. Сахрањен је на руском делу Новога гробља поред Иверске капеле.
Градитељ најлепших београдских здања данас је пао у заборав. Можда је постављење плоче са његовим именом на згради Архива Србије шанса да се сетимо овога руског и српског великана.

ИВАН ГРБИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Историја | Поставите коментар

Видовдански крст је заувек у нама

Беседа изговорена на Видовданској прослави у манастиру Светог Јустина Ћелијског у Барајеву

Ми имамо много догађаја који су се одиграли на сам Видовдан, али имамо, нажалост, много битака, устанака, који су слични бици на Косову, у којима смо одгурнути и жртвовани. Данас, као и јуче, као и сутра, ми славимо своје небројене мученике, али долази и доћи ће време када ће бити побројани, а речи Светог владике Николаја, да има доста живих међу мртвима, и доста мртвих међу живима, одзвањају и опомињу.
Част и велико задовољство ми је данас указано да говорим овде и баш на овоме месту пред вама, и пред заувек живим владиком Aртемијем, једним благим, продуховљеним, прогоњеним слугом Божијим, али постоје речи Божије: „Благо онима који си страдали мене ради и истине ради, њихово је царство небеско“.
Шта да радимо и како да се изборимо са можда најтежом ситуацијом у историји српског народа и државе, православне цркве и села? Не заборавимо села. Малопре је један мој претходник говорио, а то не да није далеко од истине, то је прави циљ − да желе да нам отму нашу земљу. Рече песник: „Пашчад пуштена а камење свезано!“ Коме ћемо ми то да служимо и да саслужујемо, и какве вредности следимо?
Да ли онима који су против Бога, од истих оних који венчавају хомосексуалне бракове и уводе нам геј параду? А то је империја која није постајала до сада. Живећи у овом закривљеном, позајмљеном и ишчашеном времену, присетићемо се опет речи Светог владике Николаја, који је о том злу, каквог није од постанка света, говорио пре седамдесет година, и назвао га је антихристовим, да се сам антихрист налази у Лондону, да је та империја највећа до сада, да ни Римско царство за њих није ништа. И владика је рекао да је са Божијим допуштењем у овим задњим временима дозвољено овакво зло и безакоње, јер су дошли задњи дани; кад видимо све ове знаке, знаћемо да је близу, код врата, јер је други долазак Христов истина, зато се зло све више умножава.
Два милиона погинулих, већином хришћана, у Судану, а владари света не интервенишу, већ им тобоже дају државу. Сукоб муслимана и православних Копта у Египту нараста. Мењању стабилне режиме који су били њихови: Египат, Тунис, па и Либија. То треба да је опомена и нашој актуелној власти, куда то срљамо и где идемо и шта нас чека тамо. Код њих не пролазе добро ни они који верно служе. Горди Албион, Енглеска империја, бори се за своје интересе до задње капи и туђе крви. Они су увек и пиромани и ватрогасци и увек тобож на репу догађаја, а све је под њиховом контролом, а нарочито мир и примирје које одговора њиховим стратегијским интересима. Да није интереса те Европе, ми не бисмо били ни пет година под Турцима, а не петсто година. Седамсто година они нас приносе на олтар Старог и Новог светског поретка. Тако је у 19. веку био још један наш велики Видовдан, Први српски устанак, под вођством вожда Карађорђа, који је скренуо на себе велику пажњу Европе, али без икакве помоћи. Као и битка на Косову; изузев што смо добили руску помоћ, енглеска штампа је писала „да је дивљи и примитивни народ (мисле на нас) устао против мултиетничке, мултиконфесионалне Турске империје.“ А енглеска политика је тако била конципирана да пре свега задрже Турску на Балкану, а од ње је, као главне империјалне силе тог времена, највише зависило поштовање људских права и слобода, што је истицао и потврђивао Вилијам Блестон, који је био пет пута премијер Велике Британије у 19. веку.
А били су, за ових више од двеста година, много присутни и веома утицајни у Цариграду, и за све геноциде које је починила Турска империја имају покриће у британској империјалној политици. Зато и нису проглашена злочином геноцида велика зверства над Јерменина, Грцима, Бугарима и Србима. Како примећујем, то су све православни народи, а које су притискали и налазили се у окружењу Цариграда, главне загонетке светске геополитике.
Затим иде нови Видовдан. И ко је кривац за Сарајевски атентат, који је Србе и Русе увукао у рат и страдање? Историчар Владимир Ђоровић каже да је „Млада Босна“ била по угледу на руске анархисте, Бакуњина, и Апис их је молио чак да не убију Фердинанда. Како се одиграо Први светски рат и да ли смо ми могли боље проћи? Замислите можда немогуће. Краљ Александар је само Божијом промисли спасао Србију, иако је сваки трећи погинуо. Шта је био њихов монструозни план, о томе пише професор Драгољуб Живојиновић. Прво су нам предлагали капитулацију. Шта би се догодило да смо их послушали?
Ми бисмо били мобилисани у аустријску војску, слани на прву линију фронта, где бисмо били топовско месо. А кад би нас ови тобож савезници ослобађали, казнили би нас што смо били на пораженој страни. Нису нам дозволили превентивни напад на Бугарску, да бисмо обезбедили несметано повлачење моравско-вардарском долином. А када је српска војска преко Призрена кренула пут Албаније, грчки краљ Филип радосно изјављује: „Србија више не постоји!“ Пошто је он био масон, видимо шта је био прави циљ енглеске империјалне политике у том рату. Кад је наша војска дошла на море, на Крф, Енглези су тражили од наше војске, од наше Врховне команде, да нашу армију трансформише у пет-шест дивизија, да их све пошаље на западни фронт. Краљ је то одбио, а они буквално побеснели. Српска војска је одлучила Први светски рат и покварила им све планове. Распала се Хабзбуршка монархија, Аустроугарска царевина, на коју су, као и на Турску империју, имали велики утицај.
Нас уби површност и заборавност. После Првог светског рата одмах су кренули са припремама за Други светски рат јер им није одговарао исход Првог. Мусолини је њихов обавештајац од 1919, а Анте Павелић од 1926. године. Ко је убио краља Александра и чији рукопис води до Марсеља и убиства, ако знамо да немачки није јер су Немци и Италијани били у великом сукобу до 1935. године, кад су Енглези увели санкције Италији и Мусолинију због напада на Абисинију (данашњу Етиопију) и одгурали их Хитлеру у загрљај? Све су то биле геополитичке игре које су нас затекле, о којима још нисмо донели праве оцене.
Онда иду два датума који не могу бити трагичнији у српској историји, а то су 25. и 27. март, нимало издвојени, а последично повезани. И зашто је Енглезима био потребан и 25. март? Зато што су хтели да изазову бес и мржњу Хитлера према Србима. Сви су притискали кнеза Павла да потпише Пакт, а сви су били енглески људи или плаћени за то. Сам пуч је спреман две године. До октобра 1944. године нису ни помишљали на опстанак Југославије, јер смо имали јак споразум из Јалте и Московски споразум Черчила и Стаљина. Све се сводило на то да Хрвати не настрадају због геноцида који су Енглези испланирали и извели. Али су на крају одиграли на Тита кога су све време рата куповали и ловили, и, коначно, њихова процена је била да Тито воли само Тита; частили су га Покретом несврстаних, чиме се Черчил јавно хвалио јер су и Египат и Индија енглеске колоније. Он је њима оставио Устав из 1974, да они имају лако решиву ситуацију кад он умре, а и Тито се направио Енглез, па је изјавио: „Чувајте ми Југославију као зеницу ока.“ Ранковић је смењен на миг Енглеза јер се није смело десити да Tито умре, а да други човек Југославије буде Србин. То се исто показало успоном и доласком Слободана Милошевића на власт. Ја тај период називам контролисана нестабилност.
Докле ћемо бити највећи понављачи историје? Мој највећи земљак, Светозар Милетић, пре сто педесет година је рекао „да ће Балкан уместо најлепшег врта Европе, остати вечити извор нестабилности, ратова и сукоба због преплитања интереса великих сила.“ Чија је та невидљива рука која је удружила и спојила Хрвате и муслимане више пута? Други светски рат и распад СФРЈ. Па, једноставно, муслимани су окренути истоку, као и ми, али Цариграду и Турској, а како су Енглези утицајни и присутни у Турској, лако се успостави овај непринципијелан савез.
Чим рат прође, креће се са другом причом и идејом. Више им не треба савез муслимана и римокатолика, него сад им је идеја да приближе римокатолике и православце, па говоре како смо ми исти хришћани, а никада нисмо били, нити ћемо бити, јер они немају крст у себи. И опет ћу споменути Светог владику Николаја, који је, гледајући кроз тамнички прозор, схватио да је та Европа тамница народа људских душа, да су Србија и Русија симбол симфонија народа и држава. Зато ми с правом у нашој литургији спомињемо благочестиве цареве и благоверне царице.
А живе су и душе косовских мученика палих за крст часни и слободу златну. Они су нама и посматрају нас, а ми морамо бити достојни њихове вере и жртве, да постимо, причешћујемо се, да учествујемо на литургијама и молимо се јер ћемо само вером и успоменом на душе косовских мученика заслужити царство небеско. Данас је управо тако, и безсудно и судно време, данас се губи или добија царство небеско јер се не могу служити два господара.
Драга браћо и сестре, велико је зло око нас и над нама; али нека, боље је, боље него да смо са њима.
Бог вас благословио.

ПРОФ. ДР ДУШАН ТУБИЋ

24. јула 2011. Posted by | Aнализа, Број 22 | Поставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

Роман „Мртве душе“ Николаја Гогоља је једно од најпознатијих руских књижевних дела.
У роману су представљене судбине кулука-слуга руских властелина који се воде у државним списима као умрли.

Тестамент др Арчибалда Рајса објављен под називом „Чујте Срби, чувајте се себе“ требао би да буде штиво свих нас. Откривене су наше врлине, али и мане, а у исто време нам је и указано куда идемо.

Студија великог српског теолога и филозофа аве Јустина Поповића о Достојевском објављена је у књизи „Достојевски о Европи и Словенству“. Ава Јустин у овој књизи анализира филозофију православља и пут којим је Европа кренула.

Узузетно топла, једноставна, лако читљива, написана и преведена бајковитим језиком књига „Детињство цара Николаја“ руског писца Иље Сургучова засигурно ће привући српске читаоце.

Филм

Филм „Андреј Рубљов“ Андреја Тарковског деценијама привлачи гледаоце својом епском причом, уметничким изразом и савршеном режијом руског филмског генија.

Изложбе

До краја августа текуће године на Калемегдану је постављена изложба импресивних фотографија савременог руског живота под називом „Русија-нови поглед“

Часописи

„Геополитика“ доноси интервју са научником Робертом Четријем и Костом Чавошким о Косову и Метохији. У специјалном додатку „Русија и Србија“ говори се о поразу Ал каиде у Русији

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Култура | Поставите коментар

Краљевски комплекс – српски Версај

Дворски комплекс на Дедињу, или како га многи зову српски Версај сведочанство је прошле епохе, њених падова и успона. Иако га је подигао краљ Александар Карађорђевић у народном сећању остао је више упамћен по другим „монарсима“ Јосипу Брозу и Слободану Милошевићу. До скора дворски комплекс је био затворен за јавност, али вољом садашњих станара могуће га је обићи у организованим турама.
На улазу у дворски комплекс пред огромном капијом дочекује нас жандармерија која проверава све документе и упућује нас на пут ка Белом двору. На улазу у двор налази се зграда дворске страже која се и данас делимично користи за потребе жандармерије.
У близини дрвореда црвеног кестена који води до Белог двора налази се гроб Даворјанке Пауновић Зденке. За њу се веже доста прича од којих је најзанимљивија она да је била једина права Титова љубав. Умрла је под мистериозним околностима 1946. године. Занимљив податак је да је Мирјана Марковић, супруга Слободана Милошевића, Даворјанкина сестричина. Парк у дворском комплексу је предивно уређен, а приликом његовог пошумљавања коришћене су различите технике тако да су неки делови слични правим шумским пространствима, док су неки у савршеном реду.
Налазим се испред Белог двора, импресивне грађевине која плени својом лепотом. Краљ Александар Карађорђевић је непосредно пред Марсејски атентат наложио његову изградњу желећи да он постане резиденција његових синова. Нажалост није дочекао његов завршетак. Двор је довршио и опремио уметничким делима принц Павле Карађарђевић који се и уселио у њега са својом породицом.
У приземљу двора налази се централни хол оплемењен уметничким делима великих европских сликара као што су Симон Вије и Никола Пусен. У средишту је портрет краља Александра дело великог српског сликара Паје Јовановића. У просторији се налази и концертни клавир, као и кинески параван са мотивима живота кинеске породице, изузетне уметничке вредности. Велики салон је засигурно најпознатији део краљевског компекса. У њему се налази чувена гарнитура Луј XV у чијем је саставу чувено „Слобино канабе“ на којем је примао стране делегације. Поред њега је и камин испред кога је обнародовао да је НАТО пакт „побеђен“ 1999. године. Нисам пропустио прилику да испробам удобност „Слобиног канабета“.
У малом салону се редовно одржавају и изложбе, тако да смо овога пута могли уживати у изложби о краљици Марији.
Једна од четири краљевске библиотеке се налази у Белом Двору. Поседује око 2000 књига.
Импресивна трпезарија са 42 места показује сву раскош краљевског двора. На зиду се налази колекција порцеланског посуђа краљице Марије, а трпезарију красе и слике Ђуре Јакшића и Стевана Тодоровића.
Први спрат двора није отворен за јавност.
Крећемо ка Краљевском двору и успут наилазимо на споменик совјетском војнику. У близини се налази и Сламната кућа најстарија зграда у комплексу подигнута за време радова на двору. Једина грађевина која се не уклапа у амбијент је стаклени спа-центар који је био намењен за релаксацију Јосипса Броза, али никада није пуштен у функцију. Краљевска кухиња се налази одвојено од двора пошто краљ Александар није желео да се у двору осећа мирис приликом спремања хране. Занимљиво је то да се храна из кухиње до двора допрема тунелом дугачким 90 метара.
Краљевски двор је велика и репрезентативна вила грађена у српско-византијском стилу. Архитекте су биле Живојин Николић и Николај Краснов. Двор је изграђен у периоду од 1924. до 1929. године личним средствима краља Александра. У двору су живели краљ Александар са породицом, доцније краљ Петар II, а данас у њему живи престолонаследник Александар II Карађорђевић са супругом Катарином.
Преко пута двора налази се огроман базен, који тренутно није у функцији. Поред базена налази се чувена скулптура Историја Хрвата, Ивана Мештровића, коју је краљ Александар наручио да би ојачао међунационалне односе у тадашњој Краљевини Југославији. Колико је успео у томе видимо данас. У склопу двора налази се и капела Св. Андреји Првозваном која и дан-данас не поседује електрично осветљење већ искључиво свеће. Доласком комуниста на власт претворена је у магацин, све до доласка цара Етиопије Хајла Селасија који је инсистирао да се помоли у њој. Тада јој је враћена права функција, али одмах после одласка Селасија опет је претворена у магацин. Доласком престолонаследника Александра црква је рестаурирана и поново је у фунција. Упечатљива је фреска Господа Исуса Христа у куполи са рупом од метка на челу. Тај пуцањ је изведен одмах по ослобођењу од Немаца, када је и један део икона из капеле покраден.
Унутрашњост Краљевског двора је раскошна и импонзанта. Салони се ређају једни за другим. Најпознатији је плави који је добио име по боји тепиха. Својом лепотом привлачи и златни салон са златном таваницом. У салонима се чува неколико вредних уметничких дела, а једно од највредних је скуптура Ивана Мешторића. Мала и велика библиотека пренуне су старих издања књига у прелепом повезу. Библиотеку краси и прелепи глобус.
Спрат и поткровље су приватне просторије и апартмани краљевске породице и њихов обилазак није дозвољен.
Најупечатљивији део Краљевског двора је подрум. Направљен је за приватна дружења краљевске породице. Најлепши део подрума је салон који је назван чаробни. Осликан је елементима руске митологије. Поред њега се пре Другог светског рата налазила винотека коју је Јосип Броз претворио у собу за играње билијара. Поред ове просторије налази се соба за пушење са столом за картање. Посебно занимљива је соба шапата у којој су причане највеће тајне. На зиду ове собе налази се фонтана која на окрет кључа пушта млаз воде, тако да људи у осталим просторијама не чују од млаза, шта се прича.
Део чаробног салона је први приватни биоскоп у овом делу Европе. Користили су га и краљ Александар, као и Јосип Броз.
Напуштајући дворски комплекс не може се отетети утиску лепоте, раскоши као и духу историје који се овде налази. Ко зна колико се још тајни крије у историји овог здања. Исто тако краљевски комплекс показује и честе обрте у нашој историји. Направљен да буде дом краљева, постао је резиденција оних који су се борили против њих. На нама остаје само да ово здање чувамо и поносимо се нашим Версајем.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Култура, Репортажа | Поставите коментар

ТВ критика: Горки плодови

РЕЖИСЕР: СИНИША КОВАЧЕВИЋ
ЗЕМЉА: СРБИЈА (2008)
ЖАНР: ТВ СЕРИЈА/ДРАМА
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ДРАГАН ПЕТРОВИЋ ПЕЛЕ, НЕНАД МАРИЧИЋ, ЉИЉАНА БЛАГОЈЕВИЋ, ТАНАСИЈЕ УЗУНОВИЋ, КАЛИНА КОВАЧЕВИЋ, ИВАН БЕКЈАРЕВ

Последњих неколико година жанр драме је занемарен у српском ТВ стваралаштву. Са друге стране стваране су релексирајуће, безидејне серије са пренаглашеним оптимизмом по партијском задатку, типа „Бољег живота“ и „Срећних људи“.
Појава „Горких плодова“, па чак и њена реприза (ових дана на РТС-у) шокирала је све. Иако је велики број људи прижељкивао да се коначно појави озбиљно уметничко остварење, изгледа да немамо стомак за сасипање истине у лице. Сви смо ми сведоци лоповлука, неморала, порока и краха свих вредности. Ипак већина телевизију схвата као средство релаксације, а не приказивања стварности.
Оштрим резовима Синиша Ковачевић је у изванредном сценарију представио све чиниоце савременог друштва. Кроз фасцинантну причу представљен је живот од председника политичких партија до проститутки и турбо-фолк певачица, лучких радника, врхунских уметника, просјака, полиције, новинара и нарко-дилера.
Врхунска глума доајена српског глумишта одлично је изнела Ковачевићев сценарио. Драган Петровић Пеле у улози професора показао је сналажење и падове врхунског уметника у транзиционим временима.
Са друге стране Љиљана Благојевић је изнела лик жене која се бори за своје интересе не презајући ни он чега.
Невероватна је трансформација Калине Ковачевић од заљубљене и срећне девојке до наркомана који доноси бол и патњу свима који је воле.
Требало би још и поменути маестралне улоге Танасија Узоновића као политичира, као и Горана Султановића и Ивана Бекјарева као бескућника.
Невероватно опчињујућу музуку за серију је компоновао Бора Дугић, мешајући елементе електронске музике са класиком.
Генијална режија Синише Ковачевића тера вас да на сваку сцену реагујете емотивно. Измешана осећања туге, беса, радости, поноса мењају се из сцене у сцену.
Са правом названа „Горки плодови“ ова серија показује праву слику данашње Србије. Земље са херојском прошлошћу и племенитим људима која је допустила да је распарча и уништи најгори олош.
Стога не треба жмурити и избегавати истину. Што пре схватимо у каквој смо заиста ситуацији, пре се можемо избавити из ње. У том контексту и треба посматрати ову ТВ серију.
Исто тако она је и лирска суза за несталом племенитошћу и моралом којега више нема.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Култура | Поставите коментар

Спас

Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен као мост над водом.

Тек – једне вечери
Кроз блесак последњег зрака
Младог месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добија облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада,
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.

ИВО АНДРИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Поезија | Поставите коментар

Наши дани

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подигао се трули задах пропадања,
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени,
Прогледале све јазбине и канали.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти,
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на поделе и обеде,
Будућности затворисмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе,
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несреће наше браће, од робова
Затворисмо своје очи и џепове,
Место светле историје и гробова.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји који сишу к’о пауци,
Под срамотом живи наше поколење.

Помрачина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Помрачина притиснула наше дане.

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Поезија | Поставите коментар

Каленић

Oткуда моје очи
На лицу твоме
Анђеле брате

Боје свићу
На ивици заборава

Туђе сенке не дају
Муњу твога мача
У корице да вратим

Боје зру
На лакој грани времена

Отуда твој инат лепи
У углу усана мојих
Анђеле брате

Боје горе
Младошћу у мојој крви.

ВАСКО ПОПА

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Поезија | Поставите коментар

Погрешна кривица

Сви су у шуми знали да су лисица и медвед другари из користи. Они то нису ни скривали, лисица понајмање.
Једног дана, медвед рече лисици да га у цик зоре сачека код старе липе ради неког договора. Лисица, наравно, беспоговорно послуша, очекујући да је у тај договор урачунат и њен део колача.
И пође она, злурадујући се, али кад стиже на уговорено место – од медведа не би ни трага.
– Мора да га је нешто задржало! – рече лисица полугласно и седе да га сачека.
Међутим, време је пролазило, али медвед никако да стигне. У међувремену, лисица и огладни, па погледавши око себе, доле и горе, примети на дрвету пчелињу кошницу. Ту се она облизну и, примакавши неку грану, стаде се пењати на дрво.
А све ово посматраше, стојећи на влати, пуж.
Изненада, и то баш у тренутку кад лисица силажаше са дрвета, наиђоше пчеле и, видевши да им је кошница празна, насрнуше на њу сматрајући је лоповом. Најпосле је и појурише док је на крају и на суд не приведоше.
А она све време викаше како није крива!
Но ко да јој верује, кад, осим ње, никога другог није било ни близу кошнице! Осим тога, у недостатку доказа и пошто је била реч пчелиња против речи лисице, суд је пресуду донео на основу свих пређашњих случајева у којима се лисица показала као изузетно лукава, што је проузроковало штету многих. И таман да сова махне својим судијским чекићем и изрекне пресуду, кад, сав задихан, стиже пуж, вичући:
-Није крива! Није дирала кошницу… Ја сам сведок!
Све се очи присутних окренуше ка њему, а лисици видно одлакну.
Пуж се, преуморан, извали под једну печурку, да одахне, а суд, немајући куд, пусти лисицу да иде. Ова, једва дочекавши, истог тренутка испари у непознатом правцу, не чекајући да се пуж поврати. Кад су, најзад, дочекали и то, он им исприча и остатак приче:
– Није дирала кошницу, али јесте јаја у гнезду изнад ње.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22 | Поставите коментар