Друштвена критика – неписменост

По најновијим проценама у Србији тренутно живи око милион неписмених људи. Оних који једва знају да се потпишу. О броју функционално неписмених (они који не могу да писано констуишу мисао) излишно је и говорити. Због чега је такво стање? Могуће је узети у обзир сиромаштво нације али то никако није оправдање. Основно и средње школство су још увек бесплатни. Школе постоје и у најзабаченијим пределима земље.
Одговор лежи у нашем менталитету. Познато је да су сви велики реформатори и просветитељи у Србији били исмејани. Знање код нас никада није било „на цени“. Паметни и образовани људи увек су били исмевани као паразити који живе од труда других. Њихови савети и аргументи су примани са подсмехом. Типичан Србин никада неће прихватити нешто што се коси са његовом „логиком“. Прича се завршава са аксиомом „да су његови преци то радили и да њима ништа није фалило“. Зато рецимо имамо крезаву нацију за коју је сусрет са зубаром у равни сусрета са црним ђаволом.
Књига је нешто далеко и имагинарно за нашег човека. Пронаћи ће времена за све. Трачарење и оговорање родбине и комшилука, сплетке, пијанства, тучу, буљење у зид али за књигу не. Отровни и презривии поглед, а у појединим случајевима и чуђење ће вас дочекати ако се некоме похвалите да сте ишли у позориште, на неку изложбу или трибину.
И због тога се налазимо у оваквом мраку. А ако овако наставимо тонућемо и даље у глиб малограђанштине, глупости и незнања.

В. ПEТРОВИЋ

Похлепни и бестидни отимају будућност

СВЕТСКО ТРЖИШТЕ Никада овако тешка ситуација није била на тржишту. Не мислим само на нашем тржишту, него уопштено на светском тржишту. Скоро три деценије радим на тим тржиштима и никада није било овако тешко направити посао. Где је проблем? Објаснио сам већ у многим ранијим текстовима да “фамилија“ управља овом кризом, да је изазвала велику новчану неликвидност у финансијском систему света, слично као што је то урадила и 1907. године, припремајући се за највећу светску превару, када је 23. 12. 1913. обманула Конгрес да изгласа да се оснује ФЕД, наводно национална банка Америке, али, у ствари, приватна банка „фамилије“. Пошто дозвола за ФЕД, дата на 99 година, истиче крајем ове године, „фамилија“ је одлучила да продукује кризу, да угрози светску ликвидност и да поново обмане светску јавност. Прича о смаку света који треба да уследи у децембру ове године поклапа се са подлим намерама „фамилије“. Ништа није случајно. Све има своје објашњење. Довољно је само да пратимо новчане токове и све ће нам бити потпуно јасно.
КЛОВНОВИ Политичари су кловнови у светском циркусу уцењени аферама и морају да раде по налогу „фамилије“. Саветујем вам да пратите историју новца и многе ствари ћете разумети. Ако је ово јасно, онда настављам даље објашњавање економских превара које се медијски пласирају за слуђивање јавности. Читава расправа међу светским економистима траје о томе да ли треба штедети или трошити. ШТЕДЊА Меркелова је дословно рекла, пре самита европских политичких кловнова, да она неће пристати, дословно је рекла – док сам жива, на еврообвезнице и да неће дугове других држава преузети, јер излаз из кризе мора да иде преко штедње, а не преко даљег штампања безвредних папира. Тако не мисли фамилија и њени естрадни економисти Штиглиц и Кругман, који траже да се повећавањем потрошње, извођењем јавних радова и другим државним трошењем, покрене тражња и да повећавањем потрошње државе изађу из кризе. Упркос заклетви Меркелове да неће попустити, ипак, другога дана, у јутрањим сатима, негде око пет ујутру, то је омиљено време када психолошке убице фамилије ломе политичаре, сетите са само како је у слично јутарње време и Милошевић био сломљен у Дејтону, канцеларка Меркелова је морала да попусти.
Наставља се стара политика убацивања штампаних евра и долара у банкротирани систем. Сада је износ повећан на 140 милијарди евра за све државе, износ којим би требало, како нас убеђују естрадни економисти фамилије, да се покрене ЕУ Титаник који тоне под теретом дугова од преко 20.000 милијарди евра. Како је то могуће?
ЕКОНОМСКЕ МАГЛЕ Наравно, тај нови новац који се убацује у оболели финансијски систем ће само распламсати ватру. Плаћени стручњаци за продавање економске магле гасе пожар бензином. Не из канте, него директно из црева. Наркоман покушава да се скине са игле тако што ће повећати дозу дроге коју убризгава директно у вену. Човек који је упао у живо блато покушава да се извуче из тог трагичног положаја тако што се вуче за сопствене уши. Јако трза, убеђен да се снажним повлачењем за уши може извући из невоље. Нажалост, дављеник тоне све више. Тако се не може спасити нико. Нема изласка кризе на такав начин. Износим већ неколико година који је пут спасење. Али то никога не занима. Политички олош и тајкуни настављају да пљачкају државе и грађане. Фамилији одговара да се настави програмирани хаос.
ВЛАДАВИНА ЛУДАКА Сви почињемо да лудимо од садашње ситуације. Оно што је некада било нормално, данас је ненормално. Лудаци улазе у политику. Психопате и его манијаци управљају нашом судбином. Одбегли пацијенти из лудница постају председници држава, премијери и министри. Коло наше несреће се убрзава. Похлепни и бестидни скотови отимају нам будућност. Шта да радимо? Како да се спасимо?
ПОСЛУШАТИ ПАМЕТНЕ Прво, што морамо да урадимо је да почнемо да слушамо умне људе који нису изгубили разум. У општом лудилу, подврискивању, ђипању, пијаном баљезгању и блебетању, губитку сваке моралне границе и етичког принципа, остало нам је да се окренемо људима који нам здраве памети нуде објашњења и спас. Пишем, дакле, управо на линији те здраве памети, коју вуцибатине, криминалци и политички олош хоће да убију. Пишем да бих одбранио људско достојанство и човекову жељу за нормалним животом. Не откривам вам ништа ново. Само на светлост износим оно што сте заборавили и што сте потиснули дубоко у себи.
Како да се извучемо из кризе? Да ли је спас кроз штедњу или кроз потрошњу? Ево одговора. Пођимо редом, не можете све време да зарађујете 100 евра а да трошите 200 евра. Неко време можете. Разлику надоместити тако што се задужите код банке или вам пријатељи помогну. Неко може да опљачка банку или пензије својих родитеља да би покрио настали минус. Али, трајног решења нема. Државе које више троше него што производе тај минус покривају штампањем пара и задуживањем свих грађана. Развијене државе света су презадужене. Рокфелерова политика да су њихови највећи непријатељи они који не узимају кредите довела је до опште задужености држава и грађана развијеног света. Рекли смо већ да је САД реално задужена 240.000 милијарди долара и да се наставља убацивање лажног новца у банкротирани систем. Дилема преплаћених естрадних економиста да ли потрошња или штедња је лажна. Ствар је врло једноставна. Уколико желите да трајно решите настали минус, могуће је само на два начина: да више радите и зарадите тих нових 100 евра или да режете трошкове и смањите расходе за тих 100 евра. Тако се трајно избегава минус. Суштина је да морате да промените старе навике. Зато годинама пишем да је дошло – ново доба! Завршен је период безбрижног задуживања, пландовања, брбљања, нерада, фолирања и пренемагања.
МЕЊАЊЕ НАВИКА Криза није топли летњи пљусак који ће проћи сам од себе. Криза тражи системске промене у нама самима. Морамо из темеља да мењамо досадашње погрешне навике. А то ће ићи најтеже. Политички олош се додворава демагошким паролама народу и не саопштава им поразну истину. Нажалост, грађани још увек верују политичарима. Наши грађани верују да ће се вратити весели Јожек Броз да нас усрећи новим кредитима. Отуда тај жал за пропалим прошлим временима. Моја идеја је да се не окрећемо у прошлост, него да се окренемо конкретним решењима за будућност, на основу погрешних искустава из прошлости. Због тога о штедњи и потрошњи говорим на другачији начин од естрадних економиста фамилије.
ПРОИЗВОДЊА Већина грађана је данас сиромашна. Они и немају шта да штеде. Њих треба запослити и платити за обављен посао. То се може урадити само ако се покрене производња. Покретање производње није могуће, како је предложио мој колега, кога изузетно ценим и поштујем, Небојша Катић издавањем менице без покрића за инфраструктурне радове. Не може јер грађевинске фирме, којима држава дугује до једне милијарде евра, не могу више да кредитирају банкротирану државу и, друго, улагање новца у инфраструктуру је промашај. Не треба улагати у инфраструктуру да би онда настала производна предузећа, него треба улагати и отварати производна и извозна предузећа која ће, када се развију, направити инфраструктуру. То је суштина. Не праве путеви предузећа, него предузећа праве путеве. Ко редовно путује на релацији Београд – Љубљана зна о чему причам. Хрвати и Словенци су направили прескупе путеве на којима данас нема саобраћаја јер привредна активност замире, државне касе су празне и предузећа грцају у дуговима.
КРЕДИТИРАЊЕ Повећавање производне потрошње је могуће кроз кредитирање домаћих производа. Навео сам пример кинеске ципеле која кошта само 700 динара и коју, сваке пола године, поново купују сиромашни грађани, јер немају пара за бољу ципелу. Предлагао сам Ђинђићу да домаћа банка кредитира куповину домаће ципеле. Добра ципела од 3.200 динара, плус камата од 5 одсто, на 36 рата плаћања оптеретила би буџет купца ципеле за 102 динара месечно. Уколико би желео бољу ципелу, то би га месечно коштало 204 динара.
Примена овога модела кредитирања домаће производње довела би до следећих ефеката: грађани би носили квалитетне ципеле за мале паре, произвођач ципела би имао тржиште, радници би радили у фабрици ципела и имали би редовне плате, уплаћивали би се порези и доприноси у буџет, државна банка би пласирала новац по пет одсто годишње, у условима када би НБС референтну камату спустила на свега један одсто, ради подстицања привредне активности, а не шпекулација са хартијама НБС, репо операције, банка би имала пет пута већи принос и читава привредна активност у држави би расла. Истовремено, укинула би се девизна клаузула и курс динара би се слободно формирао, што би довело да развоја предузећа која би се бавила супституцијом увоза. Предлагао сам такав модел финансирања за све домаће компаније које се баве производњом.
ШТЕДЊА На другој страни, штедња се односи искључиво на државну потрошњу. Укидањем 130 агенција штеди се 830 милиона евра. НБС је потрошила од почетка године, најновији званични подаци о паду девизних резерви, преко 1,7 милијарди евра за одбрану надуваног динара. Тај новац да је стављен у Развојну банку, увећан за уштеде од укидања агенција и уштеда од 800 милиона евра за намештене тендере, то је најмањи износ крађа на тендерима, донела би нам 3,2 милијарди евра капитала за улагање у производњу. Тај капитал би запослио 800.000 нових радника. Значи, сви незапослени би добили могућност да се преквалификују и запосле. Уместо да 650.000 пландује на буџету, остало би 300.000 добро плаћених државних чиновника, док би се 350.000 људи запослило у покренутој привреди. Уместо да троше новце из буџета, они би пунили буџет. Србија би се покренула. Стопе раста би биле двоцифрене. Уместо да седе и очајавају, народ би правио паре. Људи би се богатили на тржишту. Људи би се богатили својим радом. Мали порези би напунили државну касу.
ПРИМЕНА Све је једноставно, зар не? Само то неко мора да примени. Нема расправе да ли потрошња или штедња. Мој одговор је јасан: и производна потрошња и државна штедња.

БРАНКО ДРАГАШ
Приредила: Славица Ђукић

Молитва за моју браћу (2)

6.
Косово је на сабљи изгубљено, Косово је на сабљи враћено!
И би Видовдан који ће српском народу кроз векове замењивати отаџбину, слободу, просвету, дан који ће му значити више него векови другим народима, дан који ће српски народ подићи у сфере вечности јер ће се од тог Видовдана, па кроз цело своје трајање до дана данашњег лакше мирити са смрћи него са ропством.
И то је онај свеопшти, свевидећи и свезнајући морални чин који у аманет оставише косовски јунаци на челу са честитим кнезом. Лазар би онај који остави најчистији, и најдубљи, и најпотреснији духовни тестамент: пут ка царству небеском, јер се једино на том путу вечно траје, вечно живи. То је једини пут бесмртности.
Могао је кнез Лазар да изабере царство земаљско: да савије кичму и колена и тиме порекне право свом народу, на име и слободу на господарење својим огњиштем и својом душом. Да су тај пут изабрали, пут кукавичке бежаније с бојног поља, никада српски народ не би имао ни Црног Ђорђија у Орашцу, ни Милоша у Такову, ни Стојана Јанковића у Далмацији, не би било ни Његоша, ни Вука Мандушића, ни Вишњића, ни Старца Вујадина, ни Хајдук-Вељка, ни Петра Мркоњића у Невесињској пушици, не би било ни регента Александра Карађорђевића на Куманову, ни војводе Бојовића на Брегалници, ни војводе Степе на Церу, ни војводе Мишића на Колубари, ни мајора Гавриловића на Дунавском кеју у Београду, не би било ни етике ни српских ђака и њихових професора у крагијевачком октобру… Не би било ни генерала Држе Михаиловаића на Равној Гори и његове поруке свету да не признаје капитулацију…
7.
Косово је на сабљи изгубљено! Косово је на сабљи враћено! После пет стотина двадесет три године!
И би бој на Куманову пре сто година.
Косовски гнев, који притајен тињаше пет векова у души српског ратника плану у разбукта се у огроман пожар у коме сагоре највећи део турске балканске армије. Узалуд се турска врховна команда понада да ће после пораза на Куманову моћи да прими још коју битку. Узалуд! Пред налетом Душанових, Лазарових и Милошевих потомака падоше Скопље, Велес, Прилеп, Битољ, Нови Пазар, Призрен…
И српска војска изби на Косово. После пет стотина двадесет и три године.
И паде војска ничице и стаде љубити земљу праотаца својих.
Косово је ослобођено! Косово! Један сан, петовековни сан увек будног српског народа остварен је. И сузе радоснице испунише очи стараца и деце, мајки и сестара, пастира и војсковођа, свештеника и монаха. Косово је ослобођено! Само Србин може да оцени значај овог узвика, јер само Срби имају своје Косово. Само су Срби пет стотина двадесет три године из дана у дан у школи, у цркви, у дому и пољу, у радости и жалости, о слави и свадби, говорили једни дугима о Косову…
Косово није само бојно поље, Косово је планински врх одакле нас мотре бистре очи честитога кнеза, који између ропског понижења и смрти изабра мученичку смрт да би вечно живео.
Ето зашто славимо Видовдан, зашто славимо кнеза Лазара и његове витезове, зашто славимо браниоце отачаства. Они живе 623 године, чему сведочи блистава Његошева мисао: “Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити!”
А онима који говоре да славимо пораз на Косову братски поручујем да ослушну имена која се данас дају деци у Србији: Лазар, Милош, Бошко, Богдан, Дамјан, Милица…
И наше време има браниоце отачаства и српског образа. Ено их у српској младости, која стражари на бедемима српства и опире се распарчавању и отимању српских земаља. И они су већ део историје.
8.
Знам колико смо грешни, Господе: порицали смо Тебе, а одрицали се и себе, свог имена, свог корена, своје националне и духовне историје, својих светитеља, свог Божића и васкрса, своје крсне славе, својих културних тековина. И Твоје име, Господе, нашло се у нашим огавним псовкама, као што се у њима нашао и хлеб насушни за који се сваког јутра и сваке вечери молимо!
Јеси ли нас, Господе, занемарио због наших силних грехова, расејао по свету, лишио кућног прага, топлог дома, удаљио од гробова наших најближих… Не лиши нас наде, Господе, помози да схватимо своје заблуде, отрезни нас, прикупи, сабери, уразуми…
Знам колико смо грешни! Постоји ли иједан народ на свету који аплаудира својим џелатима, својим злочинцима, саможивим људима, одбожницима и отпадницима од рода који су приграбили власт и који живе у раскошним вилама, не хајући за свеопшту и свевидећу народну несрећу!
9.
Јеси ли чуо, Господе, оно што је досад нечувено: оптужују нас за геноцид! Оптужују нас, Србе! Јесмо ли ми то, Господе? Јесмо ли ми измислили гиљотину за одсецање људских глава? Јесмо ли ми имали гасне коморе, јесмо ли ми изазвали грађански рат, јесмо ли ми имали конц-логоре, јесмо ли ми имали грађански рат у Америци, који је трајао шест година и у коме је пало шест стотина хиљада америчких глава?
Ми још гледамо Златију Гредељевић, неписмену сељанку из села Биоска у подножју планине Таре, која испраћа четири сина у рат и која их овако саветује: “Моји синови, моји соколови, ви идите у рат да браните отаџбину! Слушајте своје старешине, али послушајте и мајчин савет – са мртвог ништа не узимајте, туђе не дирајте, рањенику ма чије војске помозите да преболи ране. Сви су они нечији синови!”
Ослушнимо, још једном, овај савет српске мајке. Шта нам то открива? Открива нам своју јеванђељску душу, а тиме и праисконску етику српског народа: да се не посегне за туђим и да се сваком помогне у невољи…
Када је српска војска прешла преко туђе границе да убија, терорише и пљачка друге народе? Сливница је сурова опомена и наук! И никада више.
У нашем слуху још трепере речи Јевросиме, мајке Краљевића Марка, која овако говори: “Немој сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по Правди Бога истинога! Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!“ Та етика непрекидно траје у српском народу.
Сећате ли се оног немачког пастора који сведочи о невиђеном призору: из немачких логора излазе српски заробљеници које ослобађа америчка војска, тетурају се од изнемоглости и глади, носе пакете Црвеног крста, али, када су пред њих изашла гладна немачка деца, они им дају пакете са храном. И то чудо гледа пастор и записује: “Гледајте витешки српски народ, гледајте народ најближи Господу Богу – очеви ове деце довели су српске војнике у логоре, не слутећи да ће они њихову децу спасавати од глади!“
У пробоју Солунског фронта била је само једна команда војводе Живојина Мишића: “Јуриш у поробљену отаџбину!” И није било силе која је тај јуриш могла да заустави. Али на једном положају укопали се бугарски војници и неће да чују за предају, него сипају олово. Али један српски војник направи маневарски шок, приђе на пушкомет од њиховог положаја и рани бугарског официра. Кад војници видеше рањеног старешину, побацаше пушке и предадоше се. А шта уради онај српски војник који беше ранио Бугарина? Приђе њему, клекну, извади из своје торбе завој и преви му рану, а затим се прекрсти и помоли Богу: “Господе Боже мој, нека му буде наздравље, не дај да га ја понесем на души!”
Ево још једне причице из “геноцидног” народа: Српски војник, коњаник, извиђа положај на Солунском фронту. Када је видео маховину око дрвећа, закључио је да је у околини извор, а он беше ожеднео. Везао је коња за стабло, а он опрезно кренуо да тражи извор. Кад тамо бугарски официр – водом кваси чело и груди… И шта да уради српски војник? Да га пусти и повуче се? Да га убије? Да га зароби? Учиниће ово последње – скренуће пажњу на себе, што је Бугарског официра навело да подигне руке увис… Али, тек што су кренули према српској команди, заробљеним паде на колена и рече: “Батко, убиј ме, ко Бога те молим. Прежали један метак, горим од ватре и не могу да се одржим на ногама“. Српски војник се нађе на муцу – шта сада? Брзо је нашао решење; уступиће коња заробљенику! Пред командом наиђоше на војводу Степу Степановића. Војвода, готово не верујући својим очима, упита: “Зар непријатељу даде коња?!” А српски извиђач, ошамућен овим неочекиваним сусретом, скрушено рече: “Господине Војводо, моли ме да га убијем, а како да убијем болеснох заробљеника! Ето, па ви сад пресудите!” И војвода пресуди: заробљеника у болницу! А извиђачу рече: “Алал ти вера, војниче!” И још додаде: “Хиљадили се такви српски војници!”
Геноцида, без сумње, није било, смрти је било: немоћне су убијали они који су пре тога убили Бога у себи! Ко носи Бога у срцу, злу нема места. Замислите када би неко, не дај Боже, повредио Иса Махмудбеговића, муслимана из села Бистрице код Бијелог Поља, који се нашао у крајње непријатној улози – био је у групи радника која је по налогу власти рушила Његошеву капелу на Ловћену. Рекао пословођа Ису Махмудбеговићу: “Исо, имаш част да први удариш крампом у Његошеву капелу!” Исо на то без размишљања одговори: “Алаха ми, ја нећу рушити ову српску светињу!” А пословођа га упозорио: “Много, Исо, ризикујеш, можеш да добијеш и отказ, да останеш без посла!” А Исо спремно одговори: “Брига ме за ваш отказ, ја свој образ чувам!”
Тако је Исо Мухмудбеговић сачувао свој образ.
Срби би ушли у велики грех када би заборавили човека по имену Хајро Бербовић и његов подвиг: овај муслиман из Нове Вароши, када је сазнао да се српски комунисти које је предводила ћерка једног угледног свештеника, спремају да убију супругу и кћер четничког команданта Вука Калајитовића, отишао кришом, ноћу, у село Штитково, обукао жену и дете у димије, лице покрио фереџом… Чували су их 15 месеци у муслиманским кућама. И данас су живе и здраве…
Да је Бог хтео, створио би један народ, једну веру, један језик, једну културу… Али, Господ нас је овако поделио и нама подарио здрав разум да се међусобно уважавамо. Има добрих људи у свим народима.

Крај

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Како (п)остати нормалан?

Живимо у времену када је бити нормалан велика привилегија, главна особина неке личности, посебан комплимент. Некада су људе описивали са: поштен, стручан, паметан, савестан, способан… Данас није успех сачувати своје физичко здравље; успех је бити и остати нормалан.
Сви знамо шта смо преживљавали уназад годинама. Последице су видљиве свуда. На улици, у превозу, посебно у кући. Увукла се нека агресивност улице, тера их да се свађају, ружно понашају… Има, нажалост и оних који су се предали, поклекли пред оваквим животом. Само кукају, јадикују ширећи око себе песимизам, очај и огромно незадовољство.
Као кап у препуној чаши, наша телевизија одавно је изгубила информативни, едукативни и забавни садржај. Постала је права БАУ-БАУ телевизија. Само нека застрашивања! На већини канала (част изузецима) непрекидно нас застрашују крвопролићима и криминалом најгоре врсте. Затим, најцрња предвиђања о последицама глобалног загревања, катаклизмама, болештинама, тероризмом и осталим пошастима у свету. Ту су и обавештења о свим могућим поскупљењима, свађе у Скупштини трећеразредни филмови, седнице без почетка и краја, испразни говори, афере и проневере, разни савети „са руба памети“. Како да се не полуди од свега овога? Поштедите себе жуте штампе (квари расположење) и овако сте препуни брига за голу егзистенцију. Боље се прошетајте градом, парком, обалом реке, купите неку књигу или ситницу за себе, посетите неку изложбу галерију (улаз слободан). Посетите оне које волите! Ништа лепше од директног дружења. Оставите мобилни телефон и писање порука. Већина људи има неки хоби. Посветите му сво своје слободно време. Заборавили смо на стотине ситница током дана, оне коју су нас чиниле срећним и задовољним. Постали смо робови потрошачког друштва. Све је подређено Њ. В. – Новцу. Застанимо, предахнимо, биће нам лакше. Осмех је обавезан!
Дуго смо у овој кризи! Схватимо већ једном да само себи можемо да помогнемо. Не разбијајмо главу стварима које не можемо да променимо и решимо. Биће онако као су, неки тамо, зацртали и одлучили. Не будимо мазохисти! Разболећемо се и поћи на пут без повратка. Лекови за умирење су само поштапалице. Не решавају проблеме, само га одлажу. Главу горе, увек има наде! Живите овај живот достојанствено! Од кукања и пасивности, нема користи. Вратите онај дивни звонки смех на улице а првенствено у своје домове. Живот је вредан јер је само један. Кризе и недаће буду и прођу, ми остајемо.
Много смо заборавили, тргнимо се, није касно. Животна срећа је у смисленом живљењу, лепим мислима и делима. Потрудимо се да останемо нормални! То је данас највећи успех!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Гајење биља на природан начин (9)

Јануар

Направите списак поврћа и биља које намеравате да гајите. У складу са расположивим простором и потребама направите план сетве и сађења по лејама. Водите рачуна о главним, средњим, раним, касним и мешовитим културама поврћа и биља.
Саставите списак семена, одлучујући се за отпорне сорте и широк избор разних врста поврћа.
На простору за компост стално сакупљајте кухињске отпатке, дрвени пепео, картон, папир и друго.
Контролишите зимницу и уклањајте све што је натруло.
Прегледајте свој алат, поправите све што је поломљено и набавите оно што вам недостаје,
Храните птице у кућицама у врту, не правећи никакве паузе, да би се навикле да ту долазе по храну.
Проучавајте општа упутства о биолошком вртларству, методима и искуствима, а идуће године и сопствене забелешке.

Фебруар

По евентуалном сувом и топлијем времену направите топлу леју. Покријте је и неколико сунчаних дана загревајте за прве сетве. Можете засејати: крецаву салату, рану салату у главицама, ротквице, спанаћ.
У хладним крајевима салату у главицама треба засејати у сандуче на прозорској полици, сетву разредити, пресадити у чаше од киселог млека (упаљеном свећом направити на дну мали отвор). По лепом времену напољу се може сејати першун (дуго клија) и садити бели лук око ружа, воћака, између баштенских јагода.
Леје на којима ће бити парадајз, краставци, тиквице, пасуљ, јагоде и околину воћака треба залити биљним препаратом, још јесенас направљеним од посеченог биља у врту са додатком љуски од црног лука (без одољена). Препарат повољно утиче на здравље и отпорност биљака и снабдева их минералним материјама.
Тамо где ће се садити грашак и пасуљ, земљу треба посути дрвеним пепелом. Против плесни у врту помаже заливање земље препаратом од црног или белог лука (посебно поглавље о зашиити биљака).
Набавите суд за сакупљање кишнице, а ако вода у земљи није сувише дубоко, набавите бунарску пумпу.
Може да се сади грмље леске (најмање два грма због оплођавања) и шипка (Rosa canina).

Март

Покушајте да набавите природна ђубрива. Зрео компост треба просејати ако је ваздух већ топао. Најмање три недеље пре сетве горњи слој леја треба снабдети компостом и по потреби посути органским ђубривима. Ако је земља још тврда, обазриво је растресите вилама, изравнајте и припремите леје.
Примери мешовитих култура за прве сетве:
1. леја: црни лук, између ротквице – ситна салата – шаргарепа – ситна салата – црни лук са ротквицама;
2. леја: салата у главицама – спанаћ – рани купус (саднице – спанаћ – салата у главицама – сетва);
3. леја, грашак у три реда, између два реда ротквица – на ивицама леје саднице келарабе и салате (мешано);
4. леја: црни лук – спанаћ –шаргарепа – спанаћ – црни лук –шаргарепа;
5. леја: крецава салата – црни лук – келерабе (расађене), између салата – црни лук – крецава салата;
6. леја: влашац – ситна салата са ротквицама – мрква – ситна салата са ротквицама – влашац;
Треба посејати першун, али у близини салате не успева. Бели лук треба садити око воћака, измеду баштенских јагода и ружа. Поврће се испод пластичних аркада брже развија. Када је сунце топло, обавезно проветравати.
На почетку месеца треба у чаше мале посудице напуњене земљом са компостом и мало дрвеног пепела, засејати семе парадајза.
Потребна му је температура од 18 степени целзијуса (прозорска полица), као и босијку који се такође сеје у чашу. Земља треба да буде стално влажна, а вода млака.
У топлу леју треба посејати: блитву, празилук, целер, салату у главицама, купус, кељ, прокељ, цвеклу, једногодишње цвеће (кадифице, зевалице и друге). Семе треба убрзо разредити.
Могу се делити и пресађивати корени трајног биља: матичњака. питоме нане, естрагона, гавеза, коприва. Кромпир ставити да клија у ниским сандучићима на светлом месту.

Април

У зависности од времена и температуре ваздуха, у сандучиће и саксије могу се сејати осетљивија поврћа: краставци, тиквице, бундеве за јело, слатки кукуруз, прокељ, паприке, патлиџани, лубенице (ако клима одговара), сунцокрети и једногодишње цвеће. Око воћака и драгољуб. Парадајз треба пресадити у веће саксије и када отопли, пренети у пластични тунел, да мало очврсне. Све младе биљчице треба заливати мало млаком водом, али не по листовима. Ако немате топлу леју, у тунел испод пластике могу се засејати: купус, кељ, прокељ, блитва, месечне јагоде, цвекла, целер, празилук, а сади се карфиол.
Напољу се сеје и сади: радич, слатки анис, шаргарепа, црни лук, влашац, ниски и високи грашак, салата у главицама, спанаћ, ротквице за тренутне потребе и боранија. Саде се: рани кромпир, баштенске јагоде, црвена и црна рибизла, огрозд.
Такође и руже и трајно цвеће као што су велике летње маргарите, баштенска хајдучка трава. Могу се садити и луковице гладиола и гомољи далија.
Треба искористити сваки простор. Младе биљчице треба од слане заштитити тунелом од пластичне фолије и водити рачуна о томе да земља буде стално покривена и влажна. Младе биљке треба ускоро разредити, како би могле да се развијају. Коров између редова треба редовно потсецати и остављати да се суши.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

Интервју: др Драган Вуканић, дечји хируг

Организација-кључно питање трансплатација

Трансплантација (пресађивање) органа као начин лечења болесника са инсуфицијенцијом бубрега, јетре, срца је проблем свуда у свету. У Србији се око овог питања, које је увек актуелна тема, подигла прашина пред изборе. Од нове власти се очекује да оживи трансплантациони програм који је на издисају и на овом пољу понуди ефикаснија решења која ће смањити број болесника на дијализи, побољшати квалитет живота лица са трансплантираним органом, рационализовати буџет здравства.
Доктор Драган Вуканић, специјалиста дечји лекар, микрохирург Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, предводник тима за трансплантацију бубрега код деце, говори за „Глас са Цера“ о овим питањима.

Шта би конкретно могло да се предузме у циљу решавања проблема везаних за експлантацију и трансплантацију органа како би овај програм оживео?
У земљи има тренутно 4600 пацијената на дијализи. Од тога је, како кажу, бар једна трећина субдијализирана, значи неоптимално дијализирана јер су апарати са истеклим роком употребе. А како се трећина буџета за здравство издваја за хемодијализу, ако бисмо увели трансплантацију уместо дијализе, за две-три године могли би да смањимо тај део буџета за половину. А онда ћемо моћи да се одрекнемо и оних апарата који су застарели.
А поједини центри који нису на адекватном нивоу какав захтева ЕУ неће бити ни потрбни јер ће се број пацијената који су на хемодијализи а не могу бити трансплантирани или нису дошли на ред, смањити на разумну меру. И у најразвијенијим земљама једна четвртина пацијената не дочека да буде трансплантирана. Прављењем једног националног тима за трансплантацију који би био врло мобилан могло би много да се уради. Надам се да ће нова Влада и нова гарнитура Министарства за здравље као примарни циљ поставити питања у вези помоћи деци и људима са поменутим проблемима. Ми годишње на Дечјој клиници урадимо 10 до 15 трансплантација бубрега. Прилив нових пацијената, кандидата за трансплантације је негде 8 до 10 годишње на нивоу Србије, Црне Горе и Републике Српске. Дечја клиника у Тиршовој врло лако може да покрије тај број али је то врло мали број операција које један тим може да изведе. Међутим има једно питање а то је питање пацијената који су до 24 –године живота кандидати за трансплантацију а најчешћи разлог што су на дијализи је нека од урођених аномалија.
А ми на Дечјој клиници имамо најбогатије искуство са урођеним аномалијама бубрега и уринарног тракта, па зашто се сви ти пацијенти не би пребацили код нас? То би већ подигло број пацијената на неких 100 и више.

Какву сарaдњу остарујете са центрима и стручњацима из света који су успешни у овој области?
Доста је светских стручњака било укључено у трансплантацију бубрега код деце. Прво због тога што ми нисмо имали искуство. Један од пионира у томе био је професор др Бјуик из Лондона са којим смо врло успешно сарађивали годинама и до његовог одласка у пензију свако ко је хтео могао је да добије адекватно образовање или бар добре смернице како научити то што је потребно да би могло да се ради. После њега врло озбиљно име које је трајало је др Ел Мекреш из Египта човек који је врло успешно радио са нама. Од њега сам највише научио јер је он имао енормно хируршко и трансплантационо знање и свакако велико искуство. Моментално сарађујемо са професором др Мартином из Лиона који је био декан а сада је шеф катедре и хирургије и човек који је лидер на пољу медицине у Француској. Од њега смо могли много да научимо не само у смислу трансплантације него и у смислу организације службе донаторства и организације трансплантације на нивоу државе. Са др Мартином сам радио на пацијентима са високим ризиком, пре свега са килажом испод 10 до 12 килограма. Он је вољан да разговара на тему оранизација донаторства и донаторских картица и, како то они зову, клуба донатора. А са друге стране су и питања како организовати експлантациону и трансплантациону хирургију на нивоу наше државе. Треба стално мислити на то да ће Србија радити трансплантацију и за Црну Гору, Републику Српску а за једно дуже време и за Босну и Херцеговину.
Може неко да се не сложи са овим па да тражи решења а некој другој страни, али резултати рада трансплантације бубрега које ми у Тиршовој радимо много говоре о нашем квалитету рада и о нашој способности да можемо такав посао врло успешно да обавимо.
Напомињем да са невероватним резултатима ради и професор др Дарко Марковић са ВМА који је прошле године урадио 12 трансплантација јетре а до сада укупно 26 трансплантација и све су му успешне. А то што се тренутно не ради је зато што неки људи стално нуде своје организационе способности, своје идеје и много пута свесно или несвесно блокирају добро смишљену организацију јер не могу себе да удену у целу причу.

У вези са успешнијом трансплантацијом је и обезбеђивање органа за пресађивање како са живих тако и са мртвих донатора?
За трансплантације је неопходно прво одрадити донаторство. А за то је потребна, пре свега, широка подршка Министарства Владе и медија а и свих других учесника у целом процесу планирања и договарања донаторства у Србији од локалне самоуправе, регионалних медицинских центара који би морали да се обуче а многи већ имају услове да раде кадаверичне експлантације то јест обезбеђивање бубрега. Верујем да је то и на пољу трансплантације јетре врло могуће. Лако је и брзо доћи до добре организације. Једна мала Хрватска (која је трећина Србије) је прошле године урадила 1000 трансплантација а претпрошле 700. Србија има јачи стручни кадар па како онда не би могла постићи веће резултате. Ми већ имамо кадрове које треба окупити и са њима озбиљно разговарати. Прошле године је урађено само четири кадаверичне трансплантације бубрега на ВМА. А стручњаци те исте ВМА иду и обучавају људе у Нишу. Ако ВМА хоће стварно да уради једну озбиљну причу, такав један центар који има толико простора, кадрова, који има такве услове, нема разлога да не обезбеди све то. Да ли је проблем обезбедити људе који треба да поразговарају са фамилијом и са пацијентима у вези донаторства. Па то је беспредметно. А питање живих донатора је тема коју треба полако потискивати. Држава у којој је већи број бубрега за транспланатцију узет са живох него са кадаверичних донатора показује слабу организацију службе за донаторство. Та служба захтева једну врло озбиљну и исцрпну организацију. Ја сам навео пример Хрватске али је Шпанија земља која је све то још боље организовала. Ми смо прихватили једну идеју која је заживела у већини држава у свету а то је да се донира уз сагласност донатора а потребна је и сагласност породице у тренутку када наступи мождана смрт коју утврђује стручан конзилијум и уз сагласност етничког комитета. Код једног мањег броја земаља сви су донатори осим оних који изричито бране да буду донатори органа.

Трансплантација бубрега код деце у Тиршовој, какви су проблеми присутни, са каквим резулататима радите?
Можемо врло успешно да радимо трансплантације бубрега код деце. Да наведем пример: светски просек за скидање бубрега са живог донатора, такозвана експлантација траје 3 до 4,5 сати (било је 4-6 сати). Данас смо постигли да те исте операције постижемо за сат до сат и по. Нисмо имали ниједну неуспешну транспалантацију. А трансплантација бубрега данас траје дупло краће него пре више година и ради се без додатних хемостатских шавова (чворића на већ урађеној васкуларној анастомози) што говори да је достигнут озбиљан професионални ниво када је у питању та васкуларна хирургија. А највећи успех за мене је кад ми родитељи кажу: хоћете ли ви да учествујете у том тиму за трансплантацију бубрега код мог детета. А тим је онолико добар колико је добра најслабија карика у ланцу.
Случајеви који се код нас не раде су одређене аномалије или имунолошки дефицити које најчешће шаљемо у у Торино а неке смо послали у Лион. Али тај број је занемарљиво мали.
Најважнија ствар за успешну трансплантацију бубрега код деце је, пре свега, заинтересованост одређеног броја људи различитих лекарских профила –хирурга, анестезиолога, нефролога, педијатара, интерниста и њихов ентузијазам да ураде све како ваља.
Најчешћи даваоци бубрега код нас су рођаци. Само најближи сродници могу бити даваоци бубрега за трансплантацију. А што се тиче кадаверичних све зависи од организације. Имамо примера да су бака или дека дали бубрег и да деца са тако пресађеним бубрегом нормално живе јер то није никаква препрека. У САД-у је најстарији донатор бубрега имао преко 80 година.

А питање опремљености и услова под којима се ради?
Имамо ми услове на КЦС, ВМА а посебно у Новом Саду добре услове, али се поставља питање добре воље и изналажења најбољег начина да сараднике придобијете за такав посао.
Ако имате сараднике који у почетку врло ентузијастично крену да учествују у трансплантацијама а онда после десет година дођете у ситуацију да ти исти људи неће да се јаве на телефон у 22-23 сата увече или у 2,3 или 4 сата ноћу када добијете бубрег и неће да дођу до пет, онда то значи да нисте нашли начина да их стимулишете. Верујте да је понекад довољно позвати те људе код начелника службе и поклонити им неку књигу па да већ постигнете ефекат.

РАЗГОВОР ВОДИЛИ: З. ЗЕЦ и С. ЂУКИЋ

Друштвена критика – Српско школство

Ко је уништио српску просвету?

Да је образовање у Србији спало на најниже гране јасно је свима. Питање је било само докле ће тај пад да иде. Одговор смо добили на овогодишњој малој матури. По први пут у историји човечанства по званичној наредби нашег министарства просвете ученицима је дозвољено да мешају мала и велика слова и да комбинују латиницу и ћирилицу. Ево малог примера како би по нашим просветним генијима изгледао српски правопис: „Goрсki vijeнац je naписао петар petrović његош.“ До пре неку годину овакву вест би једино могао да напише добар сатиричар или лош научно-фантастични писац. Данас је горка стварност.
Да ствар буде још гора надлежни министар заједно са сарадницима је оценио да је ова добар корак. О квалитету уџбеника из којих деца стичу знање излишно је говорити. Подаци и методологија су застарели, што илуструје чињеница да је недавно у уџбенику математике пронађено преко 300 кардиналних грешака.
Реформа високог школства је урађена траљаво, бахато и безобразно. Прва грешка је била увођење Болоњског система који је потпуно неспојив са нашим менталним склопом. Циљ „Болоње“ је стварање медиокритета, јер више није битно колико знате, већ колико сте активни на предавањима. Да ствар буде још гора „Болоња“ није ни спроведена до краја, па се не зна по ком систему факултету фукционишу ни куда све то води.
Уместо нове генерације која би препородила и унапредила нашу земљу добићемо медиокритете и необразоване младе. Коме је то потребно?!

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Мудрости

Сваки необразован човек је сопствена карикатура. (Фридрих Шлегел)

Молитва за моју браћу (1)

1.
Господе Боже мој, радујући се Твом Васкрсењу, хвалим Те и певам Твојој неисказаној слави и Твом безмерном величанству. Благодарим Ти што си ми Твојом добротом дао да постојим и удостојио ме да будем учесник Твојих спасоносних добара. Ти си ме непрекидно избављао од несрећа које су ми претиле од мојих невидљивих и видљивих непријатеља. Благодарим Ти што си ме удаљавао од каљуге у коју сам могао да упаднем – јер с тим жигом вечне срамоте не бих смео да изађем пред лице Твоје, Господе, и лице народа којем припадам.
Благодарим Ти што си ме сиромаштву препустио и тако изједначио са већином – куда бих од данашње и сутрашње срамоте да сам стекао земаљско благо у доба владавине безбожника! Обогатили су се у овој земљи само они који су окренули леђа Теби, Господе, и роду своме! Они из својих раскошних вила и са богатих трпеза не виде сопствену народну несрећу.
Исповедам Ти се да сам се неизбројиво пута оглушао о своју савест, нарушавао Твоје свете заповести и био неблагодаран за толика добра која си ми учинио. У муци и очајању, гледајући призоре ужаса, питао сам Тебе, Господе: како можеш мирно да гледаш у оволику несрећу на земљи – народ српски, Господе, распет је на Твој крст и носи га ка Твојој Голготи.
Али, милостиви Боже мој, нека ова неблагодареност не буде већа од Твоје доброте. Погледај, Господе, сузе рода мог, сагледај и патње његове, саслушај и молитву његову и помози му, дај му оно што му је потребно за спасење, управи његов живот ка вечним вредностима како би и он, овако мален а непокоран пред пред земаљским силницима, славио пресвето име Твоје.
2.
И још Те молим, Господе, да браћи мојој, расутој по свету, подариш снагу како би лакше савладали толике патње и искушења и како би учврстили своју веру у Тебе, Господе, и сачували своје достојанство. Окрени лице своје, Господе, оснажи нас и надахни нас истином и снагом да вечно трајемо. Нема земље на свету коју нисмо потрусили својим костима и нема мора које нисмо залили својим сузама. Погледај гробља наша по свету, Господе – највећа су; услиши молитве живих да се дому своме и отачаству врате, да мајци и оцу прекаде гробове и да славске свеће упале на свом огњишту. Даруј му, Господе, слободу за којом чезне као што се чезне за хлебом насушним.
Нису се они расули по белом свету у трагању за лагодним животом – бежали су од маља и ножа безумника који су кидисали на главе њихове, и нејач њихову: да затру кућни праг и угасе им име Србиново.
3.
Милост за своју браћи иштем, Господе. За оне из Книнске крајне, из Славоније и Барање, из Босне и Херцеговине – Светог Саве дедовине – које непријатељи српског рода прогнаше са прадедовских огњишта и који су још у колективном смештају, у тужој одећи и са тужим комадом хлеба у рукама. Мислили су да им је Србија само мајка, њој су пружали руке кроз векове свог постојања, надали се да ће их заштитити од прогона и покоља, не слутећи да она, Србија, уме да буде и зла маћеха, да уме да постави рампе како би зауставила пролаз избеглица у Србију. Баш као што је зауставила продор српских избеглица с Косова и Метохије у центар Београда.
Да грађани не виде трагедију српског народа под комунистичком владавином.
Народ је знао да су српски комунисти отели Високе Дечане и ту светињу претворили у Политичку школу, дајући јој име Јосипа Броза! Срби су знали да су српски и шиптарски комунисти срушили православни храм у Ђаковици и на темељима тог храма, тамо где је био олтар подигли јавни клозет! Ни света Грачаница није поштеђена – све монашке келије биле су претворене и затворске ћелије у којима је ломљена кичма оним Србима који за братственике нису могли да прихвате дојучерашње фашисте и балисте.
Још нико није објавио чији су зулуми били већи: балиста или српских комуниста!
4.
Молим Ти се, Господе, да не дозволиш ово отимање српских земаља. Отимају нам најлепши драгуљ који се зове Косово и Метохија. Они кажу: парче земље! Није за нас Косово равница. Није ни долина, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице, нису ни богати рудници, Косово је душа Србинова, крв његова, рана незацељена, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете, са сваком капи млека из мајчиних груди примило и свету причест и свети завет: мржња на ропство и спремност умирања за слободу.
Милост за своју браћу иштем, Господе, за осмех ове деце у крилу забринутости мајки, за њихове очеве који с крстом у руци стоје на овим барикадама и молитвом бране парче слободе. Њихови далеки преци бранили су своју земљу и своју слободу огњем и мачем, потомци на барикадама, уз вијорење српских тробојки, крстом и молитвом бране своје домове и плаветнило неба…
Милост за своју браћу у разбраћеној Црној Гори иштем, Господе, за оне свештенике које изгоне зато што неће да буду “монтенегрини”, зато што не признају некакву црногорску цркву, за коју историја Црне Горе не зна, и зато што се чуде некаквом црногорском језику и превођењу владара и песника Његоша са српског на црногорски језик! Владајућа структура Црне Горе толико се отуђила од Србије да исказује нетрпељивост и мржњу. Црна Гора је признала шиптарску државу на Косову и Метохији иако зна да је Метохија листом била насељена људима из црногорских кршева. Није без велике нужде и јаких разлога Митрополит Амфилохије Радовић јавно отпослао ову поруку: “Црногорци, гори сте тирани од комуниста! ”
Само ти, Господе, можеш да им “ућераш памет у главу!”
Ти, Господе, најбоље знаш да неће бити спокоја на Косову и Метохији. Неће га бити ни за Србе, нити за Шиптаре. Срби знају да им је земља отета, Шиптари знају да су на отетој земљи. Доћи ће време у којем ће свако узети оно што је његово.
5.
Милост за своју браћу иштем, Господе! И за оног веселника који пре неки дан рече да смо ми Срби једини народ на свету који слави свој пораз на Косову! Врати му бар мало памети, Господе! Он мисли на Косовски бој пре 623 године. Не славимо ми наш пораз на Косову, ми славимо НЕПОКЛЕК пред освајачком силом! Ми славимо одбрану отаџбине! Као што славимо одбрану Београда и легендарног мајора Гавриловића, као што славимо Церску битку и војводу Степановића, као што славимо Колубарску битку и војводу Мишића.
Могао је кнез Лазар да не изађе на мегдан, могао је да пољуби скуте султану Мурату и насилницима отвори све капије за улазак у Србију, могао је да му преда кључеве своје престонице. Тако би и честити кнез и браниоци отачаства сачували своје животе и своје земаљско благо али би заувек угасили чежњу Србинову за слободом.

Наставак у следећем броју

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Гајење биља на природан начин (8)

Добра искуства са високим лејама

Захваљујући повећаној обрадивој површине и загревању земље из средине, одрвенели биљни отпаци претварају се у хумус, количине приноса, њихов квалитет и отпорност су неупоредиво већи него на ниским лејама. Зато многи био-баштовани после прве високе леје одлучују да направе још коју, чиме знатно повећавају приносе на малом простору. За средњи део користе остатке дрвета са пиљевином уместо баштенских отпадака, а уместо лишћа узимају суву траву или сламу. У току распадања тог материјала у унутрашњости леје развија се топлота.
На високој леји сеју се и саде мешовите културе. Као пример колико разних врста поврћа може за годину дана да се одгаји на 5 метара дугачкој високој леји, искључиво уз помоћ природних средстава, најбоље показују белешке једног успешног и задовољног био-вртлара:
Успео је да одгаји око 100 главица салате, 25 главица зимског радича, 25 келераба, много першуна, 250 великих шаргарепи, 20 белих роткви, 120 црвених ротквица; на 8 садница израсло је око 100 кг парадајза, а у јесен је са леје добио још 28 главица салате, 10 главица кеља, 10 главица купуса, 30 келераба, 20 црних роткви, 15 крупних празилука и 15 великих главица салате.
Како искуства показују, топлота је у високој леји највећа прве године, а затим постепено опада, док је слој хумуса све дебљи. После пет или шест година тај слој је висок 30 цм. Наравно, биљкама треба код сађења редовно додавати компост око корена, да се приноси не би смањили.
У пролеће може да се почне са гајењем мешовитих култура на високој леји. У овалним редовима треба засејати прву салату, између ње ротквице, затим ред спанаћа, затим засадити саднице келерабе и карфиола, салате у главицама. На врху леје треба средином маја засадити парадајз, а између њега босиљак и краставце. Чим се место испразни, одмах га треба попунити новом врстом поврћа, поштујући утврђена правила. И ниски пасуљ, купус за зиму и прокељ могу веома добро да успевају на високој леји.
Приликом сађења треба водити рачуна о томе да веће биљке могу да отежавају и ометају заливање и брање ситнијег поврћа. Зато треба биљке које расту у висину садити на горњем делу леје, а ниже са стране и доле.

Предности високе леје у односу на обичне су, дакле, следеће:
•Земља је у средини и на косој површини леје топлија и омогућава ранији почетак пролећне сетве и садења.
•Површина је повећана и тиме су омогућени већи приноси, нарочито првих неколико година преласка са конвенционалног на биолошки начин гајења поврћа.
•Хумус се на оваквој леји брже производи, земља је растреситија и зато се корење биљака брже и боље развија.
•Висока леја даје првокласне биолошке плодове.
•Рад је знатно олакшан јер човцк више не мора толико да се сагиње.
Једини недостатак овог начина обрађивања земље јесте да се земља на високој леји брже суши и зато је преко лета треба више заливати. Неки то решавају полагањем црне пластичне фолије. У сваком случају, земља мора да буде стално покривена, као и на другим лејама. У случају да воде за заливање нема у близини најбоље су леје ограђене старим даскама, иза којих земља остаје влажна.
За заливање високе леје важи исто што и за поврће у целини: најбоља је мало загрејана кишница, а највише треба заливати земљу око биљака. Ређе, али тада темељније молчовање (настирање, покривање, мулчирање) замљишта са сламом, сеном, сувим лишћем, компостом, црном фолијом или малч папиром има за циљ спречавање развоја корова, побољшање услова гајења (уштеда 30 одсто воде), мања су температурална колебања земљишта и због тога бољи рад микроорганизама и већа плодност земљишта. Земљиште се штити од ерозије, а при коришћењу органског материјала он се постепено минерализује и побољшава плодност земљишта;

Заливање поврћа

У врту треба за заливање, ако је икако могуће, обезбедити кишницу. У сваком случају, за заливање биљака препоручује се вода која стоји у великом суду, бурету или цистерни, да би је топао ваздух загревао. Вода за заливање мора увек да буде устајала. Биолошком врту је за заливање потребно мање воде јер његово покривено хумусно тло задржава влагу, а такво стање биљкама више прија него обе друге крајности, суша и потпуно мокра земља. Ако дуго нема падавина и ваздух је сув, треба водити рачуна о различитим потребама биљака за влагом. Оне зависе од врсте, фазе развоја, па и од њихове првобитне домовине. Пасуљу је осим сунчаног положаја потребна и стално влажна земља, као и парадајзу, краставцима, тиквицама.
Важан је и састав тла. Биљке на песковитој земљи траже више воде него биљке на глиновитој и хумусној. Када у ваздуху има много влаге, биљке треба мање заливати.
За правилно заливање, дакле, не постоји јединствено, општеважеће правило. Свако мора за себе да открије колико воде је његовим лејама потребно.
Ипак, познато је старо баштованско правило: растресање земље корисније је од заливања.
Оно је резултат сазнања да се вода кроз капиларни систем у земљи подиже на површину, где затим на топлоти и ветру испарава.
Растресањем се површина земље влажи, а истовремено прекидају канали којима влага излази. И тако се растресањем земља штити од губитка влаге у доњим, влажним слојевјма, где су корени биљака. Тако се тло између поврћа и испод дрвећа, рибизла, малина и другог стално покрива, горњи слојеви се ни лети неће исушити. Свакодневно заливање се не препоручује. Честим, површинским заливањем овлажи се само горњи, танак слој земље. Последица је да такве биљке развијају првенствено површинско корење (јер не морају да иду у потрагу за влагом у дубину). Ако због неког разлога прекине такво заливање, биљке ће одмах пропасти, зато је боље заливати сваких неколико дана, али изобилно, како би и дубљи слојеви око корена добили довољно влаге.
Биљке које су пореклом из топлих крајева: парадајз, боранија, краставац, тиквице, целер и друге, биће захвалне ако им корен добија стално довољно влаге. Зато им не треба прскати стабљике и листове. На такво заливање оне лоше реагују, а на мокрим листовима могу да се појаве рђа и плесан. Код њих се залива само земља изнад корена.
Салате и радич, напротив, воле прскање по листовима. Салата у главицама ће пре развити лишће и главице ако се лети освежава хладним »тушем«.
Лети не треба заливати ујутру док је на биљкама још роса. Роса биљке изузетно освежава и делује боље од иједне друге влаге.

Наставак у следећем броју

Монахиња АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

Друштвена критика – Новинарство данас

Данашње новинарство је најбоље приказано на овој слици. Тај принцип најбоље може да се сведе на три кратке реченице. Не види! Не говори! Не мисли! Применом „економских мера“ новинари су данас претворени у зомбије, машине система и слепe презентерe одређених центара моћи. Што више заглупљуј народ је максима по којој медији данас послују. Како иначе прокоментарисати страну једних „угледних“ дневних новина пре неколико месеци на којој један поред другога стоје лауреат НИН-ове награде и учесник неког ријалитија. Никако другачије.
Чини се да никада до сада новинарство није било у горем стању. Девалвација новинарске професије се наставља из дана у дан. Зашто би данас рецимо новинар морао да зна свих седам падежа. Или да прочита бар две књиге у животу. Шта ће му то?! Важније је да зна када су било којој естрадној профукњачи испале гаће или сличне занимљивости. Исто тако битно је да се новинарка појави деколтирана и у краткој сукњи у студију док је напољу минус двадесет. Систематско уништавање свих вредности устоличено је крунисањем медијског шунда.
У таквом свету већина новинара (част изузецима) је изгубила све моралне и цивилизацијске норме. Све нам се то враћа као бумеранг и није за чуђење то што млађе генерације постају све више и више дебилне.
За то време у читавом свету храбри новинари бране част професије. Стравичан је податак да је прошле године у свету убијено 102 новинара. Њихова жртва треба да буде пример како се брани и чува професија.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Мудрости

Власт је моћна и свемоћна, али и она има крај као и све на овом свету. (Меша Селимовић)

Умире ли савест човечанства? (2)

Кажите им да смо једини народ на свету коме је непријатељ подигао споменик – покажите им споменик који је чувени немачки војсковођа, фелдмаршал Макензен, у Кошутњаку подигао браниоцима српске престонице. Кажите им да је Београд одликован орденом француске Легије части и Карађорђевом звездом с мачевима. Легију части уручио је српској престоници лично француски маршал Франше Д’ Епере.
Кажите свету да оба ова ордена носи и мученички град Шабац који је у оба светска рата био први на удару аустроугарске и немачке оружане силе.
Једини смо народ на свету коме је један странац, племенити Швајцарац, доктор Арчибалд Рајс, криминолог светске репутације, завештао своје срце: оставио је аманет да се, после смрти, његово срце извади и похрани у малој српској капели на врху Кајмакчалана, где почивају кости српских ратника с којима је делио зло и добро. Изједначени у племенитости, изједначени у праведној борби, изједначени у незабораву.
Подсетите свет на заповест коју је поменути фелдмаршал Макензен изговорио својим до зуба наоружаним трупама пред напад на Краљевину Србију: „Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.“
Подсетите свет и на тадашњу заповест врховног команданта српске војске регента Александра Карађорђевића: „Јунаци! Окрвављене наше реке, Сава и Дунав, сведоци су ваше неограничене љубави према отаџбини, вашег самопрегора, ваших нових херојских подвига. Отаџбина је поносита и сигурна кад јој на бранику стојите ви, њени толико пута опробани ратници. Ви сте витешки дочекали непријатеља. Ви сте га зауставили на прагу отаџбине. Пребаците га преко крвавих река, које је пошао да пређе, и покажите му да је земља Србинова огањ који сажиже непријатеља, а нашим великим савезницима да је огањ који загрева топло и искрено друга и пријатеља.“
Продирући дубље у само срце Србије, Макензен је у долини Мораве упитао своје генерале знају ли ко су прави суверени земље Србије. „Како не бисмо знали“, рекли су у један глас генерали, „па то је краљ Петар Први.“ На то Макензен каже: „Варате се, господо, варате се. Погледајте ове шљивике поред обале и међу њима ове беле куће. У њима живе српски сељаци. Они су прави суверени Србије. Зато је овако фанатично воле и овако јуначки бране.“
Готово у исто време, високо оцењујући етику српског војника и његову истрајност у борби за слободу, немачки цар Виљем Други рекао је: „Штета што тај мали српски народ није мој савезник!“
Такви су били наши очеви и дедови. И наше мајке.
Подсетите свет на врхунску етику племените Јевросиме, мајке Марка Краљевића, која свом сину овако саветује:
„Немој, сине говорити криво,
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди Бога Истинога.
Боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу.“
Узалуд ћете прелиставати светску историју: такав пример нећете наћи!
Подсетите свет на етику Златије Гредељевић, неписмене сељанке из Биоске, села под планином Таром, која испраћа четири сина у рат и овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину. Слушајте своје стрешине, али не заборавите мајчин савет: туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенима ма чије војске помозите да преболе ране, кући се не враћајте покуњена чела.“
Не заборавите учитељицу Драгу Јанковић, у чију се кућу насилно беху уселили окупаторски војници. Кад су је упитали зашто је у црнини, рекла је: „Жалим мајку Србију која ме хлебом хранила.“ А кад окупаторски официр, скидајући са зида везени грб са српском тробојком, и газећи га, рече да Србија више не постоји, она подиже грб, пољуби га и смело рече: „Варате се, господине, Србија постоји, она је жива и живеће!“
И она и њено четворо мале деце одведени су у логор.
Подсетите наше француске пријатеље на Милунку Савић, која је на својим поноситим грудима носила две француске Легије части и две Карађорђеве звезде с мачевима. Кад се, тешко рањена на Солунском фронту, обрела у француској болници у Бизерти, чувени адмирал Гепрат завапио је поред њене постеље: „Оздрави, сине, Француска те моли.“
Србија то није заборавила: и данас једна улица у Београду носи име адмирала Гепрата.
Није она крилатица „брат је мио ма које вере био“ настала у Савету Европе, никла је из душе српског народа. Пружите нашим пријатељима Французима и свету доказе о томе. У Тијеу, близу Париза, на Српском војничком гробљу, међу хиљаду крстова, истиче се један споменик са полумесецом. Ту су Срби сахранили Есад-пашу, турског војсковођу албанског порекла. Генерала Есад-пашу Топтанија и његову армију заробила је српска војска у Балканском рату. Његова војска је, разуме се разоружана, а Есад-паши и његовим официрима дозвољено је да носе сабље. Тако је од љутог српског непријатеља, Есад-паша постао његов велики поштовалац и пријатељ. У својству министра унутрашњих послова и војске у албанској влади, Есад-паша је, у јесен 1915. године, упутио ову наредбу својим сународницима: „Чујте Арнаути и Турци, кроз Албанију пролази српска војска. Војска, као војска, тражиће од вас да купи храну. Српски војници немају другог новца сем папирне банкноте од 10 динара. Али, знајте да је она равна турској меџедији. И ко покуша да побије њену вредност, уједаће се онде где се нико не уједа!“
Не само што „Арнаути и Турци“ – како их назива Есад-паша – нису послушали свог министра, него су на сваком кораку убијали и пљачкали изнемогле српске војнике. Есад-паша је трагично окончао свој живот: због поштовања које је указивао српском народу, убили су га у Паризу албански терористи…
На градском гробљу у Чачку постоји необичан споменик, можда јединствен у Европи: на високој пирамиди од плавог камена, на њене четири стране истакнута су четири верска симбола: православни крст, католички крст, исламски полумесец и јеврејска шестокрака звезда. Споменик је подигнут на захтев српског Удружења официра и ратника, а његовом откривању присуствовали су изасланици Француске, Енглеске, Белгије, Италије, Немачке, Бугарске, Румуније и Турске. Сви су указали почаст својим сународницима палим у ратовима на тлу Србије.
И овај камени споменик, подигнут пре више од седам деценија, речито говори да су Срби поштовали све нације и све религије.
И сада, ево, занемарујући Божју и људску правду, убијајући сопствену савест и савест човечанства, поједини моћници, умишљајући да су они, а не Бог, господари живота и смрти, приписују српском народу особине варвара! Без трунке стида и одговорности, претећи силом, све нам отвореније поручују: „Пристаните да косовско-метохијски Албанци, који су протеривањем Срба постали већина, на вашој земљи остваре своју независну државу, а ми ћемо вам поклонити улазницу за Европску унију!“ Па, збиља, ко би на то, при чистом разуму, пристао? Који би народ на свету, показујући тапије на сваку кућу, на сваку светињу, на свако парче земље, пристао на такву отимачину? И који би Србин пристао да с пасошем иде у део своје отаџбине да види Пећку патријаршију, те Дечане и свету Грачаницу, да види Богородицу Љевишку, да види своју спаљену кућу, преорано гробље својих предака, да види Призрен, негдашњу престоницу српских царева, да гледа умукла звона на српским храмовима? И којој смо ми то Европској унији потребни овако осакаћени и сломљене кичме, без очињег вида, без своје земље и својих светиња?
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Ћутањем, кукавичлуком и удворичким понашањем нећемо изазвати самилост моћника, који туђом земљом награђују терористе, а ако одлучно и неопозиво кажемо НЕ насиљу и отимачини, изазваћемо поштовање света! Хоће ли се свет, помињући Србе, упитати: какав је то народ који ћути док му отимају комаде отаџбине?!
Осим честитих и срчаних монаха и још непокланих Срба са Косова и Метохије, нико им није одговорио да Косово није парче обичне земље. Косово Косово није парче обичне земље. Косово није долина, није ни равница, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице; нису ни виногради које су наши преци засадили, а руке потомака неговале; није ни костурница, ни непрегледна, нису само древне светиње, ни рудно богатство… Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето Причешће и Свети завет: спремност умирања у борби за слободу и мржња на ропство.
Косово је непресушни духовни кладенац који преци оставише својим потомцима да их надахњују снагом и Истином, како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти радије изабрали смрт као вечни живот, као вечно памћење.
Ето, то је за Србе Косово, а не парче обичне земље.
Не слави Србија пораз у Косовском боју пре шест векова, она слави НЕПОКЛЕК пред освајачком силом.
Знају Срби да сила Бога не моли. Могу нам силом отимати драгуље отачаства, могу нас осакатити, могу нас протеривати са наших огњишта, могу нас разарати бомбама, могу нас лишити и хлеба насушног, али нам никад не могу убити памћење! Знају Срби да је све пролазно и да је вечан само Бог.
Шта ће Срби урадити ако нам отму најкрстоноснији драгуљ отачаства? Хоћемо ли државне заставе спустити на пола копља? Хоћемо ли на своје куће подићи црне барјаке, хоћемо ли око руке и на реверу носити црни флор? Хоће ли Срби на овај начин изразити најдубљу жалост због трагичне смрти савести човечанства?
Знају Срби да Бог силу не воли. И да ће Његова бити последња.

Крај

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Гајење биља на природан начин (7)

Како се у био-башти сеје и сади

На лејама које су у јесен растресене вилама и покривене биљним покривачем, у пролеће од тог покривача остају само груби остаци. У марту или априлу треба их грабуљама покупити и склонити са леје, да се земља брже загреје. Тако је леја спремна за сетву. Пошто је земља прве и друге године још тврда, треба је поново растрести вилама, справом за растресање, а њеном горњем, распаднутом слоју додати компост. Може се употребити и незрео компост јер греје земљу.
Припремљену леју треба одмах засејати и посути танким слојем насечених отпадака, претходно уклоњених са леје (или насеченом сламом, тресетом, пиљевином, било чиме што вам је у пролеће при руци). На тај начин површина земље биће заштићена од удара пролећне кише који је сабијају, као и од сунца и ветра који је исушују. Тиме се организми у земљи истовремено снабдевају храном – да би могли да наставе са процесом разлагања – и штите од разних промена пролећног времена.
Један од начина садње је да леје правимо ширине око 120 цм. Да би семе равномерно проклијало, а и због мешања култура у редовима, у свакој леји треба направити 5 до 6 редова. Најбоље је на почетку сваког реда ставити таблицу са именом предвиђене биљке. У исту леју сејаћете и садити разне врсте поврћа, али тако да међусобно повољно делују на раст и да се штите. Одаберите их тако да им и периоди развоја буду различити.
Семе треба приликом сејања благо притиснути, а затим цео ред посути сувом, лаком земљом, у слоју два пута дебљем од слоја семена. Тако посејано семе брзо проклија, јер доле има довољно влаге за клијање, а горе веома лаку и суву земљу за изданке. Семе је равномерно дубоко и густо засејано. клија истовремено и птице га мање поједу него ако се само поспе и многа зрна остану на површини. На тај начин се утроши и мање семена.

Затапање семена пре сетве

Ако желимо да подстакнемо брже клијање семена, тиме ћемо повећати отпорност биљака према болестима и штеточинама, уместо хемијским средствима, семе можемо ојачати биљним одваром или биљним чајем. Намочено у биљном затапајућем средству, семе упија хранљиве и лековите састојке другог биља, а које поспешује раније клијање и брзи раст биљке. Осим тога због бржег раста мања је могућност да штеточине униште сасвим младу биљку.

Припрема затопа

За припрему мешовитог затопа за семе, а које одговара семенкама већине биљака, најчешће се користе Хајдучка трава, маслачак, камилица, одољен и коприва, те кора са младих грана храста. Од хајдучке траве и маслачка користе се само цветови и листови, од камилице и одољена само цветови, а од коприве само цветајући врхови. За припрему затопа за семе користи се само уситњено суво биље, а за мешовито, биље најпре треба помешати у једнакој размери.
Намочене семенке треба повремено промешати дрвеним штапићем како се не би међусобно залепиле. Семенке које су након кратког времена испливале на површину купке, мртве су или оштећене, те их је најбоље одмах уклонити.
Након што семе одстоји у биљном одвару, семенке треба опрезно извадити и оставити да се добро осуше на упијајућем папиру. Већ након 2-4 сата, семенке извађене из биљног одвара могу да се сеју. Зависно од биљне врсте могу се затапати и пар дана, јер ће тада брже проклијати. Семенке које су у међвремену већ почеле да клијају, пажљиво треба посадити како се не би уништила њихова тек изникла клица.

Рецепти биљних затопа

Већини биљака одговара мешавина од хајдучке траве, одољена, коприве, маслачка, камилице и коре храста. Поред тога, од сваке биљке може се припремити и засебна рецептура. Тако нпр. мешавина од хајдучке траве и коре храста спечава раст и развој бактерија и гљивица, мешавина од маслачка и коприве јача и храни тек изникле биљчице.
Рецепт за мешавину: 1 кашичица учињене суве биљне мешавине прелити са 1 л топле воде, а најбоље кишницом или прокуваном водом. Након што покривено одстоји 24 часа, течност процедити у плитку посуду у коју умачете семе.

Затоп од одољена-валеријане

Поспешује брже клијање семена у пролеће и бржи раст биљке, повећава отпорност биљке према болестима, а код одрасле биљке посешује стварање цетова.
У мању пластичну флашу улити 5 дцл прокуване воде или кишнице, додати 5 капи сока исцеђеног из цветова одољена, флашу добро затворити те мућкати око 15 мин. Намочите семе.

Затоп од камилице

Поспешује клијање, спречава развој бактерија и гљивица, а такође повећава отпорност и брзи раст.
1 пуну кашику сувих цветова камилице прелити са 1 лит. кипуће воде, покривено оставити 2-3 сата и процедити. Намочите семе.

Затоп од прелице-раставића

Повећава отпорност биљке према болестима, гљивичним обољењима и трулежи, учвршћује биљно ткиво, те отежава урашћивање гљивица.
2 кашике уситњене суве преслице прелити са 1 л хладне воде, загревати лагано кувати 1 сат. Течност процедити, затим разредити са једнаком количином воде. Намочите семе.

Затоп од млека

Поспешује брже клијање семена, те брзи раст и отпорност биљке.
Намочите семе у малу количину млека. Да би комбинације поврћа биле повољне, треба се придржавати плана сетве, који сте раније направили, узевши у обзир мешовите културе и све друге описане погодности.

На којој дубини треба садити расад?

Салате свих врста, краставце, келерабе и целер сади се плитко, односно тек толико да корен саднице буде покривен. Парадајз, паприка, празилук и све врсте купуса саде се дубоко, тако да земља допре до првих листова. Сади се предвече, да би се биљке лакше опоравиле. У сунчаним часовима, нарочито летњих топлих дана, биљке после пресађивања обично веома увену, а неке се чак и осуше, ако су биле сувише слабе или недовољно заливене. Од припеке, али и наглих захладњења. саднице се могу заштити окренутим саксијама (могу се покрити преко ноћи у случају наилазећег мраза и крупним листовима корова нпр. репом).

Прављење високих леја

Важно је да буде на сунцу, по сунцу, по могућности у правцу север-југ по дужини. Положај леје у правцу исток-запад мање се препоручује због велике врућине на јужној страни, а сенке на северној. Ширина високе леје треба да износи до 150 цм, а може и 120 цм. Дужина се може одредити по жељи.
Претходно треба припремити потребан материјал. Крупне баштенске отпатке, као што су гране и гранчице дрвећа, грмља, дебеле стабљике сунцокрета и слично треба нацепати или исећи на мање комаде.
Потребно је припремити и довољно мешовитог лишћа и по могућности набавити нешто тресета. Ако хоћете да правите високу леју на месту на којем је до сада расла трава, морате да одстраните горњи слој са травом и бусење сложите на гомилу у близини. А ако за високу леју одаберете једну од постојећих леја, одстранићете 25 цм хумусне земље, направити гомилу и покрити пластиком (или нечим да не кисне).
За довоз материјала треба око леје кад је мокро положити неколико старих дасака или крупно грање и преко суву траву и тако заштитити њену околину да не буде сва изгажена.
Као доњи слој треба у средину ископаног простора ставити најгрубље баштенске отпатке, одрвенеле делове биљака. Тај дренажни слој треба да буде густ, а висок око 50 цм. Преко њега долазе исечени комади травњака, с тим што се бусени траве полажу окренути травом надоле. Ако их нема, може се узети 15 цм дебео слој мешовитих баштенских отпадака, које треба затим посути земљом.
Површину изравнати лопатом и при томе формирати леју у виду хумке. Затим долази слој мешовитог лишћа које мора да буде влажно. Преко њега треба посути 5 цм земље и лопатом добро потапкати са свих страна. Следећих 5 цм чини груб компост са што више кишних глиста, а онда тањи слој тресета.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

Друштвена критика –злостављање жена

Проценат од преко 15 % жена које су трпеле различите врсте злостављања у Србији много говори о нашој нацији и њеном моралном стању. Исто тако непојмљив је зид ћутања који ову табу тему окружује. Мушкарци су сами себе убедили да су највећи џентлмени на овоме свету и да је сваки њихов потез безгрешан.
Недавна анкета међу средњошколцима показала је преко 40 % њих сматра да жена понекад треба да добије „васпитне“ батине. Још је стравичније што се и 25 % средњошколки слаже са овом методом. Свакако сматрају да ће те батине касније надокнадити осећајем кајања насилника и наплатити „шопингом“. Тако зачарани круг отпочиње, док се трагично не заврши.
У исто време број сигурних кући за заштиту злостављаних жена се повећава. Сваким даном тих јадних жена у овим склоништима је све више и више. И биће их још док се нека погрешна мишљења у нашем народу не исправе.
На првом месту колико год се насилници позивали на традицију и религијска уверења то не стоји. Српске „мушкарчине“ ни у једном спису колико год се трудили неће пронаћи да је мушкарац „газда“ жени и да може да поступа са њом како хоће. Напротив у Библији се инсистира на идеалном односу поштовања и љубави међу супружницима.
И на крају искрена препорука свим женама. На овоме свету не постоји никакав закон ни било какав разлог да бисте трпели злостављање. Не падајте на изливе љубави и кајања. Ако вас мушкарац заиста воли никада вас не би ни повредио.

В. ПЕТРОВИЋ

Гајење биља на природан начин (6)

Течно ђубре од коприва

Нарочито се препоручује за лиснато поврће због азота, а садржи и низ минералних материја.
Коприве треба потопити као за средство за прскање, али сада их треба оставити у води све док ђубриво не престане да пени. За то време га треба свакодневно промешати дрвеним штапом. После неколико дана ђубриво од коприва добија веома непријатан и продоран задах и зато га треба правити ван куће, а посуду делимично покрити.
Када пена престане да избија, ђубриво треба процедити и разредити десетоструком количином воде, а затим тиме заливати околину биљака. Лети, у време интензивног раста и развоја, поврће може овим ђубривом од коприва да се залива једном недељно.
Насеченим копривама, ако их само има довољно, треба у био-башти покривати и тло између редова поврћа, што веома повољно делује на појачани рад корисних организама и на минералну вредност земље. Треба, међутим, обратити пажњу да коприве немају семе, иначе би се течним ђубривом или свежим биљкама између поврћа засејале младе коприве.

Течно ђубриво од листова гавеза

Гавез садржи гвожђе, калијум, калцијум, фосфор и манган, па и Б-витамине. Од његових листова и стабљика може се направити одлично дубриво које јача биљке и обогаћује их минералима.
Ђубриво од гавеза прави се на исти начин као што је описано течно ђубриво од коприва. После неколико дана, када престане да се пени, течност има смеђу боју и јак мирис стајског ђубрива (садржи и беланчевине). Употребљава се само разређено водом: на 1 литар ђубрива треба узети 10 литара воде и измешати. Овим ђубривом поврће може лети да се ђубри једном недељно. Одраслој биљци листови и стабљике могу да се одсеку највише пет пута годишње.
Ефикасно и свестрано течно ђубриво добићете ако измешате једнаке делове ђубрива од коприве и гавеза. а затим додате десетоструку количину воде. Биљне остатке обавезно компостирајте.
Насечени листови и стабљике гавеза могу да послуже за покривање тла између поврћа.

Средство за прскање од коприва

Употребљава се за уништавање многобројних лисних ваши, а истовремено јача биљке, побољшава им отпорност и ђубри их. Један кг свежих, насечених коприва потопити у 10 л воде и оставити 24 часа. Не дуже, јер препарат губи моћ. Ако нема свежих коприва, на исту количину воде треба узети 100 до 200 грама осушених. После 24 часа течност треба процедити и њоме добро попрскати биљке са свих страна. У ту сврху може да се употреби распрскивач или прскалица за воћке. Поступак може да се понови после неколико дана. Биљни остаци се компостирају.

Средство за прскање од пелена

Користи се против лисних вашију, рђи на рибизлама. гриња на купинама, против гусеница и мрава, ако преносе лисне ваши на биљке. 300 грама свежих листова и цветова пелена (или 31 грама осушених) поклопити у 10 литара воде и оставити два до три дана. Процедити! Неразређеном течношћу попрскати биљке.
Пелен се никада не компостира, јер га кишне глисте у компосту избегавају.

Средство за прскање од преслице (раставића)

Ова биљка садржи прилично силицијумове киселине. Користи се против биљних болести, као што су плесн, рђа, против разних врста гриње црвеног паука (воћке).
1 кг свеже преслице (или 150 грама осушене) потопити у 10 литара воде и оставити 12 часова. Сутрадан преслицу извадимо и у мањем делу воде у коме се намакала скувамо, тако да полако ври 30 минута. Оставимо да се поклопљена полако охлади, а затим додамо преосталу воду у којој се намакала. Један литар овог чаја разредити са 5 литара воде, процедити и употребити. Средством од преслице (раставића) биљке треба прскати када је време лепо и сунчано. Веома је добро и средство од преслице и коприва. Ако прво прскање не да задовољавајуће резултате, поступак треба поновити јер не шкоди, већ само користи.

Средство за прскање о цвета вратича

Делује против штеточина на баштенским јагодама, против гриња на купинама, бубе која напада малине, против лисног лептирка (мољца), рђе на биљкама и плесни.
500 грама свежих листова, стабљике и цветова вратича (или 30 г осушене биљке) потопити у 10 литара воде. Може се скувати као преслица и раставић). За зимско прскање воћака овај чај се не разређује. Зими се њиме прскају биљке, а лети само земља око њих. После цветања биљака и у јесен прска се чајем разређеним са још два дела воде. Пажња: Течност припремљена на овај начин отровна је за људе.

Средство за прскање од листова парадајза

Користи се за прскање поврћа из породице купуса као заштита од лептира купусара, а делује и против лептира и гусеница.
2 шаке листова парадајза и одломљених споредних изданака згњечити и потопити у 2 литра воде у току 3 часа. Процедити и прскати.

Чај од цвета одољена

Делује као одлично ђубриво за поврће са плодовима, јагоде и цветне биљке. Истовремено је веома ефикасно средство против штетних инсеката и биљних плесни јер јача биљке. Одољен са стабљикама и листовима одличан је додатак компосту. Користи се и за прављење активатора за компост.

Средство за прскање од листова рабарбаре

Делује против мољца који напада празилук и нагриза му листове. 1 кг свежих листова рабарбаре прелили са 6 литара вреле и оставити 24 часа. Процедити и том течношћу залити биљке празилука.

Средство за прскање од црног и белог лука

Користи се када се појаве гриње и плесни, на пример, на парадајзу, као и у случају да лишће кромпира постане смеђе. Од куваних љуски црног лука може се добити и средство за прскање против инсеката.

Калијумов сапун

Калијумов сапун (меки сапун) користи се за сузбијање лисних ваши, штитастих мољаца и др. инсеката који нападају надземне органе биљака. Код његове примене важно је користити велике количине воде како би се биљке добро окупале. Осим што сузбија инсекте, користи се и за испирање биљака од медне росе и чађавице.

Инсектицид кисело дрво

1 кг свежег лишћа се иситни и прелије са 50 литара кључале воде и чешће мешајући, држати 24 сата. У другом суду се раствори 1 кг црног меког сапуна у 50 л кључале воде. Оцеђена течност од лишћа и раствор сапуна се помешају и том течношћу се прска воће и поврће против напада инсеката.

Прашак којим се запрашује воће у време цветања

По 10 кг фино самлевене осушене коре с корена киселог дрвета, фино самлевеног осушеног лишћа парадајза и дијатомида и све се добро помеша.
Да би одстранио разне инсекте, у разним крајевима света народ ставља свезе лишће киселог дрвета у, постељу, њиме се трља, а исто то чинити и са стоком.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

Умире ли савест човечанства? (1)

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни? Подигни чело, погледај смело, слава те зове на оно тужно Косово поље…
Написана пре више од једног века, још у доба Обреновића, ова тугованка племенитог Словенца Даворина Јенка као да је данас упућена Србима.
Што ћутиш… ћутиш, Србине тужни!
Одавно нема Даворина Јенка, а нема више ни оних славом овенчаних хорова чији су громки гласови допирали до слуха српске нације. Затурила се, у овој тмини, и химна Богу правде – певају је, увек уз стрепњу, још само поједини црквени хорови…
Нема више никога ко би поновио заповест врховног команданта српске војске, краља Александра Крађорђевића: „Срби, свом снагом браните своје огњиште и српско племе!“
Нема ни пуковника Михаиловића, који је у судбоносном времену у првим данима немачке окупације, одаслао поруку свету: „Не признајемо капитулацију!“
Ни легендарни мајор Драгутин Гавриловић нема двојника, нема наследника који би усред крвавог разбојништва поновио његову заповест:
„Тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима! Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао! Јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да бринете за своје животе – они више не постоје. Зато, напред у славу! У јуриш! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!“
Нема ни пуковника Миливоја Стојановића, команданта Гвозденог пешадијског пука Моравске дивизије, који се на ватреном положају први сусрео са казненом експедицијом коју је предводио бечки генерал Оскар Поћорек. И пише царски генерал српском пуковнику, и тражи да уклони своје војнике како не би узалуд проливали своју крв, јер ће он, надмени аустроугарски војсковођа, за три дана умарширати у српску престоницу. А пуковник Стојановић по истом емисару овако отписује:
„Поћорече, царски већиле,
душа ми је од Косова стара,
тврдо срце у горскога вука,
командант сам гвозденога пука,
не бојим се цара ни ћесара!“
Поћорекова казнена експедиција кажњена је тако што је стрмоглавце бачена у Дрину.
После невиђеног пораза, из бечких највиших кругова препоручено је Поћореку да би најбоље било да изврши самоубиство. На то је он овако узвратио: „Хоћу, убићу се, али ћу се убити тек онда када који други аустријски генерал победи српску војску!“
Тако су наши очеви и дедови бранили своју слободу и своју независну државу.
Нема ни Василије Вукотић, кћерке сердара Јанка Вукотића, која на Мојковцу, држећи чврсто пушку уз раме, овако шапуће: „Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом часу тог боја, на овај велики празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш… Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, кршеве твоје љубим, не дај се! Нека Шваба памти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао!“
Нема ни Патријарха српског Гаврила Дожића, који у судбоносним мартовским данима 1941. године упути поруку свеколиком Српству: „Драга моја духовна децо, понизимо се пред Богом, а узвисимо се пред људима. Ако је дошло време умирања, умримо часно бранећи све хришћанске светиње као милиони верника пре нас!“
Беседа преко Радио Београда и отпор претећем фашистичком насиљу одвешће и патријарха Дожића и владику Николаја Велимировића у злогласни логор Дахау.
Све око Србије данас пенуша, ври, кључа, але и вране на српско племе, а у Србији – мук.
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Окружен тим муком, и загледан у преплашена лица, честити српски прота Војислав Билбија, који Богу и роду српском служи у Холандији, и који, кад год узмогне, долази у отаџбину, али никада празних руку, упитао се: има ли Срба у Србији? Неко је забринутом проти дошапнуо да Срба има, али да се вешто крију!
Крију ли се Срби у Србији?
Крију ли се Срби у свету?
Кажу да нас у отачаству има нешто мало више од осам милиона и да нас у свету, на свим континентима, има између три и четири милиона. Нема мора које расути Срби нису залили својим сузама и нема земље коју нису потрусили својим костима. Наша су гробља највећа, наш бол је најдубљи, Србе и данас прогоне са својих огњишта.
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
А Срби у овом судбоносном времену стварно ћуте. Ћуте у Чикагу – тамо их је, кажу, највише; ћуте у Сиднеју и Мелбурну, не оглашавају се у Бечу и Паризу, не јављају се у Бриселу и Женеви, у Јоханесбургу и на Новом Зеланду, умукли Срби у Лондону и Берлину…
Да имам моћ, позвао бих Србе широм света да бране своје достојанство и посведоче оданост отаџбини. Рекао бих: Срби, ма где живели, изађите на улице, на тргове, зауставите саобраћај, ухватите неког пролазника за руку, додирните му раме, загрлите га братски и упитајте: умире ли савест човечанства? Може ли свет да буде спокојан, да гледа како један мали народ прогоне, убијају, отимају његову земљу? И то усред цивилизоване и демократске Европе!
Замислите, за тренутак, када би, рецимо, у Француској оних пет милиона дошљака из арапских земаља почело да истерује своје домаћине из њихових домова, да силују њихове кћери, да пале њихова поља, да руше њихове храмове, да отимају њихову имовину. Замислите када би дошљаци заузели пола Париза или неку област у Француској, прогласили себе већинским народом и на туђој земљи створили неку своју независну државу! Било је ових дана жестоких притужби полиције и дошљака, било је паљења кућа и аутомобила, насртаја на француске грађане, али је полиција, на општу радост демократских земаља, све брзо смирила хапшењем и увођењем полицијског часа у крајевима у којима је избила побуна…
То се на Косову и Метохији догађа читав један век: изгон Срба, убиства, рушење и паљење српских светиња. Колико год је у минулом веку Србија водила одбрамбене ратове, бранећи своју слободу и своју независну државу, толико су Шиптари били на страни њених нападача и окупатора! И сада би, уз помоћ и сагласност европских и светских моћника, на српској земљи, на српским костима и на срушеним и спаљеним црквама и манастирима, да створе своју независну државу!
Узалуд ћемо тражити одговор на питање има ли ишта савесно у свету.
Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Нисте ви који сада ћутите само деца ваших мајки и очева, ви сте синови и кћери отаџбине! Чујете ли њен вапај? Видите ли плач српске нејачи којој шиптарски терористи побише очеве и мајке? Видите ли мајке и очеве са црном марамом на глави и црним флором око рукава? Видите ли мрак у коме живе, лимене контејнере без струје, видите ли српску децу без хлеба и са страхом у очима? Видите ли срчане српске монахе како вапију за Божјом правдом на згариштима својих светиња, па и оних увршћених у сам врх светске културне баштине? Питајте свет: јесу ли јад и чемер, беда и глад, изгон, заседе и потере нови симболи слободе и демократије којима се дичи Европа на почетку трећег миленијума? Подсећам вас на једну кратку, али веома потресну причу из моје књиге „За част отаџбине“. Настала је на Солунском фронту, а дуго су је причали француски, британски и грчки официри. Увелико се говорило о синовима генерала Павла Бошковића, резервним официрима који су у многим бојевима посведочили јунаштво и частан однос према својим војницима. Али, у једној љутој бици оба генералова сина истовремено задобише тешке ране, па се нађоше у савезничкој болници, у којој је било на стотине српских и француских рањеника. Кад је чуо за њих, један француски лекар изразио је чуђење: зар су и генералски синови у првој борбеној линији? Зар и они тако гину? Српски рањени сељак из Шумадије, покуша да му то овако објасни: „Видиш, господине докторе, сви ми имамо различите очеве, али имамо само једну мајку – отаџбину. Ето, за ту мајку гинемо сви без разлике.“
Отаџбина вас не позива у рат – зна Србија да је рат највеће људско проклетство, не позива вас да демонстрирате против народа земаља у којима живите; изразите им благодарност на гостопримству; отаџбина вас позива да не ћутите. Огласите се у новинама, на телевизији, на трговима и улицама. Кажите сваком човеку да ми нисмо племе варвара, нисмо распојасана руља која отима туђе. Ми смо витешки народ који је од памтивека своју врхунску етику уграђивао у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије. Никад Срби нису своју срећу заснивали на несрећи било ког народа и појединца. Ни Срби, бранећи своју слободу и своју независну државу, нису прелазили туђе границе.
Нисмо ми измислили гиљотину, нисмо ми изазвали грађански рат у Америци који је трајао шест година и у коме је пало шест стотина хиљада америчких глава; нисмо ми имали концентрационе логоре и нисмо ми пројектовали крематоријуме за спаљивање живих људи.
Пружите свету доказе наше племенитости и благодарности – и на зло и на добро добрим смо узвраћали.
Кажите свету да смо једини народ на земљиној кугли који је другом народу подигао споменик – подсетите их на онај величанствени споменик захвалности француској нацији на Калемегдану у Београду.

Наставак у следећем броју

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ