Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Илија Коларац највећи српски добротвор

У години у којој се обележава велики јубилеј плодоносног рада Коларчевог универзитета идеална је прилика да се сетимо великог српског индустријалца и добротвора Илије Милосављевића Коларца.
Илија Милосављевић је рођен 1800. године у селу Колари код Смедерева по којем је добио и надимак. Као младић учествује у Првом српском устанку и бива рањен. По паду Карађорђеве Србије са породицом се сели преко Дунава, али се Илија врло брзо враћа у Београд. Почиње да ради као шегрт код неколико трговаца. Са кћерком једног од тих трговаца Синђелијом се венчава. Отвара своју прву радњу у Београду, али пошто се замерио кнезу Милошу Обреновићу прелази у Панчево. Године 1855. умире Синђелија и после њене сахране враћа се у Београд.
Почиње да тргује сољу и држи неколико рудника. Захваљујући предузимљивом раду Коларац постаје један од најбогатијих Срба.
Био је један од највећих противника династије Обреновић. Због тога је често страдао, а умро је 1878. после робије коју му је досудио краљ Милан Обреновић.
Још за живота је давао велике донације разним просветним организацијама а тестаментом је завештао сав свој новац за отварање народног универзитета. По смрти његови рођаци су покушали да оборе тестамент и да присвоје новац (типична српска посла). Ипак нису успели, а Коларчева задужбина је успела да одржи свој рад дуги низ година.
Данас је Коларчева задужбина једна од најактивних културних институција у Србији. Одржавају се концерти, предавања, школе језика. Све је то плод дарежљивости овог великог човека.

Коларац и папагај

Предање каже да је Коларац, живећи годинама у Аустрији, набављао разне занимљивости. Тако су његове комшије једног дана на веранди угледале необичну шарену птицу. Био је то папагај кога је Коларац данима покушавао да научи неку српску реч. Кажу да му је сатима понављао Коларац, Коларац, Коларац, а птица је упорно ћутала. Пргави Коларац завршавао је ове неуспешне часове речју –„магарац”.
После месец дана, враћајући се с посла, наш добротвор затекао је пред својом кућом групу људи који су се смејали и забављали, а њихов смех надјачавао је крештави папагајев усклик: „Коларац магарац! Коларац магарац!” Хроничар је записао: „На велику жалост Београђана, Коларчева птица после овог испада није дуго живела.”

ИВАН ГРБИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Култура | Поставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

Маестрално дело „Браћа Карамазови“ највећег руског писца Ф. М. Достојевског доноси психолошки пресек плејаде ликова овог романа. Одељак „Велики инквизитор“ из романа припада врхунцу светске књижевности.

Једина драма и једно од последњих дела Св. владике Николаја „Земља недођија“ представља пишчев однос према родној Србији и стању о њој. По овој драми играна је веома успешна позоришна представа.

До сада најбоље написана и најопширнија студија о историји Срба долази из пера Владимира Ђоровића. Поптуна веродостојност уз коришћење научне апаратуре уклопљена је са разумљивом стилом.

Млади аутор Дејан Стојиљковић, писац високотиражног „Констатиновог раскршћа“ објавио је нови роман „Дуге ноћи и црне заставе“. Сазнајте како овај аутор види догађаје око битке на Косову.

Филм

Филм „Кориолан“ сниман у Београду показује сву раскошност Шекспирових драма. Режију потписује прослављени британски глумац Ралф Фајнс.

Изложбе

У Руском дому 22. марта ће бити отворена изложба фотографија Владимира Кондакова посвећена Сибиру. Погледајте изложбу овог врсног фотографа.

Часописи

У новој „Геополитици“ прочитајте основе за геополитику светосавља. У овом броју налазе се и интервјуи са Звонимиром Трајковићем и Марк Мејсоном.

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Култура | Поставите коментар

Чиста емоција у делу

Велики косовско-метохијски и српски уметник, вајар Светомир Арсић Басара живео је два чврсто увезана паралелна живота, један забележен у његовој биографији од дечачког доба, ђачког, студентског, професорског и академског и други утиснут у облик, форму дрвета које је доживљавао и третирао као истозначну страну своје личности.
У холу галерије РТС изложено је више од 20 скулптура Светомира Арсића Басаре које сажимају његов рад од 1961. до 2009. године. Племенита стилизована форма постепено се „грчила“ да би се коначно „претопила“ у топове, витезове, српске средњевековне владаре, Христа с мачем. Изложба скулптура Светомира Арсића Басаре, чије се стваралаштво сматра једном од најособенијих страница у савременој српској уметности је изложба скулптура које су претежно робустне и остварене у комбинацији дрвета и метала.
На делу Светомира Арсића Басаре, уочено је већ раније, рефлектују се сви битни садржаји епохе којима је он током дугог временског раздобља од 50 година прошлог века па све до данас био поузданим сведоком али и успешним уметничким тумачем, каже уметнички критичар Јован Деспотовић о Басарином делу. У више наврата је његов скулпторски опус до сада описиван, периодизован, вреднован, критички обрађиван, теоријски постављан те се с тога данас те одреднице углавном потврђују.
Но како је Басара пролазио кроз најразличитије, не само уметничке, већ и животне прецизније речено егзистенцијалне ситуације, будући да је пореклом и судбином из једног малог места (Севца) са обронака Шар-планине, што је у морфологији његовог рада оставило најдубљег трага, али исто тако и у духовним, интелектуалним и менталним слојевима конституције његове сложене личности.
-Свим овим оценама, додаје Деспотовић, може се поуздано додати још једна могуће и најтачнија одредница: Светомир Арсић Басара живео је два, чврсто увезана, паралелна живота, један забележен у његовој биографији, од дечачког доба, ђачког, студентског, професорског и академског периода и други утиснут у облик, пластичну форму дрвета које је доживљавао и третирао готово као истозначни и истовредну с трану властите личности. Мало је примера у српском савременом ликовном стваралаштву да је толико дубоко у нечије дело утиснута чиста емоција аутора, да је толико интензивно тренутака, усуда историје, садржаја индивидуалне и колективне меморије…
-Када време да за право не само естетичким вредностима неког дела већ и његовим идејним садржајима, његовим порукама обликованим у одређеном тренутку, али, намењеним будућности, и када се оне потврде, тада није обезбеђена искључиво бесубјективност таквог рада, већ управо његова ауторска персоналност. Свакако да није потребно аргументовати да је баш такав случај са уметничким опусом Светомира Арсића Басаре, каже Јован Деспотовић.
Аутор поставке у галерији РТС-а која се ових дана може погледати, је историчар уметности Нађа Ивањи Шваб, док је аутор текста у каталогу историчар уметности професор др Срђан Марковић који указује на Басарину: „Дубоку и опору везу са бићем завичаја и земљом из које је увек црпио суштаствене подстицаје за своју уметност.“
Вајар и приповедач Светомир Арсић Басара рођен је 15. маја 1928. године у селу Севцу на падинама Шар-планине. Основну школу похађа у Севцу, нижу гимназију у Урошевцу а гимназију у Косовској Митровици.
У Нишу је 1948. године уписао Школу за примењену уметност. Године 1953. примљен је на академију за примењену уметност у Београду, где је дипломирао марта 1958. године. На ВПШ у Приштини предаје вајање и методику ликовног васпитања од 1962. Од 1973. је предавао на одсеку за вајарство на Академији уметности у Приштини, све до 1995. када је пензионисан.
Басара је оснивач ликовне колоније у Дечанима, иницира оснивање клуба ликовних уметника Косова и Метохије 1958. године, а 1982. године примљен је за дописног члана Косовске академије наука и уметности коју напушта 1990. године а 1994. је изабран за редовног члана САНУ.
Први рад „Глава девојчице“ извајао је у глини 1950. и од тада учествује на бројним колективним изложбама у земљи и у иностранству. У Институту за српску књижевност у Лепосавићу је 2000. године одржан научни симпозијум о делу Светомира Арсића Басаре. Данас овај велики срспки уметник живи и ради у Београду. Пише и студије о скулптури, ликовне критике и приповетке.

СЛАВИЦА ЂУКИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Култура | Поставите коментар

Збирка песама „Кораци“ у нашем издању

Прва збирка песама Љиљане Вељковић „Кораци“ нам даје изненађујуће поетичан и емотиван поглед на свет. Песме сабране у овој збирци плене својом свежином и актуелношћу. Ауторка је на светлост дана изнела најтананија осећања лирске душе. Она је не само сведок, већ и главни протагониста. Измучена брзином и безосећајношћу урбаног начина живота она одлази у мир и тишину.

„Мноштво људи, мноштво ћуди,
мноштво дружбе и службе
за неспокој твој“
(Чији си ти човече)

У новом окружењу песникиња ослобођена стега пише о животу. Као и живот, поједина места у лирским описима су обојена црним тоновима. Ипак присутно је велико поверење у Божије присуство и посредовање:

„Заштити Господе сваког од нас,
да доносемо одлуку у прави час,
да засија око душе и срца нашег
да поклонимо се теби са вером,
дубоко и заувек.“
(Вера)

Љиљана Вељковић се у овој збирци окреће и историји диктаторских режима. Прилично снажно и са горчином пише о комунизму:

„Комунизам увек чврст и јак
јасан, гласан, изричит и тврд,
а изродио лењост и уништио дух.“
(Лењин-грађани)

Слобода песничког израза ауторке доводи до разиграности мисли. Љубав, вера и нада су увек на првом месту. Она се не стида да пита, моли, сазнаје ново. Свесна је своје немоће, тренутака слабости али за њу овај свет није нихилистички. Своје поуздање у Бога она ставља на прво место у животу, борећи се за идеал слободе и љубави.
Објављујући ову збирку песама издавачка делатност нашега Центра жели да пружи прилику младом неафирмисаном уметнику да покаже своје умеће, желећи да свој песнички дар још виде унапреди и обогати на радост свих поклоника писане речи.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Култура | Поставите коментар

Државни саветник – Врхунски трилер у историјском окружењу

РЕЖИСЕР: ФИЛИП ЈАНКОВСКИ
ГОДИНА: 2005
ЗЕМЉА: РУСИЈА
ЖАНР: ТРИЛЕР
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: НИКИТА МИХАЛКОВОВ, ОЛЕГ МЕЊШИКОВ, КОНСТАНТИН ХАБЈЕНСКИЈ, МАРИЈА МИРОНОВА

Планетарна популарност детективских романа и филмова захватила је и Русију. После совјетске обраде „Шерлок Шолмса“ све до „Државног саветника“ у овом жанру ниједан филм није успео да својим квалитетом освоји руску публику.
„Државни саветник“ је екранизација истоименог романа Бориса Акуњина. Његови романи о детективу Ерасту Фандорину у Русији су продати у тиражу од преко 10 милиона примерака (неколико превода на српски језик је издала новосадска „Информатика“). На основу радње књиге сам аутор је саставио сценарио за овај филм.
Радња се дешава у Русији крајем 19. века. Монотонију свакодневног живота прекида вест да је у возу од Санкт Петербурга до Москве убијен генерал губернатор Храпов. Одговорност за овај атентат преузима терористичка „бојевна група“. Државни саветник (детектив) Ераст Петрович Фандорин (глуми га Олег Мењшиков) добија задатак да открије и ухапси убице. Фандорину се убрзо прикључује и чувени детектив из Санкт Петербурга генерал кнез Пожарски (глуми га Никита Михалков). Необичним средствима овај двојац успева да преко доушника дође до планова терористичке групе коју предводи бескрупулозни убица Грин (глуми га Константин Хабјенскиј). Двојица детектива почињу да се међусобно такмиче ко ће први разоткрити убиство јер победник добија место шефа московске полиције. Испоставља се да злочин нимало није једноставан и да је у питању велика завера у коју су укључени велики улози.
Врхунске интерпретације тројице најбољих руских глумаца данашњице Никите Михалкова, Олега Мењшикова и Константина Хабјенског довеле су до веома динамичне радње. Овим се није добила копија западних трилера већ се ствара нови руски стил. Романтичне ноте између Фандорина и Есфире (глуми је Емилија Спивак) доведе до симпатичности поједних сцена.
Врхунска режија Филипа Јанковском (иначе јако доброг глумца) даје још већу драж филму. Прелепе сцене руске природе и добра сценографија одлично су представиле предреволуционарну Русију. Акционе сцене (дизање куће у ваздух, обрачуни оружјем) ће одушевити све љубитеље овог жанра.
Највећа вредност овога филма је што нам на аутентичан начин помоћу добре приче представља слику руске царевине у свом сјају, али и закулисне радње које су је уништиле.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Култура | Поставите коментар

Прича за Давида (1)

Зимско вече. Беле ледне звездице запрашивале су прозорско окно у настојању да га освоје својом хладноћом. Међутим, ову њихову намеру вешто су осујећивале пламене искрице, које весело пуцкетаху у соби у камину. Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно посматра дешавања у кући.
А унутра, окупљена крај камина и старице која је седела у фотељи и плела, жагорила су деца. Њихови родитељи, који су ненадано обавештени о продужетку радног времена, препустили су баки да води бригу о њима. Али, већ сам поглед на њих, говорио је да ово дружење свима годи. Радост се читала на сваком лицу, док је бака зрачила спокојством. Мудрост, као и љубав коју је поседовала, са лакоћом је излазила на крај са дечјим несташлуцима, који и нису били ништа друго до искораци у свет одраслих.
Бацајући каткад поглед преко наочара на носу, бака је мотрила на децу. Она су покушавала да се забаве, тако што су тражила игру у којој би сви уживали. Међутим, коју год би изабрали, оно најмање детенце – дечак по имену Давид – ни у једну се није могло уклопити. Јер све те игре беху за децу која знају читати и писати, а оно до школе још није порасло. Како је било у мањини, то га старија браћа и сестре почеше одбијати. Сневеселивши се због тога, Давид тужних очију потражи друштво своје баке. И она, преставши на тренутак са плетењем, погледом пуним топлине, пресрете унуче питањем:
– Чедо бакино, шта је било?
– Не дају ми да се играм са њима! – изјави дечачић трљајући влажне окице. – Само ме гурају да им не сметам. Сад ја немам с ким да се играм…
– Како немаш? Ево, ја сам ту! – весело добаци старица. – Него, да теби бака исприча једну лепу причу, ха? Хоћеш ли?
– Може! – прихвати унуче и, напречац се расположивши, стаде да тражи себи место где би село.
Али, на сам помен приче, дотрчаше и сва друга деца, заборављајући на игру. Као неисцрпно врело увек нових и занимљивих доживљаја, старица је од њих направила праве мале причољупце. И није било важно ни да ли су приче већ негде исписане или их она по потреби измишља, као ни то што су се у многима с лакоћом могли препознати. Не! Важно је било да прича тече и да су њеном приповедању сви доприносили.
Но, док су деца трагала за местом најпогоднијим за слушање, настаде комешање. Тада се бака подиже и пажљиво их све поређа, бирајући речи којима би их умирила и за причу припремила.
„У гнезду маме квочке и оца петла се, након три недеље, почеше лећи пилићи. Одушевљени родитељи с поносом гледаху своје потомство, које се из минута у минут увећавало. Малим, али снажним и упорним кљуцањем, отварало се једно по једно јаје и број пилића је досегао до броја девет. Преостало је још једно, али кљуцање које из њега допираше поче да улива зебњу у родитељска срца. Било је пригушено и не тако снажно, а с временом и некако све проређеније. Уплашени, они почеше да бодре своје чедо. И, након подуже неизвесности, најпосле се указа малецни кљун, који последњим зрнцима снаге успе да пробије изузетно јаку љуску. То га и самог ободри, те он зададе опни још неколико кљуцања, па и сам испили међу радосне родитеље.
Сви се међусобно зарадоваше, а пилићи, свог најмлађег брата, и уједно најмањег, прозваше Миле Пиле.
Па ипак, премда и мали растом, Миле Пиле је носио у грудима велико срце, од кога су злоба и пакост зазирали. Зато су место за своје становање тражили и, нажалост налазили, на језицима других, најчешће његове рођене браће и сестара. За сваку им је игру био мали, за друштво непожељан – јер је мали, за шетњу сувишан – јер је мали, ко да га пази; и тако, све у свему, препуштен сам себи. Али он се није љутио ни на кога, већ је решио да уложи само мало више труда, како би их растом достигао.
Његови родитељи су са пажњом мотрили на њега, бодрећи га, али и саветујући. На њихову љубав, Миле Пиле је љубављу одговарао, захтевајући само једно: да му својом помоћи превише не одмажу. Наишавши на њихово потпуно разумевање, он се сав даде у велика размишљања.
И тако, шеткајући по дворишту, он, онако замишљен, нагази на нешто…“
– На шта је нагазио? – упита знатижељно Давид.
– На гуску! – одговори му старији брат, што изазва салву смеха.

Наставак у следећем броју

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Прича | Поставите коментар

Востани Сербие

Востани Сербие! Востани царице!
И дај чедом твојим видет твоје лице.
Обрати серца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Ти воздигни твоју царску главу горе,
Да те опет позна и земља и море.
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Босна Сестра твоја на тебе гледа
и не жели теби никакова вреда.
Ко тебе ненавиди, не боји се Бога
Од којег теби иде помоћ многа.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Херцегова земља и Чернаја Гора
Далеке државе и острови мора –
сви теби помоћ небесну желе,
Све добре душе теби се веселе.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Поезија | Поставите коментар

Рај

Наизглед свечаност тада је била
где гласови ромињају многи,
као говор голубова младалачких
без немира гласа из душе.

И звончићи чују се многи,
као позив у мирне воде,
где превазиђено је чистилиште душе
јер служба већ одавно поче.
Ти стани у кутак душе
и оком срца осмотри,
и чућеш тада радосне душе
заинтересоване за вечну радост.

И неће се осврнути на тебе,
ни погледом, ни радозналошћу својом
и осетићеш слободу велику
безброј домаћина Божијих,
што ведрином мисли својих
подржавају присуство твоје.

И када визија престане,
ти реци дубоко у себи
рај почиње још овде на овој земљи,
и пакао почиње овде,
па зато када мноштво узбуна крене
ти бежи у тај мир увек,
и мири душу своју
да добром савешћу и спреман
стигнеш до небеског рајског дома.

ЉИЉАНА ВЕЉКОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Поезија | Поставите коментар

Шарено

Историјске анегдоте

Најкраћи рат у историји

Најкраћим ратом на свету сматра се рат који се збио 27. августа 1896. године између Британске империје и султаната Занзибар, и који је трајао читавих 38 минута. Рат је био објављен у 9:02 а приведен је крају већ у 9:40.

Покушај да украдеш ако смеш! За време владавине Влада Цепеша (популарни Дракула у холивудским филмовима) на главном тргу се налазио бунар и на њему златан пехар. Свако ко је пролазио туда смео је пити из пехара, али се нико никада није усудио да га украде. С обзиром на сурову владавину Влада Цепеша, казна за украдени пехар била би болна и сигурна смрт за пример другима. Ко је све могао да гласа у Србији пре 100 година Изборно право у Србији, почетком прошлог века имали су само мушкарци (навршена 21. година) и то само они који су плаћали одређени годишњи износ пореза. Право гласа нису имали: жене, официри, војници, робијаши и особе под старатељством. Владар који је први летео авионом Први владар (тада још принц) који је летео авионом био је Александар Карађорђевић. Он је летео авионом током посете Француској од 5. до 27. априла 1910.

Смешна страна стварности

Ако мислиш да никоме на овом свету није стало до тебе, најбољи начин да се разувериш јесте да не платиш банци једну кредитну рату. Одбијам да користим веш машину јер је њен концепт расистички. Мораш да одвојиш бели од обојеног веша.

улични графити

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Шарено | Поставите коментар