Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Мајски број „Гласа са Цера“ на интернету

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази 27. број „Гласа са Цера“. Овај број је тематски посвећен највећем српском стратишту Јасеновац и страдању Срба, Јевреја и Рома у НДХ.
У току је велика акција! За само 700 динара добијате шест бројева „Гласа са Цера“ са плаћеном поштарином а поклањамо Вам и један стари број. Како да се претплатите погледајте овде.
Не заборавите да пишете коментаре јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Уколико Вам се допадне неки од наших текстова, а желите да их и Ваши пријатељи прочитају на дну сваког чланка постоји опција препоруке за друштвене мреже „Фејсбук“ и „Твитер“, као и могућност да текст одштампате или га пошаљете мејлом. Уведена је и нова опција, па испод свакога текста можете оценити чланке оценом од један до пет (звездице испод текста). Све текстове из овога броја можете пронаћи у категорији број 27 или прегледајући претходне уносе. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Такође можете се веома повољно огласити у нашем часопису и на интернет сајту а о томе погледајте овде. Следећи број „Гласа са Цера“ излази средином месеца јула.

УРЕДНИШТВО

Advertisements

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Наша издања, Обавештења | Оставите коментар

Инквизиција

Посветивши тему овога броја логору Јасеновац и страдању српског народа свесни смо да ћемо изазвати лавину негативних коментара дежурних душебрижника. За њих је то завршена и небитна прича и свако поновно покретање сећања на невине жртве је директан удар на њих. Пре свега на њихов новчаник. Сви они су скупо плаћени да на сваком могућем кораку што више дискредитују српску историју, традицију и дух. И у томе добро успевају играјући на карту добро познате српске заборавности и глупости која је ових дана највидљивија у очигледној изборној крађи.
У исто време прва асоцијација сваког иоле образованог грађанина света (они обични и не знају ко су то Срби) на Србију је геноцид, клања, етничка чишћења. Тачно по сада већ стандардном холивудском клишеу добрих и лоших момака. Стога није ни чудно што америчка комичарка Челси Хендлер може да изјави да је Србија једно велико разочарење, срамота, место геноцида, земља дивљака, а и да изрази чуђење што ми знамо да користимо интернет. Исто тако могуће је да шведски радио водитељ Герт Филкинг у својој емисије Србе „почасти“ епитетом проклете свиње. После ових инцидената као на покретној траци почели су да се нижу коментари дежурних патриота чудећи се незнању ових јавних личности. А није уопште потребно чуђење јер ни ми сами не знамо своју историју, а тражимо то од других.
Данашња омладина не зна апсолутно ништа о Јасеновцу, Јадовну, Старом Сајмишту, Јајинцима и осталим стратиштима српског народа. Из школских уџбеника је избачена ова тема или сведена на најмању могућу меру, под изговором да не буја међунационална мржња. Трома и неспособна држава до сада није учинила ниједан помак да се истина о српском страдању чује у свету. Несхватљиво да ниједан велики логор на територији Србије није претворен у меморијални центар и да не постоји музеј геноцида у земљи која је дала једну од највећих жртава у Другом светском рату. Зашто било која државна инстиција не реагује на смањивање броја жртава логора Јасеновац, подметање кукавијичијег јајета у музејској поставци спомен музеја овог логора, где се уместо аутентичних предмета и истина о овом логору поставља некаква изложба авангардних уметника?
Постављам и питање зашто наша Црква ћути? Ко је избацио јасеновачке страдалнике из црквеног календара, па их онда под окриљем ноћи вратио? Које су то владике и свештеници који не желе да се чује истина о овом месту великог српског страдања?
Исто тако несхватљива је и ароганција излапелих стараца из Српске академије наука и уметности који одбијају да пошаљу већ плаћено издање књиге великог историчара Виктора Новака о Јасеновцу, академијама наука широм света. Срамота, јад и беда!
Наш Центар је тога свестан и управо због тога се трудимо да свим својим моћима осветлимо жртве које су пале у заборав. Надамо се да ће нам се у овој борби придружити и остале патриотске организације.
Српске жртве нас опомињу да народ који не памти своју прошлост не може имати светлу будућност. Што би неки жарко и желели.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Уводник | Оставите коментар

Логор Јасеновац и страдање Срба у НДХ

УПОЗОРЕЊЕ: У овом тексту доносимо веома узнемирујуће описе и фотографије

„Описати страдања, мучења, патње и прогоне српског народу у Независној држави Хрватској и злочине у Јасеновцу од стране Хрвата, представника ‘слободне’ усташке државе немогуће је. Ти злочини и та зверства превазилазе све оно што би човек могао замислити. Такве злочине и у таквом броју као што су Хрвати учинили Србима тешко је наћи у целокупној историји човечанства. Број жртава није могуће тачно установити но ипак оно што знамо на основу процена тако је језиво, страшно и ужасно.“ (др Драгослав Срњаковић)

ПОСТАНАК НДХ Многобројни су узроци брзог априлског пада Југославије и југословенске војске 1941. године, али несумњиво један од главних узрока је било подло издајство скоро целокупног дела хрватских официра, од редова па до генерала. Сви они су неколико година пре Другог светског рата свесно поткопавали темеље Југославије и припремали брзо и катастрофално расуло југословенских војних јединица. Иако су положили заклетву краљу Југославије, велики број Хрвата војника подофицира и официра југословенске војске ступио је у тајне усташке организације примивши на себе задатак да свуда и сваком приликом раде на распаду Југославије.
У четвртак 10. априла 1941. године у 5 часова поподне Славко Кватерник бивши пуковник југословенске војске прогласио је у Загребу у име Анте Павелића НДХ. После неколико дана Павелић је дошао у Загреб. У састав НДХ ушле су следеће покрајине: Срем, Босна, Херцеговина, Далмација (изузев дела где су владали Италијани), Хрватска и Славонија. У тој новоствореној држави Хрвата није било ни 50% док су Срби чинили једну трећину становништва.

ПОЧЕТАК ПРОГОНА Велики број Хрвата како интелектуалаца тако и грађана и сељака, схватило је НДХ-а на првом месту као могућност да се обрачуна са Србима. Одмах су се дали на посао, да по њиховим речима: „Очисте свету земљу Хрвата од Цигана, Влаха и Балканаца“. У томе су предњачили интелигенција и власт бодрећи то штампом и живом речју. Хрватска интелигенција несумњиво носи највећу кривицу за патњу и страдање Срба. Сам Анте Павелић је рекао: „Ја сам посекао стабло (краља Александра) а ви крешите гране (српски народ)“. Као „србождери“ нарочито су се истакли министри унутрашњих дела Андрија Артуковић, просвете Миле Будак, правде Мирко Пукта, Милован Жанић и бањалучки стожерник Виктор Гутић. Позната је изјава Мила Будака: „Један део Срба побићемо, други ћемо раселити, а треће превести у католичку веру и тако претворити у Хрвате“.

ПЉАЧКА СРПСКОГ ЖИВЉА Добивши власт усташке власти и масе су се дале на пљачкање свега што је српско. Упутство за то је издавао врх НДХ. За такве пљачке постојале су чак и законске наредбе. Свим просветним, културним, хуманим и националним организацијама одузета је имовина. Целокупна имовина СПЦ предата је у власништво усташкој држави. По другом закону свако ко је напустио НДХ – у, држави је припадала његова имовина. Поред пљачке усташе су и Србе уцењивале на разне начине. То су чинили под окриљем наредби да дотични да толико и толико новца за пуштање на слободу, спасење од стрељања и дозволу за дотурање хране. У низу разних дела које су усташе преузеле према Србима било је и насилно протеривање. Пљачкањем, уцењивањем и насилним протеривањем српски народ је много оштећен. Процењено је да је из НДХ – а протерано око 340 000 Срба.

СТРАДАЊЕ СПЦ Православни епископе, свештенике и калуђере одмах после оснивања НДХ-а усташе гоне као дивље звери. Излажу их подсмеху, ругању и у најсвирепијим мукама их убијају. Сви они који су остали живи слати су у логор Цапраг, а одатле без ичега протерани су у Србију. Њихови домови, цркве и манастири су опљачкани, попаљени и срушени, или су их запосели римокатолици. У православним црквама масовно су клана невина деца, жене и мушкарци, а у многима су силоване српске жене и девојке. Тројица епископа су убијена, један премлаћен, један интерниран у Италију а двојица су побегла у Србију. Страдали су и културни споменици, а верски објекти су порушени или претворени у нужнике, магацине или штале.

УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ Усташка зверства над српским народом превазилазе све оно што људски ум може да замисли. Та идеја се види у франковачком програму: „У Хрватској нема Срба, а ако има некога то је влашки накот који треба истребити“. Одмах почиње хајка на Србе, после хапшења су слати у затворе, а онда у логоре или у смрт. Вођена су деца од седам година па старци до седамдесет година. Усташке власти су изналазиле разне начине да би Србе све више мучили и злостављали. Као према мушкарцима усташе су биле свирепе и крволочне и према женама. Све што су примењивали на мушкарцима то су чинили и са женама. У свом безумљу усташе нису обраћале пажњу ни имали образа према малој деци. Многа деца су насилно преведена у римокатоличку веру а многа убијена. Усташе су понекад таква злостављања обављала у српским црквама.

СТРАДАЊЕ ДЕЦЕ Једна од преживелих логорашица о догађајима из Старе Градишке у току 1942. године је рекла: ,,Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су усташе отимале малу децу мајкама. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама сатерале мајке са децом у већи круг. Најпре су тражили да се одвоје мајке и деца добровољно, а када то никако нису могли постићи, насртали су са пушком и бајонетима на њих и силом их раздвајали. Деца и мајке су се чврсто збијале, запомагале и отимале. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе би их чизмама газили и одводили отету децу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене деце и мајки, као да су се пружале у најстрашнијем болу и покушавале да се састану. Њихове очи су се шириле настојећи да запамте сваки делић најдражег лика, али раздаљина између њих, постојала је све већа и највише случајева и физички коначна.” Ова логорашица сведочи и о следећем зверству: ,,Децу су масовно убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатеривали су и по 50 деце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Затим су 3 – 4 опатице (часне сестре) ишле од собе до собе носиле канте с текућином и четкицом мазале деци уста. Гласно су говориле да је та текућина против жеђи. Међутим, након једног до два сата сва деца су почела вриштати, јаукати и дозивати мајку, оца, сестре и браћу. Деца су се превијала од болова а јауци и крици постојали су све ужаснији. Малишани су болно цвилели: ‘Мајко умирем, сејо боли ме, тетка жедан сам’. Дечија тела грчила су се и почела падати а како места није било рушила су се у гомили као леса. Измешале су им се руке, ноге, главе… Отварале су се живе ране на телима те јадне деце. Убрзо су почела умирати у најтежим мукама и вапајима и то је трајало данима. И призор гушења деце у плинској комори који сам гледала био је такав да га никада нећу заборавити. Плинска комора је била пуна голе деце набацане једно на друго на гомилу. Стално су повећавали ту гомилу носећи их у декама. Стрпали су тако у ту просторију око 500 деце. Пре пуштања плина просторију је дошла прегледати усташка патрола на челу са усташким сатником Барбарићем врло окрутним зликовцем. Једно дете старо годину дана лежало је голо на прагу просторије. Барбарић је својом чизметином стао на једну ногу детенцета, другу ногу је ухватио руком, рашченио је дете и бацио га на гомилу уз псовку српске и комунистиче мајке. Дао је налог да се просторија затвори и у њу пусти плин.“

ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ Усташке власти у августу 1941. године формирају логор Јасеновац, највеће стратиште српског народа. Ово мучилиште је било састављено од комплекса неколико логора распоређених у међуречју река Саве, Уне, Великог Струга и Лоње, а на граници Славоније, Босне и Баније.
Овај комплекс је био састављен од неколико логора:
Логор I Брочице формиран је у лето 1941. године од неколико барака ограђених бодљикавом жицом. Радио је само неколико месеци до краја септембра 1941. године када је укинут због поплава. Прогутао је десетину хиљада невиних жртава масовно убијених у шуми Крнадија, где су и закопавани.
Логор II Крапље отворен је после првог логора код шуме Горње Крнадије. Трајао је до половине новембра 1941. када је укинут због поплава. У њему је страдало око 10 000 жртава. Масовне гробнице су у оближњој шуми. Логор III Циглана уствари главни логор Јасеновац који се налазио испод самог села Јасеновац, а на његовом терену на левој обали па до реке Велики Струг и до стално дограђиваног насипа у мочварном Лоњском пољу тачније Мокром пољу. Када се говори о логору Јасеновац онда се мисли првенствено на овај средишњи логор звани Циглана, назван тако што је ту већ била циглана, парна пилана и друга техничка постројења и радионице. Протезао се овај најстрашнији логор смрти на сто хектара мочварне равнице, тамо где је данас јасеновачки Камени цвет окружен вештачким језерима некадашњих рупа од циглане и бројим хумкама које означавају бивше логорске гробнице.
Логор IV Кожара је био у самом селу Јасеновцу, у тамошњим индустријским зградама (од којих је једна сачувана) ограђених бодљикавом жицом, у троуглу између река Саве, железничке пруге и пута за Дренов Бок. Овај логор је спадао у комплекс јасеновачких логора у коме су осуђени логораши прерађивали коже у неиздрживим условима.
Логор V ромски у самом селу Уштице, на просторима између река Саве и Уне, где су највише довођени и уништавани Роми. Овај логор је трајао од 1942. до маја 1945. године и о злочинима у њему сведоче гробнице у самом селу Уштице и по околини.
Логор VI у селу Млака на реци Сави низводно од Јасеновца (око 10 км) према Старој Градишци где је био тзв. Женски радни логор на њивама села Млаке и Јабланца.
Логор VII у Старој Градишци (који се од усташа називао и логор пет) такође је потпадао под комплекс јасеновачких логора за уништавање људи. Налазио се у самој Градишци на обали Саве, у старој Аустроугарској тврђави претвореној у казнионицу. Имао је три дела – логор за мушкарце, за жене и „оборе“ за децу.
Логор VIII у Доњој Градини на босанској обали реке Саве, преко пута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву. Градина уствари није била никакав логор него само масовно Јасеновачко стратиште тј. „прихватни логор“ док усташе не побију многобројно српско робље доведено из Босне и из других крајева НДХ. (опис логора је дат по књизи „Јасеновац после Јасеновца“)
О стравичности логора Јасеновац најбоље сведочи овај запис који је настао по ослобођењу логора: „Са спољне стране логор је био ограђен оградом, а према Сави бедљикавом жицом сплетеном у ширини 2 метра. Тачно по систему немачких концентрационих логора. Унутар ограде све зграде логора су порушене. На левој страни видимо кроз жице крај обале Саве женске и мушке лешеве. Леш једног мушкарца је го, руке су му свезане жицом на леђима. Голе ноге младе девојке модре су од удараца. То нису једини лешеви. Њих је много. Леш за лешом, од којих је највише женских леже крај Саве. А по самој реци још пливају лешеви…“
Јасеновачки смртоносни сплет логора нехотице је био распоређен у знаку једног великог крста: од села Крапље на западу па преко Јасеновца у средини, до села Млаке и Градишке на истоку, и од логора 1. у Брочицама на северу опет преко Јасеновца и Саве до Босанске Градине на југу.
Логор Јасеновац је функционисао све до априла 1945. године, када усташе ликвидирају логор и преостале заточенике. Преко 1200 логораша покушава пробај, а преживело је њих 117. Одмах по ослобађању логора комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача извршила је увиђај и дала најбољи опис страдања у овом логору. Нова југословенска власт је убрзо зауставила истраживања и ставила ad acta било какву причу о овом логору бојећи се да ће истина о овом логору побити изједначење четника и усташа. Тек двадесет година после Другог светског рата на месту логора је постављен споменик Камени цвет познатог архитекте Богдана Богдановића. Отворен је и музеј који је девастиран од стране Хрвата деведесетих година. Обновљени музеј у Јасеновцу је променио своју концепцију покушавајући да релативизује страдање недужних логораша.

БРОЈ ЖРТАВА Тачан број жртава Јасеновца није могуће установити. Архиве логора су два пута паљене 1943. и 1945. године. Послератна Земаљска комисија Хрватске је радом на терену и кроз сведочења преживелих установила да се број жртава креће од 500.000 до 700.000 хиљада. Ово истраживање је историјски најутемељеније. Почетком деведесетих у Хрватској број страдалих се умањује да би се чак дошло и до цифре од 30.000 хиљада страдалих. Овакви подаци за различитим варијацијама и даље су присутни у хрватским историјским књигама и школским уџбеницима.

Основни циљ логора Јасеновац и Независне државе Хрватске је било истребљење Срба, Јевреја, Рома и неистомишљеника овог фашистичког и зверског режима.
Срамотно је што данашње генерација Срба не знају ништа о овоме стратишту, а не показују ни било какво интересовање за ову болну тему. Још је срамотније ћутање државе Србије која није предузела ниједан корак да се на међународном плану открију размере ових злочина. За величање и подржавање ових злочина које је и даље присуство у Хрватској не постоје речи које би овакву свирепост могли описати.
Опростити треба, али никада не треба заборавити! На то нас опомињу 700.000 јасеновачких жртава и још много страдалника у злочиначкој НДХ.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Начини страдања Срба

У Јасеновцу Србе су живе набијали на колац, живе тестерисали, убијали дрвеним маљевима по глави, ложили им ватру по голим грудима, пекли их живе на ватри, спаљивали живе у црквама и кућама, бацали живе у усијане пећи, живе закопавали и живим кречем посипали, поливали их кључалом водом и тада поливено месо драли и солили, копали живима очи, резали уши, нос, језик, свештеницима секли бркове и браду заједно са кожом и месом, везивали их за задњи део камиона или аутомобила и онда возила терали највећом брзином, пребијали руке и ноге, забијали им ексере у главе, забијале их великим ексерима за зид и на под, бацали их у бунаре и провалије, разбијали им гвозденим шипкама главе, бацали у живу ватру и у врелу воду, растрзали их за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о кладе и стене, распоравали ножевима мајке и из њихових утроба вадили живу децу и набијали их на ножеве. Силоване су многобројене жене, девојке и девојчице, мајке пред кћеркама, а кћерке пред мајкама.

Саслушање усташког злочинца

-Шта је било ако су те жене имале децу?
-Одузимала су им се та деца.
-Шта сте радили са том децом?
-Та деца су одређивана за домове, а слабију сам ја тровао.
-Где сте их тровали?
-У једној соби.
-Опишите нам како је то било?
-Одвели смо их у једну собу, није била велика ни 4 на 4 метра. Онда сам бацио плин.
-Какав?
-Циклон.
-Колико је могло бити те деце?
-Деце је отровано САМО 63.
-Колико су била стара та деца?
-Било их је од 2 до 10 година.

(Извод из саслушања Анте Врбана, заповедника логора Стара Градишка)

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Тема броја | Оставите коментар

Најстрашнија инквизиција

То је крвава инквизиција над српским народом у сред 20-ог века. Чувена је по страхоти шпанска инквизиција. Генерални директор ове инквизиције опуномоћен од папе, био је злогласни доминикански калуђер Томас де Торквемада. За 18 година његовог диктаторства сажежено је 10 220 људи, а уморено глађу, мучењем и тамновањем 114 401 лице. Дакле свега сто двадесет и пет хиљада за 18 година. Страшно. Али је несравњено страшнија инквизиција над српским православним народом у Југославији. Јер је ова инквизиција само за четири године убила седамсто хиљада Срба и Српкиња.
Додаћемо само изјаву члана парламента Западне Немачке Јакова Алтајмера, која гласи: „Запад је био забезекнут кад је гледао слике како усташе с бајонетима терају српско православно становништво да се покрштава у католичку веру“. И још: „Крвава владавина Павелићевих усташа постигла је максимум на пољу масовних покоља. Светска историја регистровала је многе крвнике и масовне убице, међутим ни један од њих није био толико свиреп да је тражио да му се у корпама сервирају очи његових жртава. То је био специјалитет Павелића и његових усташа.“ Но сва злочинства над Србима нису још описана. Описаће се, објавиће. Мислили су све покрити мраком и лажном пропагандом. Али, нема пећине у коју су они бацали живе Србе, да се неко није успузао, нити реке у којој су топили Србе, да неко није испливао, нити ломаче, а да неко опаљен није избегао, нити сече, из које неко није изнео живу главу.
Треба ли Срби да се свете? Да не би дао Бог. Они који би се светили, не били ни Срби, ни хришћани. Јер Срби немају верске инквизиције у својој традицији, и Срби знају да Христос није обећао Царство небеско мучитељима него мученицима. „Доћи ће вријеме“, рекао је Он, „кад ће сваки који вас убије мислити да Богу служи. А ово ће чинити, јер не познаше Оца и Мене“. Отуда је Херве Лориер правилно назвао творце оне крваве оргије над српским народом: „Убице у име Божје“. Никад се Срби нису руководили паролом: „Циљ оправдава средства“. Зато се они неће ни светити, јер би то било против њихове вере и савести. Ако би се светили равном мером, они би морали да погребују живе људе, да пеку живе на огњу, да деру кожу са живих, да режу децу на комаде на очи родитеља, да копају очи, итд. А то Србин не би могао чинити ни над зверовима, а камоли над људима.
Па шта треба Срби да чине? Прво да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети. Него да оставе освету Богу, који је заповедио људима пре Христа: „Не свети се, моја је освета“. Друго, да јављају свету и објављују сва грозна недела најновије инквизиције над српским народом, да опомињу народе широм света, хришћанске и нехришћанске, да буду на опрезу за себе, јер се и њима може догодити што се догодило народу српском. Треће, да се диче и поносе са својих 700.000 мученика за Христа, да им зидају храмове на местима њиховог мучења, над њиховим гробницама.
Само тако ће српски народ имати за сву будућност једну непобедиву небесну армију од 700.000 Божјих мученика на својој страни као заштиту, одбрану и зајемчену победу. И – један морални капитал коме нема равна у свету.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Тема броја | Оставите коментар

Може ли се зло објаснити?

Кажу да неки догађаји и доживљаји из најранијег детињства никако не избледе, не падну у заборав. Сећам се, још нисам ишла у школу али су ме учили слова тако што сам наглас срицала наслове из „Политике“, под будним оком моје мајке.
Једнога дана, пред почетак лета „читала“ сам Политику“ и одједном, без икаквог видљивог повода упитала: „Мама, мама а шта је то Јасеновац?“ „Јасеновац, Јасеновац, то је сине нешто страшно, страшно!“… И сада видим мамине дивне плаве очи пуне туге и чујем глас који је подрхтавао до шапата. А, онда је заћутала. Осетила сам својом детињом душом да сам питала нешто што није требало, нешто што нисам знала али сам вероватно чула своје родитеље да о томе причају, мислећи да их нико не чује.
Прошло је од тада много година. Ишла сам у школу, учила о НОБ-у, офанзивама, Немцима, о логорима у Немачкој, Пољској, тадашњој НДХ, Јасеновцу, Јадовну и многим другим стратиштима. Схватила, сам на жалост шта су то концентрациони логори те „фабрике смрти“, прочитала „Дневник Ане Франк“ и увек када се о томе причало, питала сам се зашто?
У бурној прошлости нашег српског народа било је буна, устанака, ратова, свега што је доводило до страдања недужног народа, а посебно деце. Али логори?! Мислим да ни један нормалан, здрав разум не може да до краја схвати психу и карактер тих људи који су само у једном дану могли да побију, стрељају, угуше у гасним коморама на хиљаде недужних људи а посебно деце. Зашто? Шта су то скривили Срби, Јевреји и Роми?
Извините, у свом животу могу много тога да бирам. Нпр. пријатеље, радно место. Чак и државу у којој желим да живим, али, родитеље, е то не могу да бирам. Зар сам толико крива што ме је родила српска, јеврејска или ромска мајка а не немачка, хрватска или тамо нека која има ту привилегију да себе сматра „вишом расом“.
Кажу „пред Богом су сви једнаки!“ Ко је дао за право тим моћницима да одређују ко има право на живот а ко мора да умре? Какви су то људи који имају једног „анђела смрти“ (мислим на Менгелеа) који једним замахом руке одређује ко ће да живи, а ко да умре? Страшно! А мој народ има Белог Анђела у светињи Милешеви већ вековима, па опет по мерилима тих људи који су „виша раса“ немам право на живот. На то се поносим!
Зверства која су починили толико су страшна да у сваком нормалном човеку изазивају хладну језу у души и страх да се то више никада не понови. Јер, који и какав то човек може да убија недужну децу, силује немоћне жене и мучи везане мушкарце а онда их веша на прво дрво? Какав то људски ум може да смисли да од одране људске коже прави абажур за стону лампу. Недела, не зверства, јер је увреда за животиње поредити их са овим монструмима у људском облику. У животињском свету тога нема! Животиња убија да би утолила глад и опстала у животу. А човек је кажу, најсавршеније биће! Каква иронија!
Један филозоф је рекао да се човек вреднује према својим делима. А шта су они који чине страшна недела? Не могу чак ни да их мрзим, јер би се поистоветила са њима. Та патолошка мржња руководила их је да чине злодела и свирепости.
Данашње генерације младих, на жалост, мало знају о свему овоме, а посебно о концентрационим логорима на просторима бивше Југославије. Свесно се о томе не пише пуно, не прича, под образложењем „да се не распирује међунационална мржња“. Не слажем се са овим објашњењем јер што је неко више информисан, више ће разумети, схватрити па и опростити, али никако не заборавити! Жртве геноцида то не заслужују. Напротив, стално подсећају и опомињу да се то никада више не догоди. Са посебним пијететом клањам се сенима мртвих ма где су прерано изгубили животе. Многима се никада неће сазнати ни где почивају. Почивајте у миру вечан вам спомен!
Свака молитва узнета за покој душа у црквама, синагогама и џамијама или немо стајање са мислима на милионе нама истих, драгих људи вечан је сведок да се њихово страдање неће заборавити.
А најважније је изнад свега бити човек!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Тема броја | Оставите коментар

Фашисти у нашем сокаку

Познајући страдалну историју српског народа у нашој земљи би пре требали да се појаве Марсовци него фашисти. Међутим као и готово све што се дешава у српском друштву и у овом случају важи све обрнуто од реалности. Дакле, нису се појавили Марсовци већ фашисти.
Претражујући интернет човек може набасати на разне сајтове и форуме са нацистичком тематиком. Свачега ту има, а најчешће најмање памети. Многи ће рећи то су само будале које своју глупост пројављују на интернету кријући се под лажним именима. Међутим све то пада у воду, када погледате рецимо списак свих београдских Јевреја, са адресама на којима живе. А испод тог списка следи расправа који ће методи бити употребљени да се ови људи елиминишу. У земљи Србији у којој су Јевреји током Другог светског рата готово истребљени јављају се нови фашисти који би да заврше посао који су започели њихови претходници. У истој земљи Србији кроз коју су крстарили камиони „душегубке“, у којој су оснивани стравични логори смрти у Нишу, Шапцу, на Старом Сајмишту, Бањици, Јајинцима…
Свашта ћете још видети на овим сајтовима. Изливе мржње према Ромима, са конкретним плановима како да се заустави њихово „напредовање“. Стравични су изливи среће и одушевљења када неколицина хулигана и насилника пребије неког несрећног Рома или запали неке њихове сиромашне страћаре.
Индоктринација на овим интернет страницама нажалост даје све веће и веће резултате. На уличним штандовима у слободној продаји налази се издање Хитлеровог болесног манифеста „Моја борба“ без икаквог критичког осврта на ставове изнете у овој књизи. Поред ове злогласне књиге продају се и памфлети против Јевреја са небулозним тврдањама, као и планови за етнички чисту Србију и сличне глупости.
Кукасти крстови и остали наци симболи потпуно легално се тетовирају у разним салонима. Фашисти слободно дивљају градом тражећи своје жртве. Често су то тешко оболеле жене и старци, као и мала деца ромског порекла. Ове операције врше групе „храбрих“ нацистичких ћелаваца којима је највеће јунаштво да пребију слабије од себе.
Највећи проблем бујања неонацизма у Србији је објашњење њиховог деловања. Најчешће се крију иза великих програма за спасење Србије и српског народа. Неретко користе скривене симболе да би сакрили своју праву делатност. Позивају се на српску херојску прошлост, великане, хришћанство, иако је чак и њима јасно да се приступањем фашистичком покрету негирају све ове вредности. Тренутна ситуација им одговара. Млади без икаквих вредности, познавања историје, а без икакве наде у бољу будућност, лаки су плен.
Друштво негира ову појаву стављајући је у други план. Са тим треба да се престане. Образовне инстуције би требале да младе упознају са стравичношћу нацистичке идеологије. Исто тако обиласком места стравичних места страдања невиних од фашиста послала би се најбоља порука. А са ћелавцима који са кукастим крстовима дивљају по граду треба се поступити по чувеном филмском цитату: „Хапши банду, народна милицијо!“

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Колумна | Оставите коментар

Друштвена критика – Новинарство данас

Данашње новинарство је најбоље приказано на овој слици. Тај принцип најбоље може да се сведе на три кратке реченице. Не види! Не говори! Не мисли! Применом „економских мера“ новинари су данас претворени у зомбије, машине система и слепe презентерe одређених центара моћи. Што више заглупљуј народ је максима по којој медији данас послују. Како иначе прокоментарисати страну једних „угледних“ дневних новина пре неколико месеци на којој један поред другога стоје лауреат НИН-ове награде и учесник неког ријалитија. Никако другачије.
Чини се да никада до сада новинарство није било у горем стању. Девалвација новинарске професије се наставља из дана у дан. Зашто би данас рецимо новинар морао да зна свих седам падежа. Или да прочита бар две књиге у животу. Шта ће му то?! Важније је да зна када су било којој естрадној профукњачи испале гаће или сличне занимљивости. Исто тако битно је да се новинарка појави деколтирана и у краткој сукњи у студију док је напољу минус двадесет. Систематско уништавање свих вредности устоличено је крунисањем медијског шунда.
У таквом свету већина новинара (част изузецима) је изгубила све моралне и цивилизацијске норме. Све нам се то враћа као бумеранг и није за чуђење то што млађе генерације постају све више и више дебилне.
За то време у читавом свету храбри новинари бране част професије. Стравичан је податак да је прошле године у свету убијено 102 новинара. Њихова жртва треба да буде пример како се брани и чува професија.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Мудрости

Власт је моћна и свемоћна, али и она има крај као и све на овом свету. (Меша Селимовић)

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Друштво | Оставите коментар

Умире ли савест човечанства? (2)

Кажите им да смо једини народ на свету коме је непријатељ подигао споменик – покажите им споменик који је чувени немачки војсковођа, фелдмаршал Макензен, у Кошутњаку подигао браниоцима српске престонице. Кажите им да је Београд одликован орденом француске Легије части и Карађорђевом звездом с мачевима. Легију части уручио је српској престоници лично француски маршал Франше Д’ Епере.
Кажите свету да оба ова ордена носи и мученички град Шабац који је у оба светска рата био први на удару аустроугарске и немачке оружане силе.
Једини смо народ на свету коме је један странац, племенити Швајцарац, доктор Арчибалд Рајс, криминолог светске репутације, завештао своје срце: оставио је аманет да се, после смрти, његово срце извади и похрани у малој српској капели на врху Кајмакчалана, где почивају кости српских ратника с којима је делио зло и добро. Изједначени у племенитости, изједначени у праведној борби, изједначени у незабораву.
Подсетите свет на заповест коју је поменути фелдмаршал Макензен изговорио својим до зуба наоружаним трупама пред напад на Краљевину Србију: „Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.“
Подсетите свет и на тадашњу заповест врховног команданта српске војске регента Александра Карађорђевића: „Јунаци! Окрвављене наше реке, Сава и Дунав, сведоци су ваше неограничене љубави према отаџбини, вашег самопрегора, ваших нових херојских подвига. Отаџбина је поносита и сигурна кад јој на бранику стојите ви, њени толико пута опробани ратници. Ви сте витешки дочекали непријатеља. Ви сте га зауставили на прагу отаџбине. Пребаците га преко крвавих река, које је пошао да пређе, и покажите му да је земља Србинова огањ који сажиже непријатеља, а нашим великим савезницима да је огањ који загрева топло и искрено друга и пријатеља.“
Продирући дубље у само срце Србије, Макензен је у долини Мораве упитао своје генерале знају ли ко су прави суверени земље Србије. „Како не бисмо знали“, рекли су у један глас генерали, „па то је краљ Петар Први.“ На то Макензен каже: „Варате се, господо, варате се. Погледајте ове шљивике поред обале и међу њима ове беле куће. У њима живе српски сељаци. Они су прави суверени Србије. Зато је овако фанатично воле и овако јуначки бране.“
Готово у исто време, високо оцењујући етику српског војника и његову истрајност у борби за слободу, немачки цар Виљем Други рекао је: „Штета што тај мали српски народ није мој савезник!“
Такви су били наши очеви и дедови. И наше мајке.
Подсетите свет на врхунску етику племените Јевросиме, мајке Марка Краљевића, која свом сину овако саветује:
„Немој, сине говорити криво,
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди Бога Истинога.
Боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу.“
Узалуд ћете прелиставати светску историју: такав пример нећете наћи!
Подсетите свет на етику Златије Гредељевић, неписмене сељанке из Биоске, села под планином Таром, која испраћа четири сина у рат и овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину. Слушајте своје стрешине, али не заборавите мајчин савет: туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенима ма чије војске помозите да преболе ране, кући се не враћајте покуњена чела.“
Не заборавите учитељицу Драгу Јанковић, у чију се кућу насилно беху уселили окупаторски војници. Кад су је упитали зашто је у црнини, рекла је: „Жалим мајку Србију која ме хлебом хранила.“ А кад окупаторски официр, скидајући са зида везени грб са српском тробојком, и газећи га, рече да Србија више не постоји, она подиже грб, пољуби га и смело рече: „Варате се, господине, Србија постоји, она је жива и живеће!“
И она и њено четворо мале деце одведени су у логор.
Подсетите наше француске пријатеље на Милунку Савић, која је на својим поноситим грудима носила две француске Легије части и две Карађорђеве звезде с мачевима. Кад се, тешко рањена на Солунском фронту, обрела у француској болници у Бизерти, чувени адмирал Гепрат завапио је поред њене постеље: „Оздрави, сине, Француска те моли.“
Србија то није заборавила: и данас једна улица у Београду носи име адмирала Гепрата.
Није она крилатица „брат је мио ма које вере био“ настала у Савету Европе, никла је из душе српског народа. Пружите нашим пријатељима Французима и свету доказе о томе. У Тијеу, близу Париза, на Српском војничком гробљу, међу хиљаду крстова, истиче се један споменик са полумесецом. Ту су Срби сахранили Есад-пашу, турског војсковођу албанског порекла. Генерала Есад-пашу Топтанија и његову армију заробила је српска војска у Балканском рату. Његова војска је, разуме се разоружана, а Есад-паши и његовим официрима дозвољено је да носе сабље. Тако је од љутог српског непријатеља, Есад-паша постао његов велики поштовалац и пријатељ. У својству министра унутрашњих послова и војске у албанској влади, Есад-паша је, у јесен 1915. године, упутио ову наредбу својим сународницима: „Чујте Арнаути и Турци, кроз Албанију пролази српска војска. Војска, као војска, тражиће од вас да купи храну. Српски војници немају другог новца сем папирне банкноте од 10 динара. Али, знајте да је она равна турској меџедији. И ко покуша да побије њену вредност, уједаће се онде где се нико не уједа!“
Не само што „Арнаути и Турци“ – како их назива Есад-паша – нису послушали свог министра, него су на сваком кораку убијали и пљачкали изнемогле српске војнике. Есад-паша је трагично окончао свој живот: због поштовања које је указивао српском народу, убили су га у Паризу албански терористи…
На градском гробљу у Чачку постоји необичан споменик, можда јединствен у Европи: на високој пирамиди од плавог камена, на њене четири стране истакнута су четири верска симбола: православни крст, католички крст, исламски полумесец и јеврејска шестокрака звезда. Споменик је подигнут на захтев српског Удружења официра и ратника, а његовом откривању присуствовали су изасланици Француске, Енглеске, Белгије, Италије, Немачке, Бугарске, Румуније и Турске. Сви су указали почаст својим сународницима палим у ратовима на тлу Србије.
И овај камени споменик, подигнут пре више од седам деценија, речито говори да су Срби поштовали све нације и све религије.
И сада, ево, занемарујући Божју и људску правду, убијајући сопствену савест и савест човечанства, поједини моћници, умишљајући да су они, а не Бог, господари живота и смрти, приписују српском народу особине варвара! Без трунке стида и одговорности, претећи силом, све нам отвореније поручују: „Пристаните да косовско-метохијски Албанци, који су протеривањем Срба постали већина, на вашој земљи остваре своју независну државу, а ми ћемо вам поклонити улазницу за Европску унију!“ Па, збиља, ко би на то, при чистом разуму, пристао? Који би народ на свету, показујући тапије на сваку кућу, на сваку светињу, на свако парче земље, пристао на такву отимачину? И који би Србин пристао да с пасошем иде у део своје отаџбине да види Пећку патријаршију, те Дечане и свету Грачаницу, да види Богородицу Љевишку, да види своју спаљену кућу, преорано гробље својих предака, да види Призрен, негдашњу престоницу српских царева, да гледа умукла звона на српским храмовима? И којој смо ми то Европској унији потребни овако осакаћени и сломљене кичме, без очињег вида, без своје земље и својих светиња?
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Ћутањем, кукавичлуком и удворичким понашањем нећемо изазвати самилост моћника, који туђом земљом награђују терористе, а ако одлучно и неопозиво кажемо НЕ насиљу и отимачини, изазваћемо поштовање света! Хоће ли се свет, помињући Србе, упитати: какав је то народ који ћути док му отимају комаде отаџбине?!
Осим честитих и срчаних монаха и још непокланих Срба са Косова и Метохије, нико им није одговорио да Косово није парче обичне земље. Косово Косово није парче обичне земље. Косово није долина, није ни равница, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице; нису ни виногради које су наши преци засадили, а руке потомака неговале; није ни костурница, ни непрегледна, нису само древне светиње, ни рудно богатство… Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето Причешће и Свети завет: спремност умирања у борби за слободу и мржња на ропство.
Косово је непресушни духовни кладенац који преци оставише својим потомцима да их надахњују снагом и Истином, како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти радије изабрали смрт као вечни живот, као вечно памћење.
Ето, то је за Србе Косово, а не парче обичне земље.
Не слави Србија пораз у Косовском боју пре шест векова, она слави НЕПОКЛЕК пред освајачком силом.
Знају Срби да сила Бога не моли. Могу нам силом отимати драгуље отачаства, могу нас осакатити, могу нас протеривати са наших огњишта, могу нас разарати бомбама, могу нас лишити и хлеба насушног, али нам никад не могу убити памћење! Знају Срби да је све пролазно и да је вечан само Бог.
Шта ће Срби урадити ако нам отму најкрстоноснији драгуљ отачаства? Хоћемо ли државне заставе спустити на пола копља? Хоћемо ли на своје куће подићи црне барјаке, хоћемо ли око руке и на реверу носити црни флор? Хоће ли Срби на овај начин изразити најдубљу жалост због трагичне смрти савести човечанства?
Знају Срби да Бог силу не воли. И да ће Његова бити последња.

Крај

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Друштво | Оставите коментар

Гајење биља на природан начин (7)

Како се у био-башти сеје и сади

На лејама које су у јесен растресене вилама и покривене биљним покривачем, у пролеће од тог покривача остају само груби остаци. У марту или априлу треба их грабуљама покупити и склонити са леје, да се земља брже загреје. Тако је леја спремна за сетву. Пошто је земља прве и друге године још тврда, треба је поново растрести вилама, справом за растресање, а њеном горњем, распаднутом слоју додати компост. Може се употребити и незрео компост јер греје земљу.
Припремљену леју треба одмах засејати и посути танким слојем насечених отпадака, претходно уклоњених са леје (или насеченом сламом, тресетом, пиљевином, било чиме што вам је у пролеће при руци). На тај начин површина земље биће заштићена од удара пролећне кише који је сабијају, као и од сунца и ветра који је исушују. Тиме се организми у земљи истовремено снабдевају храном – да би могли да наставе са процесом разлагања – и штите од разних промена пролећног времена.
Један од начина садње је да леје правимо ширине око 120 цм. Да би семе равномерно проклијало, а и због мешања култура у редовима, у свакој леји треба направити 5 до 6 редова. Најбоље је на почетку сваког реда ставити таблицу са именом предвиђене биљке. У исту леју сејаћете и садити разне врсте поврћа, али тако да међусобно повољно делују на раст и да се штите. Одаберите их тако да им и периоди развоја буду различити.
Семе треба приликом сејања благо притиснути, а затим цео ред посути сувом, лаком земљом, у слоју два пута дебљем од слоја семена. Тако посејано семе брзо проклија, јер доле има довољно влаге за клијање, а горе веома лаку и суву земљу за изданке. Семе је равномерно дубоко и густо засејано. клија истовремено и птице га мање поједу него ако се само поспе и многа зрна остану на површини. На тај начин се утроши и мање семена.

Затапање семена пре сетве

Ако желимо да подстакнемо брже клијање семена, тиме ћемо повећати отпорност биљака према болестима и штеточинама, уместо хемијским средствима, семе можемо ојачати биљним одваром или биљним чајем. Намочено у биљном затапајућем средству, семе упија хранљиве и лековите састојке другог биља, а које поспешује раније клијање и брзи раст биљке. Осим тога због бржег раста мања је могућност да штеточине униште сасвим младу биљку.

Припрема затопа

За припрему мешовитог затопа за семе, а које одговара семенкама већине биљака, најчешће се користе Хајдучка трава, маслачак, камилица, одољен и коприва, те кора са младих грана храста. Од хајдучке траве и маслачка користе се само цветови и листови, од камилице и одољена само цветови, а од коприве само цветајући врхови. За припрему затопа за семе користи се само уситњено суво биље, а за мешовито, биље најпре треба помешати у једнакој размери.
Намочене семенке треба повремено промешати дрвеним штапићем како се не би међусобно залепиле. Семенке које су након кратког времена испливале на површину купке, мртве су или оштећене, те их је најбоље одмах уклонити.
Након што семе одстоји у биљном одвару, семенке треба опрезно извадити и оставити да се добро осуше на упијајућем папиру. Већ након 2-4 сата, семенке извађене из биљног одвара могу да се сеју. Зависно од биљне врсте могу се затапати и пар дана, јер ће тада брже проклијати. Семенке које су у међвремену већ почеле да клијају, пажљиво треба посадити како се не би уништила њихова тек изникла клица.

Рецепти биљних затопа

Већини биљака одговара мешавина од хајдучке траве, одољена, коприве, маслачка, камилице и коре храста. Поред тога, од сваке биљке може се припремити и засебна рецептура. Тако нпр. мешавина од хајдучке траве и коре храста спечава раст и развој бактерија и гљивица, мешавина од маслачка и коприве јача и храни тек изникле биљчице.
Рецепт за мешавину: 1 кашичица учињене суве биљне мешавине прелити са 1 л топле воде, а најбоље кишницом или прокуваном водом. Након што покривено одстоји 24 часа, течност процедити у плитку посуду у коју умачете семе.

Затоп од одољена-валеријане

Поспешује брже клијање семена у пролеће и бржи раст биљке, повећава отпорност биљке према болестима, а код одрасле биљке посешује стварање цетова.
У мању пластичну флашу улити 5 дцл прокуване воде или кишнице, додати 5 капи сока исцеђеног из цветова одољена, флашу добро затворити те мућкати око 15 мин. Намочите семе.

Затоп од камилице

Поспешује клијање, спречава развој бактерија и гљивица, а такође повећава отпорност и брзи раст.
1 пуну кашику сувих цветова камилице прелити са 1 лит. кипуће воде, покривено оставити 2-3 сата и процедити. Намочите семе.

Затоп од прелице-раставића

Повећава отпорност биљке према болестима, гљивичним обољењима и трулежи, учвршћује биљно ткиво, те отежава урашћивање гљивица.
2 кашике уситњене суве преслице прелити са 1 л хладне воде, загревати лагано кувати 1 сат. Течност процедити, затим разредити са једнаком количином воде. Намочите семе.

Затоп од млека

Поспешује брже клијање семена, те брзи раст и отпорност биљке.
Намочите семе у малу количину млека. Да би комбинације поврћа биле повољне, треба се придржавати плана сетве, који сте раније направили, узевши у обзир мешовите културе и све друге описане погодности.

На којој дубини треба садити расад?

Салате свих врста, краставце, келерабе и целер сади се плитко, односно тек толико да корен саднице буде покривен. Парадајз, паприка, празилук и све врсте купуса саде се дубоко, тако да земља допре до првих листова. Сади се предвече, да би се биљке лакше опоравиле. У сунчаним часовима, нарочито летњих топлих дана, биљке после пресађивања обично веома увену, а неке се чак и осуше, ако су биле сувише слабе или недовољно заливене. Од припеке, али и наглих захладњења. саднице се могу заштити окренутим саксијама (могу се покрити преко ноћи у случају наилазећег мраза и крупним листовима корова нпр. репом).

Прављење високих леја

Важно је да буде на сунцу, по сунцу, по могућности у правцу север-југ по дужини. Положај леје у правцу исток-запад мање се препоручује због велике врућине на јужној страни, а сенке на северној. Ширина високе леје треба да износи до 150 цм, а може и 120 цм. Дужина се може одредити по жељи.
Претходно треба припремити потребан материјал. Крупне баштенске отпатке, као што су гране и гранчице дрвећа, грмља, дебеле стабљике сунцокрета и слично треба нацепати или исећи на мање комаде.
Потребно је припремити и довољно мешовитог лишћа и по могућности набавити нешто тресета. Ако хоћете да правите високу леју на месту на којем је до сада расла трава, морате да одстраните горњи слој са травом и бусење сложите на гомилу у близини. А ако за високу леју одаберете једну од постојећих леја, одстранићете 25 цм хумусне земље, направити гомилу и покрити пластиком (или нечим да не кисне).
За довоз материјала треба око леје кад је мокро положити неколико старих дасака или крупно грање и преко суву траву и тако заштитити њену околину да не буде сва изгажена.
Као доњи слој треба у средину ископаног простора ставити најгрубље баштенске отпатке, одрвенеле делове биљака. Тај дренажни слој треба да буде густ, а висок око 50 цм. Преко њега долазе исечени комади травњака, с тим што се бусени траве полажу окренути травом надоле. Ако их нема, може се узети 15 цм дебео слој мешовитих баштенских отпадака, које треба затим посути земљом.
Површину изравнати лопатом и при томе формирати леју у виду хумке. Затим долази слој мешовитог лишћа које мора да буде влажно. Преко њега треба посути 5 цм земље и лопатом добро потапкати са свих страна. Следећих 5 цм чини груб компост са што више кишних глиста, а онда тањи слој тресета.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Друштво | Оставите коментар

Интервју: мати Макарија, игуманија манастира Соколица

Иконопис је целивна уметност

Игуманија манастира Соколица, мати Макарија (др Милица Обрадовић), која са својим сестринством одржава, чува и обогаћује живот и рад у светињи преко 20 година, говори за „Глас са Цера“ о икони као српској историјској и духовној слици и ми тај разговор делимо са читаоцима.
-Православна икона је поглед у Вечност. Она је прозор кроз који гледамо и улазимо у небески свет. Она је отелотворење Божанске лепоте, оне лепоте која је царска одора Божанског света. Зато је икона наша чулна представа истог, дакле небеског света и она мора да улива наду у човеку и да буди његову љубав према истинским вредностима – овим речима нас је мати Макарија Соколичка увела у тему икона. – Сликар је уопште усвајач простора. Он потчињава простор лепоти теологије. Молење је значајан дар свим људима. А о значају духовног стања у коме се налази иконописац мати Макарија каже:
Сликање споља, дакле, иконописање, зависи од оног молитвеног сликања изнутра. Иконописање је, очигледно, молитва. Да би икона била пуна светлости и топлине, дакле светости, душа иконописца мора да обитава у миру, у тишини и созерцању Небеских вредности. Јер иконописац може да слика небески свет само онда када је постом, молитвом и бдењем над душом својом ушао у тај свет или бар доживео његов предукус.

Питали смо мати Макарију како тумачи мишљење појединих „озбиљних“ сликара који кажу да је иконопис, копирање и налик стрипу. А одговор је био овакав:
Сујетни сликари овог трулежног света одричу иконописцима оригиналност. Међутим, оригиналан или изворан је само онај који допире до извора, до Бога. У овом случају добар иконописац јесте оригиналан, јер воли и слика „оригинал“ Бога у телу Исуса Христа. Он постиже највећи степен слободе кроз „монашко“ одрицање својевољности, налази своју непоновивост у личном избору тема и израза из Светог Предања. “Озбиљни“ сликари овог света тврде да је икона само стрип. Они то чине у својој површности и незнању, а тиме доказују да су најнеозбиљнији мислиоци за које важи „Учитељу научи се сам“! Јер икона је целивана уметност. Нико до сада на овом свету није утиснуо печат својих усана ни на један стрип, али је зато породична икона племићки грб породице. Има се утисак да у овој новој ери, иконопис поново оживљава и да има све више својих поклоника. Али и да има доста непожељних одступања од православне иконе на шта је мати Макарија реаговала још пре две деценије и послала писмо Синоду те смо је због тога питали шта се данас дешава?
У ово немирно време наш усковитлани и страшни свет је поново открио и пригрлио икону. Граде се многи храмови и украшавају фрескама. У њих се уносе иконе свакојаке. На целиваоницама наших храмова најмање се могу наћи православне иконе. Целокупно црквено сликарство данас, често, иде до кича, чак до демонизма. Због свега овога сам још давне 1992. године као знак своје монашке и православне иконописне савести, упутила писмо са конкретним предлозима свим отачаственим архијерејима СПЦ. Оно је разматрано на заседању Светог Архијерејског Сабора, усвојено и уврштено у Саборска акта. Нешто касније, 1995. године сам упутила допунске предлоге Светом Архијерејском Синоду. Од тада су неке ствари кренуле на боље, али многе су остале на мртвој тачки. Рецимо, пре тридесетак година је живописан храм манастира Ваведења у Београду. Уметник није употребио праве природне боје, као ни одговарајући растварач и већ после петнаест година бактерије су, хранећи се акрилним бојама, почеле да уништавају живопис, од којег данас постоји само ругло на зидовима храма који вапије да буде поново живописан. На жалост пракса са акрилним бојама се и даље наставља, јер већина фреско-сликара управо њима раде.

A о икони као духовној и историјској вредности Косова и Метохије мати Макарија нам је рекла следеће:
Свештеник у храму проповеда науку Божју преко писане речи Евангелија, а иконописац то чини преко боја: Боје су читано духовно писмо за све народе хришћанске екумене. Зато су наше косовске средњевековне фреске телали наше духовне снаге, нашег доживљаја светости и истине и њих као такве, распознаје сав духовни свет и мимо наших граница, као и мимо граница старог континента. Донедавно су Американци долазећи у српску покрајину Космет имали водиче под насловом „The valley of frescoes“. Та долина фресака управо јесте долина српске душе коју њена историја и умеће сликара, изражене преко боја на зидовима наших манастира, представља величанствену симбиозу Божанства и човечности. А овај језик боја познају сви народи света. Моја изложба копија фресака „Грачаница заробљена лепота ангелска“ управо јесте покушај да светском човеку прикажем лепоту ангелску и да тако подстакнем да размишља да народ који поседује такву лепоту никако не може бити геноцидан народ. Ова изложба је обишла пола Европе и добар део Америке и она је свакако део мисионарске делатности нашег манастира, каже мати Макарија.

Каква је данас атмосфера живота у манастиру Соколица, питали смо мати Макарију.
Монах или монахиња јесу чуло свога народа. У манастиру смо, живимо свој молитвени живот који је не само за душе наше, него и за душе наше сабраће, али зар можемо презрети душе и несрпског живља око наших манастира, људе који живе у већем сиромаштву од нашег српског сиромаштва?
Наш манастир је у потпуном окружењу албанског живља, па ипак, по оној да ти је важнији први комшија до рођеног брата који живи стотину километара удаљен од тебе, покушавамо да успоставимо и Богу хвала, успели смо да успоставимо људске и толерантне односе са околним албанским живљем.
Кроз наш манастир су прошли готово сви командири КФОР-а. Сви су били примљени, домаћински почаствовани чашицом пића и чашицом искреног разговора.
Ми сестре манастира као и сав српски народ на Косову и Метохији били би срећни да живимо у нашој матичној држави. Подржавамо напоре косметских Срба да остваре иста права која у покрајини имају Албанци, подржавамо их када тврде да, ако је једном Приштина могла да каже да више неће са Београдом, тада и Север може да каже да неће са Приштином. Чињенице показују да права људи на Космету нису изједначена.
Америка и велике светске силе неће решити питање Косова. Бог ће то учинити, а шта он каже сагнућемо главе своје и рећи: “Нека буде по вољи Твојој“, али ћемо и даље остати верна властела кнеза Лазара у очекивању дана Божје правде.

Мати Макарија је у манастиру Соколица код Звечана основала иконописну радионицу оквиру редовног послушања те нас је зато интересовало како и колико се ради, како се снабдевају бојама и материјалом за иконописање те какво је интересовање за соколичку икону?

У Соколици постоји иконописна радионица у којој раде три монахиње у оквиру свог редовног послушања. Иконописни материјал, праве природне пигменте и најквалитетније четкице набављамо из иностранства. Моје чланство у УЛУПУДС-у ми омогућава несметану набавку и увоз истог материјала.
Велико је интересовање за наше иконе, просто не стижемо да насликамо све што се од нас тражи. Људи данас умеју да распознају духовне иконе које сликају за то посвећене особе.
За успешну и добру монахињу школе нису неопходне ни значајне. Сва знања која сам стекла у светским школама су веома корисна у мом досадашњем животу и раду. Хемија ми помаже да, као сликар, од само десет основних боја направим такве нијансе, које други сликари тешко могу да постигну. Знање језика помаже у комуникацији са људима. Припадници других језичких подручја ће наћи саговорника у Соколици. Моје сестре и ја смо мисионари праве српске Истине на Косову и нашој речи, као речи Богу посвећених људи се верује.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Биографија мати Макарије

Монахиња Макарија (др Милица Обрадовић) рођена је 1940. у Сталаћу од оца Луке, жандармеријског официра и мајке Видосаве рођене Милинковић, учитељице. Основну школу и нижу Гимназију завршила је у Ковину. Године 1963. Дипломирала је на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду. Године 1971. промовисана је за доктора хемијских наука у Љубљани а 1981. године дипломирала је на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.
Период од осам година (1974-1982) проводи у Благовештенском манастиру Ормилији, метоху светогорског манастира Симоно-Петра на Халкидику у Грчкој у којем поред осталог изучава византијску уметност теологије у бојама – православну иконографију. Године 1982. враћа се у Србију и прво борави у атељеу академског сликара Драгољуба Јашовића, пореклом из Пећи, где се упознаје са казеинском техником, затим прати рад истог сликара на терену. Игуманија у манастиру Соколица код Звечана постаје од 1991. године где је и данас. Бави се још и копирањем фресака, илустровањем књига, као и превођењем светоотачке литературе.               С. Ђ.

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Духовност | Оставите коментар

Страдањем се благодат држи у смирењу

Страдање је нормално стање нашег живота на земљи. Тако нормално и потребно као што је нормално да једемо хлеб и пијемо воду. Благо оном ко то схвати и прихвати.
Страдањем се наша благодат држи на крсту. Због нашег палог стања потребно је да буде тако. Природна својства палог стања људске душе су непокорност, самољубље, гордост… Ако би без разапетости на крсту уздржања и очишћења добили благодат – ми бисмо је у том палом стању користили на зло. Ко је непокоран, био би још непокорнији; ко је горд био би још гордији, јер би добио силу, а окренуо би је на зло (баш као што је сатана урадио), јер воља палог човека има семе зла у себи, семе непослушности, самовоље; јер ум палог човека има семе гордости, самомњења, узношења, обмане; као што и срце палог човека има у себи семе самољубља, и непријатељства.
Али, са крстом све се смирава! И вољa се повинује, и душа доспева у стање уздржања, и срце се очишћује и ум се погружава у дубље, јер човек постаје свестан своје ограничености, постаје свестан да та сила која живи у њему није он, него је то сила Духа Светог у њему.
Кад би добили огромну благодат, а кад је не би држали у смирењу страдањима, ми би се узнели у радости, па би доспели у прелест, или би постали ледени од горде охолости, или би у несмиреној ревности били тако самоуверени да нас ништа не би могло отрезнити. Све у свему, били би у обмани, у једном од разних стања обмане, јер би без крста доживљавали као да је та сила део нас.
Човеку се увек даје крст до крајњих граница његове моћи, докле онможе да носи страдање, јер тиме он стиже до спознаје самог себе, ту додирне самог себе; онда зна шта је он сам, а шта је сила Божија у њему.
Крстом Бог штити човека! Страдањима Бог штити човека од обмане. И сваком је човеку заиста најтеже, јер сваки добија страдање по мери своје благодати до своје границе. Ми мислимо да је другоме лакше, јер не знамо колико он има снаге да трпи,а њему је то највише.
И заиста је најтеже и оно што је лако, и оно што је тешко по нашем спољашњем гледању, јер се страдања добијају по мери силе коју човек носи у себи, и по мери спремности да претрпи Христа ради. Кад Господ види да је човек спреман да пређе и преко те своје границе из љубави према Богу, онда нам додаје још већи крст, али и већу благодат.
Духовни живот је једна витешка борба пуна лепоте и достојанства.
Што се срце и душа и ум више проширују да приме силу Божију, то је човек спремнији на жртву, па чак почне и да се радује страдању. А што више страда, више му Господ силе домеће, а њему се чини као да се он ништа не мења, јер је стално до крајње своје границе под оптерећењем. Као вага. Кад ставиш одговарајући тас, изједначавају се казаљке са тежином онога што мериш. И све долази у равнотежу. Тако и кад се добије благодат, ставља се на другу страну тас страдања да би човек био у равнотежи и истини. Благодат је као бујица Неба у нама. Кад је сам човек држи у смирењу и чистоти онда он нема страдања унутра, у себи, јер га та благодат целог обухвата. Али онда има проблемаод споља, јер та благодат иритира друге.
Ако су људи око њега смирени, они реагују на ту благодат поштовањем, љубављу и смирењем и спремни су да послушају таквог човека у сваком трену.
Али, ако су они у несмирењу, гордости, у ма каквом негативном стању, њих та благодат иритира. Благодат у том човеку код њих изазива разне негативне реакције: или доживљавају клеветно тог човека, па сваку његову врлину виде као грех (нечије достојанство духовно доживљавају као гордост; нечију строгост и ревност за Божије – исто као гордост; на чисте духовне односе, који су са дубоким смирењем, као на нешто прљаво; на нечије уздржање и поштовање воље Божије и послушност Духу Светом, и пажњу над сваким покретом свога бића – доживљавају као самовољу).
Ако човек још увек у себи има своје грехе, мане, неочишћене, он носи свој крст и други носе њега. А ако је човек очишћен у себи и смирен, преиспуњен благодаћу Божијом, он носи друге. И посредује од земље ка небу и узноси молбе других ка Богу, и заступа њихове мане и слабости пред Богом.
Он стоји као огњени стуб.
Његов крст је онда ношење туђих слабости и мана. И он тиме добија венце са Неба, а од самих страдања он добија озбиљност, уздржање, опрезност, трезвење, мудрост. И разуме друге и прашта им. Самоcмиравање прикива ту велику силу Божију у њему да буде у чистоти (да не буде усмерена ка погрeшном циљу), у трезвењу (да не приписује себи оно што је Божије)…
Присилна страдања, против наше воље, нису потреба ономе који је сам себе осудио на страдање, ко сам, добровољно, држи дубоко покајно стање у себи, осуђује себе да је гори од демона. Наравно, то је дар од Бога, такво стање. Не може човек сам себи то дати, али може својим настројењем да покрене Бога да му да такво благодатно стање да живи дубоким духом покајања и дубљег смирења, односно, потпуно свестан своје греховности, своје немоћи, потпуно скрушен пред Богом. Смирења које није разумско, није покрет наше воље, иако наша воља добровољно учествује у њему, већ је стање духа који је потпуно себе осудио да је достојан Ада, а у исто време осећа милост и љубав Божију која га држи и чува за вечност.
Што човек дубља страдања прима – своја или туђа, то већу Љубав Божију осећа. Излив Љубави Божије.
Светитељи Божији су тако чували своју благодат. ”Држи ум свој у Аду, и не очајавај.” Држи себе у скрушењу смирено свестан да си Ада достојан, а у исто време срцем и душом примај таласе Љубави Божије, које Он на покајне грешнике излива.
Они који су дубоко уронули у тај дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Духовност | Оставите коментар

Одвајање ердељских Румуна од СПЦ

Све до друге половине XVIII века ердељска епархија (на територији данашње Румуније) је била у саставу Српске православне цркве, тачније Карловачке митрополије. Већину верника ове епархије чине Румуни на које римокатоличка црква врши велики притисак да приме унију. У заштиту православног становништва стаје Карловачка митрополија која поставља ердељске епископе.
Таква ситуација је на снази све до 1844. године када на владичански престо ердељске епархије долази Андреј Шагуна. Потицао је из цинцарске породице. Гимназију завршава у Пешти, где студира и право. У исто време студира и у богословском училишту у Вршцу које завршава 1832. године. Приметивши његову енергичност и интелигенцију митрополит Стефан Стратимировић га поставља за професора богословије и секретара Митрополије у Сремским Карловцима. Убрзо затим постављен је и за архимандрита манастира Хопово, а преузима старешинство и у Ковиљу. Године 1844. постаје викарни епископ ердељске епархије а убрзо и епископ.
По доласку на епископски трон почиње његова делатност за верску и националну еманципацију румунског народа. Да би то остварио Андреј Шагуна је неуморно радио на оснивању самосталне румунске митрополије.
Да би успео у тој замисли није презао ни од уједињења са унијатским епископом са којим на народном сабору у Блажу тражи верско осамостаљивање Румуна. Закључак сабора је био да Шагуна буде представник Румуна пред бечким двором.
У новој мисији је успео. Царски декрет од 24. децембра 1864. године је потврдио самосталност ердељске митрополије. У склопу православне митрополије у Ердељу ушле су и две подређене епархије, Арадска и Карансебешка. Осим што је остварио верску самосталност за Румуне Шагуна је и учврстио своју власт поставши први ердељски митрополит. У граду Сибињ столовао је до смрти.
Одвојивши Ердељ са арадском и карансебешком епархијом, Андреј Шагуна је нанео велике губитке за црквену и националну политику Карловачке митрополије, који се и дан-данас осећају на територији Српске православне цркве у Румунији. Са друге стране Румуни га сматрају за великог духовног и националног вођу. Одлуком Румунске православне цркве Андреј Шагуна је канонизован за светитеља 2011. године.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Духовност | Оставите коментар

Великани који се памте: Диана Будисављевић

Једна од највећих српских добротворки Диана Будисављевић до скора није била позната нашој јавности.
Традиционална српска незаинтересованост за своје добротворе и пријатеље овога пута у комбинацији са идеолошким забранама отерала је у историјски мрак ову веома значајну личност.
Диана Будисављевић је рођена у Инсбрику 1891. године где се и школовала. Удала се за Јулија Будисављевића шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Период између два светска рата проводи у Загребу где се са мужем креће у високим круговима.
Током Другог светског рата схвативши геноцидност усташког режима свим средствима заједно са својим мужем Јулијем покушава да спаси оно што се спасти може. У својим дневницима описала је огромне муке и проблеме са којима се сусретала. Посебно мучан је био сусрет са загребачким надбискупом Степинцем.
И поред свих мука она је успевала у својој мисији. У договору са заточеним мајкама у логорима Горња Ријека, Сисак, Стара Градишка и Јасеновац узимала је децу која су била на прагу смрти, лечила их и предавала на старање хрватским породицама. О свим малишанима које је спасила водила је тачну администрацију да би се после рата могли вратити својим породицама. У овој великој хуманитарној мисији спашено је 12 000 деце. По завршетку рата ОЗНА јој одузима картотеку спасене деце не дозволивши да ради на спајању деце са породицама. Увидевши да њен боравак у Југославији више нема сврхе враћа се у родни Инсбрик где и умире 1978.
Својом пожртвованошћу, храброшћу и љубављу Диана је постала највећи српски добротвор. О величини њене личности најбоље говори цитат из њеног дневника: „Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних.“

И. ГРБИЋ

Мудрости

Србин има тенденцију да све своје велике људе или побије или унизи, и да их онда опева у десетерцу. (Јован Дучић)

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Историја | Оставите коментар

Небески коњаници

Јадранска Лешница је мирно и питомо место на падинама Цера и Иверка са 2500 житеља. Већина становника се бави пољопривредом, а мањи део је у иностранству. Поседује основну школу и православни храм Светог пророка Илије, саграђен 1870. године.
Место је судеоник бурне прошлости овога краја. Посебно треба издвојити Церску битку, славну војничку и људску победу, која се данас изучава у свим војним антологијама.
Током Церске битке коњичка батерија уморних и исцрпљених бораца журећи на положаје Видојевице кроз наше место бива заустављена митраљеским рафалима који су долазили са торња храма. У крвавој заседи претрпели су тешке губитке. Својом храброшћу и жртвовањем пролили су своју крв, али никако нису хтели ниједан метак да испале на непријатеље и на нашу светињу. По причи малобројних зналаца овога догођаја изгинуло је између 40 и 70 бораца. Сахрањени су на оближњој пољани са великим дрвеним крстовима све до 1932. године када су пренети у гробницу на Текеришу. Црква и школа са ђацима је сваке година одржавала парастос у њихову част на месту гробнице.
У посети болесном комшији 2003. године чуо сам највише детаља о овом до тада мени непознатом догађају. Најпотреснија сцена је била када ми је испричао да је осамдесетих година прошлог века добио два писма адресирана на име председника месне заједнице. Један од малобројних преживелих бораца овога догађаја, који је живео у Француској замолио је за дозволу да се сагради спомен обележје својим саборцима о његовом комплетном трошку. Од тадашње власти не само да није добио дозволу, већ је доживео и низ тешких непријатности.
Тешко прихвативши постојећу стварност старац у поодмаклим годинама посетио је место страдања и поклонио се изгинулим друговима. Замолио је председника месне заједнице и малобројне саговорнике да обележе ово место када дођу бољу времена. Као председник Црквеног одбора обећао сам тада да ћу се потрудити да поближе расветлим овај догађај као и да га достојно обележим. Већ осам година наилазим на затворена врата, непријатности и исмејавања. Једино сам био подржан од дугогодишњег појца Велизара Миловановића, старца од 95 година који ми је испричао још интересантних детаља.
При прослави Церске битке 2003. године у наш храма навраћа професор Предраг Марковић рођени Ваљевац који живи у Ковину. Замолио је свештеника да дође у наш храма и да дâ парастос своме деди који је овде погинуо. Био сам изненађен да не постоји никакав запис о овом догађају.
Цео овај случај тешко и болно ми пада као унуку Солунског борца. Мој деда Милорад је код куће оставио жену и троје мале деце да би бранио своју земљу. Када се вратио 1918. године, нико га није дочекао. Жена и деца су помрла од болести и немаштине.
У предвечерје стогодишњице ове славне битке ми потомци ових славних витезова не желимо да им дамо достојан спомен и обележје.

РАДИША ТОДОРОВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Историја | 1 коментар

Прослава устанка на Равној Гори

У организацији Равногорског покрета, на Марковдан 2012. лета Господњег, на Равној Гори, одржан је традиционална прослава Трећег српског устанка у част и спомен на дан када је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић стигао на Равну Гору у циљу отпора окупатору и одбране од окупације поробљене отаџбине.
Окупљање на овој слободној српској планини отпочело је од раних јутарњих часова, где су се окупили Равногорци из свих општина. По иницијативи упокојеног Драгана Јовановића Чуваља приступило се добровољном давању крви под слоганом „Дајемо крв за Косово“, а након тога, нешто после 10:00 час, одслужен је парастос ђенералу Дражи Михаиловићу и свим равногорцима који је служио духовник покрета прота Милован Теовановић са свештенством СПЦ. Уследила је предаја рапорта команданта Горске гарде Предрага Богићевића председнику Равногорског покрета Срђану Срећковићу, као и долазак коњице са барјацима и предавање барјактарима покрета. Нешто пред поднева присутном народу се обратило свештенство СПЦ, председник РП Срђан Срећковић, бројни свечани гости из свих српских земаља, као и представници покрета из расејања, да би се затим прешло на богат културно-уметнички програм. На крају су сви присутни поштовааоци Равне Горе били позвани на свечани ручак.
Редакција „Гласа са Цера“ била је присутна на прослави устанка и за читаоце часописа доноси говор протојереја Милована Теовановића, духовника Равногорског покрета и нашег сарадника чувеног писца и великог родољуба Антонија Ђурића.

Корачамо освећеном земљом

Помоз Бог, браћо Срби, дозволите ми да вас на почетку поздравим најрадоснијим хришћанским поздравом, који се ми православни поздрављамо од Васкрса до Вазнесења Господњег, а то је: Христос воскресе! У овом поздраву изнесена је сва хришћанска теологија, и он нам служи и опомиње какви треба да будемо. Такође и ово свето место на коме се данас налазимо треба да нам каже какви треба да будемо, а све гледајући у светли пример наших предака и праотаца, свих оних који су животе своје положили за Крст часни и слободу златну.
Данас смо се помолили испред овог споменика за покој њихове душе, да да Господ њихову душу настани у Царство небеско, али морамо свакако да се окренемо и у будућност, ову нашу омладину да васпитавамо у православном-хришћанском духу, да их учимо хришћанским вредностима, и хришћанској традицији, а све угледајући се на светли пример наших предака, међу њима, дакле, и ђенерала Драже Михаиловића, и свих војвода, свих јунака и све омладине, која је своју крв пролила по србској земљи. И зато Србине памти и усправљај се пред људима а пред Богом се сагињи. Зато Србине научи своје дете да и оно научи своје дете и тако да увек зна да корача освећеном земљом, освећена најсветијом жртвом, а то је да нема веће жртве него живот свој положити за Крст часни о слободу златну. На таквим вредностима, на таквој традицији треба да гајимо такво Српство, наш национализам, а друге да поштујемо, а своје изнад свега да волимо. Тако ћемо бити бољи, а опет кажем гледајући на светли пример наших прадедова, који су ратовали, који су се борили да би данас могли слободно да живимо у овој нашој лепој земљи, какаву је само Бог створио.
Ја нећу дуго говорити, желим да међу вама влада слога, мир, јединство, и не само међу вама, него и у вашим породицама. И не заборавите, браћо и сестре, свака породица је Црква у малом, свака породица је мала заједница, а ако не поштује супруга мужа и обратно муж супругу, и деца не поштују родитеље, онда нема јединства, нема слоге, а кад нема слоге у једном дому, онда га нема ни у једном месту, у једном селу, у једном граду, и најзад у једној држави. Дакле, јединство, мир, слога и благослов Божији биће над тим домовима, местима и државом.
За крај увек имајте на уму речи Светог владике Николаја који је рекао и речи молитве: „Дај Боже да се Срби сложе, умноже и обоже!“
Хвала вам и Бог вас благословио.

ПРОТА МИЛОВАН ТЕОВАНОВИЋ

Равна Гора је светионик Српства

Честити српски свештеници, саборци генерала Драже Михаиловића, драга моја браћо и сестре, ви знате да у земљи Србији има много планинских висова на којима су вођене знамените битке, и које су потом ушли у историју, али су у наша срца, у нашу свест, у нашу душу, најдубље ушле две горе: Света Гора и Равна Гора. Света Гора је светионик свету и сведок непоклека душе. Равна Гора је светионик српству и сведок непоклека срца, и ви данас сведочите да траје Равна Гора, да је неугасив њен пламен, да ће вечно трајати док има Срба и Србије.
Драга моја браћо, ви који сте читали моје књиге и гледали моје драме, ви знате да ја не могу да изневерим себе, и не могу да изневерим своја уверења, зато хоћу овом реченицом започнем још једно сведочење. Све што се данас збива са нама, све што се данас збива у нама, све што се данас збива око нас, последица је умоболне комунистичке владавине. Ниједна партија у свету није толико разорила и уништила српски народ као што је то урадила Комунистичка партија.
Данас не можемо више да говоримо да су они бивши комунисти. Видели сте их на последњим изборима, и то је најболније моје сазнање, ја сам на измаку свог живота и не бих да умрем у комунистичкој владавини. Зато немојте више да говорите бивши комунисти владају овом земљом. Нема бивших, јер ко је јео са те идеолошке трпезе, тај је заувек отрован комунизмом. Истина има неких који се мало другачије понашају, прилагођавају, те поред партијске књижице носе крстиће, бројанице и иконице, и распитују се како се постаје члан Синода Српске Православне Цркве. Честити наши људи не могу од њих ни у храм да уђу, гурају се уз олтар, дозивају се: „Ево и мене у Цркви“!
Црква је наша светиња, Божја кућа, и ми разуме се уважавамо честите српске владике, али умемо и ми да правимо разлику међу владикама. Ми бисмо највише волели када би наше владике питале данашњи режим: Ко уби митрополита црногорског – приморског Јоаникија Липовца? Ко осакати владику Настића? Ко запали ватру на грудима проте Добре Поповића? Ко поби петсто шездесет свештеника и монаха?
Не можемо то да прећуткујемо и мора да се води рачуна коме се даје црквено ордење. Ви сте видели да је сад на овим изборима, несрећним и болним за целу Србију, да је чак и Динкић прешао цензус, да ће највероватније Дачић бити председник Владе, али морам да вам кажем да он носи три црквена ордена. Он носи орден Светог Саве од патријарха српског, он носи орден од владике Лаврентија, и он носи орден од владике милешевског Филарета. А нико не пита ко нас је побио? Ко нас је утамничио? Ко нас је осакатио? Данас и они цвиле над српским светињама на Косову, а прећуткују да су српски комунисти отели Високе Дечане и ту светињу претворили у политичку школу, дајући јој име највећег српског крвника Јосипа Броза. Они прећуткују да су срушили једини православни храм у Ђаковици, и на темељима тог храма, тамо где је био олтар, подигли јавни клозет. Они прећуткују да је сестрић Синана Хасанија (високи фунционер КПЈ, прим. уредн.) запалио конак Пећке патријаршије, они прећуткују да су српски-шиптарски комунисти унаказали Ђорђа Мартиновића. Они прећуткују шиптарске злочине, јер су они нашу Грачаницу били претворили у крваву тамницу, у којој је ломљена кичма оним Србима који за брата нису могли да прихвате дојучерашње фашисте.
Читајте моју књигу „Црвену књигу“. Ту ћете наћи ко нас је побио, ту ћете наћи како је Милка Минић урадила рођеног брата Душана, ту ћете наћи како је Љубица Пурић, председница Матице исељеника Србије, попова кћерка из Нове Вароши, убила рођеног брата Душана, али наћи ћете један детаљ који ће вас све одушевити као што је мене одушевио. Ја сам био организатор прве духовне академије у Бања Луци. Када сам у госте водио педесет свештеника Жичке епархије, када смо били на Милошевићевој граници, дошао је полицијац, видео педесет свештеника у мантији, и рекао дословно: „Другови, спремите личне карте“. Када смо прешли ничије земље дочекали су нас Срби из српске државе, ушао је полицијац, видео педесет попова, па рекао: „Браћо, добро дошли у српску државу и срећан вам пут.“ То сам желео да вам кажем. Хвала вам на пажњи.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ПРИРЕДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Историја | Оставите коментар