Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Јулски број “Гласа са Цера“ на интернету

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази 28. број „Гласа са Цера“. Овај број је тематски посвећен Светом цару Николаја, у којем говоримо о царевим економским реформама, чудима царских мученика, династији Романов. Свим читаоцима штампаног издања поводом славе храма поклањамо акатист Св. цару Николају. Уколико желите да га поседујете у електронском формату можете га преузети овде.
У току је велика акција! За само 700 динара добијате шест бројева „Гласа са Цера“ са плаћеном поштарином а поклањамо Вам и један стари број. Како да се претплатите погледајте овде.
Не заборавите да пишете коментаре јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Уколико Вам се допадне неки од наших текстова, а желите да их и Ваши пријатељи прочитају на дну сваког чланка постоји опција препоруке за друштвене мреже „Фејсбук“ и „Твитер“, као и могућност да текст одштампате или га пошаљете мејлом. Уведена је и нова опција, па испод свакога текста можете оценити чланке оценом од један до пет (звездице испод текста). Све текстове из овога броја можете пронаћи у категорији број 28 или прегледајући претходне уносе. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Такође можете се веома повољно огласити у нашем часопису и на интернет сајту а о томе погледајте овде. Следећи број „Гласа са Цера“ излази средином месеца септембра.

УРЕДНИШТВО

Advertisements

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Наша издања, Обавештења | Оставите коментар

Повратак цара

Постоји много судбоносних датума у светској историји. Догађаји који су се дешавали на те дане одређивали су судбину људи, држава и система. Један од тих датума је и 17. јул. Убиство цара Николаја II у Русији 1917. и генерала Драгољуба Михаиловића истога датума 1946. године означило је прекретницу једног доба и повукло границу између добра и зла, између лажи и истине.
Обојица поштовани од свог народа, домаћини, борци, добри људи. И један и други изложени невиђеној пропаганди која је за једини циљ имала њихово блаћење и уништење. Њихов грех је био што се нису предали, што су волели свој народ, своју земљу и своју веру. И што нису допустили да скоројевићи и бандити узму власт у своје руке.
Деценијама није смело да се говори о њима. Спомињани су у уџбеницима и књигама као тешки зликовци, ниткови и непријатељи напретка. Описивани су њихови страшни злочини, снимани пропагандни филмови у којима су представљани као пијанци и блудници. Народ је то прихватио без трунке сумње и окренуо се новим идолима.
Систем створен на крви невиних, на сузама гладних, прогоњених и понижених пао је као кула од карата. Народне очи су се коначно отвориле. Виделе су безброј масовних гробница, редове гладних, уништеног сељака, протраћену индустрију, бескрупулозне диктаторе огрезле у народној крви. Ипак било је касно. „За просутим млеком се не плаче“, каже народна изрека.
У таквом мраку и безнађу као највећа светиљка засветлела су два лика. Цара Николаја и генерале Драже. Њиховим примером показано нам је какав живот треба живети, какву жртву треба поднети и каквом путу треба следовати. Из океана прљаве пропаганде неиспрљани су испливали мученици за веру, народ и државу.
Међутим ми и даље терамо по своме. Изгледа да нам амбис у који смо упали није довољан, па хоћемо да тонемо још дубље. Нигде у свету није теже него у данашњој Србији рећи истину. У моди је лаж. Животна, историјска, друштвена, духовна лаж. И даље се нисмо опаметили па за своје главешине бирамо оне најнедостојније, а за чување наредног напретка бирамо највеће лопове. Нико из комунистичке клике није одговорио за своја недела. Творци најстрашнијих мучилишта слободно се шетају улицима и подсмевају жртвама. У историјским уџбеницима учимо лажну историју, на школама и факултима предају људи који су безнадежно заражени вирусом мржње и презира према свом народу. За црквене великодостојнике бирамо најгоре, оне који су лишени било какве везе са реалношћу и за које је једина брига њихов стомак и безгранична сујета.
Каквим путем требамо да идемо показано нам је у примеру цара Николаја и генерала Драже. И ко зна можда је овај 17. јул прилика да окренемо точак историје назад, да се повратимо из овог пакла и да уништимо авет коју носимо на леђима већ много, много година.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Уводник | Оставите коментар

Чуда и још много тога

Козачка породица

Великом броју људи је познато да у тренуцима тешких несрећа и беда имамо велику помоћ и заступништво Светих царских мученика. По молитвама Светога цара и његове породице већ скоро стотину годину се дешавају чуда, као и она која се већ шеснаест векова дешавају по молитвама Светог Николаја Мирликијског.
А понекад милосрдни цар долази и у помоћ онима који га вређају, онима који због пропаганде не виде истину и који не желе да је сазнају.

Покровитељ козака

И после толико година од када су царски мученици канонизовани не престају жестоки спорови и расправе да ли су они стварно свети. Мудри људи знају да Светост не долази без прослављења. А светост царева је прослављена много пута. Ево једног класичног примера.
Ова прича је први пут објављена 1947. године у руског емигрантској штампи иако се догодила скоро тридесет година раније. Чета козака која је изгубила везу са штабом и војском залутала је у мочвари, а да ситуација буде још гора била је окружена бољшевицима. У таквом тренутку козачки свештеник отац Илија се обраћа својим саборцима речима: „Данас је дан на који је страдао цар Николај. Његов син Алексеј је био почасни козачки атаман. Хајде да их замолимо да у молитвама посредују Господу за нас!“ Одслужена је молитва, а цео конвој козака је у један глас певао припев: „Свети мученици царског дома, молите Бога за нас“. На крају овога молебна отац Илија је завршио овако отпуст: „Молитвама Светог мученика цара Николаја и његовог сина Алексеја заштитника козачког, благоверне царице Александре и њихове деце да нас спаси Господ Бог као благ и човекољубив.“
На питање зашто се моле цару кад он још увек није прослављен као светитељ и да још увек нису прослављена његова чуда отац Илија је одговорио: „Молитвама и страдањем њиховим они су прослављени. Њих је народ прославио, народ Божији. Зар не видите какав се гнев Божији спустио на Русију због њиховог страдања? А јавиће се спасење свима онима који моле милост од цара…“
Козаци су поверавали оцу Илији и пошли за њим по страшној мочвари. Он као да је знао пут кроз мочвару иако је први пут тамо био, што је конвој видео као милост царских мученика.
И они и коњи су често тонули, блато им је долазило до рамена, али су се увек као по неком необјашљивом чуду извлачили. Нису знали колико су времена пешачили ни колико су уморни. Само су ходили. И изашли су. Сви неповређени. Три жене, четрнаесторо деце, седам рањених, једананаест старих и болесних, један свештеник и двадесет и два козака, све укупно деведесет и осам људи и 31 коњ. Нико од њих није схватио да су их са друге стране мочваре чекали бољшевици мислећи да се козаци неће усудити да уђу у мочвару.
Становници села поред мочваре нису могли да верују да је неко успео да прође кроз њу, а још је било чудесније што је бољшевичка патрола која је била у том селу, мало пре одласка козака изненадно отишла. Овај догађај је веома укрепио козаке у поштовању према цару Николају и његовој породици.

Икона из природе

Поред забележених чуда у којима је Свети цар спасао верујуће из невоље забележено је и неколико примера када је он својим јављањем едуковао и просвећивао. Велика је заблуда да се чудесна јављања светитеља дешавају само необразованим и наивним људима, већ се то дешава и онима образованим, као и културним и просветним радницима. Таква чуда нам откривају доста ствари којих нисмо свесни и разоткривају тајне универзума.
Давног 11. августа 1927. године у српским новинама освануо је наслов: „Лик цара Николаја се указао у манастиру Светог Наума на Охридском језеру“. Била је то опширна прича о руском уметнику академику Колесникову који је био ангажаован да ослика овај православни манастир. Њему је дата потпуна слобода да по сопственом нахођењу ослика унутрашњу куполу и зидове. Испуњавајући тај задатак уметник је замислио да на зидовима представи петнаест светитеља за које је спремио петнаест кружних облика у којима би они били представљени. Четрнаест икона је убрзо урађено и остало је да се доврши она последња.
Идућег дана пред сумрак Колесников је ушао у храм. Храм је био у мраку, док је само купола била осветљена зраком сунца који је био чудесан, готово недостижан за ум Колесникова. Бацио је поглед на зидове храма и остао укопан у месту, када је уместо празног места на њему био лик цара Николаја тужног погледа. Прибравши се Колесников је клекао и почео да се моли Богу да му разјасни овај чудесан догађај. Сам уметник је рекао да је на њему необјашњив начин у пола молитве устао, узео мердевине и попео се до места где му приказао цар. Од сликарског прибора је имао само једну четкицу и врло брзо је осликао лик цара. Пред собом није имао ниједну фотографију цара Николаја, па се приликом сликања једино ослањао на памћење. По завршеном осликавању испод лика цара је написао следећу реченицу: „Сверуски император Николај II који је принео мученички венац за благослов и спас словенских народа“.
Недуго затим манастир је посетио главнокомандујући битољског војног округа генерал Ристић. Ушавши у храм приметио је фреску цара на зиду. Посматрао ју је дуго, док су му сузе клизиле низ образе. По излази из храма пришао је Колесникову и тихо му рекао: „За Србе је цар био велики заштитник, а остаће увек највећи и најпоштованији светитељ.“ Осећање које је уметник имао док је сликао лик Светог цара, сада је осетио и генерал. Та икона је била прозор између нашег и небеског света из којег нас Свети цар посматра и помаже. Забележено је још много случајева када је Свети цар преко својих икона помагао болнима и невољнима.

Веза два света

Олга Романов

О сличном догађају приповеда руска списатељица Нина Васиљевна Карташова. Она је годинама имала тешке здравствене проблеме са плућима чија се упала непрестано враћала. Приком једне упале трудила се да остане што дуже на ногама, све док је једног дана није снага издала. То се десило на дан рођења Светог цара 19-ог маја. Муж јој је већ дуго био ван куће на пословном путу, а никога другог није било да јој помогне. Није могла да устане са болесничке постеље, чак ни када су јој звонили на улазна врата. Описујући своје тадашње стање рекла је: „Напало ме је нешто страшно, нешто што ме је вукло ка смрти. Слабила сам ментално и духовно. Осећала сам велике болове, дрхатала сам и веома се знојила. Нисам осећала потребу за храном, само сам била веома жедна.“ У таквом стању Нина је заспала. Када се пробудила осећала се знатно боље. У стан је ушло пролећно сунце, мирисали су јорговани а чула је цвркут птица. Полако долазећи себи приметила је нешто чудно. Уместо ћебетом била је покривена старинским војничким шињелом који је био украшен орловима. Преплашила се мислећи да је неко ушао у стан док је била у бунилу. Окренула се ка прозору и доживела нови шок. На столици је седела девојка необичне лепоте која је видеши да се Нина усправила почела да чита молитву. Она је тек касније схатила да је девојка читала акатист Светом Николају Мирликијском помињући њено име у молитви за оздрављење. У акценту ове девојке Нина је препознала акцент житеља Петербурга којим је говорила њена бака (слово ш је у говору житеља Петербурга ближе изговору руског слова щ-шч, прим. прев.)
Скупивши довољно снаге Нина упита девојчицу: „Ко си ти?“ Она одговори: „Зовем се Марија“. „А чији је ово старински шињел?“ Одговор доби убрзо: „Мога тате“. Погледавши у лице девојке приметила је велике сиве очи које су биле веома нежне. Њена хаљина је била једноставна, светло плаве боје. Свежа грана јоргована украшавала јој је косу.
„Дај ми нешто да попијем“, завапила је Нина. Марија је донела чашу млека. Следеће питање је било: „Јесам ли ја у делиријиму“, а најнеочекиванији одговор од девојке је био: „Достојевски је рекао да то није ни лудило ни безумље. Само понекад људи у ванредним и чудним околностима виде други свет.“ Донесено млеко је било топло и веома укусно. Марија је рекла Нини: „Данас ћеш заувек оздравити. Тата ми је то рекао. Данас му је рођендан, а прекосутра имендан. То је његов поклон за тебе.“
Нина је замолила девојку да јој прочита нешто забавно како би могла да се освести и схвати ситуацију. Марија је са великим жаром почела да прича о девојци која је имала чаробни кишобран и хаљину. По завршеној причи Марија је узела Нину за руку, одвела је пред Христову икону где су се заједно молиле.
Убрзо је опет заспала. По устајању била је у потпуности здрава, није је ништа болело, а била је препуна непознатог осећаја среће.
Схватила је да девојчице више нема и да је остала сама у соби. Једино што је остало је била свежа грана јоргована, коју никако није могла унети у стан јер готово седам дана није излазила из стана. Нинини пријатељи нису поверовали у ову причу и мислили су да је луда. Ипак и њих је поколебало изненадно Нино оздрављење, као и чињеница да више никада није боловала. Нина је била уверена да су речи Достојевског биле тачне: „Понекад људи у ванредним и чудним околностима виде други свет.“ И не само то, већ приликом оваквих виђења људи добијају вишеструку корист, ојачање вере у Бога, као и помоћ у тешким тренуцима.

Просветљење скептика

Ово чудо се догодило ветерану Великог отаџбинског рата (Други светски рат, прим. прев.) осамдесетседмогодишњем пуковнику у пензији Александру Михајловичу Витјагову. Он је цео живот провео у убеђењу да је цар Николај био веома лоша личност, а задојен званичном идеологијом није веровао у Бога. А на крају плакао је горко што је цео живот провео у незнању.
Пред крај живота је ослепео. Лекарска дијагноза је била уништење мрежњаче оба ока без икакве могућности за излечење. Навикнут да читавог живота буде ослоњен само на себе тешко је поднео што не може да брине о себи и што мора да има пратиоца. Сасвим случајно је једнога дана слушајући радио чуо за чудесну мироточиву икону Светога цара. Био је скептичан у вези ове вести, али је ипак са својим пратиоцем отишао у храм Свете Тројице у Москви где се тада налазила икона. Ушавши у храм прелепо појање православних монаха га је погодило. Присуствовао је читању молебна Светом цару. У храм је долазио из дана у дан. Деветога јуна улетео је у храм узвикујући да види. Могао је да самостално прелази улице, да чита, пише. Његовој срећи није било краја. Тако је цар дао исцељење ономе ко није веровао у његово светитељство и био уверен да је све најгоре речено о њему било истина.
Када спектици мењају своје мишљење, то није само обична промена, већ коренита промена животног образца. Њихова вера је велика, разлог за боље понашање у животу је огроман, а радост немерљива.

Испит времена

Огроман број чуда Светог цара Николаја и његове породице је забележен. Ми смо навели само нека од њих. То су добра, милостива чуда која укрепљују верујуће, спасавају људе од смрти, лече болесне, просвећују и враћају људима животну радост и срећу.
Мене запањује велики број православних који верују у вишедеценијску комунистичку пропаганду. Масовно испирање мозга које су комунисти вршили нажалост је дало плод. Они су оклеветали цара, а себи створили идола. Сећате ли се стихова: „Лењин и даље живи у нашим срцима, он је наше знамење, сила и оружје“. Колика је то била лаж, тек постајемо свесни. Лењин је био идол са стакленим ногама кога је сломио први јачи ветар промене.
Пропаганда против цара је настављена и у постсовјетско време. Из мора увреда и лажи ипак је испливао колосални лик Светога цара. Њега није испрљала пропагандна прљавштина. Напротив, он је изашао још чистији и већи.
Противници Русије и даље гаје свој сан о слому Русије. Понекад они нису ни потребни јер уништавамо сами себе. У таквим тренуцима једино у шта можемо да се поуздамо је милост Господња. Та нада је и оправдана, јер нам је велика помоћ Светог цара којим својим молитва помаже све оне који га поштују и воле.

МИХАИЛ ДМИТРУК
Превео са руског: Владимир Петровић

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Тема броја | Оставите коментар

Економске реформе цара Николаја

Одмах по доласку на престо руских царева Николај II је спровео низ озбиљних економских реформа. Први потез је био потпуни попис становништва 1897. године. Установљено је да у Русији живи 125 милиона људи, од којих 84 милиона говори руски језик. Писмено је било 21% у свим слојевима друштва, док је писменост код млађе популације била 34%.
У јануару исте године свестан неопходности реформе банкарског система, заједно са својом адмистрацијом цар Николај уводи златни стандард у оптицају рубље. Овај потез је изазвао велике контроверзе у првим данима пошто је довео до пада валуте, али је на дугорочном нивоу био веома позитиван.
Велика пажња је посвећена радничком питању. Цар је био упознат са чињеницом искориштавања радника од великих индустријалаца. Због тога се рад у фабрикама ограничава на максималних 11 сати, док је суботом и у претпразничним данима рад ограничен на 10 сати. Недељом и празницима је рад строго забрањен. У јуну 1897. донета је наредба о здравственој заштити радника. Свака фабрика која је имала више од 100 запослених морала је да обезбеди медицинску помоћ запосленим. Том уредбом је обухваћено преко 70% радника у Русији. У јуну 190о. године донет је закон којим се обештећују сви радници који су доживели тешке повреде на послу. Тим законом послодовац је морао тешко повређеном раднику да исплаћује пензију у износу од 50-60% плате које је имао. Године 1906. основани су синдикати који су штитили права радника, a 1912. је уведено обавезно осугурање радника у случају повреда или смрти.
Посебна пажња је посвећена и земљорадњи. Укинути су намети за пољске сељаке у западном делу Русије, који су били кажњени за устанак Пољака 1863. године. Указом од 12. јуна 1900. године укинута је казна прогонства непослушних у Сибир. Покренута је велика аграрна реформа која је названа Столипинова по тадашњем премијеру. Циљ је био да се повећа економичност пољопривредне производње тако што ће сељаци имати обједињене парцеле за производњу. Такође под повољним условима омогућено је да земљорадници откупе своју земљу. До Фебруарске револуције 20% сељака су били власници своје земље.
Руска економија убрзано почиње да се развија. Од 1885. до 1913. године стопа раста у пољопривреди је износила 2% док је у привреди стопа била 5%. Производња угља је у 1894. била 5 милиона тона, док је у 1913. била 24 милиона тона. Почиње прозводња нафте, а као стратешка места издвајају се Баку и Грозни.
Убрзано се развија и ифраструктура. На почетку цареве владавине годишње се гради 44 хиљаде километара пруге, а у 1913. изграђено је 70 хиљада километара пруга. По укупној дужини пруга Русија је у том тренутку прешла све европске земље, а раме уз раме је била са САД.
Године 1913. Русија је била прва у свету по производњи ражи, јечма и зоби, трећа у производњи пшенице, а четврта у извозу кромпира.
Постала је један од највећих извозника пољопривредних прозвода. У том тренутку две петине животних намирница у читавом свету је прозводила Русија.

Приредио: ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Тема броја | Оставите коментар

Како су пронађени остаци Романових

Године 1979. пензионисани полицајац Гелиј Рјабов и геолог Александар Авдонин у селу Коптјаки, Смердловске области нашли су посмртне остатке за које су мислили да припадају царској породици Романов који су погубљени од стране бољшевика 17. јула 1918. године. Године 1989. на званичном ископавању пронађено је девет скерлета.
23. августа 1991. године главни биро за судску експертизу министарства здравља Русије почео је идентификацију остатака, а у 1992. години придржили су им се стручњаци из истраживачког центра министарства унутрашњих послова Велике Британије.
У августу 1993. основана је нова комисија која је имала задатак да изврши испитањивање околности погибије цара Николаја и његове породице на целу са замеником премијера Јуријем Јаровим. Тиму су се приружили и генетичари из Велике Британије, као и стручњаци из генетичког института војске САД.
25. септембра 1995. године комисија је изнела резултате експертизе потврђујући да су то остаци цара Николаја, царице Александре, њихових кћерки Татјане, Олге и Анастасије, доктора Евгенија Боткина и троје слугу. Пошто нису пронађени остаци кнегиње Марије и царевића Алексеја, комисија је констатовала да су они највероватније уништени.
Рад чланова комисије није прихваћен у свим порама друштва. Руска црква није ни прихватила ни одбацила наводе комисије. У свом обраћању нацији у јуну 1998. године поводом осамдесет година од убиства Романових патријарх Алексеј није ни потврдио ни порекао аутентичност остатака Романових. 17. јула исте године остаци Романових су сахрањени у Петропавловском сабору. Церемонија похрањивања посмртних остатака обављена је уз све државне и црквене почасти.
Спекулације око аутентичности остатака су и даље настављене. Јапански научник Тацуо Нагаи је тврдио да су остаци лажни што је закључио после свог испитивања.
Коначна аутентичност посмртних остатака Романових је потврђена 2008. године. Током 2007. на путу поред Јекатеринбурга у другој гробници пронађени су остаци Алексеја и Марије. Овај налаз су потврдили 12 различитих организација и 22 специјалиста који су вршили истраживања. Крунски доказ је било слагање ДНК профила крви на кошуљи цара Николаја која се чува у музеју Ермитаж и остатака убијеног цара. Такође ДНК профил из остатака цара Николаја се слаже са узорком узетим од краљевских кућа Европе који су били у роду са Романовима.
Тиме је коначно доказано да су остаци Романових који почивају у Санкт Петербургу аутентични.

АЛЕКСАНДР КУКУЛЕВСКИЈ
Превео са руског: В. Петровић

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Тема броја | 1 коментар

Анатема бољшевика

Током октобра 1917. године бољшевици су са великим замахом почели са отимачином црквених здања, манастира и црква. У јануару 1918. консфикована је синодална штампарија, а 13. јануара је донет указ о одузимању Александро-Невске лавре. Истога дана одред бољшевика је извршио напад на лавру, приликом којег је усмрћен протојереј Петар Скипетров, а ухапшени су митрополит петербуршки Венијамин и викарни епископ Прокопије. Као одговор на овај чин патријарх Тихон је истога дана написао посланицу са анатемом бољшевика и позивом да се народ успротиви нападима бољшевика на храмове и убиствима свештеника. Патријархова посланица је одобрена сутрадан на седници помесног сабора РПЦ, која је била посвећена одбрани цркве. Епископи и свештеници су посланицу читали у храмовима молећи за помоћ у тешким тренуцима. Одговор бољшевика је стигао следећег дана у воду закона о одвојености цркве и државе. Овим актом црква је лишена правног субјективитета и целокупне имовине која је скупљана током векова постојања. Тиме је отворен пут ка прогону руске цркве који се једино може упоредити са прогоном Јевреја од стране нациста. Какве су последице анатеме видимо данас. У наставку доносимо текст посланице патријарха Тихона:

Покајте се безумници, и прекините ваше крваве масакре. Оно што чините није само зло дело, већ сатанско, због којег ћете бити кажњени огњем адским у будућем, а проклетством вас и вашег потомства у садашњем времену.
Влашћу даном од Бога забрањујем вам приступ Светим Христовим тајнама. Анатемишевам Вас који носите хришћанска имена и који припадате православљу од рођења. Заклињам и све Вас који сте верна чеда православне цркве Христове да са таквим изродима рода људског не ступате у било какав контакт.
Власт која је обећала да ће у Русију донети истину и правду, обесветила је слободу и поредак и отпочела незапамћено насиље над часнима, над Светом црквом Православном. Да ли постоји граница до које ће мучитељи ићи? Како прекинути напада ових људи од ђавола инспирисаних?
Позивам све верујуће и верне синове цркве да стану у одбрану и заштиту немоћне и угњетене своје мајке. Ако је потребно пострадати за одбрану цркве, многољубљена браћо моја позивам вас да то урадите и кажем вам да сам и ја спреман то учинити.
А ви, браћо архијереји и пастири не оклевајте ни један час у вашим духовним делима, са пламеном ревношћу позивајте своју верну духовну децу да устану у одбрану права њихове цркве. Не терајте их, већ им покажите својим примером и добром вољом како бити прави духовни борац. Ми смо дубоко уверени и поуздани у силу Господњу, као и да ће нечастиви бити посрамљени од крста Господњег јер је речено: „Саздаћу цркву моју коју ни врата Адова неће развалити.“

СВ. НОВОМУЧЕНИК ПАТРИЈАРХ РУСКИ ТИХОН
Превео са руског: В. П.

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Тема броја | Оставите коментар

О славној династији Романов

У циљу дубљег разумевања због чега је руски народ толико тешко страдао, како да се повинујемо пред Господом и како да задобијемо опроштај неопходно је споменути пре свега на каквим основама је израсло и како се временом развијало руско царство. То је била православна вера и самодржавље.
Милошћу Божијом Руси су изашли из мрака многобоштва што је радикално изменило наше претке.
Од кнеза Рјурика Русија под покровом Божијим креће узлазном путањом. Но са смрћу цара Фјодора Ивановича (народ га је звао Иван Звонар, био је ментално ограничен због чега је из сенке владао Борис Годунов, прим. прев.) сина цара Ивана Васиљевича Грозног који је био привржен православљу почиње тешки период у историји Русије.
Крај династије Рјуриковича доноси дане невоља и великих смутњи у Московској царевини но ипак Русија опстаје.
Отаџбина је у ужасном стању. Династичке борбе, преврти, међусобне заваде (мисли се на период борбе Бориса Годунова са бољарима, прим. прев.) су ознака тог доба. Но ипак Господ чува свету Русију. Свевидеће око Господње је увидевши тешку ситуацију повело Русију у нови период – самодржавну царевину која је довела земљу до највећег значаја међу државама тог доба.
Романови су у 13 веку били родоначелници седамнаест руских племићких породица. У првом колену они нису имали презимена, већ само надимке, који су потом замењени презименима добијеним од имена. Тек од четвртог колена добијају презиме Захарини-Јурјев. Од Романа Захарина-Јурјева породица почиње да носи име Романов. Роман (1503-1543) и његова супруга Уљана Фјодоровна (у монаштву Анастасија, умрла 1579) имали су петоро деце. Њихова прва кћерка Анастасија Романова је била супруга цара Ивана Грозног. Имали су и сина Никиту Романовича.
Први Романови на руском двору стекли су велику наклоност свих друштвених слојева, због доброг понашања и поштења. Од почетка династије Романови су имали мученичку судбину. Њихови непријатељи пре свега Борис Годунов решио је да од њих отме скиптар руске царевине.
Годунов угашени руски племићки род је по старим родословима татарског порекла. У 13 веку долазе на руски двор. Први познати Годунов се прекрстио и добио име Захарија. Служио је кнеза Ивана Даниловича Калита. Успон доживљавају на двору цара Ивана Грозног понајвише због Бориса Годунова. Користећи своју велику интелигенцију Борис Годунов не само да је успео да задржи свој положај него је и напредовао. Иван Грозни је на самрти именовао Бориса Годунова за једног од управитеља земљом пошто је његов син Фјодор био неспособан да влада.

Борис Годунов

По трагичној смрти царевића Димитрија (1591) и смрти цара Фјодора по дубоком убеђењу патријарха Јова да ће Борис Годунов бити најдостојнији престола и да ће завести мир и ред у земљи зимски сабор је одлучио да „нико сем Бориса Годунова не може да тражи престо“. После много убеђивања, па чак и претњи да ће бити искључен из цркве Борис пристаје да постане цар. Крунисан је 1. септембра 1598. године.
Током првих година његове владавине за њега су говорили да је: „Мирисни цвет, човек који је својом мудрошћу и снагом превазишао све савременике, онај који је учинио много за Русији, цар који је покушао да искорени корупцију, али није успео у томе до краја“.
О његовим манама савременици су рекли: „Од питомог човека у нападима беса је постајао чудовиште, које верује клеветама и који се у таквој злоби може упоредити са прошлим царевима. Због клевета злих многе добре људе је погубио због чега је изазвао бес многих. Због тога су и устали на њега и свргнули га са престола.“ (да би се правилно разумела ова епоха потребно је знати чињеницу да је Борис Годунов највероватније боловао од тешког облика параноје што је изазивало честе промене расположења, прим. прев.)
Од 1600. године царева параноја се увећава. Идуће године по лажној клевети цар Борис Годунов је наредио протеривање свих чланова династије Романов. Сви од младих до старих су разаслати по земљи. Неки су убијени, а већина је претрпела тешка злостављања. Најстарији од браће Романов Фјодор Никитич је послат у Синајски манастир где се замонашио и добио име Филип, а његова жена је исто тако замонашена под под именом Марта. Будући цар Михаил (син Фјодора Никитича, прим. прев.) је у шестој години послат у манастир. Одвојен од родитеља живео је у веома суровим условима, често не имајући ни одећу.
Брат Фјодора Никитича бољар Александар је послат у једно село код Свето Кирило-Белојезерског манастира где је и убијен. Из лозе Романов мученичку смрт су доживели и враћа Василије и Иван. По том обрасцу и даљи сродници Романових су уморени.
Прогон невиних људи може се довести у вези са многогрешним стањем Руса у том периоду. Али после свих прогона и катастрофа долази до коначног решења и довођења новога цара на престо. Велики патријарх Гермоген је предвидео да ће руском земљом владати Михаил Фјодорович Романов. Веома је поучан и значајан овај догађај за будућност руског народа по древним руским летописима.
„О том дану многи у Русији говоре бучно и са великим сузама“. 7 фебруара 1613. године је сазван велики земаљски сабор најбољих и најпаметних људи сабраних из целе Русије који су изабрали за цара шеснаестогодишњег Михаила Фјодоровича Романова. Познати историчар и истраживач је о овоме рекао: „Само деловањем Светога Духа може се објаснити толико једнодушна одлука сабора племића који су међу собом били најгори непријатељи“.

Цар Михаил Фјодорович

21. фебруара 1613. године у недељу православља сви свештенослужитељи, чланови Сабора, бољари, племићи, прост народ, деца, па чак и одојчад су се окупили у Успењском сабору Кремља да се помоле Богу „да од њих одврати праведни свој гнев, са милошћу погледа народ и да им подари цара праведног и Светог, благочестивог и Христољубивог, који ће их водити из генерације у генерацију.“ Сви су обећали „да ће му служити верно против свих издајника и непријатеља, као и да ће се до смрти борити за крст часни.“
Тог дана је млади Михаил проглашен за цара, великог кнеза московског и самодржца руског. У свим храмовима престонице служени су молебни за здравље новог владара. Под звоњавом са цркава дата је свенародна заклетва цару.
Милошћу Божијом дошао је крај смутњама и крвавим обрачунима око мењања владара. Коначно је изабран цар који је имао подршку целог народа. Ипак будући цар је морао да прихвати ту дужност. Делегација је упућена у Ипатијевски манастир где разговорају са Михаилом и његовом мајком монахињом Мартом. По сачуваним успоменама чланова делегације Михаил је одбио титулу цара, а и његова мајка Марта се успротивила томе не давши благослов. Делегација је убеђивала Михаила следећим речима: „Сабор вас је изабрао под патронатом Светога Духа, не по нашем нахођењу већ по жељи Божијој која је изражена у једномислију хришћанина из Москве и свих крајева Русије.“
Три пута је архиепископ Теодорит молио Михаила да постане цар. Један историчар је записао: „Све је пало ногама пред Михаилом и жене и мушкарци и деца“. Монахиња Марта је пала пред Теодорском иконом Пресвете Богородице (која је по црквеном предању као и Владимирска икона насликана од стране Светог Луке) и завапила: „Нека буде воља Твоја, Владичице. У твоје руке предајем сина мојега. Упути га на прави пут за добробит православља и отаџбине.“
Одмах по доласку у Москву Михаил Фјодорович је отишао у Успенски сабор где се поклонио руским светињама. По одслуженом молебну, млади цар се обливен сузама помолио Господу да му пружи подршку у предстојећем тешком послу.
11. јула уз велико славље Божији изабраник је крунисан на трон Руског царства. Православну Русији измучену и страдалну поново је уздигао самодржавни цар. Цар по Божијој вољи добро је усвојио поуку: „Куда од ходи, Бог га усмерава“ (Приче 21, 1)
Новоизабрани цар је положио заклетву и потписао повељу о постављењу. Наши преци су саставивши повељу послушали вољу народа да у овој и у свим будућим генерацијама верно служе царској династији Романов. „И ко устане против овог саборног постављања-био он цар, патријарх или било који човек да је проклет и у овом и у будућем времену, да никада нема благослов и нека буде одлучен од Свете Тројице.“
Дано обећање је дато заувек и ниједан други Сабор и ни под којимоколностима не може укинути одредбе ове повеље. Од цара Михаила његова титула постаје наследна у руском народу.
Млади цар Михаило и поред многобројних искушења и проблема је био веома нежан, добро васпитан и интелигентан, радознао. Заиста је био постављен од Бога. Свевишњи га је поставио на ово веома тешко и значајно место да би царство извео из олује и уздигнуо Русију. Он је био православни цар, дубоко предан предању цркве и њеном наслеђу. Његовим доласком на престо укрепљена је Русија и спасена од погибије. А шта је то спасло Русију? Јака вера у Бога, пламена љубав према православној цркви и преданост и верност руском самодржцу изабраном од Бога. То је главно упориште Русије које је спасавало и у будућим временима.
Славна династија Романових је владала преко триста година, дарујући на славу Русије, а на страх непријатеља највеће цареве: „ћутљивог“ Алексеја који је сјединио малу Русију са великом (Московском), Петра Великог који је Русији отворио прозор ка Европи, Катарину Велику која је Русију сјединила са Црним морим и вратила јој западну Русију, благословеног Александра који је говорио дванаест језика који је Русији донео Пољску и Финску, мудрог Николаја I, Александара Ослободиоца… И на крају обновитеља земље руске Николаја II који је у себи садржао све врлине претходника.
Николај II је ојачао националну валуту, подигао извоз, градио железницу и подарио земљи парламент. А оклеветан је да је диктатор, он који је био демократски ослоботељ. Био је јединствени човек у Русији који никада није мислио на себе и своју корист, већ само на интересе народа.
Историја неће заборавити да је помазаника кога је измолио руски народ, истог предао непријатељу који га је погубио прекршивши Господњу заповест: „Не дирајте у помазанике моје“ (Псалам 104, 15). Исто тако историја нас опомиње на период после пада монархије и самодржавља у којем је убијено преко десет милиона људи.
Године 1942. епископ Натанаил (Лавов) пише: „Наш народ је учинио тежак двојни грех: збацио је цара помазаника Божијег, и то само због чињеница да је био у потпуности праведан, да је бескомпромисно вратио свој царски дуг и служио правди Божијој. Народ није хтео да са царом има овакакав подвиг, одрекао се крста и приволео се најнижим земаљским поривима. Борили су се за привидне политичке вредности, сањали да ће освојити тако читав свет, несвесни да ће њихове грешке бити наплаћене тешким мукама. Они су желели политичку важност, они су желели своју земљу и да виде свет. Њихова земља је отета до последњег педља, а свет нису видели још много, много година.“

По материјалу из књиге: ЦАРСКА ПОРОДИЦА
Превео са руског: В. П.

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Тема броја | Оставите коментар

Ми смо криви

Прошли су још једни избори. По оној народној сјахао Курта, а узјахао Мурта. Приче о обећаном рају, срећи, богаташима који једва чекају да нас оките новчаницама завршене су. Све се полако враћа у нормалу. Народни трибуни забринути за нашу судбину одмориће се од напорног рада за свенародни бољитак на скромним летовањима на Девичанским и осталим егзотичним острвима.
Народ к’о народ! Једни ће да бране своје идоле, други ће да их куде и тако у круг. Забринути аналитичари и остала багра и даље ће се водити по најбитнијој одредби најстаријег заната: ко да више. И ко нам је крив? Нико други него ми сами!
Дакле, да будем јасан на самоме почетку. Сматрам да смо ми најкривљи за своју несрећу. Исто тако кривим комунизам-социјализам-самоуправљање, или шта-већ, под којим смо били. Комунизам који у својим основама има веома привлачне елементе социјалног учења лако добија своје симпатизере. Стога тешко могу да кривим наивне и обесправљене који су приступили овом покрету. Историја је показала да су управо такви идеалисти први напуштали комунизам и постајали његови највећи непријатељи.
Основна грешка и најтежи грех комуниста је сејање лажне науке да смо сви ми исти и једнаки. Нисмо и никада нећемо бити!
Разликују се паметан и глуп, богат и сиромашан, добар или лош. Семе зла које је посејао комунизам пао је на добро тле. Кад смо већ сви једнаки зашто би се било ко трудио да постане успешнији, бољи, паметнији?! Добили смо друштво медиокритета које је неспремно за било какве промене.
Комунизам је пао пре двадесет година. Чак су и најтврдокорније комуњаре промениле дрес и постале заступници новог система. Међутим наш народ као да још увек није схватио да рај на земљи не постоји, да хлеб не пада са неба и да држава нема чаробни штапић којим ће све проблеме решити.
Често се питам због чега смо допустили да најгори буду изнад нас? Да нас прате, прогоне, одређују шта ћемо да једемо, шта ћемо да пишемо, како да живимо? Због чега смо дозволили да нас уче глупљи од нас?
Како је дошло до тога да нам о љубави говоре бедници препуни мржње и злобе? Због чега верујемо митовима, лажима и преварима?
Како нам се живот претворио у непрекидни круг досаде, незнања и глупости? И опет питам ко је за све то крив? Нико други него ми!
А да је могуће другачије живети показују нам примери из целога света. Рецепти који се тамо примењују дијаметрално су супротни од наших. Тамо су редови испред позоришта а не испред сплавова, у аутобусима се читају књиге а не прислушкују туђи разговори. На власт долазе они који знају да ураде посао, а не они који причају лепе бајке. Историја се код њих поштује каква год била и колико год им се не допадала. Исто тако раздвојено је жито од кукуља, мит од истине, лоше од доброг. Тамо паметни заповедају, а глупи слушају.
Али шта ће нам то све то? Нама је лепо и у нашем блату. У њему бар можемо да се каљамо и радимо шта нам је воља. Навикли смо ми на лоше, што би нам нешто добро то сад кварило. Јер лепо је рекао Његош: „Пучина (народ) је стока једна грдна“.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Колумна | Оставите коментар

Друштвена критика – Српско школство

Ко је уништио српску просвету?

Да је образовање у Србији спало на најниже гране јасно је свима. Питање је било само докле ће тај пад да иде. Одговор смо добили на овогодишњој малој матури. По први пут у историји човечанства по званичној наредби нашег министарства просвете ученицима је дозвољено да мешају мала и велика слова и да комбинују латиницу и ћирилицу. Ево малог примера како би по нашим просветним генијима изгледао српски правопис: „Goрсki vijeнац je naписао петар petrović његош.“ До пре неку годину овакву вест би једино могао да напише добар сатиричар или лош научно-фантастични писац. Данас је горка стварност.
Да ствар буде још гора надлежни министар заједно са сарадницима је оценио да је ова добар корак. О квалитету уџбеника из којих деца стичу знање излишно је говорити. Подаци и методологија су застарели, што илуструје чињеница да је недавно у уџбенику математике пронађено преко 300 кардиналних грешака.
Реформа високог школства је урађена траљаво, бахато и безобразно. Прва грешка је била увођење Болоњског система који је потпуно неспојив са нашим менталним склопом. Циљ „Болоње“ је стварање медиокритета, јер више није битно колико знате, већ колико сте активни на предавањима. Да ствар буде још гора „Болоња“ није ни спроведена до краја, па се не зна по ком систему факултету фукционишу ни куда све то води.
Уместо нове генерације која би препородила и унапредила нашу земљу добићемо медиокритете и необразоване младе. Коме је то потребно?!

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Мудрости

Сваки необразован човек је сопствена карикатура. (Фридрих Шлегел)

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Друштво | Оставите коментар

Молитва за моју браћу (1)

1.
Господе Боже мој, радујући се Твом Васкрсењу, хвалим Те и певам Твојој неисказаној слави и Твом безмерном величанству. Благодарим Ти што си ми Твојом добротом дао да постојим и удостојио ме да будем учесник Твојих спасоносних добара. Ти си ме непрекидно избављао од несрећа које су ми претиле од мојих невидљивих и видљивих непријатеља. Благодарим Ти што си ме удаљавао од каљуге у коју сам могао да упаднем – јер с тим жигом вечне срамоте не бих смео да изађем пред лице Твоје, Господе, и лице народа којем припадам.
Благодарим Ти што си ме сиромаштву препустио и тако изједначио са већином – куда бих од данашње и сутрашње срамоте да сам стекао земаљско благо у доба владавине безбожника! Обогатили су се у овој земљи само они који су окренули леђа Теби, Господе, и роду своме! Они из својих раскошних вила и са богатих трпеза не виде сопствену народну несрећу.
Исповедам Ти се да сам се неизбројиво пута оглушао о своју савест, нарушавао Твоје свете заповести и био неблагодаран за толика добра која си ми учинио. У муци и очајању, гледајући призоре ужаса, питао сам Тебе, Господе: како можеш мирно да гледаш у оволику несрећу на земљи – народ српски, Господе, распет је на Твој крст и носи га ка Твојој Голготи.
Али, милостиви Боже мој, нека ова неблагодареност не буде већа од Твоје доброте. Погледај, Господе, сузе рода мог, сагледај и патње његове, саслушај и молитву његову и помози му, дај му оно што му је потребно за спасење, управи његов живот ка вечним вредностима како би и он, овако мален а непокоран пред пред земаљским силницима, славио пресвето име Твоје.
2.
И још Те молим, Господе, да браћи мојој, расутој по свету, подариш снагу како би лакше савладали толике патње и искушења и како би учврстили своју веру у Тебе, Господе, и сачували своје достојанство. Окрени лице своје, Господе, оснажи нас и надахни нас истином и снагом да вечно трајемо. Нема земље на свету коју нисмо потрусили својим костима и нема мора које нисмо залили својим сузама. Погледај гробља наша по свету, Господе – највећа су; услиши молитве живих да се дому своме и отачаству врате, да мајци и оцу прекаде гробове и да славске свеће упале на свом огњишту. Даруј му, Господе, слободу за којом чезне као што се чезне за хлебом насушним.
Нису се они расули по белом свету у трагању за лагодним животом – бежали су од маља и ножа безумника који су кидисали на главе њихове, и нејач њихову: да затру кућни праг и угасе им име Србиново.
3.
Милост за своју браћи иштем, Господе. За оне из Книнске крајне, из Славоније и Барање, из Босне и Херцеговине – Светог Саве дедовине – које непријатељи српског рода прогнаше са прадедовских огњишта и који су још у колективном смештају, у тужој одећи и са тужим комадом хлеба у рукама. Мислили су да им је Србија само мајка, њој су пружали руке кроз векове свог постојања, надали се да ће их заштитити од прогона и покоља, не слутећи да она, Србија, уме да буде и зла маћеха, да уме да постави рампе како би зауставила пролаз избеглица у Србију. Баш као што је зауставила продор српских избеглица с Косова и Метохије у центар Београда.
Да грађани не виде трагедију српског народа под комунистичком владавином.
Народ је знао да су српски комунисти отели Високе Дечане и ту светињу претворили у Политичку школу, дајући јој име Јосипа Броза! Срби су знали да су српски и шиптарски комунисти срушили православни храм у Ђаковици и на темељима тог храма, тамо где је био олтар подигли јавни клозет! Ни света Грачаница није поштеђена – све монашке келије биле су претворене и затворске ћелије у којима је ломљена кичма оним Србима који за братственике нису могли да прихвате дојучерашње фашисте и балисте.
Још нико није објавио чији су зулуми били већи: балиста или српских комуниста!
4.
Молим Ти се, Господе, да не дозволиш ово отимање српских земаља. Отимају нам најлепши драгуљ који се зове Косово и Метохија. Они кажу: парче земље! Није за нас Косово равница. Није ни долина, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице, нису ни богати рудници, Косово је душа Србинова, крв његова, рана незацељена, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете, са сваком капи млека из мајчиних груди примило и свету причест и свети завет: мржња на ропство и спремност умирања за слободу.
Милост за своју браћу иштем, Господе, за осмех ове деце у крилу забринутости мајки, за њихове очеве који с крстом у руци стоје на овим барикадама и молитвом бране парче слободе. Њихови далеки преци бранили су своју земљу и своју слободу огњем и мачем, потомци на барикадама, уз вијорење српских тробојки, крстом и молитвом бране своје домове и плаветнило неба…
Милост за своју браћу у разбраћеној Црној Гори иштем, Господе, за оне свештенике које изгоне зато што неће да буду “монтенегрини”, зато што не признају некакву црногорску цркву, за коју историја Црне Горе не зна, и зато што се чуде некаквом црногорском језику и превођењу владара и песника Његоша са српског на црногорски језик! Владајућа структура Црне Горе толико се отуђила од Србије да исказује нетрпељивост и мржњу. Црна Гора је признала шиптарску државу на Косову и Метохији иако зна да је Метохија листом била насељена људима из црногорских кршева. Није без велике нужде и јаких разлога Митрополит Амфилохије Радовић јавно отпослао ову поруку: “Црногорци, гори сте тирани од комуниста! ”
Само ти, Господе, можеш да им “ућераш памет у главу!”
Ти, Господе, најбоље знаш да неће бити спокоја на Косову и Метохији. Неће га бити ни за Србе, нити за Шиптаре. Срби знају да им је земља отета, Шиптари знају да су на отетој земљи. Доћи ће време у којем ће свако узети оно што је његово.
5.
Милост за своју браћу иштем, Господе! И за оног веселника који пре неки дан рече да смо ми Срби једини народ на свету који слави свој пораз на Косову! Врати му бар мало памети, Господе! Он мисли на Косовски бој пре 623 године. Не славимо ми наш пораз на Косову, ми славимо НЕПОКЛЕК пред освајачком силом! Ми славимо одбрану отаџбине! Као што славимо одбрану Београда и легендарног мајора Гавриловића, као што славимо Церску битку и војводу Степановића, као што славимо Колубарску битку и војводу Мишића.
Могао је кнез Лазар да не изађе на мегдан, могао је да пољуби скуте султану Мурату и насилницима отвори све капије за улазак у Србију, могао је да му преда кључеве своје престонице. Тако би и честити кнез и браниоци отачаства сачували своје животе и своје земаљско благо али би заувек угасили чежњу Србинову за слободом.

Наставак у следећем броју

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Друштво | Оставите коментар

Гајење биља на природан начин (8)

Добра искуства са високим лејама

Захваљујући повећаној обрадивој површине и загревању земље из средине, одрвенели биљни отпаци претварају се у хумус, количине приноса, њихов квалитет и отпорност су неупоредиво већи него на ниским лејама. Зато многи био-баштовани после прве високе леје одлучују да направе још коју, чиме знатно повећавају приносе на малом простору. За средњи део користе остатке дрвета са пиљевином уместо баштенских отпадака, а уместо лишћа узимају суву траву или сламу. У току распадања тог материјала у унутрашњости леје развија се топлота.
На високој леји сеју се и саде мешовите културе. Као пример колико разних врста поврћа може за годину дана да се одгаји на 5 метара дугачкој високој леји, искључиво уз помоћ природних средстава, најбоље показују белешке једног успешног и задовољног био-вртлара:
Успео је да одгаји око 100 главица салате, 25 главица зимског радича, 25 келераба, много першуна, 250 великих шаргарепи, 20 белих роткви, 120 црвених ротквица; на 8 садница израсло је око 100 кг парадајза, а у јесен је са леје добио још 28 главица салате, 10 главица кеља, 10 главица купуса, 30 келераба, 20 црних роткви, 15 крупних празилука и 15 великих главица салате.
Како искуства показују, топлота је у високој леји највећа прве године, а затим постепено опада, док је слој хумуса све дебљи. После пет или шест година тај слој је висок 30 цм. Наравно, биљкама треба код сађења редовно додавати компост око корена, да се приноси не би смањили.
У пролеће може да се почне са гајењем мешовитих култура на високој леји. У овалним редовима треба засејати прву салату, између ње ротквице, затим ред спанаћа, затим засадити саднице келерабе и карфиола, салате у главицама. На врху леје треба средином маја засадити парадајз, а између њега босиљак и краставце. Чим се место испразни, одмах га треба попунити новом врстом поврћа, поштујући утврђена правила. И ниски пасуљ, купус за зиму и прокељ могу веома добро да успевају на високој леји.
Приликом сађења треба водити рачуна о томе да веће биљке могу да отежавају и ометају заливање и брање ситнијег поврћа. Зато треба биљке које расту у висину садити на горњем делу леје, а ниже са стране и доле.

Предности високе леје у односу на обичне су, дакле, следеће:
•Земља је у средини и на косој површини леје топлија и омогућава ранији почетак пролећне сетве и садења.
•Површина је повећана и тиме су омогућени већи приноси, нарочито првих неколико година преласка са конвенционалног на биолошки начин гајења поврћа.
•Хумус се на оваквој леји брже производи, земља је растреситија и зато се корење биљака брже и боље развија.
•Висока леја даје првокласне биолошке плодове.
•Рад је знатно олакшан јер човцк више не мора толико да се сагиње.
Једини недостатак овог начина обрађивања земље јесте да се земља на високој леји брже суши и зато је преко лета треба више заливати. Неки то решавају полагањем црне пластичне фолије. У сваком случају, земља мора да буде стално покривена, као и на другим лејама. У случају да воде за заливање нема у близини најбоље су леје ограђене старим даскама, иза којих земља остаје влажна.
За заливање високе леје важи исто што и за поврће у целини: најбоља је мало загрејана кишница, а највише треба заливати земљу око биљака. Ређе, али тада темељније молчовање (настирање, покривање, мулчирање) замљишта са сламом, сеном, сувим лишћем, компостом, црном фолијом или малч папиром има за циљ спречавање развоја корова, побољшање услова гајења (уштеда 30 одсто воде), мања су температурална колебања земљишта и због тога бољи рад микроорганизама и већа плодност земљишта. Земљиште се штити од ерозије, а при коришћењу органског материјала он се постепено минерализује и побољшава плодност земљишта;

Заливање поврћа

У врту треба за заливање, ако је икако могуће, обезбедити кишницу. У сваком случају, за заливање биљака препоручује се вода која стоји у великом суду, бурету или цистерни, да би је топао ваздух загревао. Вода за заливање мора увек да буде устајала. Биолошком врту је за заливање потребно мање воде јер његово покривено хумусно тло задржава влагу, а такво стање биљкама више прија него обе друге крајности, суша и потпуно мокра земља. Ако дуго нема падавина и ваздух је сув, треба водити рачуна о различитим потребама биљака за влагом. Оне зависе од врсте, фазе развоја, па и од њихове првобитне домовине. Пасуљу је осим сунчаног положаја потребна и стално влажна земља, као и парадајзу, краставцима, тиквицама.
Важан је и састав тла. Биљке на песковитој земљи траже више воде него биљке на глиновитој и хумусној. Када у ваздуху има много влаге, биљке треба мање заливати.
За правилно заливање, дакле, не постоји јединствено, општеважеће правило. Свако мора за себе да открије колико воде је његовим лејама потребно.
Ипак, познато је старо баштованско правило: растресање земље корисније је од заливања.
Оно је резултат сазнања да се вода кроз капиларни систем у земљи подиже на површину, где затим на топлоти и ветру испарава.
Растресањем се површина земље влажи, а истовремено прекидају канали којима влага излази. И тако се растресањем земља штити од губитка влаге у доњим, влажним слојевјма, где су корени биљака. Тако се тло између поврћа и испод дрвећа, рибизла, малина и другог стално покрива, горњи слојеви се ни лети неће исушити. Свакодневно заливање се не препоручује. Честим, површинским заливањем овлажи се само горњи, танак слој земље. Последица је да такве биљке развијају првенствено површинско корење (јер не морају да иду у потрагу за влагом у дубину). Ако због неког разлога прекине такво заливање, биљке ће одмах пропасти, зато је боље заливати сваких неколико дана, али изобилно, како би и дубљи слојеви око корена добили довољно влаге.
Биљке које су пореклом из топлих крајева: парадајз, боранија, краставац, тиквице, целер и друге, биће захвалне ако им корен добија стално довољно влаге. Зато им не треба прскати стабљике и листове. На такво заливање оне лоше реагују, а на мокрим листовима могу да се појаве рђа и плесан. Код њих се залива само земља изнад корена.
Салате и радич, напротив, воле прскање по листовима. Салата у главицама ће пре развити лишће и главице ако се лети освежава хладним »тушем«.
Лети не треба заливати ујутру док је на биљкама још роса. Роса биљке изузетно освежава и делује боље од иједне друге влаге.

Наставак у следећем броју

Монахиња АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Друштво | Оставите коментар

Да нам причешће не буде на суд или осуду

Ко хоће да приступи Причешћу ван ова четири уобичајена поста, да пости седам дана пре тога, пребивајући у црквеној и домаћој молитви, и да се припреме за подробно исповедање грехова својих. Који су у браку, да се у те дане свакако уздржавају од супружанских веза. Пред осми дан, да пред свештеником исповеде све своје грехе, и од вечери ништа да не окушају: ко не може због детињег доба, болести или престарелости, нека поједе нешто мало, и од поноћи сви да се уздрже, пребивајући у молитвама, метанијама и духовним размишљањима, по својој моћи се припремајући.
Свети су људи одредили колико мора да се пости за причест. Нико не сме да брља; нико не сме да прекраћује то. Јер кад прекратиш данас, ти ћеш и сутра, и прекосутра. Зато је метар; зато је сат; зато је сунце; у исто време излази и залази. Права мера, право време. Тако су и Свети Оци одредили за причест потпун пост, без зејтина. Некад људи нису јели семенке од дулека; неко је чепутао оно сунцокретово семе, ал` кад је хтео да се причести, нико није чепутао сунцокретово семе, а камоли орас… И ти слушаш и мислиш како је то баш тако? И слушаш како те неко разрешио да не постиш и суботу и недељу кад хоћеш да се причестиш. Побогу и забога! Како може да се сједињење са Богом поравња са суботом и недељом? Ти хоћеш да се сјединиш са Богом кроз причест: „ Ко једе Тело Моје…“ То је Тело Божије и Крв; ти имаш да се спремаш без обзира да ли је субота или недеља, јер је то захватила и субота и недеља. Ако се субота и недеља не пости у обично време, данима преко године, али кад хоћеш да се причестиш, онда је то за тебе посно, и субота и недеља. Ако се субота и недеља не пости у обично време, данима преко године, али кад хоћеш да се причестиш, онда је то за тебе посно, и субота и недеља…Тако се пости и Божић и Васкрс ако човек хоће да се причести, а камоли недеља.
Они попови и теолози што кажу, да човек може да се причести, а да не сме у суботу и недељу да пости, ако га то закачиње тих дана, које треба да пости, тај број дана- не знају они ништа. Они не знају ни до носа, нису они никакве учитеље имали; то су шарлатани – не знају они ништа. Погледајте њихово служење: то је једно ништа то ти је њихово служење.
Немој да се причешћујете са три дана поста. Никада са три дана! То никада није такав јавашлук био, као данас. Да овакав свет, овако неваљао свет, недисциплинован, без побожности, тако раскошан и непристојан, да се причешћује са три дана поста; и то на зејтину!
Па то је против… Па то је, то је против памети, то је начисто шашаво. Шта још хоћемо ми да радимо, да ни мало не постимо? На шта личимо? Какав је то Причест ако ја ни мало не постим? Да л` ће он мени да помогне, кад ја тако се спремам за Причест? Мора то добро да знате: сваки човек прво себе упропасти, па другог.
Пијандура никад неће да буде строг према пијаници; неморалан неће никад да буде строг према неморалном. Неће да буде ни лажов строг према лажову. Исто и непобожан неће да буде строг према непобожном. Само ће исправни и побожни људи да захтевају дисциплину. И у Цркви, поставили су Свети Оци закон, дисциплину, за озбиљно спремање за Причест, а не како му драго. Ми смо нечисти, и тело наше, и душа наша је нечиста, па како да се причушћујемо без припреме? Господ улази у нашу душу, а она сва прљава. И кад постимо нисмо достојни – а камоли без припреме. Знамање последњих времена да се `лади однос према Причешћу, да то постаје обична ствар. Тако је почело – неки су рекли да нафора није ништа, да може да се једе пре нафоре, а сад се иде тако да се и Причешће на то сведе. Не дај Боже да постанемо к`o католици!
Католици немају Причест. И протестанти, они немају Причест; могу и да не посте, могу и да се не причешћују. Или се причешћивали, или се не причешћивали, они немају везе са Христом; и са правом вером. А ми, који примамо Бога у себе и сједињујемо се са Богом, морамо да постимо онако како су свети људи прописали: недеља дана без зејтина. Немој мени нико да дође другачије.
Рани хришћани су живели светим животом, па су се чешће причешћивали. А данашњи човек је у Цркви по милости Божјој, и мора да се пази да не мисли о себи више него што јесте. Рана Црква је строго држала дисциплину – за блуд и прељубу од Причешћа је одлучивала по 10-15 година, а за абортус по двадесет. Кад би се тога данас држали, ко би се причестио?
Кад вам кажу: „Треба дете да се причешћује; чим може да сиса, може да се причести.“ Где му стављаш Причест? Па где му меташ Причест? Је л` му меташ на усницу? Је л` му меташ на језик? Хоће л` оно тај Причест да прогуне? Хоће л` да остане тај Причест у устима? Ако је то најмање Причешћа, оно остаје у балицама; дете балице не прогуне, па што се правите шашави? Оно и балице пљује, њему мајка стално чисти, брише уста, а ти си му дао Причест.
Ко је крив за то? Је л` криво дете? Што је оно криво? А родитељи, они јесу донекле криви, а највише поп. Тај који препоручује. Докле дете не може да једе, и не једе, и не рани га мајка- не може да се причести.
Пост је некада био, није се нико бојао да ће се разболети од поста, да л` су то деца мала престала да доје, само престала, учвршћују се са маторима у пост. Пече им се кромпир. Прави им се сладак пиринач. Даје им се чорбица од пасуља, или попарица или качамак. Све се то радило и нико се није бојао болести. Зато што су били здрави, уздали се у Бога.
Ја сам се данас причестио зато што сам служио, а да нисам служио не бих могао да се причестим; ни свештеник не може да се причести ако не служи. Морао би да пости седмицу, па онда да се причести, а не само да се причести а да није служио. Јер сама служба чини скуп, чини сабор Апостола и Господа. Сам тај скуп он је везан за самога Бога и за Апостоле, за оно време, за онај догађај. И свештеници само који служе, они могу и да се причесте.
Данашњи Срби све више личе на безбожне људе са запада. Западни свет – то је свет пун безакоња; источни свет- то су све мухамеданци, као идолопоклоници; немају човечије дужности и осећања, моралност…
Бог је дао православни свет, и ради православнога света држи се кугла земаљска. Кад буде нестало православног света, да живи православно, свет ће да нестане.
Јер то мора тако да буде. Је л` да се одрже Хрвати и да се одрже Ватиканци, који су убијали народ будацима, и дете у колевци!? Је л` то побожност? Каква то побожност и каква то вера? Каква је то мухамеданска вера , кад они узимају два брата две рођене сестре? Какав је то брак кад он има десет жена, и кој зна каква су му и ко су та деца, та, између себе, шта су они од сто жена, каква браћа, какве сестре? То се види, по здравом разуму, да то није свети закон, да то није света праведна вера.

СХИ-ИГУМАН САВА (1924-2004) из манастира Вазнесење

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Духовност | Оставите коментар

О посту

Пост је потребан човеку, јер се уз помоћ њега ослобађа власти материје над собом, и усваја духовни закон да не живи човек само о хлебу и води, него о свакој речи Господњој; и да човеков живот не зависи од молекула хране, него од силе Божије.
Оног дана када је пост, као и у току свих великих Постова, на све вернике Цркве Православне који посте силази додатна сила од Бога, која им даје снаге да издрже дуготрајно уздржање од мрсне хране, као и добру вољу да отпоштују тај Благослов Божији, као и веру да могу да издрже тај подвиг, и да је он на њихово спасење, а не просто као каква дисциплина или војничка одредба.
Када човек пости, ум постаје лак, није поспан, није лењ. Чула се изоштре, мисли су бритке, Дух Свети лакше дише у таквој особи. Човек има већу вољу за све, лакши је духовно. Лакше се одбрани и од мисли. Лакше му је да стражи. Као војник који пажљиво ослушкује.
Човек који живи у уздржању лакше контролише своје мисли и своју вољу, јер стално стражи. Пажња је јако битна. Душа постаје лаганија, прозрачнија, и лакше узлеће на Небо, лакше се узноси ка Вечном животу, лакше вапије. Ко није везан ни за шта земаљско он може лако да се духовно пренесе у удаљена пространства, у друге душе, да их види и чује, као што могу прозорљиви људи.
Душа је у материјалном телу као у окову, и она се постом и уздржањем сабира у своје духовне силе. Одвезавши се од материјалног покоја и утехе, она се целовито окреће свом првобитном стању јединства са Богом, када није постојала материјална преграда смртности између Бога и човека, него је човек живео у Рају у пуној заједници са Богом, у духовном телу, које није било смртно, и које није вукло ка материји.
Са падом у Рају, са падом у непослушност Богу, жеља за знањем мимо Бога, и жеља за наслађивањем материјалним уместо узвишеног и достојанственог целомудрија у Богу, и наслађивања обитавањем у Богу, довела је до тога да је човек себе ограничио материјом, да не може јасним и бистрим оком да созерцава небески свет, нити су му друге душе прозрачне да их потпуно и истинито сагледава, нити му је знање потпуно истинито и свеобухватно и вечно.
Пост враћа човека од покоја у материји ка Богу. Враћа му ону лакоћу духа и бистрину ума која опитно доживљава да је много дубљи мир, много веће знање и много слађе духовно целомудрено, благодатно испуњење човека силом Божијом, него било каква посластица, било каква почаст,било каква материјална лепота. Никада физички лепа особа, а духовно мртва, не може да буде онако лепа као неко ко је преиспуњен благодаћу, јер је у благодати присутан Сам Прволик, Сама Лепота.
Никада наше разумско знање не може бити веће, ни истинитије, ни дубље, од благодатног знања и мудрости, који се добијају када човек стекне Ум Христов, када се човек смири умом као прах, и сабере духовно своје силе у језгро живота, и онда му Господ подари Свој дубоки мир и знање.
Наш разум, када је без благодати, без вере у Бога, он је разуђен у хиљаде мисли, ставова, сумњи, покушаја да допре до истине. Он је у мраку, не види јасно суштину. Када је у Богу, и испуњен Светлошћу Божијом, он без икаквог разумског мишљења благодатно поима, созерцава суштину ствари, догађаја, људи, а при томе остаје у дубоком смирењу, свестан да то није његова моћ и сила него Божија.
Када човек после оне велике благодатне силе поста окуси од мрсне хране, он постаје тромији, тежи, лењи, поспанији, почиње њиме више да влада закон материје него духовни закон. Молитва теже иде, ревност ослаби, а човек може и сам да осети колико је дубљу радост доживљавао и веће духовно испуњење свог живота и своје личности када се наслађивао духовном храном, неоптерећен од телесне, него кад је почео да ужива у сладости колача и разних јела. Ако се човек још и преједе, онда као да му се све помрачи, све силе обамру духа, да би се организам изборио са теретом.
Само је потребна наша добра воља, а Господ онда надодаје све што треба. За човека постаје радост не јести, јер зна да ће за то да добије већу утеху од Господа, радост не спавати, јер ће добити силу од Бога да му ум буде стално у молитви и душа у вапају за Небом, радост стражити над речима, јер ће добити благодатни дар молитвеног тиховања, радост чувати чистоту јер ће њоме сачувати у себи Духа Светог.
Свети Оци кажу да су Адам и Ева у Рају били 40 дана, па је зато и Господ био кушан од демона 40 дана у пустињи, да би се у људском телу изборио против оних грехова у који су Адам и Ева пали, да би их искупио, њих и људску природу у коју је падом ушло семе зла. Као што су они видели да је плод леп за гледање, сладак за јело и добар за знање, чиме их је ђаво у облику змије искушао и преластио да не буду послушни Богу, подривши им прво поверење у Бога, тако је ђаво кушао и Господа у пустињи, показавши му сва царства овога света на око , рекавши му да претвори камење у хлеб за јело, и да скочи са крова да искористи своје Божанско знање да ће Бог послати анђеле да Га прихвате.
Тиме Му је нудио да на неблагословен начин влада земљом, поклонивши се демону, као што су на неблагословен начин Адам и Ева хтели да уживају гледајући плод, и да владају над њим. Понудио му је да зависи од материје, да учини непотребно чудо, и да тиме оно што је мртво и доноси смрт учини добрим за јело, као што су Адам и Ева видели да је добро за јело оно што им је у ствари донело смрт. И на крају да куша Бога и да учини смртни грех, и да искористи Своје Божанско знање да ће Бог да Му помогне пославши анђеле, као што су Адам и Ева видели да је плод добар ради знања , које им није донело сачување рајског живота, него их је сурвало на земљу у мрак и борбу, знања које их је учинило смртнима, јер је то знање стечено непослушношћу.
Након Часног Поста долази и 40 дана Васкршње радости ради нашег искупљења. А каже се код Св. Пророка Данила у последњој глави да ће и после пада Антихриста бити благо онима који остану на земљи тада, тих последњих 45 дана. Тада ће бити Божја владавина, и понови ће се оно Рајско стање, које је било на почетку, јер ће се тела тих људи који остану тада преметнути у духовна тела. Они неће умрети, него ће се од телесних и смртних преметнути у духовна и бесмртна.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Духовност | Оставите коментар

Нека запажања у вези предања и праксе у СПЦ

Ко није истинољубив у „малом“ не можемо да му верујемо у „великом“

Свети оци кажу да не треба бити иследник ситница, али некад се испостави да неке наизглед „ситнице“ могу да буду камен спотицања за истинско јединство. Мишљења сам да браћа у Христу треба да се дотакну свих тема и тамо где су различита мишљења да сударе аргументе и у духу истинске љубави усагласе мишљење шта је став Цркве, односно предање светих отаца, а шта новачење, тј. уношење на мала врата беспоретка у СПЦ.
Циљ овог писања је да се отвори и јавна и интерна расправа по многим питањима, не би ли дошло у многим питањима до једномислија у редовима „правоверне браће“. Боље сада „расправљати“ него кад уследи још „радикалније“ гоњење.
Хоћу одмах да се оградим да ми није намера да неког омаловажим и прозовем, а ако неко и препозна да је његова пракса критикована, нека се не љути, људи смо у односу на околности, сваком је могуће ненамерно да се подвуче нека грешка, или да наследи нешто модификовано тј. у већој, или мањој мери искривљено… Смирени и истинољубиви раб Божији се радује кад исправи неку своју заблуду у вези било чега.
Постоје углавном две духовне линије међу „правоверном браћом“ (новотарце ту не рачунамо, као небитне у овом случају). Једна духовна линија следи праксу и предање доследно у свему Св. Владике Николаја Жичког, а та пракса се поклапа са праксом словенских помесних православних цркава у задњих око 300 година свог битисања.
Друга духовна линија правда своју праксу да је таква пракса тренутно у Грчкој Православној Цркви, или у Руској Православној Цркви, или у манастиру Хиландар, или на Светој Гори, или да је неко тако од древних, или ранијих св. отаца радио, или да су наследили од Светог Јустина Ћелијског (постоје контраверзе, шта је наслеђено од Светог Јустина Ћелијског, а шта је примљено из Грчке).
Ова прва поменута духовна линија каже да ако су се 300 година свети држали исте праксе, може се сматрати да је то већ пракса Цркве Христове и да онај који испраља наслеђену праксу, гради себе изнад Цркве и да ако су свети држали праксу 300 година и нису нашли ништа за сходно да промене, да је онда излишно ту било шта преиспитивати, мењати, или ти усагашавати са праксом друге помесне Цркве и тако смућивати и уносити поделу у свом народу… Признају да ту има латинских примеса, али ако светима не сметаше, не сметају ни њима и ради поретка и смутње, никако не мењати праксу. Позивају се на Типикон, тј. прву и једину словенску верзију Јерусалимског типика Св. Саве Освећеног на црквено-словенском језику, по коме се управљају све словенске православне Цркве у задњих 300 год. Наводе изјаву Преподобног Јустина Ћелиског објављену у писму о. Антонија (некада Црноречког) која гласи: ”Како сведочи мати Злата из манастира Ћелија, једном приликом када је тадашњи јеромонах Атанасије Јевтић служио Литургију, а ава Јустин морао на трен из неке потребе да изађе из цркве, десило се следеће… Ава Јустин, вративши се у цркву, приупитао је мати Злату – како то да није чуо мало звонце (којим се звони у току освећења Светих Дарова). Када му је мати одговорила да им је рекао Атанасије да то не треба, да то код Грка нема, и да је то новотарија примљена са Запада – ава Јустин се праведнички, због овог дрског нарушавања правила побожности Православне у Срба, ражестио, и, на лицу места, пред свима, изгрдио поцрвенелог јм. Атанасија, речима: „Ко си ти да мењаш оно што је Црква вековима прихватила, ово је освећено Предање српске Цркве, и то имаш да чуваш…“ Мати сведочи да док би Ава грдио Атанасија овај би се повиновао, а чим би изашао ван његовог видокруга терао је по старом, убеђен да боље зна од свих како треба. (Извод из писма о. Антонија)
Ова друга поменута линија тврди да ради многих латинских примеса, треба кориговати праксу, тј. одстранити уплив „западних“ утицаја. Параметар су им пракса древних светих отаца посебно са територије Византије, што је осведочено у списима и књигама св. отаца на савременом грчком и старо-грчком језику. Циљ им је како кажу сачувати неокрњену веру и праксу древних св. отаца и осталих светих отаца на које Латини немаше никакав утицај.
Слушао сам много пута од старца Петра Денковачког:“ Ако не знаш да ли је нешто добро, или лоше, види само какви су плодови, или бар ако можеш да предпоставиш какви ће плодови бити.“
И још шта је рекао о. Петар за расуђивање Владе Д. :“ Каже Влада. Д. да календар није догматско питање. Да! Али, какви су плодови новог календара? Ево погледајмо, шта је било у Грчкој. Поделе и свађе! Шта ћеш ти горе, него да се браћа међу собом свађају и мрзе.“ И још додаје о. Петар:“Не бих ја служио литургију по новом календару ни по цену живота“. А око причешћивања у прву среду васкршњег поста (на тримирје) о. Петар каже: „Свети Владика Николај у Жичи нас је у среду причешћивао, (ко ништа није јео од почетка поста до литургије у среду), супеном кашиком са Богојављенском водицом, а о причешћивању у среду причешћем, није било ни говора. Као што није било ни говора о причешћивању без поста и без исповести, што данас неки новотарци раде.” У прилог тој пракси је и сведочење садашње игуманије манастира Ћелија мати Гликерије, која каже да се у првој недељи васкршњег поста за време Аве Јустина никада нису причешћивали пре Теодорове Суботе.
Сви тврде да су плодови њихове сопствене праксе исправни и да доносе добре плодове, али за даље нек оци расуде да ли да остану при своме, или да усагласе ставове…
Позивам владике, оце и теологе да у међусобним сусретима и препискама расуде и усагласе мишљење шта је исправније и душекорисније, не би ли се приближили једномислију и једнообразности, а тако и јачем и чвршћем јединству, које ће нам како „времена иду“ бити и те како потребно.
А сад ћу навести нека од мојих запажања, што се тиче разлика. Свештенослужитељи и други упућенији приметили би још ставки, али надам се да ће и ово бити довољно да се покрене „расправа“ у циљу доброг плода, а не јалових надметања…
1) Неки духовници благосиљају пост пред причешће 5 до 7 дана (не рачунајући разрешења у болести итд.) , а неки 3 дана.
2) Неки духовници траже обавезну исповест пред причешће, а неки не, чак и ретко исповедају своја чада – једанпут, до двапут годишње.
3) Неки духовници благосиљаљу причешћивање сваке недеље, а неки не чешће од једанпут месечно, или у 40 дана. Има оних који дају благослов да се чада причешћују по двапут у два велика поста и по једанпут у два мања.
4) Неки духовници својим искушеницима (послушницима) благосиљају да носе расу, а неки не, већ до самог монашења (и бар полагања једног завета) да носе мирско одело. 5) Неки свештенослужитељи на проскомидији сами у олтару читају имена за живе и упокојене, а неки по икономији због мноштва имена дају да неко још од монаха чита имена у олтару, или пак листиће са именима поделе народу да их на дати знак чита у храму.
6) Неки духовници причешђују супружнике који нису у благословеном црквеном браку, а неки не.
7) Неки свештенослужитељи благосиљају за време службе употребу звонца (кад се пева „и молим ти се Боже наш“), а неки не.
8) Неки кад су на територији Грчке служе по новом календару, а неки кажу да не би служили по новом календару ни по коју цену, неки чак не би уопште никад служили литургију са било којим новокалендарцом.
9) Неки духовници кажу да икону треба обавезно освештати, а неки да сам лик светог већ освештава икону.
10) Неки по икономији благосиљају у нужди и потреби да чада узму биометријска документа (са, или без чипа) јер сматрају да то није „толико опасно“ по душу, а неки не и строго су против узимања било каквих биометријских докумената.
11) Неки свештенослужитељи причешћују паству у трапавим седмицама, неки причешћују тада само децу, а неки су изричито против тога и не причешћују никога у трапавим седмицама.
12) Неки су за служење литургије и осталих богослужења на српском, а неки искључиво на црквено-словенском језику.

МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Духовност | Оставите коментар

Са Христовом љубављу у срцу

Свако време носи своје бреме, наше понајвише. Припадамо XXI веку, времену наглог развија технике, технологије и осталих достигнућа све са Божијом милошћу. Постоје све могућности да створимо рајска насеља на земљи. Да ли смо достојни ових благодати која су нам дата? Крајње је време да се озбиљно запитамо. Све нас је више са разним вискоким звањима а све мање добрих људи. Свака част појединцима! Ево таквог једног примера.
При храму Св. пророка Илије у Јадранској Лешници неуморно као појац служи Божу и народу Велимир Миловановић – Вело. Скромног образовања са љубављу од пријатеља је учио молитве, црквено појање и основне црквене потребе за служење литургија. Неуморним радом, али са великом љубављу поред својих породичних и кућних обавеза већ осамдесет година ради за корист своје цркве. Својим топлим анђеоским гласом Божије молитве нам је спајао са срцем и душом. Многе молитве посветио је болеснима, многе је са поштовањем испратио у живот вечни. Увек спреман да мирно свакога саслуша, охрабри, а понекад да благо укори све за спасење душе и тела. У својој деведесет и петој години телесно слаб тешко хода. Разуман је, држи се молитве и поста. Ништа му није тешко, ни за чим се кука једно га брине похлепност људског рода.
Све је мање оваквих мудрих стараца у овој долини суза и плача, а још мање нас гордих спремних да их посетимо и чујемо. Слава Господу на небесима, а свим читаоцима мир и добро вам жели ова часна старина.

Записао: РАДИША ТОДОРОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Духовност | Оставите коментар