Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Нови број „Гласа са Цера“ на интернету

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази 26. број „Гласа са Цера“. У овоме броју истражујемо какву будућност очекује породица, а дајемо вам и неколико погледа на њено устројство. Поред сталних текстова доносимо нове две рубрике великани који се памте и шарено. Не заборавите да пишете коментаре јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Уколико Вам се допадне неки од наших текстова, а желите да их и Ваши пријатељи прочитају на дну сваког чланка постоји опција препоруке за друштвене мреже „Фејсбук“ и „Твитер“, као и могућност да текст одштампате или га пошаљете мејлом. Уведена је и нова опција, па испод свакога текста можете оценити чланке оценом од један до пет (звездице испод текста). Све текстове из овога броја можете пронаћи у категорији број 26 или прегледајући претходне уносе. Часопис можете поручити телефоном на 062/979-9707 или мејлом на glassacera@gmail.com. Опширније информације о претплати погледајте овде. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Такође можете се веома повољно огласити у нашем часопису и на интернет сајту а о томе погледајте овде. Следећи број „Гласа са Цера“ излази средином месеца маја.

УРЕДНИШТВО

Advertisements

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Наша издања, Обавештења | Оставите коментар

Издаја

Тешки и подмукли потез којим се одустаје од идеала и пута којим се следује наш народ зове издаја. У светској историји најзначајнији моменти су њом прожети, а о њој je писано од давнина.
По томе се ни наш народ не разликује. У колективну свест уписано нам је да се морамо пазити издајника, а на овај страшан чин увек нас подсећа лик Вука Бранковића. Многобројни су наши издајници. Издавали су очеви синове, синови оца, краљеви краљеве, кумови кума… Као да је наш пут обасјан светлошћу али да увек постоји нека црна линија која га прати.
Објективна историја покушала је да реши ове тешке проблеме. Поглед на најпознатијег српског издајника Вука Бранковића је премештен у други угао. Утврђено је да он не само да није био издајник већ и велики човек који је покушао да се спаси оно што се спасти може. Проклета Јерина под другим светлом и није више толико проклета. Психолошки је све то веома разумљиво. Ретко који тренутак српске историје није прошао без већих падова, мука и страдања. А увек је лакше окривити неког другог, него себе за неку изгубљену битку.
Комунистичка пропаганда је специјално усавршила лепљење етикете издаје свим непослушним. За време Стаљина чак и они без трунке греха после тешке диктаторове речи признавали су најгоре могуће кривице и издаје.
Ништа боље није било ни у нашој Србији. Војници, интелигенција и свештенство су очас руке постали издајници. И не само они већ и рођени отац, мајка, брат, сестра, пријатељи… Нико није био сигуран.
Страдали су они најбољи. Велики српски херој генерал Милан Недић се и данас сматра за издајника. Изгледа да су заборављене његове речи: „Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја издаја.“
Оваква пракса је настављена до дана данашњег. Неокомунистичка камарила деведесетих је свакога ко је другачије мислио од њих именовала као издајника. И као никада до пре почело је пребројавање издајника у нашим редовима.
Ми следимо тај пут. Покушајте да разговарате са неким ко има супротно мишљење од вас. Одмах по сукобу мишљења налепиће вам огромну етикету издајник. Није битно чега, јер ће ваљда дискредитацијом противника потврдити истинитост својих уверења.
Наш Центар, као и овај часопис основани су на сасвим другим принципима. Уверени у праве вредности светосавског пута којим ходимо нама није потребно етикетирање и осуђивање других да би били чврсти у својој вери. Србији данас није потребно пребројавање издајника и стварање нових подела. Потребан нам је пут љубави и ревновања, као и очувања вековних духовних вредности. Коначно уједињење и превазилажење свих ситних интереса и личних нетрпељивости. То је програм којем следимо. Због тога нас и цене наши читаоци. Тим путем ћемо и наставити јер једино он води ка потпуном духовном и националном препороду.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Уводник | 2 коментара

Интервју: владика крушевачки Давид (Перовић)

Човек и жена су пре свега љубвена бића

Један од нових епископа СПЦ владика крушевачки Давид (Перовић), крсно име Мирослав, рођен је у Ђураковцу, на Косову и Метохији. Основну школу и гимназију завршио је у Пећи. Годину дана радио је у фабрици намештаја у Сент-Етјену у Француској (1972-1973) а потом се посветио студијама књижевности на Филолошком Факултету у Београду. Богословске студије окончао је на Богословском факултету СПЦ у Београду и истовремено седмогодишње искушеништво. Монашки постриг примио је у Царској Лаври Високи Дечани (1983). Континуирано предаје хришћанску етику (са аскетиком) и аскетско богословље и то као асистент а затим као доцент Православног Богословског факултета универзитета у Београду (1995-2011). Бавио се француском филологијом на Сорбони и на Француској алијанси за језик у Паризу (1995- 1997 и 1999.)
Са благословом патријарха Павла боравио је у Пећкој патријаршији током 2000-2002. године ради испомоћи, као и са благословом надлежног епископа рашко-призренског у мисији опстанка православног српског живља на Косову и Метохији, и спасења црквених светиња и драгоцености епархије рашко-призренске које су тада биле изложене уништењу.
Епископ крушевачки Давид (Перовић) докторирао је на тему „Пневматологија Светог Василија Великог на Православном богословском факултету универзитета у Београду (2002). Књижевне и теолошке радове (чланке, студије, књиге, преводе) он објављује у црквеним часописима и код других издавача. Сарадник је на књигама, уџбеницима, часописима, монографијама ,зборницима, антологијама, сценаријима, драмама, као и на преводима богословских текстова: химнографских и из веронауке, из књижевности, поезије, науке, филозофије, теорије егзегезе филмске и позоришне уметности.
Преводи богословске чланке, студије и књиге с грчког, француског, енглеског и руског језика. Сарађивао је као стручни консултант и коаутор у стварању документарних филмова и телевизијских емисија у серијама: „Булевар православља“, „Вероучитељ у кући“, „Црква и језик“, „Планета Косово“, „Кармес–врата Оријента“, „Жервта“, „Патријарх Павле –живот по Јеванђељу I-IV“. Саоснивач је и сценариста филмског студија „Наос“.
Са владиком крушевачким Давидом (Перовићем) разговарали смо о значајној теми која се односи на православно виђење жене у нашем добу. Од владике Давида добили смо веома конкретне духовне али и духовите одговоре које преносимо јавности.

Вашe Преосвештенство, зашто се женско питање наметнуло као одвојено од мушког питања када је то двоје неодвојиво, па још од питања Бога као Творца?
Женско питање, мушко питање! Хм. Данас је неко ту сигурно затајио! Наравно, прво и највише његово величанство савремени и модерни човек, још увек као почасна глава жени, а затим и њено величанство савремена и модерна жена, итекако вредна апсолутнога поштовања.
Не би требало да се човек ни данас као глава преузноси, па да поступа као главоња, нити да жени због тога буде криво, па да данас она не убира главу. Они су и данас једно са другим да би били заједно и једно, и то једно у Христу. Баш је такво било, и такво остало Божије благоизвољење о њима; о човеку и човечици – жени.
Само је питање мере у којој се наметнуло женско питање као одвојено од мушког питања. А то питање опстанка жене у времену које не погодује ни жени, ни човеку, ни њиховој деци, постоји, и оно је ово наше време. Ко га је проузроковао? Наравно, најпре савремени човек! Нестрпљивошћу, грубошћу, неваспитањем, сујетом, себељубљем и ствариљубљем, егоизмом, саблазнима, неверством, злочинима; идололатријом, и уопште свим другим видовима својих огрешења о љубав према Богу и ближњем, према непријатељу, према жени и деци, према Божијој творевини.

Какав је положај жене данас?
Положај незавидан, она одвећ иритабилна, да употребимо израз покојног патријарха српског Павла. Она је прилично брзоплета, дакле недовољно расудљива, зато што њен човек одвећ често крши такозвану једанаесту заповест: Не упетљавати се! А он се заиста упетљава у све и свашта. Зато га пречесто нема ту када је најпотребнији, и зато најмање воли оно и оне што би и које би требало највише да воли.
Човек се бави глобом и глобализмом, он глобализује и себе и све и сва око себе. Зато он са својим маштаријама најчешће и подсећа на глоб—балон.

Како исправно поставити питање и однос мушкарца и жене, па бити модеран а остати доследан Православљу?
Како? Не померати старе границе, не кварити добре обичаје, не измишљати хладну и топлу воду, не тражити хлеба преко погаче, увести у свој живот више стида и страха Божијега, не бити покварен да се други не би покварили, најпре сопствена деца; треба бити право мушко али и право женско… Слушати своју Православну Цркву као најчедољубивију матер, када сте је већ поменули на месту које јој приличи и припада.

Жена је постала робиња захтева који су пред њом и које и она сама жели да испуни?
О томе бих рекао то да савремена жена углавном или изневерава свој изначално јој даровани таленат да буде царица свога дома, и да буде плодовита маслина, или она до тога са тешком муком долази, зато што њен презапослени, еуфорични или самоумишљени човек, кога првенствено интересују комшијски и светски проблеми, нема петљу да је прати у томе, за шта уствари и треба да употреби сву своју најбољу снагу, и сву своју најбољу вољу.
Заправо, онај који је од њих двоје доминантнији у телегонији, тај и победу над другим односи, и за собом га повлачи. Наравно, и у саму пропаст. Човек и жена данас све ређе обедују заједно, а често одлазе и на годишњи одмор свако на своју страну, што полако али сигурно доводи до краха брака и кидања породичних веза. Шта се то дешава са православним браком и породицом?
Дешава се то да су од стране самих православаца и брак и породица мање-више скренути са узаног, на широк пут. Понављамо, на широк пут, који никада није био, нити ће икада постати пут православних хришћана.

Западна култура и цивилизација промовише промискуитетни тип жене (видимо то и у серијама типа „Секс и град“), али ако дубље погледамо, жене су у ствари усамљена и дубоко несрећна бића, или таквима постају. Како живети хришћански у овом веку и како се остварити по принципу материнства, те на пословном плану и у друштвеном животу?
Само ревносним испуњавањем божанских, јеванђелских заповести, чиме и показивањем свога богољубља.

Тајна еротске љубави као врхунске екстазе, али и пута пропасти?
Све стоји у зависности од правилне и сврховите употребе, с једне стране, и неправилне и бесмислене употребе, с друге стране. Све можемо употребљавати тако да буде налично рају, или паклу. Зар не?!
Човек и жена су пре свега љубвена бића, а затим бића струјна и енергетска. Полна екстаза или иступљење о чему Ви говорите, требало би да их подсећа на Божије стварање света ни из чега. Дакле, да их подсети, и да их обавеже на стварање деце, а не да их нагони и обавезује само на наслађивање једно другим, а када су у питању деца – да испаљују ћорке; дакле да их та екстаза не усмерава само ка естрадама губитништва и усамљеништва, пропасти и пакла.
Од жене се тражи и у овом веку веће укључивање у политику, а с друге стране се зна, и истиче да политика убија женственост. Како ће се ствари одвијати на овом пољу у овој ери?
Политика ће у овој ери баш све, све више-и-више убијати, те самим тим и женственост; али и мушкост, и дечаштво и девојаштво. Рогобатно стрижено од стране једних, повећаваће се кошеним, од стране других; политика: стриженог – кошеног! Или још горе: глувих шаптање, ћоравих намигивање!

У којој мери слављење великих празника враћа вернике правој вери, истинском радовању и изражавању верских осећања код нас Срба. Јер ми памтимо и време које је иза нас, време када нисмо смели слободно исповедати властиту веру?
Слављење Божића, баш као и Васкрса, али и свих осталих празника у највећој могућој мери чини све то што сте степенасто поређали.
Што се тиче времена када се није смело, свако је могао, ако већ није смео. Свако је могао, али лично сви нису били храбри да исповеде, боље рећи да живе по својој вери. Зато је православна вера само за храбре! А оне који то нису, не би требало да ма ко осуђује, јер их ни она сама не осуђује. Она их само назива млаким и хладним.

Ваше Преосвештенство, шта поручујете нашем народу у овом тренутку и у оваквим приликама?
Честити Срби, покајте се и Богу се молите, јер се приближило Царство Божије. Док је земаљско замалена царство, Небеско је увек и довека! Ако ли Небеско мислите искати и дочекивати, ви се умножите, сложите и обожите!
Убројићу и себе у припадника Српског народа, и при том ћу се осећати најпочаствованијим. Зато ћу рећи и ово: Ако ми Срби будемо били са Богом, ко ће бити против нас?!

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Интервју, Тема броја | Оставите коментар

Да ли ће породица опстати?

„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.“ Овом реченицом, велики Лав Толстој почиње свој роман „Ана Карењина“. Каква мудра мисао! Вековима уназад, написано је много прозних дела, стихова и мудрих мисли о жени, мушкарцу и браку као једној заједници, која упркос свему, опстаје све до данас. Савременом човеку је тешко да замисли како је изгледао живот у та прастара времена. Жене су биле господарице свега. Тај храбри мушкарац у лову неустрашив пред дивљим зверима и разним непријатељима, у свом дому је покорно извршавао наређења своје жене. И касније, кад је главну реч у брачној заједници преузео мушкарац, и тада је жена била стуб породице, васпитач њихове деце која су је слушала без поговора. Брак је одувек био светиња а венчањем и права правна институција. У многим земљама света нераскидива је веза мушкарца и жене јер „оно што је Бог саставио, нико да не растави“. Речи које се изговарају приликом свечаног чина венчања су за цео живот. Тада се будући супружници заветују да ће волети, поштовати и чувати једно друго док их смрт не растави. Круна свега је да ће „остати заједно у добру и у злу“. То је нешто много лепо што нам овај живот тада пружи. Често сам слушала своју баку Наталију као у име ових (за њу) светих речи, опрашта, жртвује се или моли Бога за здравља свога мужа (учесника у оба светска рата) и – нормално за здравље своје деце. Било је нечег узвишеног у начину како су и колико некадашњи бракови опстајали и славили „сребрне“ и „златне“ свадбе са својом децом, унуцима, родбином и пријатељима. Да има правде Нобелову награду за мир, сигурна сам добиле би многе жене за своју пожртвованост, трпељивост и истрајност у браку. Немојте мислити да сам пристрасна и да су наше баке тј. наши стари трпели једни друге на мученички начин. Не! Руковођени постојаном љубављу и несебичном жељом да воле једно друго и кад више нису млади, лепи, допадљиви, давала им је снагу да нађу ону искру љубави из младости која ће им сијати и грејати им срца до краја живота. Данас, сви некуда журе. Прекратак им је дан да све постигну. Забораве (веома често) на своје најближе. Забораве ону велику љубав на почетку брака; деца су им у другом плану иако због њих толико пуно раде и одсуствују од куће. Уморни, нервозни, пуни немоћног беса долазе кући. Кућа, не кућа, то је зграда већ дом – е, то је нешто сасвим друго. Они који после целодневне гужбе, нервирања и умора дођу у свој дом, то је као брод кад после буре на пучини, уплови у мирну луку. Такви остају заједно! „Доме, слати доме!“ Никакве недаће и зла овога света неће их спречити да упуте топле речи љубави својим најближим, својој жени, својој деци… Наш језик је пребогат дивним речима којима могу да се искажу најтананија, најнежнија осећања: мила, душо, срећо, сунце моје, животе мој! У браку где се свакодневно чују ове речи, пријатно је живети без обзира које и какве невоље доноси свакодневица. Нажалост, има и оних који поклекну, не издрже… Стиче се утисак да је пуно разведених бракова, да „више нико никог неће да трпи“. Разиђу се и, нормално, онда трпе деца јер су присиљена да живе само са једним родитељем. Често се питам где је нестала она силна љубав на почетку брака, шта је узрок да се погазе обећања дата у најсвечанијем тренутку у животу? Знам, брз темпо живљења, борба за животну егзистенцију, равноправност полова, самосталност жена које зарађују, некад више и од свог супруга. Све су то непобитне чињенице, али не за развод брака, напротив, да брак опстане у свој својој лепоти живљења, у богатству осећања које несебично треба давати, делити… Не каже се узалуд да је „подељена срећа – двострука срећа“. Свакодневно чујемо коментаре да је „браку одзвонило!“ не слажем се са тим! Напротив! Уливају ми наду у успешан брачни живот сви они које чујем на улици, у парку, трамвају кад кажу: душо моја, звездице моја сјајна, мила моја… Кад иду загрљени или се држе за руке. Још је лепше видети млади брачни пар са дететом у средини – сво троје се држе за руке… Прелепо! Значи, брак може да опстане и данас после свих савремених збивања, новотарија, разних бура „Сциле и Харидбе“ – може се упловити у мирну брачну луку, у свој дом окружен љубављу и топлионом најближих и најдражих. То је оно што је најдрагоценије у животу. Градите своје породично гнездо, свој топли, пун љубави дом. Видели сте (сигурно) колико је несреће када се то гнездо разруши. Дочекајте старост мирни, спокојни и сигурни. Ником не дозволите да вам разруши дом. Уништиће вам оно најдрагоценије, уништиће вам живот, а он је само један и зато толико вреди.

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Тема броја | Оставите коментар

Радост брака

Брак је Божанствени обред. Он је био део замисли Божије када је Он стварао човека. То је најприснија и најсветија веза на земљи.
*
После склапања брака прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене – према мужу. Они морају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени. Брак је сједињавање две половине у јединствену целину.
Два живота су повезана у тако тесан савез да више не постоје два живота него један. Обоје до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо оног другог.
*
Дан свадбе треба увек памтити и издвајати га између других нарочито важних датума у животу. То је дан чија ће светлост до краја живота обасјавати све друге дане. Радост због склапања брака није бурна него дубока и мирна.
Прва лекција коју човек треба да научи и да испуни јесте стрпљење. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозревала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији и тај живот ће се наставити у миру и спокојству.
*
Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје „ја“ посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, нестрпљење може све да поквари. Оштра реч може да успори сједињење душа за читаве месеце. С обе стране мора постојати жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо.
*
Постоји још један важан елеменат у брачном животу – то је јединство интересовања. Ниједна брига жене не сме изгледати превише ситна чак ни за гигантски интелект највећег мужа. С друге стране, свака мудра и верна жена ће се врло радо занимати за послове свог мужа. Она ће пожелети да сазна нешто о сваком његовом новом пројекту, плану, тешкоћи и недоумици. Она ће пожелети да зна који његов подухват је успео, а који не, и да буде у току свих његових свакодневних послова. Нека оба срца деле и радост и патњу. Нека попола деле терет брига. Нека све у њиховом животу буде заједничко. Они морају заједно ићи у цркву, молити се једно поред другог, заједно приносити пред Божије стопе терет брига за своју децу и за све оно што им је драгоцено. Зашто да не разговарају о својим искушењима, сумњама и тајним жељама и да не помогну једно другом саосећањем и речима охрабрења? Тако ће живети једним животом, а не двама. Свако од њих у својим плановима и надама мора обавезно да мисли о оном другом. Једно пред другим не смеју имати никаквих тајни. Они морају имати само заједничке пријатеље. На тај начин ће се два живота слити у један живот и они ће делити и мисли и жеље и осећања и радост и тугу и задовољство и бол.
*
Без Божијег благослова, ако Он не освети брак све честитке и добре жеље другова ће бити празне речи. Без Његовог свакодневног благослова породичног живота чак и најнежнија и најискренија љубав неће моћи да да све оно што је потребно жедном срцу. Без благослова Неба сва лепота, радост и вредност породичног живота могу у било ком тренутку бити уништене.
*
У уређењу дома морају учествовати сви чланови породице, и најпотпунија породична срећа може бити достигнута када сви часно испуњавају своје обавезе.
*
Једна реч обухвата све – та реч је „љубав“. У речи „љубав“ је читав том мисли о животу и дугу, и када је ми упорно и пажљиво изучавамо свака од њих постаје јасна и прецизна.
*
Када вене лепота лица и гаси се сјај у очима, а са старошћу долазе боре или остављају своје трагове и ожиљке болести, туге и бриге, љубав верног мужа мора да остане исто онако дубока и искрена као раније. На земљи нема мере која може да измери дубину Христове љубави према Његовој Цркви и ниједан смртник не може да воли с истом таквом дубином, али је ипак сваки муж обавезан да то чини у оној мери у којој се ова љубав може поновити на земљи. Ниједна жртва не треба да му изгледа превелика за његову вољену.
*
Свака жена мора да зна да када је узнемирена или има неких потешкоћа увек може код свог мужа да нађе безбедно и тихо уточиште. Она мора да зна да ће је он схватити, да ће се према њој понашати врло тактично, да ће употребити силу да би је заштитио. Она никада не сме да посумња у то да ће он саосећати с њом у свим тешкоћама. Требало би да се она никада не плаши да може да наиђе на хладноћу или прекор када дође код њега да тражи заштиту.
*
Човек треба да се саветује са својом женом о својим пословима и да има поверења у њу. Можда она неће умети као он да се разабере у пословима, али је могуће да ће моћи да предложи много тога драгоценог, јер женска интуиција често ради брже од мушке логике. Међутим, чак и ако жена не може да помогне мужу у његовим пословима љубав према њему је приморава да се занима за његове бриге. И она је срећна када он тражи савет од ње и тако се они још више зближују.
Ако је дан био успешан она заједно с мужем дели његову радост, а ако је био неуспешан она му, као верна жена, помаже да преброди непријатности и храбри га.
*
Требало би да руке мужа надахнутог љубављу умеју све да ураде. Требало би да сваки муж који воли има велико срце. Многи људи који пате морају наћи помоћ у правој породици. Сваки муж жене хришћанке мора се сјединити с њом у љубави према Христу. Из љубави према њој он ће проћи кроз искушења у вери. Делећи њен живот испуњен вером и молитвом он ће и свој живот везати за Небо. Обједињени на земљи заједничком вером у Христа, преливајући своју узајамну љубав у љубав према Богу они ће бити вечно сједињени и на Небу. Због чега срца троше године на земљи срастајући се у једно, преплићући своје животе, сливајући се душама у један савез који се може достићи само после гроба? Зашто да не стреме ка вечности одмах?
*
Не само да срећа мужа зависи од жене него и развој и раст његовог карактера. Добра жена је благослов Неба, најлепши дар мужу, његов анђео и извор безбројних блага: њен глас је за њега најслађа музика, њен осмех му обасјава дан, њен пољубац је чувар његове верности, њене руке су балзам за његово здравље и цео његов живот, њена вредноћа је залог његовог благостања, њена стидљивост је његов најбољи економ, њене усне његов најбољи саветник, њене груди најмекши јастук на којем се заборављају све бриге, а њене моливе његов адвокат пред Господом.
*
Прва ствар која се захтева од жене јесте верност, верност у најширем смислу речи. Срце њеног мужа јој се мора поверавати без бојазни. Апсолутно поверење је основа верне љубави. Сенка сумње нарушава хармонију породичног живота. Верна жена својим карактером и понашањем доказује да је достојна мужевљевог поверења. Он је сигуран у њену љубав, зна да му је њено срце стално предано. Он зна да она искрено подржава његова интересовања. Врло је битно да муж може да повери својој верној жени вођење свих домаћих послова знајући да ће све бити у реду. Расипност и екстравагантност жене су уништиле срећу многих брачних парова.
*
Свака верна жена је прожета интересовањима свог мужа. Кад му је тешко она се труди да га охрабри својим саосећањем и испољавањем своје љубави. Она с ентузијазмом подстиче све његове планове. Она није терет на његовим ногама. Она је снага у његовом срцу која му помаже да постане све бољи.
Нису све жене благослов за своје мужеве. Понекад се жена пореди са биљком-пузавицом која обавија снажни храст – свог мужа.
Верна жена чини живот свога мужа племенитијим и значајнијим усмеравајући га снагом своје љубави према узвишеним циљевима. Када се она пуна поверења и љубави привије уз њега у њему се буде најплеменитије и набогатије црте његове природе. Она у њему подстиче храброст и одговорност. Она чини његов живот предивним, ублажава његове оштре и грубе навике ако је таквих било.
Међутим, има и таквих жена које су сличне биљкама-паразитима. Оне се обавијају око мужа, али саме ништа не доприносе. Оне не пружају руку помоћи. Излежавају се на диванима, шетају улицама, сањаре над љубавним романима и сплеткаре по примајућим собама. Оне су потпуно бескорисне и будући такве постају бреме и за најнежнију љубав. Уместо да живот мужа учине снажнијим, богатијим и срећнијим оне само ометају његове успехе. Резултат је врло кукаван и по њу. Верна жена се привија и обавија мужа, али му такође помаже и надахњује га. Њен муж на свим пољима осећа како му њена љубав помаже. Добра жена је чуварка породичног огњишта.
*
Неке жене размишљају само о романтичним идеалима и занемарују своје свакодневне обавезе и тиме не учвршћују своју породичну срећу. Често се дешава да је узрок уништене најснажније љубави: неред, немар и лоше вођење домаћинства.
*
Жена је обдарена саосећањем, деликатношћу и способношћу да инспирише.
Ово чини да она постаје у извесном смислу Христов посланик с мисијом да олакша људске патње и тугу.

(Одломци из царичиног дневника „О браку и породичном животу“)

ЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА ФЈОДОРОВНА (РОМАНОВ)

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Тема броја | Оставите коментар

Нас 99 %

Пре седамдесет и пет година амерички генерал Смедли Батлер је рекао: „А на другој страни нас осталих 99 посто. Ова класа нема никаквих привегија осим да умре кад торијевци (владајући слој, прим. аут.) кажу. Сваки рат који смо икад имали почела је та класа. Они ударају у ратне бубњеве. А ми остали идемо тамо. Када одлазимо, знате шта се дешава… Обећавају вам Сунце, Месец, звезде и Земљу, било шта што може да их спаси. Затим почиње пљачка док сте ви ти који се боре. Овај последњи рат је створио шест хиљада милионера. Данас вам ти типови неће помоћи да платите рачун.“
Да је данас жив генерал Батлер не би имао потребе да промени ниједну реч из свог говора. Недавни протести широм света, а највише пред великим финансијским центрима подсетили су докле нас је довео дивљи капитализам и колики је јаз између богатих и сиромашних. Немоћни смо у закулисним играма великих и моћних. Новински ступци су сваког дана препуни трагичних прича о животима „понижених и увређених“. Живот великог броја данашње деце није ништа бољи од ликова из Дикенсонових романа. Са друге стране новина смеше нас се дроце које себе сматрају дивама и највећим звездама. Исте те хвале се да су у белом свету купиле за неколико десетина хиљада евра сандале, ташне, чизмице… Искрено да сам ја на власти све би им то одузео, као и окорелим лоповима који данас себе представљају као узорне бизнисмене. Знам да ће одмах скочити душебризници да ме подсете на комунистичка непочинства и на исто такво одузимање, али ту бих направио велику разлику. Комунисти су одузимали имовину честитих људи и великих добротвора. Оних људи који су оснивали задужбине, народне унивезитете, издржавали сирочад… Да ли сте чули да је било који тајкун или новопечени бизнисмен то урадио. Наравно да није. Важнија је рецимо јахта. Иста та јахта око које је један појединац направио толику фрку као да су целој Србији одузели хлеб из уста.
Да нас 99 посто не би замарали оваквим „глупостима и небитним стварима“ бацили су нам коску. На којој да будем прецизам нема уопште меса, па само можемо да вежбамо зубе. Коска најобичније буде: међуножје неке певајке, нови рат, разводи познатих, светла будућност, пребројавање масона, темплара и ватиканских слуга у нашим редовима…
И шта је друго нови филм холивудске глумице Анџелине Џоли него коска коју смо загризли. Толико су нам испрали мозак да смо кренули да осуђујемо филм који нисмо ни видели, који је да још буде горе цео свет прогласио за лош.
За то време оних 1 посто људи који нас контролишу вероватно умиру од смеха. Као што је свима забавно да дају мајмунима банане и да их гледају како се о њу отимају. Тако смо и ми мајмуни у њиховим рукама, који да не заборавимо не добијају банану него коску. У томе је разлика.
Живети у модерном свету није нимало лако. Потребно је бити веома мудар и знати разликовати порције које нам нуде. Поготово ако припадамо оном броју од 99 посто. И никада не треба бити мајмун који се отима о банану коју нам они нуде док се возају јахтама, једу кавијар и одређују нашу судбину.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Колумна | Оставите коментар

Друштвена критика –злостављање жена

Проценат од преко 15 % жена које су трпеле различите врсте злостављања у Србији много говори о нашој нацији и њеном моралном стању. Исто тако непојмљив је зид ћутања који ову табу тему окружује. Мушкарци су сами себе убедили да су највећи џентлмени на овоме свету и да је сваки њихов потез безгрешан.
Недавна анкета међу средњошколцима показала је преко 40 % њих сматра да жена понекад треба да добије „васпитне“ батине. Још је стравичније што се и 25 % средњошколки слаже са овом методом. Свакако сматрају да ће те батине касније надокнадити осећајем кајања насилника и наплатити „шопингом“. Тако зачарани круг отпочиње, док се трагично не заврши.
У исто време број сигурних кући за заштиту злостављаних жена се повећава. Сваким даном тих јадних жена у овим склоништима је све више и више. И биће их још док се нека погрешна мишљења у нашем народу не исправе.
На првом месту колико год се насилници позивали на традицију и религијска уверења то не стоји. Српске „мушкарчине“ ни у једном спису колико год се трудили неће пронаћи да је мушкарац „газда“ жени и да може да поступа са њом како хоће. Напротив у Библији се инсистира на идеалном односу поштовања и љубави међу супружницима.
И на крају искрена препорука свим женама. На овоме свету не постоји никакав закон ни било какав разлог да бисте трпели злостављање. Не падајте на изливе љубави и кајања. Ако вас мушкарац заиста воли никада вас не би ни повредио.

В. ПЕТРОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Друштво | Оставите коментар

Гајење биља на природан начин (6)

Течно ђубре од коприва

Нарочито се препоручује за лиснато поврће због азота, а садржи и низ минералних материја.
Коприве треба потопити као за средство за прскање, али сада их треба оставити у води све док ђубриво не престане да пени. За то време га треба свакодневно промешати дрвеним штапом. После неколико дана ђубриво од коприва добија веома непријатан и продоран задах и зато га треба правити ван куће, а посуду делимично покрити.
Када пена престане да избија, ђубриво треба процедити и разредити десетоструком количином воде, а затим тиме заливати околину биљака. Лети, у време интензивног раста и развоја, поврће може овим ђубривом од коприва да се залива једном недељно.
Насеченим копривама, ако их само има довољно, треба у био-башти покривати и тло између редова поврћа, што веома повољно делује на појачани рад корисних организама и на минералну вредност земље. Треба, међутим, обратити пажњу да коприве немају семе, иначе би се течним ђубривом или свежим биљкама између поврћа засејале младе коприве.

Течно ђубриво од листова гавеза

Гавез садржи гвожђе, калијум, калцијум, фосфор и манган, па и Б-витамине. Од његових листова и стабљика може се направити одлично дубриво које јача биљке и обогаћује их минералима.
Ђубриво од гавеза прави се на исти начин као што је описано течно ђубриво од коприва. После неколико дана, када престане да се пени, течност има смеђу боју и јак мирис стајског ђубрива (садржи и беланчевине). Употребљава се само разређено водом: на 1 литар ђубрива треба узети 10 литара воде и измешати. Овим ђубривом поврће може лети да се ђубри једном недељно. Одраслој биљци листови и стабљике могу да се одсеку највише пет пута годишње.
Ефикасно и свестрано течно ђубриво добићете ако измешате једнаке делове ђубрива од коприве и гавеза. а затим додате десетоструку количину воде. Биљне остатке обавезно компостирајте.
Насечени листови и стабљике гавеза могу да послуже за покривање тла између поврћа.

Средство за прскање од коприва

Употребљава се за уништавање многобројних лисних ваши, а истовремено јача биљке, побољшава им отпорност и ђубри их. Један кг свежих, насечених коприва потопити у 10 л воде и оставити 24 часа. Не дуже, јер препарат губи моћ. Ако нема свежих коприва, на исту количину воде треба узети 100 до 200 грама осушених. После 24 часа течност треба процедити и њоме добро попрскати биљке са свих страна. У ту сврху може да се употреби распрскивач или прскалица за воћке. Поступак може да се понови после неколико дана. Биљни остаци се компостирају.

Средство за прскање од пелена

Користи се против лисних вашију, рђи на рибизлама. гриња на купинама, против гусеница и мрава, ако преносе лисне ваши на биљке. 300 грама свежих листова и цветова пелена (или 31 грама осушених) поклопити у 10 литара воде и оставити два до три дана. Процедити! Неразређеном течношћу попрскати биљке.
Пелен се никада не компостира, јер га кишне глисте у компосту избегавају.

Средство за прскање од преслице (раставића)

Ова биљка садржи прилично силицијумове киселине. Користи се против биљних болести, као што су плесн, рђа, против разних врста гриње црвеног паука (воћке).
1 кг свеже преслице (или 150 грама осушене) потопити у 10 литара воде и оставити 12 часова. Сутрадан преслицу извадимо и у мањем делу воде у коме се намакала скувамо, тако да полако ври 30 минута. Оставимо да се поклопљена полако охлади, а затим додамо преосталу воду у којој се намакала. Један литар овог чаја разредити са 5 литара воде, процедити и употребити. Средством од преслице (раставића) биљке треба прскати када је време лепо и сунчано. Веома је добро и средство од преслице и коприва. Ако прво прскање не да задовољавајуће резултате, поступак треба поновити јер не шкоди, већ само користи.

Средство за прскање о цвета вратича

Делује против штеточина на баштенским јагодама, против гриња на купинама, бубе која напада малине, против лисног лептирка (мољца), рђе на биљкама и плесни.
500 грама свежих листова, стабљике и цветова вратича (или 30 г осушене биљке) потопити у 10 литара воде. Може се скувати као преслица и раставић). За зимско прскање воћака овај чај се не разређује. Зими се њиме прскају биљке, а лети само земља око њих. После цветања биљака и у јесен прска се чајем разређеним са још два дела воде. Пажња: Течност припремљена на овај начин отровна је за људе.

Средство за прскање од листова парадајза

Користи се за прскање поврћа из породице купуса као заштита од лептира купусара, а делује и против лептира и гусеница.
2 шаке листова парадајза и одломљених споредних изданака згњечити и потопити у 2 литра воде у току 3 часа. Процедити и прскати.

Чај од цвета одољена

Делује као одлично ђубриво за поврће са плодовима, јагоде и цветне биљке. Истовремено је веома ефикасно средство против штетних инсеката и биљних плесни јер јача биљке. Одољен са стабљикама и листовима одличан је додатак компосту. Користи се и за прављење активатора за компост.

Средство за прскање од листова рабарбаре

Делује против мољца који напада празилук и нагриза му листове. 1 кг свежих листова рабарбаре прелили са 6 литара вреле и оставити 24 часа. Процедити и том течношћу залити биљке празилука.

Средство за прскање од црног и белог лука

Користи се када се појаве гриње и плесни, на пример, на парадајзу, као и у случају да лишће кромпира постане смеђе. Од куваних љуски црног лука може се добити и средство за прскање против инсеката.

Калијумов сапун

Калијумов сапун (меки сапун) користи се за сузбијање лисних ваши, штитастих мољаца и др. инсеката који нападају надземне органе биљака. Код његове примене важно је користити велике количине воде како би се биљке добро окупале. Осим што сузбија инсекте, користи се и за испирање биљака од медне росе и чађавице.

Инсектицид кисело дрво

1 кг свежег лишћа се иситни и прелије са 50 литара кључале воде и чешће мешајући, држати 24 сата. У другом суду се раствори 1 кг црног меког сапуна у 50 л кључале воде. Оцеђена течност од лишћа и раствор сапуна се помешају и том течношћу се прска воће и поврће против напада инсеката.

Прашак којим се запрашује воће у време цветања

По 10 кг фино самлевене осушене коре с корена киселог дрвета, фино самлевеног осушеног лишћа парадајза и дијатомида и све се добро помеша.
Да би одстранио разне инсекте, у разним крајевима света народ ставља свезе лишће киселог дрвета у, постељу, њиме се трља, а исто то чинити и са стоком.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Друштво | 1 коментар

Умире ли савест човечанства? (1)

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни? Подигни чело, погледај смело, слава те зове на оно тужно Косово поље…
Написана пре више од једног века, још у доба Обреновића, ова тугованка племенитог Словенца Даворина Јенка као да је данас упућена Србима.
Што ћутиш… ћутиш, Србине тужни!
Одавно нема Даворина Јенка, а нема више ни оних славом овенчаних хорова чији су громки гласови допирали до слуха српске нације. Затурила се, у овој тмини, и химна Богу правде – певају је, увек уз стрепњу, још само поједини црквени хорови…
Нема више никога ко би поновио заповест врховног команданта српске војске, краља Александра Крађорђевића: „Срби, свом снагом браните своје огњиште и српско племе!“
Нема ни пуковника Михаиловића, који је у судбоносном времену у првим данима немачке окупације, одаслао поруку свету: „Не признајемо капитулацију!“
Ни легендарни мајор Драгутин Гавриловић нема двојника, нема наследника који би усред крвавог разбојништва поновио његову заповест:
„Тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима! Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао! Јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да бринете за своје животе – они више не постоје. Зато, напред у славу! У јуриш! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!“
Нема ни пуковника Миливоја Стојановића, команданта Гвозденог пешадијског пука Моравске дивизије, који се на ватреном положају први сусрео са казненом експедицијом коју је предводио бечки генерал Оскар Поћорек. И пише царски генерал српском пуковнику, и тражи да уклони своје војнике како не би узалуд проливали своју крв, јер ће он, надмени аустроугарски војсковођа, за три дана умарширати у српску престоницу. А пуковник Стојановић по истом емисару овако отписује:
„Поћорече, царски већиле,
душа ми је од Косова стара,
тврдо срце у горскога вука,
командант сам гвозденога пука,
не бојим се цара ни ћесара!“
Поћорекова казнена експедиција кажњена је тако што је стрмоглавце бачена у Дрину.
После невиђеног пораза, из бечких највиших кругова препоручено је Поћореку да би најбоље било да изврши самоубиство. На то је он овако узвратио: „Хоћу, убићу се, али ћу се убити тек онда када који други аустријски генерал победи српску војску!“
Тако су наши очеви и дедови бранили своју слободу и своју независну државу.
Нема ни Василије Вукотић, кћерке сердара Јанка Вукотића, која на Мојковцу, држећи чврсто пушку уз раме, овако шапуће: „Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом часу тог боја, на овај велики празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш… Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, кршеве твоје љубим, не дај се! Нека Шваба памти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао!“
Нема ни Патријарха српског Гаврила Дожића, који у судбоносним мартовским данима 1941. године упути поруку свеколиком Српству: „Драга моја духовна децо, понизимо се пред Богом, а узвисимо се пред људима. Ако је дошло време умирања, умримо часно бранећи све хришћанске светиње као милиони верника пре нас!“
Беседа преко Радио Београда и отпор претећем фашистичком насиљу одвешће и патријарха Дожића и владику Николаја Велимировића у злогласни логор Дахау.
Све око Србије данас пенуша, ври, кључа, але и вране на српско племе, а у Србији – мук.
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Окружен тим муком, и загледан у преплашена лица, честити српски прота Војислав Билбија, који Богу и роду српском служи у Холандији, и који, кад год узмогне, долази у отаџбину, али никада празних руку, упитао се: има ли Срба у Србији? Неко је забринутом проти дошапнуо да Срба има, али да се вешто крију!
Крију ли се Срби у Србији?
Крију ли се Срби у свету?
Кажу да нас у отачаству има нешто мало више од осам милиона и да нас у свету, на свим континентима, има између три и четири милиона. Нема мора које расути Срби нису залили својим сузама и нема земље коју нису потрусили својим костима. Наша су гробља највећа, наш бол је најдубљи, Србе и данас прогоне са својих огњишта.
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
А Срби у овом судбоносном времену стварно ћуте. Ћуте у Чикагу – тамо их је, кажу, највише; ћуте у Сиднеју и Мелбурну, не оглашавају се у Бечу и Паризу, не јављају се у Бриселу и Женеви, у Јоханесбургу и на Новом Зеланду, умукли Срби у Лондону и Берлину…
Да имам моћ, позвао бих Србе широм света да бране своје достојанство и посведоче оданост отаџбини. Рекао бих: Срби, ма где живели, изађите на улице, на тргове, зауставите саобраћај, ухватите неког пролазника за руку, додирните му раме, загрлите га братски и упитајте: умире ли савест човечанства? Може ли свет да буде спокојан, да гледа како један мали народ прогоне, убијају, отимају његову земљу? И то усред цивилизоване и демократске Европе!
Замислите, за тренутак, када би, рецимо, у Француској оних пет милиона дошљака из арапских земаља почело да истерује своје домаћине из њихових домова, да силују њихове кћери, да пале њихова поља, да руше њихове храмове, да отимају њихову имовину. Замислите када би дошљаци заузели пола Париза или неку област у Француској, прогласили себе већинским народом и на туђој земљи створили неку своју независну државу! Било је ових дана жестоких притужби полиције и дошљака, било је паљења кућа и аутомобила, насртаја на француске грађане, али је полиција, на општу радост демократских земаља, све брзо смирила хапшењем и увођењем полицијског часа у крајевима у којима је избила побуна…
То се на Косову и Метохији догађа читав један век: изгон Срба, убиства, рушење и паљење српских светиња. Колико год је у минулом веку Србија водила одбрамбене ратове, бранећи своју слободу и своју независну државу, толико су Шиптари били на страни њених нападача и окупатора! И сада би, уз помоћ и сагласност европских и светских моћника, на српској земљи, на српским костима и на срушеним и спаљеним црквама и манастирима, да створе своју независну државу!
Узалуд ћемо тражити одговор на питање има ли ишта савесно у свету.
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Нисте ви који сада ћутите само деца ваших мајки и очева, ви сте синови и кћери отаџбине! Чујете ли њен вапај? Видите ли плач српске нејачи којој шиптарски терористи побише очеве и мајке? Видите ли мајке и очеве са црном марамом на глави и црним флором око рукава? Видите ли мрак у коме живе, лимене контејнере без струје, видите ли српску децу без хлеба и са страхом у очима? Видите ли срчане српске монахе како вапију за Божјом правдом на згариштима својих светиња, па и оних увршћених у сам врх светске културне баштине? Питајте свет: јесу ли јад и чемер, беда и глад, изгон, заседе и потере нови симболи слободе и демократије којима се дичи Европа на почетку трећег миленијума? Подсећам вас на једну кратку, али веома потресну причу из моје књиге „За част отаџбине“. Настала је на Солунском фронту, а дуго су је причали француски, британски и грчки официри. Увелико се говорило о синовима генерала Павла Бошковића, резервним официрима који су у многим бојевима посведочили јунаштво и частан однос према својим војницима. Али, у једној љутој бици оба генералова сина истовремено задобише тешке ране, па се нађоше у савезничкој болници, у којој је било на стотине српских и француских рањеника. Кад је чуо за њих, један француски лекар изразио је чуђење: зар су и генералски синови у првој борбеној линији? Зар и они тако гину? Српски рањени сељак из Шумадије, покуша да му то овако објасни: „Видиш, господине докторе, сви ми имамо различите очеве, али имамо само једну мајку – отаџбину. Ето, за ту мајку гинемо сви без разлике.“
Отаџбина вас не позива у рат – зна Србија да је рат највеће људско проклетство, не позива вас да демонстрирате против народа земаља у којима живите; изразите им благодарност на гостопримству; отаџбина вас позива да не ћутите. Огласите се у новинама, на телевизији, на трговима и улицама. Кажите сваком човеку да ми нисмо племе варвара, нисмо распојасана руља која отима туђе. Ми смо витешки народ који је од памтивека своју врхунску етику уграђивао у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије. Никад Срби нису своју срећу заснивали на несрећи било ког народа и појединца. Ни Срби, бранећи своју слободу и своју независну државу, нису прелазили туђе границе.
Нисмо ми измислили гиљотину, нисмо ми изазвали грађански рат у Америци који је трајао шест година и у коме је пало шест стотина хиљада америчких глава; нисмо ми имали концентрационе логоре и нисмо ми пројектовали крематоријуме за спаљивање живих људи.
Пружите свету доказе наше племенитости и благодарности – и на зло и на добро добрим смо узвраћали.
Кажите свету да смо једини народ на земљиној кугли који је другом народу подигао споменик – подсетите их на онај величанствени споменик захвалности француској нацији на Калемегдану у Београду.

Наставак у следећем броју

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Друштво | Оставите коментар

Ново Српство се рађа

Имам 28 година, црну косу и очи, висок сам 175 центиметара, волим класичну музику, рођен сам у Љубљани и – Србин сам. Признајем, на почетку нисам имао свијест о томе тко сам и шта сам. Доживљавао сам себе као јединствено биће у којем су на сасвим посебан и непоновљив начин смијешане све моје различите карактеристике. Нисам лучио битно од небитног. Сви ти саставни елементи онога шта сам, не без поноса, доживљавао сам као своје ЈА, били су ми једнако значајни. Некакво тражење „заједничког називника“ између себе и околине није ми падало на памет. Био ми је много ближи неки Загорац који воли Умберта Ека него мој мусави рођак-тракториста на Банији.
Онда је дошла 1990. година. Од свих мојих карактеристика моја је околина извукла једну једину – то шта сам Србин, истурила је на мене као етикету проклетства и узела је као разлог своје мржње. Патолошке мржње, сотонске, глупе. Зашто баш ту, како сам тада доживљавао – релативно небитну компоненту мене? Зашто не неку другу? Боју очију, косе… или љубав према погрешној врсти музике. Са стидом признајем: хтио сам се на почетку „правити Хрватом“ да бих од себе некако одлијепио ону силну мржњу и нетрпељивост што ју је моја најближа околина набацивала на мене, на моје најближе. Али како? Кајкао сам ко блесав, али – био сам и даље само Србин који ето још говори и загребачким сленгом тј. опаснија врста „четника“. Да сам као и неки моји сународњаци замијенио православље за коњуктурнију вјерску припадност, знао сам – остао бих само „онај Трофазни што је прешао на католичанство“.
Испрва аморфна мржња почела је врло брзо попримати сасвим реалне облике: отац је остао без посла, мајка је отишла „на чекање“. Брат се једног дана вратио кући сав крвав – истукли су га у школи јер је признао да навија за Црвену Звезду. Ноћу су нас називали, пријетили, псовали нам мајку четничку, нацију, вјеру. Нетко је извршио велику нужду пред вратима стана. Након првих батина пред факсом бојао сам се ићи на предавања. Па онда они посјети сународњака, разговори шаптом о томе шта је тко начуо да нам спремају. Приче о обиљежавању улазних врата станара-Срба. Па разбијено вјетробранско стакло на татином ауту. Позивања на информативне разговоре у полицију. Претреси „због оружја“. Мамино панично „Боже, поновно ће нас све поклати као у Глинској цркви“. Опсадна стања ноћу. Полусан и ишчекивања хоће ли нас покупити. Тату смо као најугроженијег послали у Њемачку, брата тетки у Нови Сад. Мама и ја остали смо „чувати стан“. Да није те 1990. године било ове отрежњавајуће мржње вјеројатно бих и ја постао кентаурски мелез, Хрбин (као – желиш се представити као Хрват, ал’ се на вријеме загрцнеш). Та њихова мржња љуштила је са мене слој по слој „братства и јединства“, идеја о троименом народу, илиризма, Штросмајера, и довела до језгре онога шта сам одувијек био. Почео сам тражити одговоре из оних неколико књига које сам имао код куће. Потонуо сам у националну историју, тражио по националној књижевности. Од комшије сам позајмио још. Открио сам и владику Велимировића, прочитао „Нож“, по први пута одслушао пажљиво мамине банијске приче из II свјетског рата о клањима и бјежањима које су ми раније биле силно досадне. Танка црвена нит која је све то повезивала у конзистентну цјелину пружила ми је по први пута јасно разумијевање живота у који сам био уроњен. Свеопшта мржња у којој смо се давили, а мрзили су нас дословно сви (тзв. „нормалне Хрвате“ уопште нисам сретао, чуо, видио) почела је добивати свој реални смисао. Зар није сасвим нормално што нас мрзе? Зар није исто тако нормално да једнако патолошки, мада малчице пригушено (ваљда због свјетске јавности) мрзе и Јевреје? Није ли то универзална прича о мржњи неталентираног Салијерија према супериорном генију Моцарту којег је додирнуо прст Божји, у Формановом „Амадеусу“? О зависти Сотоне према Божијој дјеци. О мржњи неслободнога средњовјековног кмета према слободном вагабунду-трубадуру. Мржња Хрвата према нама није се дакле могла подвести под оно што је Фројд прозвао „нарцизмом малих разлика“ – понашање које се мало разликује од нашега доживљавамо као критику наше властитости. Јер није ријеч о малим већ о огромним разликама. У Хрватима, тој давно увенулој гранчици на српском стаблу, остао је утиснут подсвијесни енграм, матрица сијећања из које црпе свој кардинални осјећај инфериорности у односу на нас. Митолошко исходиште свих робовских легенди сеже увијек до тачке у којој се сјечају „златног доба“, времена у којем су и они били слободни.
Док су њихове помамљене хорде јуриле градом тражећи „снајперисте“, док су нас претресали, хапсили, пљачкали, силовали, одводили на разно-разне Пакрачке пољане, убијали на кућноме прагу, чекао сам да дођу и по нас (знате већ ону архетипску српску реченицу из Јасеновца: Ради ти дијете свој пос’о!). Тражио сам одговоре. Знати, па макар ми то било и посљедње. Углавном, више их се нисам плашио. Напросто, чекао сам их. Да дођу или не дођу. Да одраде или не одраде свој пос’о. Зашто бих ја у међувремену живио као кокош? Жели ли ми ова власт Планете мајмуна одузети живот – ево им га! Као хришћанин, жалио сам то убого инфериорно племе што је као своје поглавице истурило некакове Вукојевиће, Цањуге, Баковиће… јер бољих доиста никада нису ни имали. Дао Бог да им такови владали наредних хиљаду година!
Прошао је рат. Гледам оно шта је остало од мог опљачканог, растјераног и полумртвог народа овдје у Загребу. Како уплашени шетају гетом, како шапућу сто пута прежвакане фразе, како дишу са пола плућнога крила, мијењају вјеру, како кријући гледају ТВ Бања Луку, траже хрватске претке да би се оправдали пред комшијама. Како да гледам то, а да се не присјетим НДХ-шког програма о три дијела српског националног корпуса: трећину побити, трећину раселити, трећину покрстити. Проживљене трауме овог јадног остатка испреплићу се лажним сијећањима до димензија неког будућег мита. Слободу коју су као од Бога изабрани народ баштинили, потиснули су, мијењајући тај Божји дар за уплашену егзистенцију вјечно лојалних кметова: бити као Хрвати. Национални им је понос сведен на пијано баљезгање у Просвјети након 7 боце пиве. Родитељи што дјецу дају на католички вјеронаук да се „боље уклопе у средину“. Срби који не знају ћирилицу, којима Видовдански мистериј не говори ништа, који су пљунули и на православље и на традицију и на слободарство. Свој крст часни и слободу златну трампили су за шаку куна, за обећање да их неће дирати пољубе ли једном дневно султану папучу.
Одем повремено на „хаџилук“ у Београд. Они тамо забуљени у своје појединачне судбине, у неке сасвим небитне ствари, у своје приватне мракове, ништа не разумију. Као да причам са Марсијанцима. Осјећам како су им погрешни људи у погрешно вријеме говорили погрешне ствари, како су им (да ли случајно?) огадили нашу националну идеју, трошећи и бацајући кроз прозор хиљадугодишњу интелектуалну уштеђевину, колективно памћење, слободарство темељено на Традицији, моћ колективних архетипова. Само Бог зна зашто, али слободни трубадури почели су да сањају свој сан о кметству, о сигурности и поузданој извјесности неслободе. Зато су се ствари почеле овдје помјерати са мртве тачке. Ваљда по оној логици – када је мрак најцрњи јутро је најближе. Усред свеопштега хрватскога мрака рађа се једно сасвим ново, другачије Српство. Не само Српство Милоша Кобилића, Хајдука Вељка, Црног Ђорђа, Аписа, не само Српство Светога Саве, Мокрањца, Диса, Андрића… већ и Српство постмодерне и Интернета да ишчекивано настави мисију коју је своме изабраном народу дао Господ Бог. У име тога новога Српства ово пишем, у име тога спреман сам сићи и у пакао, поднијети било шта, дубоко свјестан чињенице да испуњавам тиме само дијелић Божјега наума са мојим напаћеним народом.

СТЕФАН НЕМАЊА РАШАНИН

О ћирилици

Ћирилица је симбол српства. Она је његов саставни део. Српство би без ћирилице било кусо, крње, дефектно. Друго, оно се не би могло ни држати без свога писма. Дефектан и мањкав организам много би брже подлегао нападима који не престају. Знају то наши непријатељи. Зато су се толико и окомили на ћирилицу. Нашом, сопственом кривицом, ми смо ту учинили Ахилову пету наше националности, због комоције, због лењости, због недовољне будности. Непријатељи су то искористили и користе још данас. (Лазо М. Костић, Канадски Србобран 17. март 1955. године)

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Друштво | Оставите коментар

О духовној радости

Духовна радост се добија као последица смирења, безазлености, дубоке послушности, самоодрицања, као дар благодати Божије.
Она је и дар Божији за наше чување чистоте духа и тела, за искрено покајање, за саможртвен живот.
Она је плод Духа Светог у нама. Духовна радост је чиста, бестрасна. Она је дубоко смирена, прославља Бога.
Радости су разне, али у овој нема ни трунке греха, она је сва у Светлости, покајању, радосном испуњавању Воље Божије. Она је сва у ревности да се Господ прослави, она је сва у слављењу другога- Бога и ближњих.
Она је сведочанство о Васкрсењу Христовом, присуство те Васкршње силе у нама. То је сила живота која се радује свом Богу и Створитељу, и која целом душом кличе свом Небеском Оцу. То је сила која у нама васкрсава све оно што је добро и што можемо унети у Вечност.
То је она сила која је приликом ношења моштију Св. Василија Острошког подстакла коња да радосно игра око моштију. То је сила која испуњава сву твар да славослови и радосно кличе свом Творцу, као на дан Рођења Христовог. И анђели и људи, и животиње сви су испуњени том истом радошћу.
То је она радост коју осећамо, која нас озари и обасја, кад се са смирењем, покајањем, и измирени са ближњима причестимо. То је оно стање помирења са Богом и осећања да смо деца Божија, да смо закриљени Његовом благодаћу, да смо сигурни у Његовом окриљу, да смо обухваћени Његовом бригом, да смо очишћени Његовом силом.
А даље, браћо, радујте се, усавршавајте се, утешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“. (Друга Посланица Коринћанима 13, 11)
„Радујте се“, јер је тужан земаљски свет постао радионица бесмртних радости откако је Господ Христос сишао на земљу и постао човек, пошто је са Собом донео све радости неба. Сетите се, прва Арханђелова реч Свеблагодатној, којом је објављен Његов долазак у наш земаљски свет, била је: „Радуј се!“ (Лк. 1, 28). Па онда и Његово рођење на земљи објављено је од светих анђела као „велика радост“ свима људима, „јер се роди Спаситељ – Господ Христос“ (Лк. 2, 10-11), да спасе свет од греха, смрти и ђавола.
Ето зашто се треба увек радовати: Спаситељ је донео спасење роду људском од свепагубног тројства – греха, смрти и ђавола. А шта је за људе страшније и убитачније од тога трога? Но радост наша није толико у томе, колико у ономе што нам је Спаситељ даровао Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Правду, и све остале божанске дарове, који и јесу вечити извор бесмртних радости за људско биће. „Радујте се“, кад вас нападају и хиљаде смрти, јер је у вама Једини Победитељ свих смрти – Господ Христос. „Радујте се“, кад греси кидишу на вас, јер је са вама Једини Безгрешни – Господ Исус. „Радујте се“, кад на вас наваљују и са вама ратују ђаволове слуге, па и сами ђаволи, јер је са вама и у вама – Једини истинити Бог, Господ Христос, пред којим и ђаволи дрхћу као беспомоћни мољци.
„Усавршавајте се, јер су хришћани, док год су на земљи, недовршена бића. Уопште човек остаје недовршено биће, ако себе не доврши Богочовеком. А то значи: ако себе не усаврши Богочовеком. Јер у Богочовеку је дат једини истински савршен човек. И сваки човек уопште може постати истински савршен једино, ако духовно уједини себе са Богочовеком, ако постане сутелесник Његов, сутелесник Богочовечанског Тела Његовог – Цркве свете. Уради ли то, у човека се усељују све божанске силе и божански дарови, који човека испуњују Богом у свима бескрајностима његовог загонетног бића. Јер, шта је истински савршен човек? – Човек који је себе испунио Богом.“ (Св. ава Јустин Поповић, Тумачење друге Посланице Коринћанима)
Духовну радост нам Господ даје да нас укрепи у страдањима, да нас ободри у покајању. Па чак и стање „свете туге“ и оно је радосно, и оно има у себи ту радост, дубоко смирену, која не да да човек падне у очајање сагледавши све своје грехе и своју трулежност. Та радост не да да заборавимо да смо деца Божија, да Бог није сурови мучитељ, него Највољенији Отац, она не да да заборавимо чему треба да тежимо, нити да заборавимо Рајско стање у које треба да се вратимо.
Да би човек био у тој радости треба да одбаци себе. И да се радује Богу. Треба да искоракне из себе, да нема покрете мисли ка себи, нити своју вољу, него да радосно и смерно прима све из руке Божије.
Та радост не треба да оде у неко спољашње, световно радовање, већ треба да остане у смирењу, да знамо да је то дар Бoжији грешнику, да увек будемо свесни тога, и да се не понесемо у радости. Да не мислимо да смо то заслужили по својим врлинама, него да будемо свесни да је то дар Божије Љубави, Очинске Љубави према палом створењу.
Тек кад помислимо да смо недостојни те радости и излива Божије силе на нас, тек онда Бог може безбедно да је подари нама, без опасности да ћемо је злоупотребити.
Тек кад будемо као деца, онда ћемо се увек радовати.
Косовски завет је, као и монашки завет, опредељење за Небеско. Он доноси Небеску радост, која никад неће проћи. Кад се цела душа окрене Богу и схвати да треба да се спреми за Вечну Отаџбину, онда све материјално и од ове земље губи значај, и част и слава и богатство, и престиж…»Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад па до века.» И при монашком завету човек исто тако одустаје од света и везаности за овај свет и његове логике, и окреће се ка Небу, и ослобађа се терета, и то му доноси духовну радост. Послушност и смирење га доводе у стање детета које се радује Вечности.
Ова радост у себи има као чувара духа покајања, да не би прешла у површну, и неспасоносну. Радост са свешћу о својој грешности, која доводи човека у скрушење, и он безазлено и захвално прима од Бога тај дар Божије Помоћи, Љубави.
Радост је и што је Христос Васкрсао, и што нас је спасао, и што се Вазнео и послао нам Духа Утешитеља, да обитава стално са нама. Радост је и што нас је Господ желео, и створио из Љубави. И што брине о нама у све дане, а и у Вечности.
Ми се радујемо духовно кад осетимо у своме духу Божији Дух, у своме срцу Бога. Препознајемо Онога Који нас је створио и Који нас је у Рају узгајао.
„Сваку радост имајте, браћо моја, кад паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“ (Јаков 1, 2)
Знајући да нам предстоји куповина која нема цене (тј. наслеђе Царства небеског и бесконачног живота), немојмо бити немарни, нити се предавати сну лењости све док живимо у овом веку.
Ступите, борци, на такмичење. Марљиви и ревносни иступају напред и венчавају се, док се лењиви лишавају венаца и губе своју непроцењиву душу, одлазећи празни из овог живота у вечну муку.
Пут нам је показао свети цар Лазар. И безбројни подвижници у анђелском чину. Радост не од овог света задобија се методама не од овог света.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Духовност | Оставите коментар

Ћутање је велика врлина

Данас сам се одлучио да се вежбам и у ћутању. Велика добит биће ако у томе успех постигнем.
Трудићу се да на минимум сведем говорење. Баш шта је најпотребније говорићу. И то „испеци па реци“.
1. Чувај се од вреве људске, колико можеш… Брзо нас упрљају и ухвате. Волео би, да сам чешће ћутао и да међу људима нисам био. Али зашто говоримо ми тако радо и брбљамо међу собом, када без увреде савести ретко се ћутању вратимо? Зато говоримо тако радо, јер се у многом говору трудимо да се међусобно тешимо и срцу олакшати желимо, које је услед неких мисли уморено; и желимо врло о том говорити и мислити, што волимо и жудимо; или о том, што нам је одвратно.
2. Али на жалост, често узалуд и бескорисно. Јер то спољашње је не на малу штету унутрашњем и Божанском тешењу. Стога треба да бдимо и да се молимо, да време не прође узалуд. Ако је уљудно и потребно говорити, то говори сазидатељно. Зао обичај и пропуштање доприноси непажљивости. Не мало помаже душевноме усавршавању побожни разговори…
*
Данас се завршава друга седмица Ускршњег поста. Духовне вежбе много се занемарују услед дневних послова и брига. Ћутање је велика врлина. Но тиме руковати треба мудрости. Јер има прилика, када се то не сме чинити. Светлост света – мора много учити и упућивати, „благовремење и безвремење“. Но боље је пустити да и ту више дела да говоре, него речи.
Сузбијање чулности треба успешно вршити. Све се више човек уверава да осим Бога нема другога уточишта ни помоћи. Све је задахнуто духом непријатељства и злобе. Зато се треба само у Бога уздати и на Његову закону закону вечноме зидати. Све је друго без вредности.
Предузео сам вежбу у ћутању, које горе споменух. Од ћутања не боли глава, вели српска пословица. Ћутање чува од оговарања и клевете, тих најопаснијих грехова, који се не могу лако загладити према тежини последица. Чува и од туђих грехова: кварења других. То је бедем којим се бранимо од лукавога. У том граду миран сан и спокојан. Не бије ме стрела непријатеља, ни ватра његова. И зато се поји уз пост ова усрдна молитва сваког дана: “Положи Господи храњеније устом мојим и двер огражденија о устнах мојих“.
Ћутање злата вреди. У њему се огледа величина духа. Брбљивац је као подерана врећа. Све из ње истече. Није низашто. Човек је пун мисли. Но он треба да је свестан тога, шта ће од те множине да објави. Језик је дар Божји, одлика од животиња. Ако се све изговори што се осећа – једнаки смо животињи. Језик је у служби добра. Њиме се мора располагати умно. Он је отров – којег просипа наша несмотреност, он је ватра, која све запали у невреме.
*
Господе Оче Милостиви и сваке утехе, смилуј се на мене худога и гњилога раба, оснажи немоћ моју, утишај боле, утоли бриге. Када нас Утешитељем својим Ти утешиш – не може нас нико ојадити. Твоја је утеха савршена и ненадмашна. Она препорађа. Она ствара нове силе у нама. Она је чудотворна. Лежимо болни и утеха нас диже. На самртном одру очајавамо и утеха нас умирује. Сав свет је против нас, али је утеха твоја непобедива и ненакнадива. Ми појемо у зажареној пећи и ликујемо у лавовској јазбини. Без твоје утехе ми смо гори од згаженог црва на сред пута. Тиче које из гнезда падне на сред друма није немоћније од нас, без утехе Твоје. Ми смо самохрани, на смрт осуђени, на белом хлебу, без Тебе. Сви носимо жиг Кајинов и може нас свако убити, ако нас Ти не заштитиш. Озари нас Таворском светлошћу и преобрази нас виделом тихим. Шта да почнем, не знам без Тебе. Куда да крочим када су свуда змије и шкорпије, ако Ти ниси са мном. Ја стојим и чекам да ме гром први сатре и сможди ако се од мене окренеш. Не могу да се довијем од куда сам дошао на свет и камо ћу стићи. Све је око мене мрачно и хладно. У живот не верујем и смрт жалим, без Тебе. Како је очајно и безнадежно, глупо и бесмислено све без Тебе. Господе на висинама који силазишна низине земаљске и низине подземне и низине подморске и на највише низине душа наших, не презиреш ни низине ни неравнине, долове и дубине – походи клет душе моје и настани се онде својим божанским стихијама. Ја Те чекам жедан као у паклу. Из дубине Ти вапијем, Господе, саслушај ме!
Смилуј се на нас, Боже, по великој својој милости и по множини својега милосрђа очисти недела наша. Сасвим нас опери од греха наших и сва недела наша очисти. Јер недела своја ми познајемо и грех наш пред нама је непрестано. Теби Јединоме сагрешисмо и пред Тобом зла починисмо да покажеш правду своју и победиш када станеш судити. Гле, у неделу смо зачети и у гресима нас роди мати наша. Пошкропићеш нас исопом, очистићеш нас и већма од снега побелићемо. Слуху нашем даћеш радост и весеље и обрадоваће се поломљене кости. Окрени лице своје од греха наших…
*
Умереност у свему значи владати собом и владати светом. Не значи слабост но снагу. Значи пунији живот. Што више себи угађа човек, све више себе слаби. Прекомерна храна не јача но одузима снагу. Когод више од мере једе, расипа снагу. Сваки залогај издашнији значи губитак. Ко се «живота одрече, добија». Блажени су гладни!! Сваки залогај, значи издајства народа, понижење своје, самоубиство.
Снага у нама није наша само него народна. И зашто да будемо нижи и бесплоднији када то не морамо бити. Економија снаге је одлика хришћанина. Умереност значи купити снагу.
*
Само у породици добија жена сва своја природна, богодана права, а ван ње она постаје ствар и роба. У породици је она домаћица и мати. Ту има она своје достојанство. За оно што она приноси жртву породици добија пуну накнаду у породици. За оно што жртвује од невиности и младости ван породице нема накнаде. Остаје јој понижење. Само у породици не понижава се жена. Њено високо достојанство у друштву, њена чедност, стидљивост, деликатност и осетљивост само су у породици заштићени.

ЕПИСКОП ДР ГЕОРГИЈЕ (ЛЕТИЋ)
Изводи из дневника
Приредио: Будимир Кокотовић

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Духовност | Оставите коментар

Великани који се памте: Ирина Сандлер

Погледајте ову жену и запамтите је заувек!
Свет није само сада овакав, он је увек био такав – награду не добија онај ко је ње најдостојнији. Недавно је у 98-ој години умрла жена по имену Ирина Сандлер.
За време Другог светског рата она је добила посао у Варшавском гету као водоинсталатер-заваривач. Међутим она је имала скривене мотиве пошто је знала планове нациста о јеврејском питању. На дну своје торбе за алат она је почела да износи децу из гетоа у задњем делу свог камионета. Имала је и џак у којем је скривала већу децу. У камионету је возила и пса кога је научила да лаје кад год би је стража пропуштала кроз капију гетоа. Војници, природно нису хтели да се задржавају са псом, који је лајући прикривао звуке које би деца могла произвести.
За време те делатности Ирина је успела да изнесе из гета и, самим тим спасе 2500 деце. Нацисти су је ипак открили и жестоко је избили пребивши јој и руке и ноге. Ирина је записала имена све деце коју је спасла и тај списак чувала у стакленој боци закопаној испод дрвета у задњем делу свог дворишта. После рата покушала је да пронађе преживеле родитеље и да окупи породице. Али већина њих је окончала живот у гасној комори.
Деца, којима је Ирина помогла била су смештена у домовима или су била усвојена. Ирина Сандлер је била номинована за Нобелову награду за мир. Није је добила. Ту награду је добио Ал Гор за слајд-шоу о глобалном отопљавању. Ту награду је добио Барак Обама за своја предизборна обећања.
Прошло је преко 65 година од завршетка Другог светског рата у Европи. Поједници говоре да је страдање невиних у Другом светском рату лаж. Они вређају успомену на 6 милиона Јевреја, 20 милиона словенских народа (Руса, Срба, Пољака…)
Сада као никада, после изјава појединаца о томе да је Холокауст једноставно мит, неопходно је урадити све да свет не би заборавио шта се догодило, јер постоје неки који би то хтели.

Обавезно посетите:
Изложба „Кад оружје утихне“

У Историјском музеју Србије на Тргу Николе Пашића у Београду отворена је јединствена изложба „Кад оружје утихне“. Основ ове изложбе чини оружје које је коришћено на нашим подручјима од Првог српског устанка до рата у бившој Југославији. На овој изложби моћи ћете да видите прелепе примерке пушака, пиштоља и пратеће опреме из Карађорђеве устаничке Србије, исто тако и ватрено оружје које се користило током даље српске историје. Присутно је и оружје великих светских држава тога доба, као и изузетно вредни поклони појединим владарима, заслужним војницима и грађанима. Изложба је за посетиоце отворена до 31. марта.

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Историја | Оставите коментар

Полувековно скривање цара Николаја

Велика љубав српског и руског народа потврђена је много пута, а најочитије у примеру Св. цара Николаја који је ушао у Први светски рат да би помогао нашем народу и земљи. После Октобарске револуције у Русији у знак захвалости за ову помоћ краљ Александар Карађорђевић је примио у нашу земљу руске избеглице које су бежале од комунистичког терора. Руски емигранти су оставили велики траг у нашој култури, уметности, духовности. Заједно са Србима покренуто је и неколико акција које су требале да осветле и прославе личност Св. цара Николаја. Планирано је подизање спомен капеле у Панчеву и споменика Светом цару, али се у томе није успело. О споменима цару Николају који су остали сачувани у Београду писали смо у једном од прошлих бројева.
Један од тих спомена је недавно откривен у манастиру Жича. У питању је фреска цара Николаја која је и дан-данас једини приказ овог светитеља у нашим црквама. Фреска се налази у цркви Светог Николе у манасторском комплексу Жиче. Цркву је осликао Рус Николај Маједнорф 1937. године са благословом Св. владике Николаја. Сам владика је предложио уметнику да у цркви представи највеће руске светитеље кнеза Владимира и преподобног Серафима Саровског. На композицији је и Св. цар Николај, а употребљени су и српско-руски мотиви да би показили јединство два братска народа.
Одмах по доласку комуниста на власт 1945. године монахињама из Жиче је наређено да фреска не сме да буде видљива. Да би је спасили од уништења тадашњи духовник манастира отац Доситеј прекрио је фреску папиром. Тајна о њој је строго чувана међу сестринством манастира.
Недавно је ова фреска откривена и поново је засјала пуним сјајем. Благи покровитељски лик цара Николаја и даље штити Србију и показује ко нам је увек био прави и верни пријатељ.

Скривање спасило фреску

Једна од најстаријих монахиња у манастиру Жича мати Доротеа у изјави за медије о фресци је рекла: „Фреска се није смела показати. Није се могла ни споменути. Прекрили су је плавим пак-папиром и понашали се као да она не постоји. Боја на плавом папиру је бледела. Постајала је сивкаста и све више се изједначавала са патином на зиду који је такође био у сивим тоновима. То је, у извесном смислу, добро дошло и спасло фреску да не буде уочљива.“

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Историја | Оставите коментар

Да ли споменик на Кеју симболише жртве?

Постављају неки питање зашто немам пијетет према споменику који је у последње 4 деценије постао симбол Рације?
О историји фигура на Кеју сведоче архивски списи. Аутор је 1956. године понудио своје дело Крагујевцу. Пошто је одбијен, нудио је даље све док новосадске власти нису прихватиле споменик као „поклон аутора граду“ октобра 1971.
Хортијевска идеологија није „фашизам“, а шта споменик симболише пише у подножју истог: „жртвама фашизма 1941-1945“ и петокрака. На зидићу уз споменик, прошарано петокракама, на три језика пише: „жртвама фашизма“.
Поред имена неких жртава Рације, има страдалих 1941. (Станислав Кишгеци, Страхиња Божанић, итд.) и 1944. (Максим и Ида Касовиц, итд.). Град је ослобођен 23. октобра 1944!
Из ових чињеница логично закључујем:
1. Споменик није настао са мотивом да ода почаст жртвама Рације, јер не би био нуђен другима.
2. Пише у чију је част подигнут. Можда се „1945“ односи на неке Новосађане који су погинули ослобађајући друге крајеве од фашизма (иако ниједног таквог имена нема на плочама). Или је клише титоистичке Југославије важнији од истине? Супротно увреженој предрасуди, споменик има тек посредну везу са Рацијом, ако се тај класичан геноцид уопште може сматрати „фашизмом“.
3. Историјски фалсификат употпуњује петокрака. Међу жртвама има комуниста (Фрања Ковачић) и левичара (Богдан Шупут), а велики број, ако не и већина страдалника у Рацији су поклоници монархије. Многи су пред смрт ускликнули Краљу и Отаџбини. Не уклапа ми се петокрака иконографија са старешином бачких „Сокола“ Игњатом Павласом и са официром Јаношем Сабоом који је убицама у лице рекао: „Ја сам се једном Краљу заклео на верност!“
Површни традиционалисти на помен Штранда упорно тупе: споменик на Кеју је симбол. Апсолутно. Симбол чега? Жртава фашизма 1941-1945. и петокраког фалсификата о Рацији. Сведоци и историјске личности говоре да је број жртава Рације у јужној Бачкој знатно већи од онога што ту пише. Уместо што маштају о мотивима оних који поштују жртве на изворном месту страдања, поклоници симбола треба да се запитају зашто и кога се сећају на месту где жртве нису страдале, под скутима петокраке звезде, крај споменика „жртвама фашизма“ са превазиђеним написом о Рацији, свесно жмурећи пред историјом и правећи се да не чују усклике Краљу и Отаџбини?
У јануару чух и примедбу: какав ружан пример младим нараштајима што нема заједничке комеморације (на Кеју), ето какав пример дајете ви који уносите поделе. После 70. годишњице Рације најбољи је час да сагледамо и по младе и по старе поразне чињенице:
Млади нараштаји, умногоме подстакнути од старијих, беже од историје. Ако и једног дана стасају до историјске зрелости да их занима истинска историја њиховог града, имаће слободу, као и садашњи нараштаји, да по својој савести одлуче шта је исправно. У међувремену, какав частан и исправан пример младима:
1. жмурење пред доказаним чињеницама о Рацији,
2. окупљање на месту које нема суштинске везе са жртвама,
3. на омиљеном шеталишту Новосађана (стално подвлаче да је Штранд омиљено купалиште Новосађана).
Ко разуман у томе види да је исправан пример младима тврдоглаво „обележавање“ Рације на лажном месту, са нетачним подацима, код измишљеног споменика жртвама Рације који за себе каже да је споменик „жртвама фашизма 1941-1945“?

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Историја | Оставите коментар