Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Ново Српство се рађа

Имам 28 година, црну косу и очи, висок сам 175 центиметара, волим класичну музику, рођен сам у Љубљани и – Србин сам. Признајем, на почетку нисам имао свијест о томе тко сам и шта сам. Доживљавао сам себе као јединствено биће у којем су на сасвим посебан и непоновљив начин смијешане све моје различите карактеристике. Нисам лучио битно од небитног. Сви ти саставни елементи онога шта сам, не без поноса, доживљавао сам као своје ЈА, били су ми једнако значајни. Некакво тражење „заједничког називника“ између себе и околине није ми падало на памет. Био ми је много ближи неки Загорац који воли Умберта Ека него мој мусави рођак-тракториста на Банији.
Онда је дошла 1990. година. Од свих мојих карактеристика моја је околина извукла једну једину – то шта сам Србин, истурила је на мене као етикету проклетства и узела је као разлог своје мржње. Патолошке мржње, сотонске, глупе. Зашто баш ту, како сам тада доживљавао – релативно небитну компоненту мене? Зашто не неку другу? Боју очију, косе… или љубав према погрешној врсти музике. Са стидом признајем: хтио сам се на почетку „правити Хрватом“ да бих од себе некако одлијепио ону силну мржњу и нетрпељивост што ју је моја најближа околина набацивала на мене, на моје најближе. Али како? Кајкао сам ко блесав, али – био сам и даље само Србин који ето још говори и загребачким сленгом тј. опаснија врста „четника“. Да сам као и неки моји сународњаци замијенио православље за коњуктурнију вјерску припадност, знао сам – остао бих само „онај Трофазни што је прешао на католичанство“.
Испрва аморфна мржња почела је врло брзо попримати сасвим реалне облике: отац је остао без посла, мајка је отишла „на чекање“. Брат се једног дана вратио кући сав крвав – истукли су га у школи јер је признао да навија за Црвену Звезду. Ноћу су нас називали, пријетили, псовали нам мајку четничку, нацију, вјеру. Нетко је извршио велику нужду пред вратима стана. Након првих батина пред факсом бојао сам се ићи на предавања. Па онда они посјети сународњака, разговори шаптом о томе шта је тко начуо да нам спремају. Приче о обиљежавању улазних врата станара-Срба. Па разбијено вјетробранско стакло на татином ауту. Позивања на информативне разговоре у полицију. Претреси „због оружја“. Мамино панично „Боже, поновно ће нас све поклати као у Глинској цркви“. Опсадна стања ноћу. Полусан и ишчекивања хоће ли нас покупити. Тату смо као најугроженијег послали у Њемачку, брата тетки у Нови Сад. Мама и ја остали смо „чувати стан“. Да није те 1990. године било ове отрежњавајуће мржње вјеројатно бих и ја постао кентаурски мелез, Хрбин (као – желиш се представити као Хрват, ал’ се на вријеме загрцнеш). Та њихова мржња љуштила је са мене слој по слој „братства и јединства“, идеја о троименом народу, илиризма, Штросмајера, и довела до језгре онога шта сам одувијек био. Почео сам тражити одговоре из оних неколико књига које сам имао код куће. Потонуо сам у националну историју, тражио по националној књижевности. Од комшије сам позајмио још. Открио сам и владику Велимировића, прочитао „Нож“, по први пута одслушао пажљиво мамине банијске приче из II свјетског рата о клањима и бјежањима које су ми раније биле силно досадне. Танка црвена нит која је све то повезивала у конзистентну цјелину пружила ми је по први пута јасно разумијевање живота у који сам био уроњен. Свеопшта мржња у којој смо се давили, а мрзили су нас дословно сви (тзв. „нормалне Хрвате“ уопште нисам сретао, чуо, видио) почела је добивати свој реални смисао. Зар није сасвим нормално што нас мрзе? Зар није исто тако нормално да једнако патолошки, мада малчице пригушено (ваљда због свјетске јавности) мрзе и Јевреје? Није ли то универзална прича о мржњи неталентираног Салијерија према супериорном генију Моцарту којег је додирнуо прст Божји, у Формановом „Амадеусу“? О зависти Сотоне према Божијој дјеци. О мржњи неслободнога средњовјековног кмета према слободном вагабунду-трубадуру. Мржња Хрвата према нама није се дакле могла подвести под оно што је Фројд прозвао „нарцизмом малих разлика“ – понашање које се мало разликује од нашега доживљавамо као критику наше властитости. Јер није ријеч о малим већ о огромним разликама. У Хрватима, тој давно увенулој гранчици на српском стаблу, остао је утиснут подсвијесни енграм, матрица сијећања из које црпе свој кардинални осјећај инфериорности у односу на нас. Митолошко исходиште свих робовских легенди сеже увијек до тачке у којој се сјечају „златног доба“, времена у којем су и они били слободни.
Док су њихове помамљене хорде јуриле градом тражећи „снајперисте“, док су нас претресали, хапсили, пљачкали, силовали, одводили на разно-разне Пакрачке пољане, убијали на кућноме прагу, чекао сам да дођу и по нас (знате већ ону архетипску српску реченицу из Јасеновца: Ради ти дијете свој пос’о!). Тражио сам одговоре. Знати, па макар ми то било и посљедње. Углавном, више их се нисам плашио. Напросто, чекао сам их. Да дођу или не дођу. Да одраде или не одраде свој пос’о. Зашто бих ја у међувремену живио као кокош? Жели ли ми ова власт Планете мајмуна одузети живот – ево им га! Као хришћанин, жалио сам то убого инфериорно племе што је као своје поглавице истурило некакове Вукојевиће, Цањуге, Баковиће… јер бољих доиста никада нису ни имали. Дао Бог да им такови владали наредних хиљаду година!
Прошао је рат. Гледам оно шта је остало од мог опљачканог, растјераног и полумртвог народа овдје у Загребу. Како уплашени шетају гетом, како шапућу сто пута прежвакане фразе, како дишу са пола плућнога крила, мијењају вјеру, како кријући гледају ТВ Бања Луку, траже хрватске претке да би се оправдали пред комшијама. Како да гледам то, а да се не присјетим НДХ-шког програма о три дијела српског националног корпуса: трећину побити, трећину раселити, трећину покрстити. Проживљене трауме овог јадног остатка испреплићу се лажним сијећањима до димензија неког будућег мита. Слободу коју су као од Бога изабрани народ баштинили, потиснули су, мијењајући тај Божји дар за уплашену егзистенцију вјечно лојалних кметова: бити као Хрвати. Национални им је понос сведен на пијано баљезгање у Просвјети након 7 боце пиве. Родитељи што дјецу дају на католички вјеронаук да се „боље уклопе у средину“. Срби који не знају ћирилицу, којима Видовдански мистериј не говори ништа, који су пљунули и на православље и на традицију и на слободарство. Свој крст часни и слободу златну трампили су за шаку куна, за обећање да их неће дирати пољубе ли једном дневно султану папучу.
Одем повремено на „хаџилук“ у Београд. Они тамо забуљени у своје појединачне судбине, у неке сасвим небитне ствари, у своје приватне мракове, ништа не разумију. Као да причам са Марсијанцима. Осјећам како су им погрешни људи у погрешно вријеме говорили погрешне ствари, како су им (да ли случајно?) огадили нашу националну идеју, трошећи и бацајући кроз прозор хиљадугодишњу интелектуалну уштеђевину, колективно памћење, слободарство темељено на Традицији, моћ колективних архетипова. Само Бог зна зашто, али слободни трубадури почели су да сањају свој сан о кметству, о сигурности и поузданој извјесности неслободе. Зато су се ствари почеле овдје помјерати са мртве тачке. Ваљда по оној логици – када је мрак најцрњи јутро је најближе. Усред свеопштега хрватскога мрака рађа се једно сасвим ново, другачије Српство. Не само Српство Милоша Кобилића, Хајдука Вељка, Црног Ђорђа, Аписа, не само Српство Светога Саве, Мокрањца, Диса, Андрића… већ и Српство постмодерне и Интернета да ишчекивано настави мисију коју је своме изабраном народу дао Господ Бог. У име тога новога Српства ово пишем, у име тога спреман сам сићи и у пакао, поднијети било шта, дубоко свјестан чињенице да испуњавам тиме само дијелић Божјега наума са мојим напаћеним народом.

СТЕФАН НЕМАЊА РАШАНИН

О ћирилици

Ћирилица је симбол српства. Она је његов саставни део. Српство би без ћирилице било кусо, крње, дефектно. Друго, оно се не би могло ни држати без свога писма. Дефектан и мањкав организам много би брже подлегао нападима који не престају. Знају то наши непријатељи. Зато су се толико и окомили на ћирилицу. Нашом, сопственом кривицом, ми смо ту учинили Ахилову пету наше националности, због комоције, због лењости, због недовољне будности. Непријатељи су то искористили и користе још данас. (Лазо М. Костић, Канадски Србобран 17. март 1955. године)

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Друштво | Поставите коментар

Друштвена критика – војни бескућници

                                                                        

Соба од 10 квадрата. Њих двоје. И једно дете. Тридесет таквих породица живи на једном спрату. Заједничко купатило за цео цео спрат, као и заједничке бриге, проблеме и муке. Они су војници који су се борили за нас. Сада се нико не бори за њих.Трагедија Палка Поњигера и његове супруге Илонке подсетила је јавност на тежак живот војних бескућника и инвалида рата. Палко и Илонка су били Словаци. Палко је служио у нашој војсци. Одузет стан у Сарајеву му никада није враћен, а нови у Србији, никада није добио. Имали су мало дете. Оно које је чудом преживело скок брачног пара са шестог спрата војног самачког хотела „Звездара“. Сви су сада око њега и новинарски лешинари и душебрижници, који су требали да мисле о овој породици док је било икакве наде, а не сад кад је све готово.

Живот војних бескућника је чемеран. Хиљаде официра и њихових породица живе са минималним примањима, на дну друштвене лествице и без икакве наде у бољи живот. Смештени су по војним амбулантама, касарнама и самачким собама оронулих хотела. Њихове судбине никога не занимају. Њих сматрају за псе рата, противнике НАТО-а, Милошевићеве слуге. А они су само војнички исправно слушали наређења и спасавали оно што се спасти може.

На сахрану војног бескућника Палка и његове супруге Илонке нико из министарства одбране није дошао. Није испаљен почасни плотун ни одата почаст. Ништа друго није могло ни да се очекује.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Друштво | Поставите коментар

Збогом, свети Владико!

Под овим раскошним небом, у овом светом храму, пред ликом Твојим Светим, Владико, клањам се и данас побожно и молитвено, као што ћу се и сутра, надам се тој милости Божијој, поклонити у отаџбини, у поноситом Лелићу, које Те дуго, истрајно и стрпљиво очекује.
Видим: опремили Те на пут, путниче и путовођо рода свог. Знам: пратиће Те, тихо и побожно, твоји честити, усправни и достојанствени Срби. Носиће Те тамо где је остало Твоје срце, јер је овде, у Либертивилу, у Америци, далеко од отаџбине, било само Твоје трошно тело, а душа Твоја, зањихана и однегована у колевцу Православља, рођењем и заветом предана Господу Богу,
Знам, Владико, да си трновим путем био овенчан. И знам колико су те пута оклеветали, колико су ти пута судили. Судили су Ти непријатељи родаТвог, али о Боже, греха ли големог, судили су Ти и Твоји Срби. Судили Теби, слободару, највернијем чувару Светосавља и непокорном бранитељу Српства. Судили Теби, Владико, који си, уз Светога Саву, со и хлеб најдубље српске духовности и најчистије српске етике и стожер родољубља и части измиритељ често завађене браће.
Али, знао си боље од нас да неправда није вечна, знао си да је вечна само Истина. Био си понижен пред људима, а узвишен пред Богом. Био си сломљен болом за поробљеном отаџбином која ће из предворја нацистичког пакла ући у комунистички пакао. Заметени су сви путеви према слободи, правди, истини. Пресечен је наш духовни и национални корен, затровани готово сви извори наше историјске свети. Дубљи пад није се могао замислити.
Зауздавали су истину о теби, Владико, и оног часа кад је престало да куца твоје срце – једва да се покоје црквено и манастирско звоно огласило, али и оно потајно, пригушено и јецало да не би допрло до силника који су Тебе и род Твоје притискивали злом. Само су срчани и мудри монаси из Враћевшнице, подно гороломног Рудника, кришом, добрим људима захваљујући, послали преко сињег мора прегршт освећене земље из Твоје Жиче, уверени да у туђини неће бити Твоја вечна кућа.
И, ево дође и тај дуго жељени дан. Дан који се памти, дан који се воли, као што се отаџбина воли. Дан натопљен сузом радосницом, испуњен молитвом и благодарношћу Господу Богу.
Дан у ком се у отаџбину врaћаш, Владико. А отаџбина – то није комадземље убоге и голе, то су наше житородне њиве и зелене ливаде, то су виногради који су дедови наши засадили а руке потомака неговале. Отаџбина – то су наше луке и забрани, обале наших река, то су свежа јутра и благи заласци сунца, у чије се часове чује песма тежачка. У речи отаџбина – саткане су све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге. Отаџбина Србинова – то су његова жена – мученица и деца његова, део његове душе и тела, крв његова, ране незацељене, то је мајка – удовица, стара бака – чуварица огњишта српског сваке вечери сузама натопљеног, празници наши, наше клетве и молитве, наш копоран и опанак, наша нада и вера да правда побеђује и да ће свакој сили доћи крај.
И, ево, Владико свети, дошао крај сили! Враћаш се у отаџбину. Цела ће Србија, она непокорна, сутра бити на коленима пред Тобом. Биће и они који су до јуче газили наш национални барјак и барјактаре. Биће на коленима и они који се данас на Бога позивају – дојучерашњи безбожници, они који су убили Бога у себи, а потом маљевима настојали да убију Бога и у својим противницима. Свест данас призивају они који су Ти народ распамећили. На братољубље се данас позивају они који су се давно разбратили и браћу своју издали. На милосрђе се данас позивају они који су најнемилосрднији и према својим најближим – убијајући их у име најмрачније идеологије и отварајући им врата пакла у Брозовим казаматима. Опрости им, Владико и моли се Богу за њихово прогледавање и спас њихових душа.
Збогом, Владико! Нека Господ Бог учини да иза Тебе у отаџбину крену Срби расути широм света, нека се врате у слободу на своја стара огњишта. Нека се врате мртви и живи наши Карађорђевићи, нека се врате јунаци слободних српских планина, они одважни чувари српског племена, српског огњишта, српске вере. Нека се у слободну отаџбину – а она ће то ускоро бити – врате сви они који су преживели нацистички, усташки и комунистички пакао.
Моли се Богу, Владико, да тако и буде. И нека Господ Бог услиши све наше молитве.

Беседа на испраћају моштију Владике Николаја из Либертивила у отаџбину 27. априла 1991.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Друштво | Поставите коментар

Интервју: Бошко Обрадовић, члан УО Покрета Двери

Србија тражи нове људе и идеје у политици

Бошко Обрадовић је рођен 1976. године у селу Вранићи код Чачка. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Аутор је дипломске студије „Милош Црњански и нови национализам“ за коју је добио награду „Милош Црњански”. Са још двоје студената Филолошког факултета 1999. покренуо је гласило студената србистике Двери српске, које је временом прерасло у један од водећих српских часописа за националну културу и друштвена питања, из чијег круга сарадника је 2003. формирано удружење грађана Српски сабор Двери. Био је један је од уредника интернет презентације http://www.dverisrpske.com, главни уредник ТВ продукције ДВЕРИ СРПСКЕ, као и покретач и координатор пројеката Сабора српске омладине, Српске мреже и Светосавске школе. Бави се публицистиком и написао је преко 150 текстова а у име Двери имао је више стотина наступа на трибинама и медијима широм света. Аутор је збирке изабраних текстова „Српски завет – српско национално питање данас”. Члан је Управног одбора Двери. Живи у Чачку. Ожењен је Весном и отац Магдалине, Анђелије и Растка.

Како оцењујете данашње стање у Србији?
Режим Бориса Тадића све нас је и национално, и привредно, и социјално, и морално понизио и упропастио. Нико није гласао за ову владајућу коалицију, народ се више ништа не пита, за четири године њихове власти није било нити једног референдума, а повукли су политичке потезе које никада нису кандидовали на изборима: нови статут Војводине, резолуцију о Сребреници, геј параду, регионализацију… Уништили су домаће банке, домаћу производњу и пољопривреду, увозимо све што у Србији можемо да производимо, сада распродају преостала природна богатства – пољопривредно земљиште, изворе пијаће воде, речне токове, и безмерно кредитно задужују будуће генерације. И оно што је најстрашније, а што је показао последњи Попис – за девет година изгубили смо скоро 400.000 становника, а нисмо имали нити један рат или неко друго страдање. Због геноцидне политике Европа нема алтернативу по сваку националну цену предају Косово и Метохију, и отварају нова кризна жаришта у Србији. Ко ће за све ово да одговора? Да би Србија преживела, овај режим мора што пре да оде.

Због чега сте из покрета прерасли у странку?
После 12 година друштвеног активизма Двери су 10. фебруара ове године прогласиле излазак на следеће изборе на свим нивоима: од локалних, преко покрајинских до републичких. Остајемо удружење грађана и на изборе излазимо са својим независним избирним листама. Нећемо формирати странку, јер страначко-паразитски систем сматрамо главни узрочником пропасти Србије. Доста нам је лидерских прича у Србији. Страначко подаништво лидеру, странке као једини заводи за запошљавање данас у Србији, партијски људи на челу јавних предузећа и у комплетној државној управи – канцер су нашег друштвеног организма. Хоћемо то да мењамо, хоћемо изборни закон који ће омогућити да се гласа за човека, а не странку, нећемо политичаре који по мишљење иду у стране амбасаде или код домаћих тајкуна, хоћемо људе из народа, Младу Србију и позитивну селекцију која ће на чело наших изборних листи поставити оне најугледније, најморалније и најспособније. Радимо на томе да најпре у нашем Покрету заживи позитивна селекција, да испред себе сви почнемо да стављамо оне боље од себе, да докажемо да се политика и морал не искључују већ да је политика без морала недопустива, и верујемо да ће народ препознати овакав приступ и пружити нам подршку на следећим изборима.

Сматрате ли да се политичким деловањем може нешто променити на боље?
Сматрамо да је постало нечасно стајати са стране и гледати како Србија пропада. Последња превара актуелног режима биће да нас све убеди како је политика једна морална прљавштина (што и јесте у данашњем облику) са циљем да нам свима огаде политику, да се сви склонимо и њима омогућимо да владају још 20 година. Што се Двери тиче, сви они, и постојеће странке власти и опозиције, су рекли све што су имали и урадили све што су могли. Време је да сиђу са политичке сцене. Грађани траже нешто ново, сматрају да су сви они исти, да нема за кога да се гласа и не желе да изађу на следеће изборе. То ново се родило.

Ваше мишљење о евроинтеграцијама и о уласку Србије у ЕУ.
Јадна је и трагична она спољна политика која игра само на једну карту и доводи себе у понижавајући положај у коме је уцењена тиме што је све своје потенцијале ставила само на ту једну карту. Годинама понављамо да и ЕУ и НАТО имају алтернативу, оличену у Руској Федерацији као главном стратешком партнеру Србије, али и другим земљама убрзаног развоја које немају економску кризу какву данас има Запад. Запад није једина страна света – постоје и север и исток и југ. Не видимо зашто се не бисмо окренули оним државама које нас никада нису бомбардовале, хоће економску сарадњу са нама и признају Косово и Метохију у саставу Србије. Поред Русије то су и Кина, Индија и Бразил, али и друге земље у региону, Европи и широм света. Двери се залажу за потписивање Споразума о недељивој колективној безбедности који је предложила Руска федерација који би обезбедио дугорочни мир и безбедносну сигурност нашој држави.
Нажалост, били смо последњи верници југословенства и комунистичког братства и јединства. Било би погубно да сада останемо последњи верници евроунијатства када се ЕУ распада на наше очи. Наши властодршци планирају да нас уведу у ЕУ за 10 година и спремни су за ту утопију да плате сваку националну цену. Двери су за преиспитивање досадашњих преговора са ЕУ, излазак из овог понижавајућег и уцењеног положаја, и храбро окретање геополитичким алтернативама које смо навели.

Које су основне тачке Вашег деловања?
Стављање породице на прво место. Све што подржава породицу породицу подржаћемо и ми са државног нивоа када се будемо питали и одлучивали, а све што руши породицу биће преиспитано: у медијима, образовању, култури, пореској и социјалној политици, закону о раду и привреди. Борба против беле куге мора бити подигнута на државни приоритет број 1, а не геј параде. Системом социјалне солидарности у кризним временима која долазе морамо обезбедити прехрамбену и енергетску безбедност, а кроз домаћинску економију зауставити приватизацију над стратешким привредним и природним ресурсима државе Србије. Једина приватизација за коју се залажемо је докапитализација до 49 посто власништва и странци не смеју бити већински власници над јавном својином и природним и привредним добрима Србије. Онда следи формирање Развојне банке Србије и Фонда за одрживи развој и улагање у све што је домаће, најпре производњу, пољопривреду, село и енергетику, али и заштита свих елемената националног идентитета: од православне вере, преко језика и писма, до историје, културе и државности српског народа.

Ваше виђење будућности Србије.
У 21. веку водиће се ратови за здраву воду, здраву храну и енергетску сигурност. Ми све то имамо, али је све мање у нашим рукама. Србијом не влада Влада Србије, већ Уједињени монополи. Зато је главно питање на следећим изборима не Европска Унија него Србија. Није довољна смена режима већ је неопходна промена читавог друштвеног система, и Двери се једине за то залажу на политичкој сцени Србије. Преображај је могућ тако што ћемо странкама укинути моћ и привилегије које су саме себи доделиле. Тако што ћемо се немилосрдно борити против страначких дилова са разноразним домаћим и страним тајкунима. Тако што ћемо развластити срце овог накарадног система: Уједињене монополе Србије – стране банке и амбасаде, домаће тајкуне, корумпиране политичаре и контролисане медије.
И коначно, тако што ћемо сопственим примером показати како ствари у друштву и држави могу и треба да се раде да би народ у Србији могао да живи један нормалан живот. Једноставно радићемо све супротно од овога што данашња власт ради.
Доказаћемо да је могуће на другачији начин бавити се политиком и остати морално исправан упркос свим искушењима. Очи многих грађана данас су упрте у Двери. То је нова нада за Србију коју не смемо изневерити.

РАЗГОВОР: ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Освећење канцеларије и трибина Двери у Лозници

Општинско повереништво Двери у Лозници, 12. децембра је уз освећење званично отворило канцеларију са намером да у будућем периоду она буде место за решавање националних питања. Канцеларија се налази у Болничкој улици број 4.
По освећењу канцеларије, у наставку вечери одржана је трибина у препуној сали „Вуковог дома културе“, пред више стотина присутних грађана. На трибини су поред члана локалног повереништва Србољуба Петровића, говорили и др Вељко Ђурић Мишина, Бранимир Нешић и Владан Глишић.
После одржане трибине дружење челних људи Двери и чланова локалног повереништва са грађанима настављено је у галерији „Мина Караџић“, где су се склопила нова познанства, са циљем организовања нових повереништава у суседним општинама, јер је забележен значајан број заинтересованих грађана.
Присутни су видно испољавали задовољство у међусобним коментарима. Тако је Лозница и околинa, макар на тренутак, обасјана усред мрака којим су блокиране националне снаге у Србији.

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Друштво, Интервју | Поставите коментар

Спорт и рекреација (4) – одмор

Одмор је природна физиолошка и психолошка потреба човека. Наћи време за одмор и умети одмарати се исто је важно као хтети и умети радити. То двоје чине целину и ако једног или другог нема, или их нема довољно – нема здравог живота. То многи касно схвате и одмор одлажу за неко даље време. Кад дођу болести, онда је обично обрнуто, све њихово време се претвара у “трку“ да се здравље и сан врате.
Физички умор знатно отежава концентрацију. Овај феномен важи и за људе који раде посао који се обавља седећи. Кад постоји замор, човек је подложнији и негативним емоцијама, а све то може умањити учинак на послу.
Периоди опоравка су од суштинског значаја како за креативност, тако и за међуљудске односе.
Време је ограничено, али ми најчешће у њега трпамо неограничене захтеве. Одмор нам омогућава да се очишћени и напуњени обновљеном енергијом вратимо у “олују“. Када осећамо изазов, а не опасност, спремнији смо да се потрудимо, чак и онда када то подразумева ризиковање или доживљавање неке непријатности.

Свакодневни одмор или сан

Сан траје у просеку 7-8 сати. Потребе за сном варирају. Ако се не осећате сасвим будни и енергетски снажни у току дана, вероватно спавате премало. Док они који лакше излазе на крај са стресом, изгледа захтевају мање свакодневног сна. Показано је да вежбање смањује замор и побољшава менталну и физичку живост, другим речима редовно вежбање помаже смањује потребу за сном.
Већина оних који себи ускраћују сан најчешће мисле да могу без њега, али таква пракса може да има последице које угрожавају живот. Имати на уму да је некоме чак и 6 сати сна недовољно. Скенирање је показало смањени доток крви до чеоног режња мозга хронично неиспаваних особа. Уз такве хроничне недостатке сна, раздражљивост и нервоза расту, док се распон пажње смањује. Може доћи до брзих промена расположења и проблема излажења на крај са стресом. Недостатак сна може да утиче на отпорност на болести. Губитак чак и само три сата сна дате ноћи може да смањи на половину ефективност имуног система.
Више вреди сан пре, него после поноћи. Два сата доброг сна пре поноћи је вредније него 4 сата после поноћи. И са становишта производње мелатонина, било би боље отићи у кревет раније како би се искористила предност ноћне таме, а затим рано устало.
Мелатонин је хормон пинеалне жлезде, која се налази у средини мозга. Пинеална жлезда само у току ноћи ствара мелатонин из серотонина, а дневна светлост инактивише ензиме који мењају серотонин у мелатонин. Способност продукције мелатонина опада старењем организма, а постоје и други узроци који могу да доведу до онемогућавања продукције довољних количина овога хормона (када се ‘мења“ дан за ноћ и сл). Мелатонин регулише „унутрашњи сат“ нашег организма. Довољна количина мелатонина у организму омогућава здрав сан и лако буђење, позитивно утиче на расположење, ублажава последице стреса, отклања депресију, успорава процес старења, продужава животни век, док његов недостатак доводи до: поремећаја сна (несанице или сна који није ни дубок ни окрепљујући), узнемирености, замора и лошег расположења.

Седмични одмор

Као што и тело има природни дневни часовник (циркадијални ритам), такође има и недељни часовник (циркасептански ритам – дугачак седам дана). Медицинска истраживања су показала да су такви ритмови у вези са низом физиолошких функција: одговори при инфекцијама делују по циркасептанским ритмовима, исто тако делују и лекови које користимо за њихово лечење, итд.
Разумевање циркасептанских ритмова наводи да потпуније разумемо чињеницу да обратимо пажњу на седмичне ритмове како би заштитили сопствено здравље.
Др Болдвин, који је проучавао ове ритмове, види значај у концепту дана од одмора, али да би ови даваоци времена деловали, он мора да дође у исто време сваке седмице. Другим речима, није довољно узети један дан од седам; оптимално је узети специфичан дан од седам дана на редовним основама.
Један лекар је рекао да је “такав приоритет једна од лепота Божије заповести о дану одмора“, јер је у Библији, у 1. Књизи Мојсијевој, седмодневни временски циклус описан као део Божије активности приликом стварања света. Описано је да се тај циклус састоји од шест дана рада, а седми дан је дан одмора.

Крај

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Друштво | Поставите коментар

Гајење биља на природан начин (5)

Штеточине у био врту

Лисне ваши се од биљака одбијају ако се у непосредној близини засаде лаванде, чубар или драгољуб. Испод воћки најбоље се показао драгољуб: лисне ваши радије прелазе на цвеће и тако лишће на дрвећу остаје поштеђено. Многе ваши на ружама лако ће се одстранити млазом воде из гуменог црева, што треба радили ујутру, како би се цвеће брзо осушило. Ако око ружа посадимо лаванду, лисних ваши биће много мање. Пасуљ се од њих штити сејањем чубура (Сатуреја хортенсис). Ако лисних ваши има заиста много, помоћи ће средство за прскање од коприва и ово важи за све врсте биљака и вашију. Њихови природни непријатељи су буба-мара (треба гајити ладолеж и ангелику који привлаче буба-мару), ухолаж, оса потајница (привлачи је хајдучка трава), а од биљака бувач, драгољуб, мента. За заштиту може да се користи мецерат од коприве и кадифице, као и ферментисани екстракт пелина, драгољуба и опарак маслачка ибувача. Ако једно прскање помогне, после неколико дана се може поновити.
Мрави често преносе лисне ваши на биљке. Могу се отерати сађењем лаванде, питоме нане или сејањем салате мотовилке.
Жижак, мали инсект који се јавља на пасуљу, може се избећи ранијим сађењем пасуља.
Лептирак грашка је смеђи лептирић који полаже јаја на махуне грашка, због чега зрно постаје црвљиво. Пошто лети између маја и јуна, може се избећи раним сађењем грашка. И биљке парадајза у близини грашка могу да послуже као одбрана њега.
Ровца ће уништавити корисне птице, нарочито чворци. Зато им треба направити кућице, како би се населили у башти. Ровци се могу уништити без хемијског отрова ако се у њихове ровове, одмах испод површине земље, сипа мало јестивог уља помешаног са водом. Гнездо ћете наћи ако пратите ров. Треба га отворити покапати јестивим уљем, а затим налити водом. Ровце можете похватати и ако укопате у земљу до врха саксије на сумњивим местима где они ноћу гмижу. Ровац не подноси млечику.
Мишеве ће из врта отерати мачка. Око воћака може се закопати здробљено стакло, да би се заштитио корен. До грлића укопане празне боце које на ветру »завијају«, лако ће отерати мишеве. Препоручује се сађење белог лука јер га мишцви не подносе, као и млечике (Еупхорбиа латхврис). У мишје рупе могу се забости гранчице чемпреса, орахово лишће и бели лук – то су све биљке које мишеви избегавају и од којих беже.
Кртица је изузетно корисна животиња јер у земљи уништава ровце, разне ларве и црве, али, на жалост и кишне глисте. Ипак, у башти са поврћем је непожељна и зато је и треба натерати да се сама исели. Деца треба од картона да направе ветрењаче које се затим на штапићима гурну дубоко у кртичњаке. Клопарање ветрењача на ветру преноси се по рововима, кртица то не може дуго да подноси и одлази. Исто дејство имају и празне укопане флаше у којима завија ветар.
Кромпирова златица и њене ларве сакупљају се са кромпира ручно. Леје са кромпиром могу се заштитити од златице ако се на крајевима засади мало рена. Мирис рена одбија златицу, а кромпир ће захваљујући рену имати бољи укус. Мушицу која напада шаргарепу одбијају редови црног и белог лука, празилук и жалфија. Оштећене шаргарепе треба одмах уклонити са леје, а идуће године на том месту засадити црни, бели лук и празилук.
Мушицу која напада празилук одбијају шаргарепа и целер засађен поред празилука. Оштећене листове празилука треба одсећи и уништити. Може се такође и прскати водом загрејаном до 50 степени.
Бувач је буба која у пролеће нагриза лишће црвене ротквице беле роткве, купуса, паприке. Може се отерати мешовитим културама, салатом и спанаћем засађеним у суседству. Масовну појаву бувача могуће је спречити обезбећивањем растресите, стално покривене влажне земље. И чешће прскање средством од пелена и посипањем дуванским прахом може да помогне.
Лептир купусар полаже многобројна јајашца на биљке из породице купуса.То се може спречити разапетом густом мрежом или полагањем листова папрати на биљке. Када се папрат осуши, треба, је одстранити, а купус покрити новом. У одвраћању лептира купусара добро су се показале мешовите културе са биљкама парадајза, целера,жалфије, мирођије, мајчине душице, рузмарина и питоме нане. Купус се може заштитити и средством за прскање од пелена.
Против плесни на биљкама помаже бели лук који садржи природни фунгицид. Исто важи и за ситан лук. Бели лук засађен око воћака, између баштенских јагода и ружа спречава јављање плесни. Руже лепше цветају и мирушу ако око њих расте бели лук.
Средства потребна за заштиту угрожених биљака можете сами да направите од биља које већином сами гајите, тако да су таква средства такорећи бесплатна.
Поједине врсте биља које ће бити употребљене за прављене биљних препарата, треба засејати или засадити у врту. Ако у врту за њих нема места, једноставно их треба набрати. За спречавање и лечење биљних болести и уништавање лисних ваши треба употребљавати свеже биље, а ако га нема. послужиће и осушено.
За домаћа средства за прскање и ђубрива потребне су следеће биљке: коприва, преслица (раставић), гавез (Сyмпyтум оффиеинале), пелен, вратич у цвету (Танацетум вулгаре), рабарбара и разно друго биље: одољен (валеријана), црни и бели лук, лишће парадајза камилица, хајдучка трава (спориш).
Коприву, гавез, преслицу (раставић) и вратич треба потражити у природи, на ливадама и пољима, а затим их заједно са кореном пресадити у врт, на ивици дела са поврћем, где ће остати. Гавезу је потребна влажна земља. Користи се уместо гавеза и свестрано употребљива лековита биљка (Сyмпхyтум перегринум). Његови велики листови, изваљани помоћу флаше, користе се за лековите облоге. а биљка се употребљава за прављењц тинктуре и масти.
Коприва расте на доброј, хумусној земљи. И коприва је лековита биљка, а осим минералних материја садржи и азот. Раставић (преслицу) треба садити у нешто песковитију земљу.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ)

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Друштво | 1 коментар

Друштвена критика-Сајам књига

Фотографија месеца: Последње упориште књига Извор: Сајт сајма књига

У свету убрзних комуникација и безобразно ниског знања чини се да је стара добра књига одавно у заплећку. Данашњим генерацијама младих непојмљиво је читање „дебелих књижурина од сома страна“ које тако „смарају“. Књижаре су одавно претворене у шопинг центре са примесама најгорег провинцијског циркуса. Тако данас можете пазарити књигу ваше омиљене списатељице (која је наравно бестселер неке америчке листе) уз 100 грама кафе, чоколаду или сунђер за прање судова. Озбиљни писци су сакривени у најдаљим и неосветљеним ћошковима, док су у првом плану књиге познатих ТВ водитељки, исповести различитих наказа, проститутки; уз наравно свеприсутне водиче како да за месец данапостанете мршави, богати, срећни…
Насупрот свему овоме стоји Сајам књига манифестација са великом историјом и угледом. Безобразно скупа цена улазнице ове године (за коју се може купити добра књига) утицала је да посећеност буде мања, као и да посетиоци мање купују. Већина издавача као да није приметила да је криза узела маха па су великим ценама књига отерали људе заинтересоване за куповину. Високе цене књига су им се управо и обиле о главу па су последњих дана сајма поједина издања продавали по најнижим могућим ценама.
За наредни сајам и издавачи и организатори треба да промене само једну ствар. Једни треба да смање цену улазница, а други књига. На крају ће профитом бити задовољни и једни и други, као и посетиоци, којима је и намењен сајам књига.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Друштво | Поставите коментар

Бојиш ли се ћутања Србине?

Уместо задужбина, које су славни преци завештали свом Отачаству, а које су српски комунисти отели, ти ћеш Србине, завештати масовне гробнице жртава Јосипа Броза и његових следбеника. То су комунистичке задужбине.
Оставићеш, свакако и сећање на милионе Срба које уведоше у Брозове тамнице, одакле су их Брозови тамничари касније пребацивали у гробнице на Лоњском пољу, у Лаћараку, Хомољу, руднику Трепча, поред нишке робијашнице, у порти манастира Ваведење у Београду, код Виских Дечана, на крушевачкој Багдали.
Остави им, Србине, и песму коју су српски комунисти здушно певали: „Ми имамо три највећа сина – Енвер Хоџу, Тита и Стаљина“.
Остави им, Србине, и питање: ко уби 153 српска емигранта у Европи? Ко Андри Лончаревићу секиром располути главу у Паризу, ко у Бриселу усмрти инвалида без десне руке Бору Благојевића, ко у Чикагу измасакрира Драгишу Кашиковића и десетогодишњу Иванку Милошевић?
Остављаш, Србине, и ову реку без повратка којом отиче српска младост –одлазе твоји синови и кћери у свет, да тамо као школовани стручњаци, унапређују туђу земљу, јер за њих нема посла и хлеба у Отаџбини! И сада имате овај призор: отац и мајка, који су их неговали и хранили, носили на пелцовање, покривали ноћу да не озебу, испраћали са осмехом у школу, тако и дочекивали, поносили се својом децом… И шта сада? Блену, усамљени, једно у друго, стрепе од сваког телефонског позива и звона на вратима. Где им је син?У Чикагу. Где им је кћер? На Новом Зеланду! Где им је унук? У Јоханесбургу! Очајни родитељи не могу да нађу смисао живота…
Овде су остале „посланице“ које мисле да су и државнице. Неке увелико подсећају на Брозове афежејке – све знају, у све се разумеју. Своје говоре у парламенту увежбавају пред огледалом у кући… Од силног уображења саме себи кажу – Ви! Ви, посланице-државнице много лепо изгледате. Још када каже: „Ја мислим“ – разумног човека спопадне језа. Замислите: она мисли о држави. Јадна државо! Ко ли ми те храни, ко ли ме те брани! Пред њима би и Пашић устукнуо, чика-Љуба странку променио, Лаза Пачу трипут закључао касу. Умеју оне и да псују: „Ј…ш Србију, брани странку, од ње живиш“.
Понизили су те, Србине. Унаказили. Обрукали пред светом. Удружило се зло домаће и туђе. Газе по твом достојанству, пљују на твој углед и част. Кажу: не савијаш се довољно! Кажу: опиреш се превише. Кажу: не играш игру увлакушу и савијушу! Зато ти отимају драгуље српских земаља! Не отимају баш све, понешто им и власт нуди и даје.
Обећали су ти, Србине, обећали јавно, на телевизији и у новинама, да хлеб неће поскупети. Видиш ли колико је ова власт фина. Могла је, да није овако фина, да каже – стоко једна, имаћеш хлеба, немој да се буниш! Ето, није обећала ове колхозне казане, као највиши домет хуманости и усрећитељског комунизма, а добио си их. Сада око милион Срба стоји пред тим казанима да прими чинију чорбе и парче хлеба. Можда ће доћи председник владе и председник државе да пробају чорбу из колективног казана. Можда ће доћи, власт воли да каже како дели судбину народа. Хлеб, дакле, неће поскупети, а храна из казана даје се џабе. Па шта ћеш више, човече! Ти би хтео нешто и уз хлеб, то не може, нема се! Не може власт да узима од ових који примају плате и пензије, да одштети ове похлепне, ове саможиве, они имају велике заслуге и велике плате и пензије, а видиш, они кажу да им је и то мало.
А заслуге стварно имају – неки од њих јахали су српске попове, други пљували по Цркви, трећи предавали марксизам и лењинизам. Рећи ћеш да неки од њих возе најскупље аутомобиле, али нису они криви што је у овом земљи таква слобода да свака шуша може да их упуца. Јесу скупи блиндирани аутомобили, али ни топ, кажу, не може да их пробије.
Пристао си на свако зло и понижење, Србине. Не бојиш се питања и потомака: зашто си ћутао када је требало да проговориш снагом грома?! Зашто си се савијао до црне земље кад је требало да се усправио до неба?! Бог те је наградио, Србине: Дао ти је вид, дао ти је слух, дао ти је језик и здраву памет. И моћ да говориш. Бојиш ли се ћутања, Србине! У времену које долази нико те неће питати ко ти је био отац, стриц, ујак, али ће те неизоставно питати који је твој лични допринос отпору овом злу које те одавно притиска и понижава.
Проговори, Србине, језиком својих часних предака!
Ослушни, још једном, речи српског патријарха Гаврила Дожића: „Понизимо се пред Богом, а узвисимо се пред људима!“
Вратимо Србији морални лик наших очева и дедова. Ту Србију, пуну моралног здравља и моралне лепоте, поштовао је свет. И волео. Ослушнимо зато, још једном, вечну поруку српског патријарха Павла: „Будимо људи!“
Будимо људи, а не робови!
Знате ли, можда, како је Драгиша Пењин, песник из Шапца, аутор чувених збики песама Витез од опанка иКњегиња од опанка, певао нашим прецима које је због њихове племенитости волео свет?

Мој деда погледом стреља,
а у срцу много доброте носи.
Непријатељу чупа гркљан у рату,
и гадно му псује крвава неба.
А када га зароби, ко рођеном брату,
даје пола свога војничкога хлеба.

Бог нас је Србине, изабрао да вечно трајемо на својој земљи. Зато не шири дефетизам, нећемо ми пропасти. Било је у земљи Србији и тежих времена него што је ово. У јесен 1915. године после пада српске престонице у немачке руке, цели свет је објавио да Србија више не постоји, да не постоји ни њена војска – постоје само неки бедни остаци који лутају без наде за спасење.
Мало касније, тај исти свет је објавио да француска коњица не може да сустигне српску пешадију која за месец и по дана прелази под борбом седам стотина километара и ослобађа не само своју Отџбину. Игром судбине, фелдмаршал Макензен, чији су топови из Нове Пазове разарали Београд, нашао се у рукама српске победедничке војске.
Памти, Србине, и усправи се!
Све ће се ово звати минулим временом. Отуда, Србине, знаш шта шта ћеш поручити онима који су умислили да су већи од Бога и да нам, као господари живота и смрти, отимају најлепши и најкстоноснији драгуљ Отаџбине:
Можете нас на крст распињати, можете нас на коље набијати, можете нам сабљама главе одсецати, можете нас бомбама разарати, али ће преживети неко ко ће остатком крви исписати вечну поруку:
Косово је света српска земља!
Остатком крви, на камену – међашу исписаћемо поруку која подсећа на спартанског краља Леониду:
Путниче, кажи свету да смо пали овде на бранику Отаџбине!
Том поруком храниће се и браниће се нови српски нараштаји.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Друштво | Поставите коментар

Књига и наша култура читања

Кажу „књига је најбољи друг“, а ја додајем и вечни. И данас, после толико векова импресионира Александријска библиотека која је поседовала преко 200.000 свитака; било је то највеће складиште књига целог античког света. Нажалост, спаљена је и до темеља изгорела. Каква трагедија и губитак за цело човечанство! Као што је тада светионик на малом острву Фар осветљавао пут поморцима, тако је тадашња Александријска библиотека била светило које је осветљавало путеве мрака и незнања многим ученим људима. На жалост, светионик на Фару не постоји више, али, остале су књиге и многобројни записи научника и истраживача.
Библија, света књига која опстаје већ два миленијума, одолева свим људским и природним катаклизмама. Свето писмо читају вековима сви: од простог приученог света до најученијих умова света. Свето јеванђеље по Јовану почиње; „У почетку беше ријеч и ријеч бјеше од Бога, и Бог бјеше реч. Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.“ Велика је моћ Светога писма! И данас, скоро свака кућа има своје Свето писмо. Памтим своје најраније детињство (још нисам ишла у школу), кад ми је моја тетка читала и причала пуно занимљивих догађаја из Библије. Поред Библије, увек је била једна веома дебела и тешка књига. Било је „Свезнање“ – Општи енциклопедијски лексикон. Све што ме је интересовало, сазнала сам из те чаробне књиге – „свезнање“.
Прошло је од тада пуно година, дошла је телевизија, компјутер, интернет, мобилни телефони, али за мене ће увек бити књига, и пре свега књига, нешто што никакав изум не може да је употпуности замени. Онај осећај кад узмем књигу, тј. књигицу у руке (кад кажем књигица не мислим на мали формат књиге, то би била књижица, а књигица је моје обраћање и назив свим књигама које су ми драге, које волим…) не може да се мери ни са чим.
Никада нећу моћи да схватим чуђење неких људи кад им кажем да сам до раних јутарњих сатала неку, мени драгу књигу. Пуно људи просто се похвали како не мора да узима било какав лек против несанице, довољно је да узме књигу и почне да чита. Кажу, после неколико прочитаних редова „сан дође на очи“. Гледам их и слушам, не могу да верујем да им књига служи за успављивање. Још ми кажу: „Шта ће ти толике књиге, мени нису потребне јер оне служе само за прављење важности!“ То је оно: „Кад бих волео да читам, читао бих књиге по цео дан!“
Сећам се како ме је баш та књига „натерала“ да научим да читам у својој петој години јер нисам више могла да молим старије да ми читају. Ах та лепа времена и све те књигице мог безбрижног детињства.
Сви смо тада много читали. Није било телевизије да на нам одвраћа пажњу; чак су прорицали да ће књига бити скоро уништена као нешто непотребно, превазиђено, са појавом те магичне кутије звана телевизије. На срећу, то се није догодило. Један од доказа је наш Београдски сајам књига који се ове године одржао 56. пут. Редовно га посећујем и у мору књига увек пронађем неку мени посебну драгу књигу. Овогодишњи мото Сајма „књиге спајају људе“ био је и апел да читамо што више и тако упознамо и друге земље, људе и обичаје; само тако разумећемо идруге и прихватити их у свој њиховој различитости.
Често се сетим оне народне пословице: „Самоћа је лоше друштво“. Као да обајсним да никада нисам сама јер сам окружена стотинама књига. Моја библиотека је нешто највреднија што поседујем. Опет, они који се уз књиге успављују кажу да бежим од стварности. Па, можда има у томе и мало истине, поготово бекство од свакодневних ружних (ствари) догађаја, црне хронике, кича, испразности, неукуса и свега што нас понижава и враћа у мрачни средњи век. Жалосно је што и данас постоје неписмени људи (и то у позамашном броју) и што такви верују да онај ко има много чита, може да полуди од толико знања. Страшно! Још ми је страшније (и незамисливо) кад одем негде у госте, све дивно и красно, све по „чаршијском реду и обичају“. Дођем кући, све ми нешто чудно. Нешто недостаје у тој кући. Сетим се: књиге! Па да, где су ту књиге? Све је лепо у тој кући: намештај, слике, гоблени… По полицама пуно кристалних чаша, сервиса, мноштво фигурица од порцелана, украшених скупоцених ваза – а где су књиге? Њих нема! Нема ни у траговима чак ни кувара, „Лечење биљем“ или „Како бити успешан“. Нема, јер не знају да је свака породична библиотека огледало душе и културе једне породице. Па где је душра породице ако у породици нема ни једне једине књиге?
Претпостављам да се многи према књизи понашају као да је светиња, а „светиња се не дира“. Мало и горког, опорог хумора.
Сећам се наше школске лектире и обраде нашег нобеловца Иве Андрића. То је била права мука; читало се само да се избегне лоша оцена. Чим је нешто „под обавезно“ – губи значај, па ма то био и наш нобеловац Иво Андрић. Као да нисмо били, а нисмо сигурно, да је тог 10. децембра 1961. године цео свет чуо за нашу земљу, за нашег човека који се уписао својим књижевним делима златним словима у књигу светске књижевности. И данас, кад славимо полавека од додела Ноблеове награде нашем великану Иви Андрићу, са посебним задовољством читам његова ремек дела и то два – три пута. Увек изнова откријем нешто лепо и непоновљиво. Тако ми наш нобеловац увек и поново буде све већи и величанственији у свом књижевном стваралаштву. Поносна сам што је један такав великан живео у мом граду и оставио неизбрисив траг у српској књижевности.
Увек ме обрадује свака нова књига. Највећи поклон за мене је поклоњена књига. Због тога ћу памтити заувек мог драгог чика Божу – књижара. Он ми је међу првима поклонио књигу „Бајкар“ јер је био одушевљен што знам да читам а још не идем у школу. Данас та књижара више не постоји.
На срећу далеко су иза нас времена када су уништавали и спаљивали књиге многе моћници. Сетимо се спаљивања књига неких црквених великодостојника; Хителеровог спаљивања свих књига које су му сметале да завлада целим светом. Књига „Фаренхајт 451“ по којој је снимљен и филм, носи једну поруку о америчком друштву које је уништила телевизија и све књиге се спаљују. Није у питању цензура књиге него је то дисутопијски роман-антитеза утопије.
Свима је јасно да само старим књигама писаних руком на пергаменту и очуваних по манастирима, можемо да потврдимо и докажемо наше постојање и живот на овим просторима. Моћ књиге је огромна, немерљива јединицом времена и простора. Поклонимо се пред сваком вредном књигом. То је најмање што може један смртник да учини пред бесмртним делима. Књиге то јесу. „Ех, кад би волео да читам, читао бих по цели дан!“ А, ја, верујте ми на реч, читам по целу ноћ. И ви које успављује читање а нарочито ви који баш и не нешто не марите за књигу, пробајте да узмете бар неку у руку и почнете да читате. Бар почните! Сваки почетак је тежак! Видећете, можда ћете и ви једног дана дочекати свитања уз неку добру књигу. Пробајте, не кошта ништа а много вреди. Пробајте!… Молим, вас, само пробајте!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Друштво | Поставите коментар

Спорт и рекреација (3) –ноге и руке

При раду са рачунаром може се јавити трњење и бол у рукама, због понављаног напрезања при куцању и употреби миша. Узрок је у брзим, понављаним покретима малих мишића шаке и оптерећење ручног зглоба, када шаке заузимају неодговарајући положај, померање миша по подлози без ослонца, када корен длана “лебди“ и притискање “тврдих“ тастера, чиме су нарочито оптерећује осетљив лигаментарни апарат прстију шаке. Слепо куцање омогућава да равномерно распоредимо оптерећење на све прсте. Данас постоје разноврсне тастатуре пројектоване тако да при дуготрајном раду узрокују минималан напор, као и додаци који обезбеђују физиолошко држање тела са разноразним подупирачима за руке, леђа и ноге и који омогућују правилно држање главе приликом прекуцавања. Док не куцамо добро је одмарати, често разгибавати прсте, отресати шаке као да желимо да осушимо руке од воде. Мишићи прстију и руку се могу јачати свакодневним вежбама.
Сваку вежбу понављати по 5 пута.
1. Шака: – стиснути – раширити прсте (брзо) окретање – у зглобу на обе стране, шаке нису напете
2. Савијање на обе стране. Почетни положај: руке праве испружене унапред. Покрети се раде само у зглобу шаке. Савијемо шаке надоле и радимо мале покрете, затим савијемо нагоре и такође радимо исте покрете као да се одупиремо од зида.
3. Сада савијамо руке у лактовима и савијамо шаке постранце – према палчевима, па према малим прстима. Опет протресимо рукама да отклонимо напетост.

Ноге

Мишићима ногу је неопходна стална покретљивост, иначе лако атрофирају. Решење је у честој промени положаја ногу, вежбама истезања и опуштања мишића (чучњевима), чешћем размрдавању карличног појава – кружењем горњим делом тела. За растерећење уморних ногу делотворна је вежба када се лежећи на леђима, ноге усправно подигну уз зид. У првим данима вежба траје пар минута, а касније повећати на 10-15 минута. Из тог положаја споро спуштати ноге, остати минут – два у лежећем положају, а тек онда лагано устати.

Вежбе истезања у седећем положају

Сваку вежбу поновити три пута са задржавањем. Касније повећати број понављања. Почетни положај је седећи, са ослонцем у леђном делу. 1. “Уплести“ прсте, дланове окренути у поље. Руке се опружају, шаке потискују према напред, уз истовремено чврсто ослањање леђима о ослонац. Кичмени стуб и глава су у усправном положају. Достигнути максимални став истегнућа задржати 20 секунди.
2. Руке подићи изнад главе, а шаке што више “гурати“ у вис. Труп и главу држати усправно. Достигнути максимални положај истегнућа задржати 10 секунди.
3. Трупом се врши савијање у страну. У максимално достигнутом положају задржати се 10-15 секунди. Вежбу изводити у обе стране, а повратак у почетни положај треба да је лаган, без наглих трзаја.
4. Шаке су постављене на потиљак. Лактовима вршити истовремено снажно повлачење уназад. Грудни кош истурити према напред. У том положају задржати 5-10 секунди.
5. Левом руком ухватити лакат супротне руке и лаганим покретом вршити повлачење у супротном правцу, испред тела, до осећаја затегнутости. Истовремено главу ротирати у супротном смеру. Овакав положај задржати 5 -10 секунди.
6. Седећи. Шаке ослонити на седални део подлоге поред ногу, прстима окренутим уназад. Лактовима вршити потискивање према напред, не одижући шаке од подлоге. Положај истезања задржати 30 – 40 секунди.

Наставак у следећем броју

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Друштво | Поставите коментар

Гајење биља на природан начин (4)

Брзина процеса распадања зависи од топлоте ваздуха, а што је процес бржи, вредност компоста је већа. Лети ће се компост употребљавати већ после свега два месеца, док распадање обично траје највише пет месеци. Са временом му се вредност смањује.
•Компост је спреман за употребу када у њему више нема кишних глиста и када мирише на шумску земљу. Тада га треба пребацити из ограде и употребити за посипање леја. Одмах треба направити нову гомилу компоста.
•Влажност компостне гомиле можемо да проверимо на следећи начин: из дубине -гомиле треба узети нешто компостног материјала. Компостни материјал мора да буде влажан као исцеђен сунђер. Другим речима, кад га стиснемо у шаку, из њега не сме да се цеди вода, а након отварања шаке, материјал се не расипа него остаје у грумену.
•Компост мора преко зиме да буде заштићен од хладноће. Зато се покрива сламом, лишћем или неким другим органским материјом, а затим још и поклопцем. Док је температура ваздуха нижа од 10 степени Целзијуса, компост не сме да се открива. Тиме би охладио и рад микрорганизама би се прекинуо.
Ако хоћете да убрзате растварање отпадака може да послужи и шећер: у 10 литара млаке воде сипати 100 г шећера, промешати и слатким раствором попрскати отпатке на гомили компоста.
Зрео компост се просеје кроз крупно сито. Већи делови који се још нису распали враћају се на компост. До идућег пута нестаће и они. Просејан компост употребљава се за побољшавање земље када се у врту сеју или саде нове културе. Помоћу компоста биљке постајујаке и здраве, отпорне на штеточине и болести.

Примена компоста

Зрео компост побољшава структуру и микробиолошку активност тла, стога може послужити као гнојиво или као средство за побољшање квалитета тла. У пролеће или пре садње или у раздобљу раста и развијања биљака, компост поспемо по тлу и по могућности лагано измешамо с површинским слојем земље. Компост не смемо дубоко закопати јер га тиме гушимо. Ако га користимо за гајење биљака у саксијама, морамо га у подједнакој количини мешати са земљом из врта или с лањском земљом из саксија.
Током целе године можемо у саксије додавати мало компоста. Количина компоста у повртарству зависи о врсте поврћа. Различите културе имају различите потребе за храњивим састојцима.

Алат за обраду био-врта

За растресање и проветравање земље употребљавају се виле са четири пљосната зупца. Њима се из земље ваде плодови као што су црни и бели лук, шаргарепа и други.
Алат за растресање служи за поравнавање и повремено растрење леја, претходно дубље растрешених вилама.
Двострана мотика има на једној страни два зупца служи за уситњавање крупнијих грудви, док пљоснатим троугластим делом праве се жљебови у редовима у које се затим сеје.
Мотика служи само за површинско подсецање корова између редова поврћа. Најбоље је ако се то
обавља једном недељно (тамо где има много корова). На тај начин не трави се и одсечен коров остаје као покривач на земљи.
Осим наведених алатки, потребни су лопата за рад око компоста, гвоздене грабуље за формирање површине леја, мала ручна лопатица за пресађивање расада, дрвени клин за сађење, канта за прскање, заливање и ђубрење течним ђубривима.
Баштенске леје се вилама растресају на следећи начин:
Увек треба стајати на стази, на леју се не стаје ногом, већ треба гурнути вертикално у земљу, дршку нагнути према себи и себе, вратити у усправан положај и виле извући из земље. Вила се подиже, не окреће, нити се горњи и доњи слојеви земље мешају. Поступак се понавља у читавом реду. На удаљености од око центиметара треба почети са растресањем земље у следећем реду, све док не буде растресена половина леје по дужини. Затим треба прећи на другу страну леје и на исти начин по дужини растрести и ту половину.
После јесењег растресања вилама земљу треба засејати такозваним зеленим ђубривом, биљкама које својим корењем земљу растресају, а затим је стабљикама и листовима и покривају. Земља се може посути и грубим, незрелим компостом и другим јесењим, баштенским отпацима, лишћем и другим. У пролеће се земља само површински растресе, пограбуља и у редовима засеје. Тамо где је земља првих година у пролеће још тврда и тешка, може се још једном растрести вилама и побољшати компостом.
После завршеног посла земља не сме да остане гола, незаштићена од временских утицаја, ветра, хладноће и кише. За то могу да послуже: покошена, делимично осушена трава, лишће, ситно исецкани биљни отпаци, насечена слама, у нужди чак и тресет – све то посуто у танком слоју. Најбоље су насечене коприве.
За био-баштована коров нијенепријатност. Напротив. Неке врсте почеће намерно да гаји: коприве, гавез, камилицу преслицу, хајдучку траву. Користиће му и за прављење биљних течних ђубрива и средстава за прскање, за покривање земље и за компостирање.
Ако је земља стално покривена, корова има иначе далеко мање. А ако с времена на време такве биљке подсечете између редова поврћа, оставите их на земљи као зашититу и храну организмима у дубини.
У прошлости дрвени плугови су растресали земљу и нису јој нарушавали живот у био слоју.

Штеточине у био-врту

Кадифица и невен данас су у био-башти неопходни за очување здравог тла и спречавање појаве паразита. Корисно је садити их на местима где се примети расцепљено биљно корење. Сваког пролећа треба у сандуче или чинију засејати кадифицом, а затим их пресадити (у хладнијим крајевима тек после 15. маја) једноставно између редова поврћа или по ивицама леја. Жуте кадифице лепо иду уз руже а истовремено им чисте земљу. Младе биљчице невена које су се саме засејале од прецветалих цветова, у пролеће треба само пресадити тамо где земља изгледа нездраво. Занимљиво је да је хемијско средство за прскање против црвића сличног састава као материје које садрже кадифице.
Пужеви су последњих година постали велика невоља јер су њихови природни непријатељи све ређи (јеж, слепић, жабе, гуштери). Пужеве иначе треба сакупљати ујутро и увече и у лонцу опарити врелом водом. Ова течност одбија друге пужеве и зато њоме када се охлади, треба попрскати и младе угрожене биљке краставаца, тиквица, сунцокрета. На критична места треба ставити старе даске, и ујутру покупити пужеве који су се сакупили испод њих.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Друштво | 1 коментар

Друштвена критика

Прослава маестралне победе српске војске над Аустроугарима одржана је и ове године. Уприличен је свечани програм, али ипак је примећено одсуство било ког из државног врха, изузев неког државног секретара. Да ли је ово могуће?!
У читавом свету на сваку годишњицу великих историјских догађаја организују се прославе уз учешће државног врха и високих званица. Рецимо погледајмо прославу 25. маја у Москви. Сваке године на централном московском тргу окупљају се стотине и стотине хиљада људи који једнодушно прослављају херојство свог народа и са пијететом захваљују својим прецима за слободу у којој данас живе. Свако ко је икада гледао ову прославуостаје запањен како руски народ поштује своју историју.
Код нас је потпуно обрнути случај. Херојске битке из Првог светског рата потпуно су бачене у заплећак. Изгледа да смо врло незахвалан народ.
Запањујући је податак до којег је недавно дошла једна агенција за испитавање јавног мњења. Наиме 70 % Срба не зна које године је била Церска битка. А тек ко је у њој учествовао посебно је питање. Кривицу за ово поред нас незаинтересованих, сигурно сноси и школство, држава, а не треба заборавити и комунизам који је чинио све да се српска прошлост заборави.
Ипак то треба што пре променити. Целокупни државни врх, а посебно председник требају да буду у првим редовима оваквих прослава, а држава треба да стално подсећа свој народ на херојску прошлост.

ИВАН ГРБИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво | Поставите коментар

Истина о Косову и Метохији

Срби, знају истину о Косову и Метохији – ово је завршница једне лукаве политике Јосипа Броза, као агента Коминтерне, и српских Брозовића који су извршавали све његове наредбе. Зна се како је било планирано да комунистичка Албанија буде још једна република у оквиру Југославије, да Косово и Метохија буду у саставу Албаније. Зато је Јосип Броз одликовао Енвера Хоџу Орденом народног хероја Југославије. Зато су српски комунисти свету Грачаницу претворили у крваву тамницу за Србе, зато су Високе Дечане претворили у политичку школу, дајући јој Брозово име, зато су усред Ђаковице срушили православни храм и на његовим темељима подигли јавни клозет… Зато је Петар Стамболић, високи државни и партијски функционер, поклонио Шиптарима чисто српску општину Лепосавић и 17 села, зато је генерал Никола Љубичић ћутао о многим злочинима Шиптара. Зато је Фадиљ Хоџа био Брозов генерал и, веровали или не, колективни председник државе.
Памти Србине: сви су они изашли из Брозовог шињела, сви су они, и српски и шиптарски комунисти, из исте Комунистичке партије, сви су завршили исте курсеве и војне школе; готрово сви српски професори давали су Шиптарима докторске титуле; српски комунисти су први продали своје куће Шиптарима и прешли „у Србију“. Према томе, Србине, не тражи кривца само на другој страни.
Сада сви погледају у тебе, Србине, питају се шта ћеш да урадиш. Хоћеш ли на замишљеној граници, у духу добрих комшијских односа, отимача твоје земље, твоје куће овако поздравити: „Здраво свануо, комшију Муфљузи. Је ли, како ти је у мојој кући? Да вам није тесно? Нас је било шесторо, а вас дванаесторо. Је ли још хладна вода из мог бунара, играју ли се јагањци на мојој ливади? Слушај видим да си преорао гробља мојих предака, споменике уградио у темеље штала. Ако, ако, нека је теби добро. Ја сам, иначе, још у колективном смештају, у туђим панталонама, са туђим комадом хлеба у рукама. Радо ћу ја да се мучим кад знам да је теби добро на мојој земљи и у мојој кући…“
То ови умишљени светски моћници, и ове србомрзачке групе и удружења очекују од тебе, Србине. Па хоће ли бити тако? Неће! Одговорићеш, сасвим извесно, стиховима краља Николе Петровића:

С огњишта милог бјежи ми куго,
Зајам ти морам враћати већ!

А шта ће ова развалина од државе да учини? И да је има, војску неће послати. Онај почасни батаљон и даље ће дочекивати и поздрављати оне који, мимо Бога и Његове правде, распарчавају туђе земље!
Хоће ли држава прогласити свенародну жалост која ће трајати све док Срби не поврате отету земљу? Хоће ли црквена звона јецати сваког дана? Хоће ли у школама бити уведен час посвећен отимачима Косово и Метохије? Хоће ли се неко упитати; шта ће Европској унији овако осакаћена Србија? Шта ће јој Србије без очињег вида? Хоће ли неко завапити:

Видовдане, мој очињи виде,
Тобом видим што други не виде!

Хоће ли се наћи неко да каже: „Па шта се ту може! Живећемо без Косова као што живимо без Книнске крајине из које је изгнано више од 250 хиљада Срба!“ Живећемо, можда и без Рашке области, јер кочоперни муфтија уз подршку муслиманских фундаменталиста и вехабија, покушава да овај регион претвори у аутономну покрајину, а касније у исламску џамахарлију. У томе му помаже актуелна власт тако што су Нову Варош, Пријепоље и Прибој, у којима српско становништво има већину, и који, по традицији гравитирају Ужицу, Чајетини и Ивањици, прикључили Новом Пазару, у коме већину чине муслимани.
Можда ће поводом отимања Косова и Метохије бити и славља – могло би се очекивати да најмање четири мешовите делагације посете историјска места и положе венце. Прва посета захвалности биће другу Титу за остварено братство – јединство које је, најзад, осакатило српски народ.
Једна делегација ће свакако отићи у рађевску Белу Цркву у којој је Брозов следбеник, Жикица Јовановић Шпанац, убио двојицу српских жандарма, што је одмах проглашено устанком против окупатора.
Ни Бела Црква, банатска, неће остати без посете – доћи ће одабрани делегати и делегатице да се захвале Брозовим генералима који су у овом граду ископали раку и „сахранили“ Бога.
Једна делагација ће неизоставно посетити бивши српски Цариброд, који су комунисти преименовали у Димитровград, награђујући тако овог секретара злогласне Коминтерне за сва зла која је учинио Србији. На челу ових делегација требало би да буду професори марксизма и директори центара који су овим злом тровали српску младост.
Специјална делегација отићи ће у дворску цркву Карађорђевића на Дедињу да се још једном, изнова, увери колико је бивши дворски жандарм а касније Брозов генерал, Милан Жежељ, био прецизан: испалио је револверски метак у чело Исуса Христа! Кад жандарм постане генерал, па још брозов генерал, умисли да је већи од Бога! Ово је ко зна које комунистичко убијање Бога, па није за чуђење што је ђаво дошао по своје. Нисмо ми, као народ, грешни према другима; грешни смо према Богу, себи и својим потомцима – изгубили смо контакт са својим часним прецима… Грешни јесмо, али пропасти нећемо! Србија – то су наталожени векови – шта све није тутњало земљом Србијом и шта је све Србије претурила преко главе и успевала да сачува своје достојанство. И данас смо на ивици понора, али нећемо потонути ако променимо неке облике наше свести.
Нисмо ми ни мали, ни ситни, ни безначајни. Веома смо моћни ако смо удружени. Ако су наше молитве удружене, вишеструко умножене, искрене и топле, брже ће стићи до Господа Бога. Уобичајени слоган да је Бог са нама морамо да претворимо у питање: Јесмо ли ми са Богом? Када кажемо да ће то „Бог урадити“ лишавамо себе одговорности и анагажовања да и сами урадимо оно што је неопходно. Неће Бог урадити оно што ми као људи нећемо или не смемо да урадимо. Бог помаже само прегаоцима. Учинимо ли оно што као људи можемо, а оно што не можемо учиниће Бог.
Чујемо често кад неко каже „ја се надам“, „ми се надамо“, „живимо у нади“. Треба, пре свега, остварити право на наду. Човекова нада не сме да буде испразна, нада мора да буде заснована на часном делу. Ако има часног дела, има и наде. Ако дела нема, узалуд се надамо.
Ни молитва Богу без часног дела не помаже. Не може се зло радити а добру се надати.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво | Поставите коментар

Интервју: др Драган Вуканић, председник СО Вождовац

Пад вере плодно тло за пад морала

Сведоци смо велике ерозије морала у друштву у свим сферама. Тема овог разговора са угледним и врсним микрохирургом урођених дечјих аномалија и специјалистом за туморе са Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, др Драганом Вуканићем је стање морала у медицини из угла православља.

Докторе Вуканићу, молимо Вас, реците за “Глас са Цера” какав је морал у медицини и где су узроци пада морала?
Како се економска ситуација мења, од добростојећег средњег сталежа, а већина лекара је и некад и сад припадала том сталежу, тај средњи слој полако бива опустошен и мислим да се морал мења на штету здравствених радника. Одређен ниво квалитета постоји све док не дођете до егзистенцијалног проблема. А егзистенцијални проблем намеће снижавање критеријума и промену става који више није на оном завидном нивоу на којем је био. Али, мислим да још увек не одступамо много од нивоа моралних норми и квалитета који постоји у окружењу. Албанија и Косово су у лошијој ситуацији од оне која је у Словенији присутна као и у градовима централног дела Србије. А знате и како се решава проблем доласка пацијената са Косова и Метохије и око начина плаћања и договора око пријема и свега другог.
Узроци пада морала у здравству су пре свега социјални критеријуми, пад животног стандарда, пад материјалне сигурности какву је становништво имало пре 20 година и више. Данас нико више не поставља питање да ли је морално ићи два или три пута на годишњи одмор у току године него поставља питање како ће да преживи! Због тога се могу лако наћи морални падови типа да је неко неком завршио нешто испод жита, било да је реч о некој комисији или нечем другом. Међутим, морају ствари системски да се решавају, прво оно што је на нивоу Министарства, секретаријата и свих агенција и функција које гарантују плаћања.

У каквој је вези недостатак вере у прошлом веку са падом морала у медицини?
Мислим да је пад веровања људи у комунистичко и посткомунистичко доба направило плодно тле, не само за пад моралних норми у медицини, него и шире у друштву. Али стоји и то да су ортодоксни комунисти, код којих је веровање у Бога било потиснуто, имали неке своје критеријуме горштачког, принципијалног, поштеног става и понашања. Али рушењем тих ставова и удаљавањем од вере настао је један огроман простор где је последица ово што данас имамо.
Дакле, враћањем вери и враћањем нормама верујућих људи, морални критеријуми у медицини и у другим областима ће сигурно расти и достићи ниво који заслужују у свакодневном животу.

У којој мери је похлепа значајан чинилац пада морала у медицини?
Мислим да најмање људи има проблем пада морала, проблем мита, проблем корупције, проблем моралних норми којима је тај начин неопходан за преживљавање. Међутим код похлепних, којима је мало све што имају, па им треба још, то је озбиљан пад моралних и етичких норми и у медицини и у друштву Ви Хипократову заклетву и хиландарски–медицински кодекс помињете као врхунац етичности у медицини. Да ли лекари нашег доба имају те принципе у себи?
Хипократова заклетва која би се данас могла применити у савременом друштву је основ норми и ставова који се односе на став групације које имају свој врхунски принцип или став још из доба комунистичког или поткомунистичког периода. Али, у сваком случају Хипократова заклетва представља основ или начин, правац, идеју, пут ка формирању свог сопственог става, филозофије, пута у професионалном здравственом раду. Већ пре свега волео бих да Хипократова заклетва важи, не само за медицину, већ и за сву ону логистику и финансијско-економске службе које прате медицину. За све оне људе који треба да избодују рад зависно од тога колико је одговоран. Колико је неопходно, као у хирургији, рецимо талента, да би могли врхунски да обавите посао.
Хиландарски медицински кодекс није само скуп правила која говоре о етичности већ пре свега о струци. Кодекс нам даје одређене принципе. У оно доба је могло да се уради то, то и то. И ви тачно видите да је то био врхунац тадашње медицине који је одскакао од околине.
Може се рећи да у Хиландарском медицинском кодексу има доста стручних ствари из народне медицине која нема много везе са самом хришћанском медицином тога доба. Не заборавите да смо у време настанка Хиландарског медицинског кодекса имали Душанов законик и да је Европа тада била у црном средњем веку. А тај исти средњи век је за српску историју и српску медицину био златни век.
Тада смо имали принцип социјалног збрињавања гладних, болесних, инвалида, људи који нису имали кров над главом, при болницама и манастирима и при неким збеговима код већине регионалних владара. Већина лекара и медицинског особља има те принципе у себи, неки више, неки мање.
У сваком случају те принципе је неопходно допуњавати неким савременим ставовима и погледима на свет јер нас технологија гура напред.
Не знам да ли ће се сви лекари сетити те посланице из хиландарског медицинског кодекса која каже да лекар кад види да је тешко, озбиљно и компликовано стање код пацијента треба да размисли. Али често се чује: Знам да Ви то добро радите, колега. Та препорука је дошла директно из оног става који препоручује Хиландарски медицински кодекс и он никада неће застарети, он никада неће бити анахрон. Из врло простог разлога. Колико год да имате компјутере, колико год да сте добро обавештени ви ћете увек моћи да кажете да се неко више истакао у некој области и да је неко постигао боље резултате.
Мислим да је данас компјутеризација омогућила да многи добри реторичари не могу да се крију као врхунски стручњаци и да је данас лакше препознати оне који своје хвалоспеве покушавају да наметну не само пацијентима већ и колегама.

Прве српске болнице нису се развиле из сиротишта као што је био случај на западу, што и стоји у Хиландарском медицинском кодексу, већ су у самом почетку биле установе које служе лечењу. А Ви често помињете значај социјалног благостања за здравље људи?

Код нас је у средњем веку било обрнуто у односу на запад. Сиротишта су настајала при болницама. И већ тада је било јасно да принцип здравља подразумева и завидан социјални статус. Сматрало се да је здрав онај који има задовољавајући социјални статус. Да наведем пример тога доба краљ Милутин је подигао болницу у Цариграду, у манастиру Св. Саве Великог и у Светој Гори. Дакле, у те болнице су долазили не само они који су, у ужем смислу имали проблем, него пре свега, који су имали социјално-друштвени проблем.

У којој мери повратак православљу и светосављу може да помери границе морала и етике у медицини?
Повратак православљу и светосављу је у сваком случају велика шанса да се границе морала, не само у медицини него и у целом друштву, уздигну на виши ниво. Али то подразумева да и у црквеној јерархији и пратећим службама материјално-финансијски принцип не буде приоритет. Где пре исправити и најмању ситницу него на светосавском нивоу и организацији.
А ово бежање у компјутеризацију је уствари један од погрешних праваца у тражењу решења за излаз из актуелне ситуације.

Сведоци смо такве ерозије морала да имамо случај да су лекари (неурохирурзи) као надокнаду за свој рад тражили од пацијента енормну суму новца, да је пацијент морао да прода њиву, која га је хранила, да би платио лекарима?
Нема оправдања за тако нешто. Хоћу да верујем да неко у неком тренутку моралног пада направи грешка тог типа, али не верујем да неко живи са таквим стандардом, са таквом идејом, са таквом моралном сакатошћу. Тако морално осакаћен човек не може бити нити добар доктор, нити добар члан друштва, родитељ…

Каква је улога вере код болесника за оздрављење?
Огромна је улога вере код болесника зато што они који су у старту спремни да прихвате боље сутра са вером у оздрављење, имају подршку не само здравствених радника него и породице и свих оних који живе око њих. Имам утисак да је неразумевање и незадовољство свим свакодневним проблемима које живот доноси много мање код верујућих и много више спремности да се подели део патње. Код оних лекара који нису верујући новац је животни мото и стварање богатства.
Верујући пацијенти имају додатну снагу и енергију. И сад тумачењем како год она долазила и како год били постављени верујући и етички принципи мој је утисак да они лакше и брже пребољевају и у суштини су задовољнији ефектом који се постизе, у односу на оне који нису верујући.

А у каквом су односу вера и поверење у лекара?
Верујући људи лакше стичу поверење у лекаре. А верујући лекари имају нежнији, блискији, топлији и пријатнији приступ према пацијентима. Верујући пацијенти су пуни разумевања за компликације које могу увек да се јаве. Верујући људи су у ситуацији да једни друге помогну, подрже и боље разумеју у заједничкој борби за оздрављење.

Корени етике у здравству у Хипократовој заклетви и Хиландарском медицинском кодексу

Како ме живот, све чешће, ставља пред лице правде и моралних дилема, све чешће се сетим Хипократове заклетве коју схватам као врхунац свих моралних норми које сваки лекар, ако није прихватио, не треба да се бави медицином. То је морални кодекс “sine quq non”.
Ми га можемо данас допуњавати, осавремењавати, постављати у неке нове оквире, али основне етичке норме и принципе који су нам постављени том заклетвом морамо поштовати из врло простог разлога јер је то најбољи начин да не дођемо под удар нормативе и реперкусија.
Ако нема довољно сећања на Хипократову заклетву, ми имамо и неке сличне норме у Хиландарском медицинском кодексу и норме које код Срба важе још од Св. Саве, онда ћемо доћи и у ситуацију да размишљамо о заштити преко суда, правника и адвоката – каже др Вуканић.

Боравак за децу уместо кафане

Као актуелни председник градске општине Вождовац др Драган Вуканић је, поред бројних хуманитарних активности покренуо и низ оних који указују на могућност преображаја друштва. Он је у самом општинском здању отворио боравак за децу са посебним потребама. Направио је са СПЦ-ом договор да се у порти једне цркве такође отвори дневни боравак за ове малишане. Његовим ангажовањем и договорима са СПЦ-ом отворени су преговори да се у цркви отвори дечје обданиште.

Заљубљеник у уметност, манастире и цркву

Паралелно са медицином, наш саговорник, гост “Гласа са Цера”, доктор Драган Вуканић, студирао је историју уметности са веома високим оценама.
А наклоност према уметности али и манастирима и црквеним здањима родила се још у детињству а и касније, када је са оцем путовао на релацији Андријевица – Београд јер се, како каже, његов отац није заустављао поред кафана већ поред манастира, цркава.
И о њима увек имао приче пуне историје, уметности, духовности које су остале дубоко у сећању и у бићу др Вуканића.
-Данас, нема готово ниједне цркве или манастира на простору бивше Југославије, али и у Грчкој и Бугарској које нисам посетио.
Обишао сам и Александријску патријаршију, Јерусалим а све те приче преносим мојим пријатељима као и деци са Косова и Метохије, из Грчке, Републике Српске и из Београда када долазе у госте код нас – напомиње др Вуканић.

Хирург и на ратиштима

Доктор Драган Вуканић је био хирург и на ратиштима: у Бенковцу, на Борачком језеру, Требињу, Братунцу, на Сарајевском ратишту, Озрену, у Западној Славонији, Мирковцима… Пацијенте није делио и не дели ни по ком основу. И данас су му захвални.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво, Интервју | 4 коментара

Само мало добре воље

Имам ту срећу да сам доживела и своје трреће доба. Да, срећу, јер свако животно доба има своје радости, нормално и туге. Један песник је то лепо и врло сликовито описао: Живот је као река. На извору је брза, плаха, бучна. Полако силази у равницу, шири се, обале су далеко једна од друге. Споро тече даље све шира, спорија… На свом ушћу је већ једна спора, пребогата водом, река која се мудро мири са својим крајем; ту је обично море и нека мирна лука. Такав је и наш живот. У младости плаховит, брз, нестрпљив, само негде журимо. У средњим годинама полако нестаје те бучне ужурбане младости да би неосетно дошли до оног животног тренутка када схватимо да смо увелико у трећем добу. Многи се плаше старости.
Уназад вековима разни мудраци и научници су се трудили да пронађу „еликсир младости“ не би ли тако одложили старост. Зашто? Свако животно доба треба преживети у складу са самим собом. Наћи ону скривену унутрашњу лепоту и уз мало среће бити задовољан и испуњен правим божанским миром који се прелива на све око нас. Ко то успе, задовољно се буди ујутру и радује сваком новом дану. То осећају и они из непосредне близине. А, потребно је само мало добре воље. Овом реченицом, као чаробним штапићем, умирим нервозне путнике у препуном аутобусу. Само мало добре воље потребно је и у подужем реду у пошти, банци… Свуда, чак и са својим укућанима, посебно са својим унуцима. Нисте ваљда заборавили да сте и ви некада били деца, млади, нестрпљиви; жеље огромне а могућности мале…
Нисам заборавила да сам као дете желела желела да будем космонаут. Била ми је мала и тесна ова наша стара добра планета па сам мислила да ће бити фантастично да се винем у тај бескрајни свемир.
Ох, младости, младости пуна маштања, романтике и заноса. Али живот тече даље (као река) дођу и те средње године, обавезе на сваком кораку а време одмиче. Све се постигне уз добру организацију: миран породични живот, успех на послу, деца расту… Сви су хвала Богу здрави и задовољни.
Деца завршила школе, нашла своје место под сунцем, журе да постигну што више, јер док трепнеш, стиже пензија а са њом и први здравствени проблеми. А деца? Они иду нашим стопама и тако се понавља онај вечно неуништиви животни круг. Гледамо те наше драге унуке како пуни животне снаге, пуни планова и хтења полако освајају овај свет. Све мање имају времена за нас. То је нормално! Ко то на време схвати биће задовољан а не пун једа, беса и саможивости „на ову данашњу младеж“ која никако није онаква какви смо ми били. Ух, издаје нешто памћење! Зашто смо заборавили какви смо били према нашим бакама и декама. Пустите их нека рашире крила и крену у живот дишући пуним плућима. И ту треба имати (оно моје) „само мало добре воље“. Није узалуд речено да на млађима свет остаје. Кад је тако, имајмо разумевања.
Неће после нас наступити потоп. Доћи ће млади, лепи, образовани, стручни и способни људи. Нису пали с’ Марса, па то су она иста наша деца којој стално нешто приговарамо и замерамо. Уз само мало добре воље, бићете задовољни и ви и ваши потомци. Открићете сву ону радост живљења и радовати се малим стварима јер „срећу чине мале ствари – велике се ретко догађају“. Ко ово схвати и прихвати да је много лепше прочитати неку добру књигу, отићи недељом у цркву, прошетати градом, отићи неком драгом у посету а сваком непознатом, кад нам се обрати, љубазно одговорити и наградити га осмехом – то је лепота живљења у трећем добу. Знам, многе ствари нам кваре леп и сунчан дан, али, то су неизбежни тренуци који су ван наше снаге и моћи. Да, само мало добре воље и наћи ћете сву ону лепоту и спокој тако потребан сваком а посебно неком који се тешко мири са разним недаћама и несрећама.
Знам да живимо у тешком времену за цео наш народ. Али уз мало позитивног и оптимистичног гледања на живот, све бива лакше. Нико не воли намргођене и увек зловољне људе око себе. Зато, само мало добре воље и видећете колико ће вам живот бити лепши и садржајнији. Ваши унуци ће вас радо посећивати уносећи у ваш живот ону младалачку свежину и радост. Па младост је наша будућност!
Немојте да вас обесхрабри ако и поред свега, доживите неуспех. Следећи пут биће боље, само мало добре воље…

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво | Поставите коментар