Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Рација 1942. године у Шајкашкој

Од саме окупације Бачке проносиле су се гласине да Србе чека црн и крвав Божић, што се касније обистинило. У недељу ујутру, 4. јануара 1942. године, окупаторске снаге су опколиле малобројни Шајкашки одред у жабаљском атару и разбиле га у потпуности, а исте вечери је у Жабљу и Чуругу отпочела такозвана Рација, заправо систематски покољ српског и јеврејског становништва. Геноцид у Шајкашкој је захватио и друга места те регије, у којима су са Србима и Јеврејима убијани и прогоњени Роми (у Мошорину, Чуругу и Жабљу), Русини (у Ђурђеву), Словаци (у Кисачу) и поједини Мађари и Немци антихортијевци. Све жртве, изузев у Мошорину, бачене су под лед Тисе, а у Гардиновцима под лед Дунава. Размере геноцидне Рације у селима Шајкашке (троугао Дунава и Тисе у јужној Бачкој) су стравичне:
У Чуругу је искорењено 35% локалног становништва, односно више од половине тамошњих Срба, сви чурушки Јевреји, десетине житеља ромске националности и један Мађар (од 3.800 жртава идентификовано је 1.370: 1.239 Срба, 100 Јевреја, 28 Рома, 2 Руса и 1 Мађар).
У Жабљу је искорењено 3.500 људи (идентификовано 768 жртава: 681 Србин, 55 Јевреја, 25 Рома, 3 Мађара, 3 особе из мешовитих бракова и 1 Русинка).
У Мошорину је искорењено најмање 300 највиђенијих становника свију професија, а уз ове побијене су све ромске породице са свима члановима, а ових је било око 50 породица и сви су на брегу потучени и на оближњем гробљу сахрањени (идентифкована 241 жртва: 204 Срба, 33 Рома, 2 Јеврејина, 1 Русин и 1 Мађарица).
У Ђурђеву је искорењено око 350 жртава (идентификовано 347: 248 Срба, 64 Русина, 29 Јевреја, 4 особе из мешовитих бракова, 1 Буњевац и 1 Немац).
У Госпођинцима је идентификовано 90 жртава: 79 Срба, 10 Јевреја и 1 Русин.
У најмањем шајкашком селу Вилову идентификовано је 65 Срба, жртава Шајкашке рације 1942.
У Тителу је убијено око 60 жртава (идентификовано 58: 55 Срба, 1 Јеврејин, 1 Мађар и 1 потомак мешовитог брака).
Из Темерина су 54 особе камионом одвезене на обалу Тисе код Жабља и бачене под лед (45 Јевреја, 4 Срба, 2 Мађарице и 3 потомка мешовитог брака).
У Локу је председник општине морао да одреди 50 особа за ликвидацију. Идентификоване су 52 жртве: 51 Србин и 1 Мађар.
У Гардиновцима су идентификоване 44 жртве: 42 Срба и 2 особе из мешовитих бракова.
У Шајкашу је убијено 27 жртава: 26 Срба и 1 Јеврејка.
У Кисачу је спроведена последња сурова „рација“ у шајкашким селима. Кисачка рација је почињена 26. јануара 1942. године од 6 изјутра до 6 увече. Око 150 ухапшених Словака су Кепирови саборци држали голе и босе на снегу испред општине, а потом их одвезли у новосадску „Армију“. Већина се није вратила кућама.
Након Шајкашког геноцида, који је однео преко 8.000 људских живота, како по исказу наших сведока, тако и према мађарским војним круговима од којих је тај податак добавио Ендре Бајчи Жилински, народни посланик Странке малих поседника, опозиције Миклошу Хортију, уследиле су „рације“ у градовима: Новосадска рација од 21. до 23. јануара 1942, у којој је истребљено преко 4.000 људи; „рација“ у Србобрану, где су 25. јануара 1942. убијена 2 Србина и 1 Јеврејин, а други ухапшеници отерани у бачкотополски логор; Бечејска рација у којој је од 26. до 29. јануара 1942. под лед Тисе бачено 400 идентификованих жртава: 255 Срба, 132 Јевреја, 3 Мађара, 2 Русина, 4 особе неразјашњеног порекла, 3 Хрвата и 1 Чехиња.
У погледу броја жртава Рације воде се вишегодишње полемике и борба мноштва грађана у земљи и свету да докажу истину о укупном броју од 12.763 жртве Шајкашко-новосадске рације, по тврдњи мађарског посланика Жилинског који је тај податак добио из мађарских војних кругова. Доказ о потпуној исправности тог броја, који представља основу Борбе за истину: Рација 1942., налази се и у шведским изворима. Шведски новинар Нилс Хорнеј, који је на лицу места прикупио податке о покољу, објавио је у листу Social Demokraten (издање од 12. октобра 1943. године) да је у геноцидној Рацији искорењено „најмање 10.000 особа“.

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Историја | Поставите коментар

Сима Андрејевић Игуманов

У српском народу увек су постојали људи који су презревши уживање у материјалним добрима сво своје богатство давали сиромашним и немоћним и улагали у образовање будућих генерација. Један од тих великана је био и Сима Анрејевић.
Рођен је у Призрену 1804. године. Симин отац Андрија је био веома богат човек, али је из љубави према отаџбини потрошио сав свој новац на набавку оружја за Карађорђеве устанике. Детињство проводи у манастиру Светог Марка код Призрена где је његов најстарији брак Аксентије био игуман. Ту је научио да пише и чита и стекао за то време завидно знање. Због блискости са братом прозвали су га Игуманов, а тај надимак је са поносом носио и доцније га узео као друго презиме.
Прве предузетничке кораке учинио је као шегрт у фабрици дувана где убрзо постаје ортак газде. По затварању фабрике од Турака одлази у Алексинац где покушава да се бави истим послом али доживљава пропаст. Одлази у Македонију где узгаја пијавице, односи их у Београд и препродаје по Европи. Поново се враћа производњи и продаји дувана и ту стиче велико богатство.
По смрти свог вољеног сина Манојла почиње да великим новчаним прилозима помаже сирочад, манастире, школе, ђачке домове, певачка друштва, болесне и гладне.
Године 1871. оснива Призренску богословију која је за будући позив спремала учитеље и свештенике. За опстанак богословије основао је фонд којим је управљавала задужбина његовог имена. Богословија је српском народу даровала низ великана од којих су најзначајнија три патријарха.
Умро је 1882. Сахрањен је поред манастира Св. Марка у Призрену.

Игуманова палата

По многима једна од најлепших зграда у Београду је Игуманова палата. Саграђена по пројекту архитекте Петра Костића монументална теразијска грађевина у модерном стилу била је седиште задужбине овог великог добротвора. Елементи српско-византијског стила у комбинацији са модерном дали су изанредан резултат. На врху зграде налазила се биста Симе Игуманова са сирочићима која је уклоњена по наредби комунистичке власти. Југословенска власт после 1945. године укинула је задужбину и отуђила палату. Такво стање је било све до 1991. године када је иницијативом блаженопочившег патријарха Павла палата враћена СПЦ а задужбина наставила свој рад.

ИВАН ГРБИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Историја | Поставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

Своје богато дипломатско искустство наш нобеловац Иво Андрић је преточио у роман „Травничка Хроника“. Кроз животе страних дипломата он ствара слику живота Босне и њених народа.

У склопу своје духовне мисије владика Николај је често одговорао на писма која су ми слали верници са различитим проблемима и недоумицама. У овој књизи та писма су сабрана на једном месту.

Задирући дубоко у психу човека Милош Црњански у свом роману „Сеобе“ описује тешке тренутке и преломне догађаје једне епохе. По многима „Сеобе“ припадају самоме врху српске књижевности икада.

Из пера нашега сарадника Александра Вељића долази нова књига о Новосадској рацији 1942. године овога пута на енглеском језику. Сведочанство о великом злочину над српским народом сада је још доступније.

Филм

Руски филм „ Сибир, Монамур“ маестарално доноси слику сибирске зиме у којој се мења судбина једног деде и његовог унука. Ко је победник у дуелу човека и природе?

Изложбе

Обновљена Кула Небојша са новом музејском поставком сведочи о тешком животу Србије под турским ропством, а осветљава и личност грчког хероја Риге од Фере.

Часописи

У новој „Геополитици“ можете прочитати интервју са Нићифором Аничићем о потреби промене националне политике, искуству српског домаћина и препороду земље.

Мудрости

Има смисла образовати само паметне; образовани без памети велика су заблуда и опасност. (Душко Радовић)

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Култура | Поставите коментар

Ода емоцији и интелекту

Награда за животно дело „Сретењска повеља“, везана за Први српски устанак, додељује се у Орашцу и добијају је најистакнутије личности које афирмишу српство, традицију, српску историју и културу. Публициста и новинар, реномирани књижевни критичар и песникиња која је свој стваралачки дар одржавала дугогодишњим стрпљивим радом, едукацијом и талентом, мр Милица Јефтимијевић Лилић са Косова и Метохије добитник је и ове престижне награде. Недавно је објавила и две песничке збирке што је додатни повод за разговор за „Глас са Цера“.
-Посебне активности везане су за моју поезију јер сам објавила две песничке збирке. Једна је избор поезије и нове љубавне песме у књизи „Мистерија љубави“ а друга „Тетоважа ума“ – каже Милица Јефтимијевић Лилић.
А у чему је тајна љубави, може ли се то докучити, питали смо нашу косовско-метохијску песникињу.
-Не може се спознати шта је љубав. Све велике љубави су трагичне. Управо због немогућности да се допре до суштине другог бића, до сржи другог бића. И ако се коначно нађу два бића која се до сржи схвате и прихвате и прожму једно друго онда се деси несрећа, смрт или нешто друго што прекине такву љубав и напросто тако велика љубав не може да траје дуго. Али зато је њено дејство у човеку дуготрајно, у ствараоцу посебно-, каже Милица.
-Када је права љубав у питању нема пред њом никаквих ограничења. Права љубав је безусловна и у том случају све евентуалне препреке падају у воду. Све се брише пред силином љубави када се она појави у самој својој суштини, каже наша саговорница. Ви је осећате, она Вас испуњава и ви сте надахнути и обожени њоме.-
„’Мистерија љубави’ има два циклуса: ‘Тренутак збиље’ и ‘Љубав ова готово равноправно са Ја је и Ти’. Читава збирка пуна реторских питања, дрхтаво изнутра узнемирена, велики је дијалог са оностраним, одуховљеним, обоженим. Шта је у љубави мистериозно осим ње саме? Јесу ли људи уопште за љубав рођени? Ева је од Адама одребрена и придодата му. Недуго потом са змијом се здружила, озмијила се и сама“, каже о овој књизи Душан Стојковић, коме је Милица поверила рецензију ове књиге љубавних песама.
„Листају се најразличитији „слојеви“ љубави. Присутна је и космичка димензија ових песама“, наставља Стојковић. „Свемир се додирује, и не само у наслову једне песме. Љубав је титанска снага. Prima materia. Покретач свега. Логос се често у књизи спомиње. Јесте ли то Логос Љубави? Да ли је Бог заволео Реч? Једнако као Адам и Ева рај? Међутим то што су кажњени изгоном и учинило их је људима. Престали су да буду вртне играчке. Ерос присутан у песмама ове збирке у дослуху је са танатосом. Иза сваког угла поетске куће вире или један или други. Неретко, један другога и на кркаче забаци“, тумачи љубавну поезију Милице Јефтимијевић Лилић рецензент Душан Стојковић.
Милица Јефтимијевић Лилић, права је небеска вила када су наслови у питању. Ту јој је вероватно, помогло квалитетно и богато новинарско искуство, али и даровитост.
Тако су интересантни и за ухо лепљиви наслови њених песама у збирци „Мистерија љубави“: “Укрштена моћ“, „Бог је по среди нас“, „Додир свемира“, „Сажета љубав“, „Нестварно постојимо“, „Енергија љубави“, „Угравирана светлост“, „Јесте и није“… Уосталом нема наслова Милице Јефтимијевић Лилић који је без чаролије. Збирка „Мистерија љубави“ порука је без премца и могла би се и овако тумачити: „Волите се и водите љубав а не рат“.
То је есенцијална порука песничке збирке „Мистерија љубави“. Песникиња за „Глас са Цера“ каже да је разговор највећи афродизијак и да је велика лепота постојати за некога и бити нечија срећа. А праву љубав није лако препознати јер се човек чешће заљубљује него што воли. О свом стварању нам је поверила још једну „тајну“ да тешко савладава време и да јој то ствара велики немир.

Таленат и рад овенчала наградама

Стваралачка и радна биографија мр Милице Јефтимијевић Лилић је богата и разуђена. Подсећања ради, ова песникиња, новинарка и реномирани критичар са Космета, рођена је у Ловцу крај „малене“ Бањске на Косову, магистар је филолошких наука. Била је професор на Универзитету у Приштини, уредник редакције за културу у Телевизији Приштина дугогодишњи уредник у Телевизији Београд у редакцији за културу и Редакцији дигиталног програма и ТВ критичар. Аутор је бројних значајних емисија из културе и књижевнсоти, ТВ фељтона о ствараоцима из свих области уметности и културе.
Објавила је збирке песама: „Мрак, избављење“, „КОВ“ (Вршац, 1995), “Хибернација“, „Путопис коже“, (Београд, 2003.) и поему „Чарање“, „Панорама“, „Приштина“ (Београд, 2007), као и збирку прозе “Сиже случаја“ (Београд, 2002.), као и књигу критика „Поетика слутње“. Пише и приче за децу које су објављиване у „Дечјим новинама“ и „Јединству“. Добитник је награда: “Григорије Божовић“, „Лазар Вучковић“, „Песничке повеље Соколица“, „Змај Огњени Вук“, „Кондир Косовке девојке“, „Бронзани Орфеј“ и награде за животно дело “Сретењска повеља“. Песме и критике су јој превођене на: руски, енглески, француски, мађарски, македонски, турски, шведски, немачки, арапски и италијански. Живи у Београду од 1999. године. Потпредседник је Удружења књижевника Србије.

СЛАВИЦА ЂУКИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Култура | Поставите коментар

Руски историјски спектакл (Александар-Невска битка)

РЕЖИСЕР: ИГОР КАЉЕНОВ
ГОДИНА: 2008
ЗЕМЉА: РУСИЈА
ЖАНР: ИСТОРИЈСКИ/РАТНИ
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: АНТОН ПАМПУШНИ, ИГОР БОТВИН, СЕРГЕЈ ЛИСОВ, АЛЕКСАНДАР ОРЛОВ

Окретање руској кинематографији у времену које је презасићено плитким холивудским, турским и латиноамеричким сапуницама било би право освежење. Нажалост то се неће остварити док на уредничким местима највећих српских телевизија седе модерни јаничари. Уместо да се српском народу понуде филмоване приче о богатој српској историји (које би сигурно биле веома гледане) даје нам се сапуница о турском султану Сулејману Величанственом. То не би био толики проблем да је Сулејман као велика историјска личност верно представљен, а не као швалер за којим заробљене робиње секу вене, а непријатељи и пре његовог напада предају оружје.
Како би права екранизација великих историјских догађаја требала да изгледа показала нам је руска кинематографија. У низу одличних руских филмова овог пута издвајамо дело „Александар – Невска битка“ режисера Игора Каљенова.
Радња филма се дешава у првој половини XIII века. Млади Александар (глуми га Антон Пампушни) долази на престо новгорадских кнезова. Његову власт слаби похлепа и властољубивост руских племића – бојара. У исто време његову државу окружују непријатељски располежени Монголи и Швеђани. Ову историјску причу прати и љубавни троугао у којем се око вољене жене сукобљавају кнез Александар и његов најбољи пријатељ војвода Миша (глуми га Сергеј Лисов). У најгорем могућем тренутку у Новгорад долази делегација Швеђана и римокатоличког свештенства на челу са племићем фон Вељвеном (глуми га Александар Орлов) са понудом да Александар са народом пређе у римокатоличанство и преда се Швеђанима. Александар одбија овај предлог и ставља одбрану земље изнад своје круне. Иако је суочен са много већом војском, као и издајом у својим редовима кнез Александар побеђује Швеђане у чувеној Невској бици.
Велики буџет филма омогућио је добру костимографију и одличан приказ саме битке. Филм је изузетно питак за гледање а верни приказ историјских догађаја одушевиће све гледаоце. Нажалост филм је упао у стандардни стереотип о добрим и лошим момцима, па су поједини делови филма у потпуности предвидљиви. Ипак и поред овог недостатка филм је велики историјски спектакл зачињен политичком и љубавном причом, дворским интригама, као и сценама битке. Право дело за све љубитеље историјских и ратних филмова.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Култура | Поставите коментар

Оловни војници

Говор браниоцима Београда мајора Драгутина Гавриловића:
„Тачно у 3 часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“

Не знам где сам, лежим у глувој мрачној соби
Али знам да нисам мртав, јер исувише ме боли
Као кртица у рупи користим мирис и додир
Хладне шипке кревета, на болест смрди фротир
Цевчица из руке се завршава у боци
Док у паници схватам да завој прекрива ми очи
Скорела крв под газом несносно ме сврби
Ваљда сам у болници, најгоре слутим
Дозивам у помоћ, надам се да ће ме чути
Ваздух напушта ми груди, ал’ изостају звуци
Да схватим шта се догађа узалуд се мучим
У сећањима тражим делић слагалице кључни.

Извучен нам је број, ми више нисмо битни
Јуришамо у бој само народ да преживи
Сложили смо корак, усмерили мисли
Потребан је сваки борац као бедем офанзиви.

Предах од крви, тишина гробна
Дужином хоризонта тежак барута облак
И километри жице, сат каже да је зора
Живот тече негде, ја изгубио сам корак
Дуго падала је киша, у костима хладноћа
Каљава вода спира зидове рова
Нови запис у дневник и опет ме копка
Да ли су то можда моја последња слова
Прича једног вода, људи сваког соја
У униформе иста све их обукла је борба
Кроз безумље фронта, један другом одан
Неодлучност једног за све би била кобна
Наредба иста сваког јутра се чека
Ослобађамо места којим не памтим имена
После погибељног јуриша до последњег метка
Судбина је крвава на врху бајонета
Долазим себи, покрет истог часа
Гледам лица око себе, добро позната гримаса
Оружје на готовс, на место дневник враћам
Артиљеријска ватра нашем јуришу је пратња.

Први корак кроз блато, под унакрсном ватром
Отежано дисање под заштитном маском
Освајање ничије земље, метар по метар
Мирис барута и крви који носи ветар
Лешеви и рањеници, не чују се крици
К’о страшила масакрирани, грче се на жици
Топовско месо, оловни војници
Ово поље је табла – ми фигуре у игри
Немам времена да мислим, пролећу хици
Ни не види се положај до којег треба стићи
Док живота је у мени руке нећу дићи
За виши циљ – ми уопште нисмо битни.

Крвљу плаћамо цену слободе…
Опрости нам Господе…

Језа ми пролази кроз кичму од страха
Скидам маску, успевам да дођем до даха
Пеку ме очи од крви што се слива
Сви и даље јуре – није стала офанзива
Устајем полако, нога ми се грчи
Осећај се враћа и почињем да трчим
Зуји ми у ушима, ал’ не видим шта се догађа
Почињем да пуцам – не знам да ли погађам
Пробили смо линију – непријатељ се повлачи
Улетели у ров више него одлучни
Да идемо до краја дуго чекао се помак
Очи у очи – бајонет у стомак.

Извучен нам је број, ми више нисмо битни
Јуришамо у бој само народ да преживи
Сложили смо корак, усмерили мисли
Потребан је сваки борац као бедем офанзиви.

Извучен нам је број, ми више нисмо битни
Јуришамо у бој само народ да преживи
Сложили смо корак, усмерили мисли
Потребан је сваки борац као бедем офанзиви.

БЕОГРАДСКИ СИНДИКАТ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Поезија | Поставите коментар

Прича за Давида (2)

– Пустимо баку да прича, па ћемо чути – досети се најстарија девојчица, која у крилу држаше Давида.
И бака настави с причом:
„…он, онако замишљен, нагази на нешто.
– Хеј, пази куда идеш! – цикну амбарски мишић, извлачећи репић испод петлићеве ноге.
– Ох, опрости, мишићу! Нисам те видео… Жао ми је! – правдао се Миле Пиле, искрено.
Мишић, устрајавши да задржи израз неугодности на свом лицу, примети:
– Мишићу, кажеш?!? А ти си ми као па већи…!?
И стварно, кад су се обојица загледали један у другог и спознали да су сразмерно исте висине, они се најпре почеше смејуљити, да би потом праснули у гласан смех. Био је то уједно сам почетак једног посве необичног пријатељства.“
– Мишић Мишко, је л` тако, бако? – упита Давид.
– Баш тако, чедо бакино. Мишић Мишко му је било име.
„И, као што рекох, од тог су дана Миле Пиле и мишић Мишко били нераздвојни. Двориште у којем су се играли било је мирно и хране је било у изобиљу, па родитељи нису имали никаквог разлога да се брину. Два су другара време проводили у најразличитијим авантурама, скачући и трчећи, али им је највеће задовољство представљало провлачење и завлачење на места где други нису могли ни нос да промоле.
А онда, ненадано и на своје велико изненађење, открише рупу на огради и, провиривши, открише комшијско двориште.
Било је слично њиховом, изузев што је било туђе и ненастањено живином, па им се учинило као мали рај. И свакога наредног дана они почеше, корак по корак, да га игром и несташлуцима освајају. Већ су били скоро стигли и до прага комшијске куће, кад испред њих нагло и неочекивано искочи пар најватренијих очију из којих само што муње нису почеле искакати…“
– Јаој, мачор! – повикаше деца у глас.
– Да, децо, био је то комшијски мачор – додаде бака и настави.
„Престрављени и усплахирених срдаца, петлић и мишић, брже-боље, скочише у грмље, па кривудајући одовуд-одонуд гледаху да се што пре домогну рупе. Срећом, па је било пуно алата и којечега расутог по дворишту, тако да се малишани успеше пробити до бурета с водом, које стајаше наслоњено тик уз ограду – таман поред рупе. И, провукавши се крај њега, они збрисаше у своје двориште, тражећи најпогодније и најскривеније место за избацивање страха.
И ту њих двојица чврсто решише да више никада тамо не провире, не док је зли мачор ту.
Како решили тако су и поступили и наредних дана наставише по старом.
Али за тај њихов договор није знао и мачор, а по осмеху који би му се појавио на лицу – кад год би помислио на њих – сумњам и да би пристао на њега. Тако је он, од тог њиховог сусрета, почео да размишља како да их улови и своју трпезу обогати. И реши се, неваљалац, да се попне на дрво и извиди куда су нестали. И на своје чуђење, откри прави мачји рај! Комшијско двориште је било пуно пилића.“
– Нећу да их мачор поједе, нећу! – узбуни се Давид и скоро се истргну сестри из руку.
– Ма неће, сачекај, сад ће бака да га удеси – објашњаваше девојчица чврсто га држећи и поседајући назад на крило.
„И вребајући једно поподне“, продужи старица причу, „кад је живина прилегла да се мало одмори, мачор тихо прескочи ограду и без много муке уђе у дворишни круг. А док је он, у својој злурадости и похлепи, загледао које пиле прво да уграби, његову појаву примети петлић Миле Пиле, који се, у друштву свог другара мишића Мишка, никада није одмарао; њих двојица су увек били у покрету. Његовим срцем још једном прође хладни талас страха који, овог пута, љубав и брига за своје рођене истера. У неколико одважних скокова, он се нађе тик уз мачков реп, наскочи на њега и, снажно га кљуцнувши, протрча му кроз ноге, те изби испред њега. Мачор није могао тако брзо да испрати све ове радње, па се, зајаукавши од бола, спотаче на свој сопствени реп, што је, наравно, пробудило успавану живину: пилићи брзо шмугнуше под дрва, а родитељи и сами насрнуше на уљеза својим оштрим кљуновима.
Миле Пиле се обрадовао, видевши оца и мајку у акцији, али је одлучио да се са мачком разрачуна сам, и тако занавек отера овога из њиховог окружења. А то је он тако осмислио, јер је осећао да га је ономад, својом посетом, незвано дозвао. И позвавши мишића Мишка у помоћ, објасни му план, те њих двојица одјурише у близину рупе на огради. Затим стадоше добацивати мачку, не би ли му скренули пажњу. Овај, како их угледа, истог тренутка полети према њима. Кад им се прилично примакао, два другара се дадоше у трк према рупи. А мачак, да би испао паметнији, крену пречицом право преко ограде не би ли их дочекао. Али, уместо да он њих дочека, њега угости оно буре са водом…“
– Тако ти и треба, мачору неваљали! – сав весео и тапшући узвикну Давид. Његово одушевљење изазва осмехе и на лицима друге деце.
„Након овог подвига Миле Пиле и мишић Мишко постадоше хероји дворишта. Од тог дана, мачор, посрамљен, никада више није завирио код њих, а старија браћа и сестре с поносом приђоше брату и његовом другару, тражећи да их приме у друштво.
Мали јунаци, који су, уместо ордењем, били даривани великим срцима, на ову молбу нису умели да одговоре друкчије већ радосном потврдом.“
– Миле Пиле и мишић Мишко су показали да и мали нешто могу да ураде, је л` тако, бако? – рече Давид по завршетку приче.
– Тако је, пиле моје – додаде бака, помно мотрећи лица преостале дечице.
Наравно, оним старијима је прича била више него јасна и на лицима им се огледала понека сенка стида.
– Лепа је прича, бако. А како се зове? – упита млађа сестрица.
– Нема наслов. Могли бисте ви да јој дате назив – примети бака.
И деца зажагорише. Наслова је било свакаквих, почев од тога да се прича зове „Миле Пиле“, па затим „Мали хероји“, „Миле Пиле и мишић Мишко“ и још сијасет других, да би, најзад, причи кумовао Давид:
– Ја знам! Нека се зове „Прича за Давида“…
– Мислим да је то и најбоље и најправедније решење – правдољубиво изјави старији брат. – Ми нисмо могли да нађемо игру у којој би учествовао и Давид, али је зато у „Причи за Давида“ било места за све нас.
И тако, с још једном поуком и причом за пред спавање, Зима, и сама дирнута призором, испрати друштво на починак. Но, бакином будном оку није промакао њен поглед, и премда се насмешивши госпођи леденог даха, она ипак, за сваки случај, добро ушушка своје унучиће, пожелевши сваком од њих, као и увек, Анђела чувара.

Крај

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Прича | Поставите коментар

Шарено

Афоризми

Виле новопечених богаташа имају међународни карактер. Шпански зид и пољски WC.

Mиодраг Стошић

Историјске анегдоте

Само је Бог виши од руског цара!

Приликом боравка Петра II Петровића Његоша у Русији, владика црногорски се састао са руским царем Николајем I.
Руски цар био је изненађен видевши владику у живописној црногорској ношњи и изванредно високог стаса.
-Па Ви сте виши од руског цара! – рече Николај.
-Не бих рекао, ваше величанство.
На то Николај замоли Његоша да стану један поред другога, и тако се увери у тачност онога што је рекао.
-Видите да сте виши – рече Николај.
– А не, никако. Само Бог је виши од руског цара! – одговори самоуверено Његош.

Замало избегла гиљотину

Марија Антонета и њен муж су имали прилику да се спасу гиљотине. Њихови следбеници су испланирали да пребаце сваког члана краљевске породице понаособ. Међутим краљица није хтела да се породица раздваја, па је за све њих требала већа и спорија кочија. Због мањка времена, нису стигли на састанак са својим присталицама, и пали су у руке револуционарима.

Отац у 75 години

Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и књаз српски постао је отац кад је имао 75. година! Његова љубавница Марија, извесна Рускиња, родила му је сина 1857. године коме је наденула име Милан.

Смешна страна стварности

-Када жена од мужа може створити милионера?
– Само онда када је муж милијардер.

Човек се навикне на све, па чак и на самог себе.

улични графити

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Шарено | Поставите коментар