Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Великани који се памте: Петар Столипин

Један од највећих руских реформатора чији се рад једино може упоредити са садашњим руским руководством је Петар Столипин. Рођен је 1862. године у Дрездену. Потиче из старе руске племићке породице. Са успехом завршава гимназију, а затим се уписује на Физичко-математички факултет у Санкт Петербургу. Један од професора му је био чувени научник Мендељељев.
Службу је започео у министарству пољопривреде, да би ускоро прешао у министарство унутрашњих послова. Потом је постављен за управитеља у граду Ковно где је стекао велике симпатије мештана. Године 1902. прелази на функцију губернатора Гродњенске области. Унапређује живот становника ове области тако што прави улице, отвара школе и урбанистички сређује градове. По заршетку ове службе постаје саратовски губернатор. На том месту се бескомпромисно обрачунава са револуционарима. Због доброг рада добија високо место у царској администрацији. Постаје министар унутрашњих послова. Убрзо бива постављен за председника владе задржавши претходну функцију.
Одмах покреће низ реформи од којих је најзначајнија аграрна. То је омогућило руским сељацима да по повољним условима добију земљу, а њихови приходи су увећани. Изменио је изборни закон, ограничио аутономију Финске и донео низ корисних закона. Управљао је чврстом руком и није имао милости према револуционарима. Имао је велики ораторски таленат, а својим говорима је изазивао одушевљење у руској думи. У свакодневни говор су ушле две његове реченице: „Не запомажите!“ и „Њима су нужни велики потреси, а нама велика Русија“.
Савременици су га упамтили као неустрашивог човека, који је све своје силе улагао у испуњење циљева. Био је први човек од поверења цара Николаја II са којим је гајио пријатељске односе.
Једанаест пута је покушан атентат на њега. Последњи је извршен у Кијеву 1911. године од стране Дмитрија Богровима који га је хицима из пиштоља усмртио.

ИВАН ГРБИЋ

Обавезно посетите

Кула Небојша

Недавно отворена Кула Небојша на Доњем Калемегдану сасвим сигурно представља најбоље уређен музејски простор у Србији.
Изложбена поставка је подељена у неколико делова. Подрум сведочи о страдању српског народа под Турцима а уређен је маштовито уз употребу модерних технологија. Први спрат је посвећен грчком националном хероју Риги од Фере а други Првом српском устанку. На крају поставке имате прилику да се упознате са богатом историјом Београда и његовим развојем.

више о музеју видите на:
www.kulanebojsa.rs

Мудрости

Отаџбина се чува, она се брани, она се љуби, док по гробу и грбу бршљан не нарасте. (Исидора Секулић)

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Интервју | Поставите коментар

Легенда Дража Михаиловић

Фредерик Аугустус Фојгт (1892-1957), британски новинар (немачког порекла) и аутор неколико књига, највише познат по свом раду са „Манчестер Гардијаном”, као и његовог противљења диктатуре и тоталитаризма на европском континенту.

Запањујуће је колико људи је потресла вест да је Дража Михаиловић мртав; људи који су веома мало знали о правој истини, али су инстинкивно осећали шта је истина, и сада су исто тако убеђени да је почињена огромна неправда.
Неправде које се дешавају у свету данас су огромне, не само да су жртве небројене, него су и целе нације искорењене. Због тога не би било чудно када би неправда нанета једном човеку који није познат у овој земљи прошла без коментара. Међутим, постоји много коментара и то не само у штампи.
Коментар у штампи није од оних који би били за понос овој земљи. Једне велике новине изразиле су мишљење да Дража Михаиловић мора бити издајник зато што није био на победничкој страни. Како је још Самјуел Батлер написао:„Јер оданост је увек иста, било да се побеђује или да се губи.“
Друге велике новине исказују извесну забринутост. Покушавају да буду праведни: Како смо обавештени, Дража Михаиловић није заправо знао шта чини, није разумео шта се догађа у свету. „Снаге изван његовог утицаја“ су функционисале ту – он „није видео компликованост свог положаја.“ Веома хладно, објективно мишљење великих новина!
Али постоје стихови Вилијама Блејка о човеку чије је просуђивање било веома хладно и „Невођен осећањима малим или великим. Милог ли стања! Он није имао осећања никаквих.“
Ово је можда све што би се могло рећи у одбрану аутора чланка у великим новинама, да он не може да осети шта је добро а шта лоше јер он ништа не осећа.
Јавност међутим, није тако пуно хладна нити тако објективна. Има неке снажне предрасуде, нарочито о неистини и неправди. Када је саставила вести из новина и са радија – који никада није показивао такве предрасуде – да је Дража Михаиловић био стрељан као издајник, јавност је била узнемирена и то дубоко. Њене предрасуде су се узбуркале и то није било тако „мило стање“ као што је приказано у штампи или на радију. Јавност није веровала да је Дража Михаиловић издајник.
„Мило стање“ великих новина нарушено је једном малом сметњом – сметњом јер постоји „легенда“ о Михаиловићевом имену и зато што неки људи могу „наставити да га користе након његове смрти.“ „Легенда“ свакако постоји, и без обзира на то да ли ће се о њој причати, она ће наставити да постоји након његове смрти још много генерација.
Легенда може одступати од неких детаља из стварности или може бити потпуно измишљена, али често преноси основну истину – која често није приказана у великим новинама. Судећи по легенди – која се проширила без обзира на штампу и радио – Дража Михаиловић је јунак и патриота. У легенду верује јавност у овој земљи и у Сједињеним Државама и заиста јесте истинита. Зато је људе толико погодила вест да је он мртав.
Многи јунаци-патриоте су умрли протеклих година и још ће многи умрети у наредним годинама. Зашто су онда људи толико погођени?
Разлог је тај што још увек нису успели да се навикну на то да је изгубити битку само по себи нечасно. Они инстинктивно верују да је Михаиловић био прави савезник својој земљи која је имала толико лажних савезника. Мисле да му је његова земља пружила премало подршке и да је био случај погрешног представљања њега, да не кажем лагања: да је неправедно био препуштен судбини. Јавност не може да разуме како је он могао бити издајник када су Немци губили рат – када човек прелази на страну победника то је нечасно и разумљиво, али да човек треба да се врати на страну губитника је у потпуности неразумљиво.
Могуће је да људи не знају целу истину – штампа и радио су је пажљиво чували од њих – да се Дража Михаиловић борио за независност своје земље, да се одано борио на страни савезника, да му они нису дали скоро ништа са чиме би се борио, да је сачувао животе својих људи не зато што је био лош војник, већ зато што је био добар, не зато што му је недостајала страст, већ зато што је био пун страсти за добро своје земље и зато што не би кренуо у било какав подухват који би могао да резултира крвавом одмаздом. Борио се против партизана зато што их је сматрао непријатељима – ништа мање него Немце, што су догађаји и потврдили. Он се борио да би Југославија била слободна. Тито се борио да би она изгубила своју слободу.
Тито је био успешнији. Али људи у овој земљи и у Сједињеним Државама не воле Тита, упркос његовом успеху, упркос свим покушајима штампе и радија да га прикажу као великог, храброг и часног. Библија каже: „Крвопије мрзе поштенога.“ Зато је Тито мрзео Михаиловића – људи у овој земљи и у Сједињеним Државама верују да је Тито крвопија а да је Михаиловић био поштен.
Они такође сматрају да је одговорност за Михаиловићеву смрт велика – да је њихове земље исто деле на неки начин, да је нешто требало бити учињено да се спречи оно што је очигледно правно убиство човека који се борио за ову земљу као и за своју.
Верују да по речима Библије – постоји много речи које одговарају нашем садашњем стању – „правда подиже народ.“ У име те правде је Михаиловић умро – а могао је да се лако спаси, још давно, повиновањем или бежањем. Зато је људе толико дирнула његова смрт, зато је постао легенда – и зато ће се легенда преносити са генерације на генерацију.

ФРЕДЕРИК АУГУСТУС ФОЈГТ
Приредио: Милан Старчевић
Превод: Марина Ђурђевић

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Историја | Поставите коментар

Георгије Бојић Џиџа – Витез крста и слободе

Из штампе је изашла нова књига у издању нашега Центра „Георгије Бојић Џиџа – Витез крста и слободе“ аутора Милана Старчевића. Књигу можете поручити на број телефона: 064/477-4496 и мејлом на: starac0@sunrise.ch. У наставку доносимо рецензију ове изванредне књиге.

Читалаштву и српској јавности топло препоручујем књигу „Животопис оца Џиџе“, Милана Старчевића. Ова књига представља значајан допринос српској историографији из периода Другог светског рата. Личност монаха Георгија Бојића, игумана манастира Трoноша и команданта Јадарске чете Церског одреда, под командом пуковника Драгослава Рачића, била је фрагментарно дотицана у оквиру научних књига, документарне грађе и публицистике, објављиваних у последње две деценије. Међутим, тек са Старчевићевом књигом лик и дело Георгија Бојића, монаха и равногорског команданта, у народу познатог под именом отац Џиџа, осветљени су и сагледани у свој сложености времена у коме је живео и борио се.
Ситуација у којој српски монах, поред крста, узима и оружје и бори се није типична, али ни непозната у српској историји. Примери Рафила Банатског, игумана Пајсија, ђакона Авакума то најбоље потврђују. И код других православних народа налазимо сличне примере; сетимо се двојице руских монаха, Пресведа и Ослаба, који су, по благослову Светог Сергија Радоњешког, били учесници битке на Куликовском пољу (руском Косову, п. а.) Битка је почела тако што је руски монах Пресвед изашао на двобој татарском јунаку Челебејеву. Челебејев је погинуо, а Пресвед је тешко рањен, што је, према ондашњим сведоцима и хроничарима, био знак да ће битка бити тешка, али да ће Руси ипак победити. Отац Џиџа представља део те историјске вертикале и наше народне традиције, у којој су српски владари, митрополити и калуђери, попут Светог Петра Цетињског, Његоша, и поменутих ђакона Авакума, Рафаила Банатског, игумана Пајсија, веру и отечество бранили крстом и мачем.
Разлог што до сада у историјској читанци поменутим црквеним борцима за верску и националну слободу српског народа није придружен и отац Џиџа јесте једна нова и до тада непозната историјска ситуација код Срба, настала након првих месеци ослободилачке борбе против немачког окупатора 1941. То је био грађански рат у српском народу, рат између равногораца и партизана. Отац Џиџа је припадао пораженој страни, а као што знамо, историју су, од 1945. године, писали победници − Комунистичка партија Југославије, на челу са Јосипом Брозом Титом. У том смислу, ова књига даје снажан допринос процесу исправљања ове велике историјске неправде. У разумевању ове ретке синтезе у једној личности, монаха и ратника, треба рећи да је отац Џиџа био резервни капетан, што значи да је прошао официрску обуку, да је познавао војну тактику и командовање.
Као српски родољуб и официр који осећа обавезу према Отаџбини, заједно са другим патриотама и српским националистима, отац Џиџа се 1941. ставио на располагање српском покрету отпора, односно Југословенској војсци у Отаџбини, под командом генерала Драже Михаиловића, потоњег министра војске у избегличкој југословенској влади у Лондону.
Отац Џиџа игра важну улогу у народном устанку у Подрињу. Учествовао је у ослобођењу Лознице, септембра 1941. године, када је погинуо пуковник Веселин Мисита. Лозница је први ослобођени град од Немаца у тадашњој окупираној Европи, и још једна вредност ове књиге јесте што скреће пажњу на ову важну историјску чињеницу. У времену када медијски рат против српског народа траје више од две деценије, и када некадашњи џелати покушавају да са жртвама замене историјске улоге, и када Србе и српске националне организације оптужују чак за фашизам – објављивање Старчевиће књиге, где се веома документовано потврђује операција ослобођења Лознице од стране четничких снага, представља снажан и непобитан доказ о антифашистичкој борби српског народа.
Аутор је истраживачки напор усмерио не само на ратно, него и на предратно време, не само на западну Србију, него и на Фрушку гору − завичај оца Џиџе. У контакту са фамилијом Бојића прикупљени су важни биографски подаци о јунаку ове књиге, који осликавају једну духовну и сензибилну природу оца Џиџе, коме су православље и српство били примарни, да не кажемо, најважнији у животу. У недостатку документарне грађе и мемоарских записа, веома је значајно што је Милан Старчевић пронашао и објавио неколико песама оца Џиџе, написаних у шабачком затвору пред стрељање. Тих неколико песама не само да сведоче о непознатом уметничком дару оца Џиџе, него и на најбољи начин оцртавају његов карактер и мотиве који су га повели у ову тешку и неизвесну борбу.
Књига се чита у једном даху, као најузбудљивији роман, а у овој националној драми на позорници Другог светског рата поред главног јунака, оца Џиџе, појављује се низ занимљивих личности, пре свега његових сабораца из Церско-мајевичке групе корпуса, националних и политичких посленика из тог историјског периода, свештеника који су подржавали националне снаге, пратилаца и јатака. Аутор прати припреме и устанак у Подрињу 1941. године, најзначајније борбе Јадарске чете са Немцима и партизанима, одлазак припадника Југословенске војске у Отаџбини 1944. у Босну и њихов повратак у Србију 1945, живот у илегали, хапшење, интернирање у шабачки затвор и стрељање. Аутор овог текста не може а да не изнесе свој став о одлуци командног врха Југословенске војске у Отаџбини, након битке са партизанима на Зеленгори 1945. године, да се четничке јединице у мањим формацијама и групама врате у отаџбину, за коју мисли да је била без икаквог војно-стратегијског оправдања, и да је коштала равногорски покрет губитка официрске елите и војника који су изнели националну борбу током четири године рата, укључујући ту и припаднике политичке и цивилне власти. Чини ми се да је идеја повлачења и концентрације националних снага у Словенију и стварање јединственог антикомунистичког националног фронта, чији би стожер чиниле јединице Драже Михаиловића из Србије, уз подршку црногорских четника под командом Павла Ђуришића, јединица из Далмације под командом војводе Ђујића и респектабилних снага Српског добровољачког корпуса, била у политичком и војном смислу неупоредиво сврсисходнија.
Србија је имала два устаничка покрета: равногорски и партизански. Убедљиво највећу већину у оба покрета чинили су Срби, што значи да су губици у сукобу ова два покрета били српски губици.
Национално помирење у Србији је велики циљ. И оно се у великој мери остварило у потоњим генерацијама; херојска борба српског народа у Крајинама и Републици Српској, јединство и отпор Србије пред НАТО агресијом 1999. године то потврђују. Национално помирење јесте велики циљ, али тај циљ ни у ком случају не сме да у други план стави насушну потребу за истином; као што је рекао Аристотел: „Драг ми је Платон, али ми је истина дража“. Истина не проистиче само из сазнајне природе човека, она је фундамент који је уграђен у темеље божанственог поретка, јер је Господ наш Исус Христос рекао: „Ја сам пут, истина и живот“.
Коначно, сви учесници у јавном и политичком животу једне нације треба да буду вредновани са становишта националне одговорности.
Не спорећи да је велики број Срба ступао у партизански покрет вођен можда разумљивим мотивима − одбраном голе егзистенције пред терором усташа, што је посебно био случај на Кордуну, у Банији, Лици и Поткозарју, или идејама социјалне правде − мора се рећи да је Комунистичка партија, која је била на челу партизанског покрета, насилно у српски народ унела једну идеологију која је противна Богу и суштинском карактеру српског националног бића, да је комунистички послератни режим спроводио антисрпску политику и донео дугорочне одлуке које су биле противне српским националним интересима, и које, и дан данас, имају озбиљне и тешке последице по српски народ.
Довољно је само поменути авнојевске републичке границе, које су потом од стране Запада и Бадинтерове комисије проглашене за међународне, и које су српски народ поделиле и оставиле да живи у четири различите државе. Несумњиво да проблем шиптарске националне мањине и сепаратизма не би били данас толико изражени да после Другог светског рата Шиптарима, у духовном средишту српског народа, Косову и Метохији, није дата широка територијална аутономија која је имала елементе државности.
Историја је велика учитељица живота. Она није само осветљивач прошлости, него и путоказ за будућност. Српски народ има проблем са памћењем, односно правилним разумевањем историје. Кратко памћење код Срба има не само историографске, научне, већ и опипљиве суштинске и егзистенцијалне последице по читав наш народ.
Ова књига представља акт у борби против самозаборава.
Нека Бог укрепи аутора и све оне који су радили на овој књизи, душу монаха Георгија Бојића насели у место одмора, где нема бола, патње ни уздисаја, а погинулим и умрлим учесницима и жртвама несрећног грађанског рата пода вечни мир и спокој.

СЛОБОДАН ЕРИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Историја | Поставите коментар

Задужбинар и добротвор Слободан Ћосић

Слободан Ћосић је рођен 1933. године у селу Руњани код Лознице. Задојен националним поносом, слушајући предање о славним прецима, а осетивши беду и јад комунизма као младић емигрира у Италију, а након тога одлази у Аустралију обећану земљу за сиромашне и прогнане. Осуђен је од стране комунистичког режима на дугогодишњу затворску казну од дванаест година.
Вредан, упоран и Богом надарен почиње нов живот. Тешко зарађен новац није трошио на леп и луксузан живот већ је сећајући се сиротиње у родном крају почео да шаље помоћ родбини. Оплемењен добротом и љубављу за друге редовно учествује у акцијама наше заједнице у Аустралији. Нарочито његова хуманитарна делатност се повећава почетком деведесетих година када српски народ захвата ратни сукоб у Хрватској и Босни.
Хиљаде долара, шлепери хране, одела за борце, ратну сирочад и сиротињу шаље из далеке Аустралије. Друга област рада његове племените душе је помоћ црквама и манастирима.
Велики број цркава и манастира је осетио његову помоћ, навешћемо само неке: Високи Дечани, Милешева, Тврдош, Ћелије, Раваница, Грачаница, Троноша, Крка, Цетиње, итд. Обилату помоћ шаље за богослове и богословије, као и помоћ манастирима у Русији, нарочито Дивјеву.
Пре три године враћа се у родни крај у Србију. Сада финансира изградњу храма Св. цара Николаја у Духовно-националном центру у Јошеви, као и градњу пратећих објеката у овом центру. Има две кћерке: Анку и Снежану. Својим великим радом Слободан Ћосић је стао у ред највећих задужбинара и добротвора у целом српству.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Историја | Поставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

Један од најчувенијих романа света „Ана Карењина“ говори о тешкој и неостваривој љубави, моралу, високим друштвеним круговима. Докле је љубав спремна да иде сазнајте у овом Толстојевом маестралном делу.

„Легенда Капор“ је прва књига која је у потпуности посвећена личности Моме Капора. На једном месту сакупљене су прелепе успомене Моминих савременика са неизбежним анегдотама.

Један од најбољих познавалаца личности Јосипа Броза у овој књизи уз помоћ непознатих архивских списа покушава да одгонетне све тајне Титове епохе и открије кључ његовог успеха.

Веома практичан и једноставно написан катихизис владике Николаја даће свим верницима основно знање о хришћанским догматима. Посебно је користан онима који се тек упознају са православљем.

Филм

Руски филм „Родбина“ доноси емотивну причу о утицају породице, њеним проблемима, али и решењима, а све то на веома пријемчив и занимљив
начин.

Музика

Аудио снимци наступа хора „Мелоди“ под управом чувене Дивне Љубојевић сабрани су на диску „Концерти“. Закорачите у чудесни свет српске, руске и византијске духовне музике.

Изложбе

Изложба „Русија – Нови поглед“ која је постављена на Калемегдану до половине августа доноси лепоту руских предела, открива непозната места и људе.

Сајтови

www.zrtvasvojeljubavi.wordpress.com На овој адреси постављен је сајт о књизи “Жртва своје љубави“. Прочитајте одломке из књиге, приказе и учествујте у наградној игри.

Мудрости

Чудно је како нам је мало потребно да будемо срећни и још чудније као нам често то мало недостаје. (Иво Андрић)

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Култура | Поставите коментар

Зашто пропада београдска лепотица?

У Карарађорђевој улици број 41 више од једног века поносно броји године најлепши споменик архитектуре Београда, зграда бивше Београдске задруге. Пројектовали су је професори Београдског универзитета, архитекте Никола Несторовић и Андра Стевановић. Удруживши своје знање и искуство те 1907. године ови врсни стучњаци са немерљивим осећајем за лепоту и монументалност даровали су Београду зграду од непроцењиве уметничке и естетске вредности.
Ова времешна госпођа, споља иако доста начета зубом времена, привлачи пажњу пролазника који застану да јој се диве. До Другог светског рата била је Београдска задруга а после рата Геозавод. Пре пола века проглашена је спомеником културе. То јој није много помогло. Пропадала је све више и како су године пролазиле, трагови пропадања су све уочљивији да би данас то било тужно до суза.
Пре извесног времена, посетила сам моју драгу „стару даму“. Ушла сам полако, тихо на прстима у велики хол са импресивним степеништем и оградом коју као да су радили најпознатији мајстори филиграна. На сваком кораку очити трагови пропадања нечег толиког вредног. Сетила сам се моје посете Бечу и Шенбруну. Па и ми имамо наш Шенбрун; не тако велики али украси и раскош наше бивше Београдске задруге заслужују да тако осећам. Просторије на спрату са изрезбареним вратима, високим осликаним таваницама, великим прозорима и масивним радијаторима украшених као белом чипком (то до сада нисам видела) дочаравају импресију једног давно прохујалог времена. На више места таваница је оштећена од прокишњавања па се виде ружне мрље од влаге. Заиста тужно!
Размишљам да којим случајем могу да виде њени пројектанти у каквом је стању њихова лепотица ондашњег Београда а то се види и данас, верујем, да би им било тешко и тегобно у души.
Зашто кад нешто лепо саградимо то и не одржавамо? Онај, већ пословично прозаични изговор „нема пара“ не може да буде оправдање за пропадање таквих вредности које никада више не могу да се надокнаде. Да Аустријанци (већ поменути) Шенбрун не одржавају и они би имали исту слику наше Београдске задруге. Дивимо им се кад идемо по белом свету како одржавају своје историјске споменике. Кад се вратимо кући не само да од тога ништа не применимо, напротив, много пута се неодговорним, чак бахатим понашањем убрза пропадање нашег историјског богатства. Нашој београдској лепотици, Београдској задрузи, сем кише и влаге нанели су и неодговорни и нестручни људи својим бахатим, дивљачким понашањем, много штете.
Дуго сам била у посети тој велепној, монументалној грађевини све размишљајући како да јој помогнем да залечи ране, освежи своје лепо раскошно лице и пробуди се у пуном сјају срећна и блистава као некада, пре много година. Мора да постоји начин да се исправи неправда нанета драгуљу наше архитектуре. Знам, не могу ништа лично да јој помогнем. Али, нећу је ни позлеђивати једну такву ванвременску лепоту.
Молим вас, спречите их ви који то можете да је не уништавају још више и не рањавају. Верујем да ће доћи дан када ће поново заблистати у свом златном сјају. Немојте ми рећи „нема пара“, пустите ме да верујем у васкрсење наше београдске лепотице. Учините ми то, молим вас!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Култура | 1 коментар

Модеран, а занесен и ироничан

Чувени косовско-метохијски песник Радослав Златановић име је сасвим познато у свету поезије у Србији и шире. Златановић је песник који је имао и има срећу да у својој овоземаљској слави и данас ужива и убира јој добре плодове.
Радослав Златановић је рођен у Мучировцу код Косовске Каменице. Био је уредник издавачке делатности приштинског „Јединства“ и директор Омладинског позоришта у Приштини.
Овај чувени косовско-метохијски песник објавио је збирке песама „Додир лета“ са Лазаром Вучковићем и Божидаром Милидраговићем (1962), „Помирење сна“ (1970), „Горке светлости“ (1974), „Допевани год“ (1976), „Викање на стоку“ (1988) и „Грачаничка вечера“ (1995). Поезија му је превођена на енглески, албански, турски и македонски језик.
Песник Радослав Златановић је и данас члан редакције листа „Стремљења“, пише и преводи са енгеског, руског, албанског и македонског језика. Добитник је значајних награда као што су: Вукова, награда Лазар Вучковић, Грачаничка повеља (на видовданском песничком причешћу), Борски грумен (на међународном сусрету балканских писаца у Бору), Песничко успеније (на међународном сусрету писаца и сликара у звечану и Косовској Митровици), Димитрије Кантакузин (на завичајним сусретима писаца Косовског Поморавља) и Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије.
Песник Радослав Златановић добитник је и националне пензије Владе Републике Србије за врхунска достигнућа у књижевности у Србији.
Поезија Радослава Златановића је сва од изворне виталистичке радости певања и живљења, од атавизма и иронично-критичког дискурса који припада поенекад славјанском, понекад косовско-ресавском дијалекту. Уз Лазара Вучковића Златановић је родоначелник савремене српске поезије, модерног тона. Главно лице његове поезије је љубав, посвудашња, свеколика, љубав за људе, земљу, природу, Косово, посебно за жену. Најбољи љубавни стихови, острашћени су и необични попут поезије Бране Петровића, који су написани на југу Србије у другој половини 20. века.
Како су његови стихови посве јединствени, аутентични, без угледања на школе и моделе, тако је и његов језик сиров, експресиван, патетичан и занесен, модеран и ироничан у исти мах. Овај бард српске поезије на Косову сад обнавља и мелодију и риму у песништву.
После прогона са Космета 1999. године живи и ради у Полому код Владичиног Хана. Тада је и написао љубавну песму Абвесидора о својој великој љубави по којој је и песми дао име Абвесидора. Али, о његовој љубавној поезији, неком другом приликом.

СЛАВИЦА ЂУКИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Култура | Поставите коментар

Прича о последњем руском цару (Романови-царска породица)

РЕЖИСЕР: ГЛЕБ ПАНФИЛОВ
ГОДИНА: 2000
ЗЕМЉА: РУСИЈА
ЖАНР: ИСТОРИЈСКИ/ДРАМА
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: АЛЕКСАНДР ГАЛИБИН, ЛИНДА БЕЛИНГЕМ, ВЛАДИМИР ГРАЧЕВ, ОЛГА БУДИНА

Велика прича о последњем руском цару, његовој породици и трагичној смрти одувек је привлачила пажњу филмских уметника. Ипак показало се да већина њих није дорасла овом задатку, што због покушаја да се у причу уметне пропаганда, што због несхватања епоха, али и често због отегнуте и досадне радње.
Редитељ филма Глеб Панфилов се учио на грешкама својих претходника. Схвативши да целовечерњи филм није довољан да би се представио целокупни живот цара Николаја II он радњу смешта у временски период од почетка 1917. до јула 1918. године.
Друга ствар коју је применио додатно је допринела квалитету филма. Он се није упуштао у дубоке историјске недоумице о пореклу револуције, коренима догађаја који су јој претходили, јер је схватио да је то задатак историје а не филма. У првом плану је личност цара Николаја, породични односи и дубоко лични осећаји. Он приказује узнемиреног цара која мора да балансира између породичног, друштвеног и владарског живота.
Ипак и поред свих ових проблема цар Николај је представљен као добар и нежан човек, веран муж, забринут отац. Са друге стране он мора да буде оштар владар који управља највећим царством на свету.
Из оваквог породичног топлог окружења аутор филма нас суочава са реалношћу револуције. Представљени су скоројевићи чврсто уверени да су они нове месије и да ниједан други систем осим њиховог није добар. Страшна форма „циљ оправдава средство“ девиза је револуционара. Они не презају од убистава, масакра, издаје и најтежих злочина чак и према оним најближим.
Веома су потресне последње сцене филма у којима је изражена манијакалост и мржња убица цара.
Одлично комбинујући стварне историјске податке са приказима личних осећања једнога цара аутор филма је на најбољи могући начин приказао револуционарсну епоху Русије.
Признање се мора упутити и ауторима сценографије и костимографима који су у потпуности дочарали епоху. Игра глумаца је веома добра а у појединим моментима Александр Галибин и Линда Белингем филм доводи до маестралности.
Топлу препоруку за гледање овог филма упућујем свим љубитељима историјског и драмског жанра, као и онима који желе да схвате ову епоху.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Култура | Поставите коментар

Србија

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.

Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље,
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље.

И бриге твоје, ој, Србијо међу песмама међу шљивама
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза моста,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.

Ој, милошто мека, клик си дивље пловке
над јармом из које стаса

Црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа.

Али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руке, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље.

Буре у буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата од земље поплави
и скори се лице преко глади – кора;

То лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа – удари…
А свако од туге за дан
као век читав остари

И збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој Србијо међу песмама, мећу брдима,
ој Србијо,
песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лажигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,

И покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,

Ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.

ОСКАР ДАВИЧО

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Поезија | Поставите коментар

Шарено

Афоризми

Досадило му је да пере судове, па се оженио. Ја сам се због тога развео.

Петко Вучетић

Историјске анегдоте

Како је настао први телескоп

Mater artium neccessitas. Тако су говорили Римљани – нужда је мајка свих вештина. У неким случајевима и сујеверје је било покретач нових изума.
Вавилонци су желели да упознају небо, јер су веровали да судбина владара зависи од кретања звезда и планета. Тако су, да би предвидели невоље и помогли рад дворских астролога, изумели телескоп. Као сочива служили су им кристали поређани унутар златне цеви.

Пожртвовани цар

Руски цар Петар Велики (1672-1725) по много чему је био необичан владар. На пример, у борби против Турака 1695. године борио се са својим војницима као обичан пешадинац верујући да ће на тај начин најбоље допринети победи сопствене војске. А једног зимског дана 1724. године цар је угледао брод како тоне. Не размишљајући о томе да би то неко други требало да учини уместо њега, сместа је скочио у ледену воду како би помогао да се спасу људи с брода. Будући да је дуго био у хладној води, цар се прехладио и добио високу температуру. Пожртвовани Петар Велики умро је неколико недеља касније.

Србин отворио прву кафану

Мало је оних који знају да је баш Фрањо Ђура Колчић (1640-1694) из Сомбора отворио 1683. године прву кафану у Бечу и дао јој је име „Зрно зеленог пасуља”. Одабрао је овај назив јер му је непржено зрно кафе личило на зрно пасуља.

Смешна страна стварности

Некада сам био људско биће…
А онда сам добио интернет.

*
Некада сам био уображен,
али сам се ослободио те мане.
Сада сам савршен!

улични графити

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Шарено | Поставите коментар

Посестриме

Готово да није било дана, а да две вране не посете једна другу. Њихова повезаност и међусобна приврженост превазилазила је сваки вид пријатељства, па су, не ретко, умеле рећи да су сестре. У намери да ово посестримство и овековече, будно су мотриле на све оно што је излазило из њихових уста. А у њима, сем похвала, није се налазило места ни једној другој речи.
– Како ти је данас дивно перје, мила – знала би да каже једна од њих.
– Ни приближно као твоје, драга сејо – узвраћала би друга.
И док су за већину њихових познаника представљале узор, дотле су неколицини били трн у оку. Гледајући да га ишчупају пре него што им окрвави отврднула срца, они, у договору са чавком, реше да им подвале. Прилику су добили већ наредног јутра, када је једна од врана дошла на воду. Разменивши са њом неколико необавезних речи, дођоше они и до главног.
– Да ли се ти још увек дружиш са оном сплеткашицом? – упита је чавка.
– Не знам на кога мислиш… – збуни се врана.
– Па на ону твоју „посестриму”, дабоме,… на кога би другог.
И ту њеној лажљивости изненада притече у помоћ граја осталих птица. Врана је, као што се то од ње и очекивало, узела посестриму у заштиту.
– С којим правом ти њу називаш сплеткашицом…?!
– Молим… како хоћеш – узмицала је чавка, поигравајући се. – Међутим, ја сам уверена да се ти не би толико бусала, нити би њу бранила, када би је чула како ти се подсмева.
И не сачекавши да ова ишта каже, чавка поче да их опонаша, неприродно изврћући и њихове речи и њихове кретње.
– Како ти је дивно перје, сестрице мила – ко да су га краве лизале!
Овакво њено понашање изазва у друштву салву смеха, што, опет, додатно поткрепи њену немилосрдност.
– Али, као што рекох, молим лепо; нисам противна. Ако ти волиш да ти се подсмевају, шта ћу ти ја?
Нажалост, свака њена реч погађала је жељено место, па сломљеном и израњаваном вранином оку и уху није много требало да у све поверује. Скрхана болом, она одлети да га подели са оном која је чека.
Ни не слутећи шта јој се спрема, посестрима стаде још издалека да јој се радује; али како ова отвори своја уста, радост се изгуби, а на њено место належе се туга.
– Издајице! Како си само могла…?! – узвикивала је врана, допуштајући гневу да је води. – Али, нека ти буде: можда су мене краве и лизале, али бар ми нису перје жвакале – као теби!
То рекавши, она утече и не осврнувши се, и никада више не крочи у њено гнездо. А посестрима, којој је перје од силне туге онога дана скроз побелело, гле, још и данас плаче кад год је види.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Прича | Поставите коментар