Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Спорт и рекреација (2) – кичма

Кичма је не само одраз година, већ и здравственог стања. Најчешће последице дуготрајног оптерећења током више година рада јесу дегенеративне промене на мишићима врата и вратном делу кичме (спондилоза), које се манифестују кривљењем врата (тортиколис), боловима и ограниченим покретима.
У седећем положају, кичма највише трпи замор услед једноличног положаја. Добром држању тела, пре свега кичменог стуба помаже адекватан намештај – ергономски обликоване столице. Наравно, ни најздравије седење није препоручљиво на дуже и зато се саветује устајање са столице кад год је то могуће ради одмора. За време пауза дубоко дишите, истегните и опустите леђа, правите полукругове главом одозго нагоре и лево-десно.

Вежбе за кичму

Да бисмо правилно седели потребно је имати довољно јаке леђне мишиће и мобилне зглобове кичме.
Вежбе истезања кичме омогућавају очување еластичности кичме, побољшавају функционисање практично свих унутрашњих органа, вежбе вратног дела кичме утичу повољно на центар за равнотежу, смањују вртоглавице, главобоље, поспешујући циркулацију ове регије, а самим тим и мозак добија довољно кисеоника.

Савети за исправно вежбaње:

Ако сте имали повреде кичме или операције, не радити без консултације са стручњаком.
Ако нисте у стању због здравља или из неких других разлога да урадите неку вежбу у пуном обиму, урадите је онако како можете.
Сваки покрет понављамо 8 – 10 пута у почетку, а временом доћи до 20 понављања. При томе не допустите да осетите оштар бол и да се преморите док радите вежбе. Боље је урадити мање него претерати са вежбањем.
Током примене вежби истезања мора се обратити пажња на правилно дисање, јер је оно услов за максималан ефекат вежбе. Оно треба да буде споро, ритмично и под свесном контролом.
Вежбе за вратни део кичме се могу изводити и седећи и стојећи. Рамена су фиксирана, као и доњи делови кичме.
1. Савијање главе напред и назад до краја. У почетном положају главу мало забацујемо уназад као да хоћемо да додирнемо лопатице потиљком. Радимо то тако да осетимо напетост и опуштање мишића врата, док су рамена тада непокретна. Затим радимо покрет у супротном правцу – савијање главе напред на исти начин. Главу савијмо напред до краја и из те тачке настојимо да носем “дохватимо“ грудну кост, извијајући врат уназад, напињемо и опуштамо вратне мишиће. Рамена су непокретна.
2. Наклон главе лево и десно без подизања рамена. Нагињемо главу удесно што више и из тог положаја уво иде ка рамену напињући и попуштајући вратне мишиће. Уз то осећамо како се пријатно истежу вратни мишићи на левој страни. Затимо полако усправљамо главу и на исти начин радимо наклон улево да се осети истезање десних вратних мишића. 3. Окретање главе улево и удесно до краја. Леђа и глава су у истој равни. Прво полако скренемо поглед улево, као да настојимо да све видимо иза леђа, а затим удесно.
4. Кружни покрети главом – глава ако да се слободно “котрља“ по раменима, без журбе и напрезања вратних мишића, најпре у једном, па у другом смеру.

Вежбе за горњи – рамени део кичме

1. У стојећем ставу ради глава, врат и кичма све до доње ивице лопатица. Сви остали делови кичме су непокретни.
“Корњача“ – у стојећем ставу, руке су поред тела. Главу увући у рамена, а оба рамена истовремено подићи на горе.
2. Затим вежба супротна овој. Врат и главу извлачити на горе, а оба рамена вући на доле. Ову вежбу је добро урадити у свакој повољној прилици, када осетите напетост. Рукама савијеним у лактовима идемо у назад, као да желимо да спојимо лопатице, затим у истом положају идемо напред.
3. Десна рука савијена у лакту, подигнута изнад и иза главе, длан окренут према кичми. Лева рука придржава десни лакат, вуче десну руку на лево, циљ је да се рука што више истегне на горе, док десни длан клизи дуж кичме на доле. Исти вежбу поновити са левом руком.
4. Десна рука је исто савијена у лакту, лева је придржава за лакат, с тим што је рука сад испред лица, а горњи део десне шаке прислоњен уз десни образ. И овде је циљ истезање руке на горе. И ову вежбу поновити са другом руком.
5. Десни лакат савијен изнад главе, као и леви, са горњим делом шаке наслоњен на кичму, где се сусреће са десним дланом, прсти обе руке се додирују, и истовремено обе руке иду у назад. Поступак поновити променивши положај руке. Уколико не можете руке саставити иза леђа, послужити се неком палицом не краћом од 50 цм.

Наставак у следећем броју

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

Advertisements

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво | Поставите коментар

Голгота Србије

Помишљајући да је историја слушкиња комитета и да се може одбацивати пола века, а приказивати кад је у Србији и око Србије густо, закључено је, ваљда, да је „сад тренутак“ да из тмине бункера, где је деценијама скриван, изроне филм Станислава Кракова „Голгота Србије“.
Нећу, сад, о томе колико је у тој свити, тако отменој и тако раздраганој, било „идеолошких секретара“ и истакнутих сарадника и следбеника Јосипа Броза, чија је 25. регемента, знају то они одавно, починила у том рату оне крваве злочине у Мачви и Подрињу. Нећу, кажем, сада о томе, али морам о њиховом труду да буду примећени, о жељи да их види Србија, а посредством сателита и свет. Неки из те свите понашали су се као протагонисти, као да су учествовали у оним борбама прса у прса. Други би, да није сведока у Кинотеци, били спремни да изјаве како су тај филм јуче отели од опозиције, која га је скривала пола века, а они, родољуби, одлучили да га одмах прикажу.
А филм је потресна прича о непоклеку српског народа, аутентично сведочење о његовим витешким борбама за одбрану вере, слободе и независне државе; филмска прича о његовим патњама и страдањима, о његовом васкрсењу на Крфу и Виду, о његовом рововском рату и оном одлучујућем, судбоносном јуришу у поробљену отаџбину.
Филм је историјско поглавље, као што ће историјско поглавље бити и овај манипулативни тренутак приређивача овог спектакла, његова жеља да пошто – пото нађе неку спону, да не кажем континуитет, Србије оног времена, њене епопеје, њеног патриотског жара и данашње Србије.
Као да се ништа није догодило у пола века!
Србије наших очева и дедова нема већ пола века ону витешку Србију, из филма, пуну моралног здравља, пуну вере у себе, пуну елана и снаге, лепоте и патриотизма – убили су Броз и његови комунисти! Та Србија је у масовним, невидљивим и неопојаним гробницама! Та Србија је под земљом, испод бетона, у темељима кућа… Витешка Србија је у Лисичијем потоку у Београду, у Белимарковићем воћњаку, у порти манастира Ваведење и даље, низ планину, око Бањице, Шарене ћуприје… Та Србија је испод бетона Скојевског парка у Ужицу – млади играју фудбал на костима својих дедова; Србија је близу бедема око Мораве у Чачку, поред тврђаве у Смедераву и дуж обале Дунава, у крагујевачкој Капислани, у пет масовних гробница у Крушевцу, на Крушку, на Крушику и Звекарама у Вљеву, на Бубњу и око робијашнице у Нишу, у селу Сливнику надомак Лесковца, на „Брду Мира“ у Гоњем Милановцу, у Свилајнцу и Јагодини, у Зајечару и Шапцу – наводим само неке од масовних гробница у које је затрпана витешка Србија.
Нема на њима ни ружа, ни споменика. Воштанице се на њима не пале. Мртви нису појани.
Пресуде је изрицала мржња! Они који нису били за Броза, оптужени су да су против свога народа! Теже оптужбе није могло бити! Кад год би Броз подигао прст, српски комунисти су подизали нишан! Кад би Броз спустио прст, српски комунисти би осули рафал у Србе! Броз оком, српски комунисти скоком. Броз се уселио у Краљев двор, српски комунисти у туђе виле на Дедињу.
Дању ватромети слободе, ноћу масовна убијања!
Колико су Брозови „ослободиоци“ убили Срба – знаће се кад се ускоро отворе гробнице и преброје лобање.
Солунски ратници први су се нашли на удару српских комуниста. Па још ако су били краљевским официри, носиоци Карађорђеве звезде, леле.
Један од јунака филма „Голгота Србије“ војвода Петар Бојовић доживео је, по свршетку Другог светског рата, још једну голготу. Брозови „ослободиоци“ чим су Немци протерани из Београда, упали су у војводину кућу, у Трнској 25. Људима у кожним капутима, већ по злу чувеним ознашима, много се допала једноспратна кућа – хтели су да виде ко станује у тој „буржујској“ творевини, какав ли страшни „реакционар“ ужива у њој. Кад тамо – славом овенчани војвода! Преко наслона столице његов војводски мундир, на сточићу шапка.
Све време окупације, војвода није изашао из куће. Немци га нису узнемиравали: дао им је реч да неће изаћи из кућног притвора. Већ и сама чињеница да је Бојовић био „краљев војвода“ била је довољна да „ослободиоци“ примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, богме, после грубих речи, насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима… Срећа је војводина што је умро у јануару 1945. године, па није морао да види како ознаши из куће одводе његовог сина. Узалуд је војводина супруга Милена писала лично Брозу, молећи га да заштити њеног ухапшеног сина, истичући да се политиком никада није бавио. Броз, разуме се, није ни одговорио – знао је да је Добросав отпослан у робијашницу Сремске Митровице на десетогодишње „преваспитавање“ у комунистичко-социјалистичком духу.
Из мноштва ликова у филму „Голгота Србије“ издвојен је, посебно, легендарни мајор Драгутин Гавриловић. То је онај јунак који је, на Дунавском кеју, у часу када је српска престоница била у диму и пламену, последњим живим браниоцима рекао: „Ми више не постојимо, ми смо жртвовани за част Београда и отаџбине!“ Преживео је мајор Гавриловић љуте ране у одбрани Београда и касније на Солунском фронту, али је у априлском слому 1941. допао немачког ропства. Био је пуне четири године утамничен у немачком логору.
А кћери његове, Милица, Емилија и Даница – Боже, каква су зла претурила преко главе! Како испричати насиље, које су Брозови „ослободиоци“ извршили над Милицом и Емилијом кад су упали у њихов стан и кад су сазнали да су „официркуше“ жене краљевих официра! И да су им мужеви у заробљеничком логору! Како описати ту бруку и несрећу! А кад су, претурајући по орманима, нашли официрске панталоне њиховог оца, почели су да од црвеног лампаса, на лицу места, пред пониженим женама, изрезују петокраке звезде.
Трећа кћер, Даница, удата Докмановић, живела је у Чачку, али је кажњена тиме што је као професор могла да предаје само у основној школи, како у средњој не би „тровала“ омладину идеологијом свог оца.
Зла судбина није мимоишла легендарног Гавриловића. Кад је логор ослобођен, он се вратио у своју престоноицу коју је два пута јуначки бранио. Али, тај воз са заробљеницма стражарно је спроведен од Марибора до Београда. Цео тај транспорт, све официре и војнике „ослободиоци“ су стрпали у бивши усташки логор на Сајмишту! Ту су их саслушавали и малтретирали, изгладњавали и кињили питањима „што су дошли“ и „хоће ли да организују устанак против нове власти“? Легендарни Гавриловић је умро после непуних месец дана.
Филм је приказао најзнаменитији лик у српској војсци – њеног врховног команданта, регента Александра Карађорђевића, „крвавог“ краља и творца „тамнице народа и народности“ – како су га српски комунисти називали. Ишао је, будући краљ, с једног ватреног положаја на други, не скривајући се по пећинама и земуницама. То је онај исти краљ у чији ће се Двор насилно уселити аустроугарски фелдвебел Јосип Броз, отимајући тако његову имовину и забрањујући његовим синовима да се врате у своју отаџбину. Замислите: забранити Карађорђевићима да живе у својој земљи, а допустити да у њој неприкосновени господар живота и смрти буде Броз, чији идентитет још није утврђен! Има ли веће срамоте и већег греха?!
У оном судбоносном јуришу са кајмакчаланских висова према Нишу, Смедереву и Београду, и даље, преко Саве и Дунава, и преко Дрине, био је капетан Петар Симић, из Смедеревске Паланке, касније пуковник и командант Краљевске гареде. Мучен у затворима Озне у Београду, Симић је, зато што је „ширио неверицу у усрећитељски комунизам и социјализам, стражарно, везан ланцима, отпремљен у митровачки казамат. Тог „непоправљивог солунца“ и „реакционара“ батинама су дочекали Душан Миленовић и Миле Тороман.
Подвргнут страшним мукама, батинан три године, Симић више није могао да издржи – одлучио је да себи одузме живот. Ујутру, 18. јула 1948. године, изведен је из ћелије да проспе киблу. Прилазећи огради, успео је да довикне затвореницма: „Браћо ја вас напуштам! Не могу више да издржим комунистичко насиље, одлазим у смрт!“
Јунак са Кравице и Јежа, са Добро Поља, те најсуровије битке, скочио је са другого спрата, ударио главом о бетон и смрскао је.
Кад је о томе обавештен злогласни Миленовић, кратко је рекао: „Добро је, један солунаш мање!“
Тако су окончали живот јунаци о којима потресно сведочи филм „Голгота Србије“.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Друштво | Поставите коментар

Српско здравство – лечење или мучење

Сви знамо ону дивну народну пословицу да је здравље највеће богатство. Срећан је онај који веома ретко иде код лекара. На жалост, таквих је веома мало. Судећи по препуним чекаоницама испред ординација лекара, не би се могло закључити да смо баш нека здрава нација. Имам ту несрећу да морам, као хронични болесник, сваког месеца да идем у мој дом здравља по редовну терапију. Ако мислите да је то рутински одлазак, варате се. Прво морам преко кол-центра да закажем код мог лекара да ме прими. Е, ту наступају муке.
Оног момента кад уђем у чекаоницу, позли ми од загушљивог ваздуха. Не дај Боже да се отвори прозор, убиће их промаја. Следеће, сестра на шалтеру, док се расправља са колегиницом ко ће и када ићи на годишњи одмор, коначно узима моју књижицу и онда-чекање… Не волим да седим до било кога, јер та особа одмах, као да је у некој обавези према мени, почиње разговор о својој болести са свим детаљима и најисцрпнијим медицинским налазима. Притом се чуди колико сам нељубазна, недруштвена. Због тога седим тако да изгледа као да сам подигла невиљиви зид око себе и зурим у празно… Али, то је тако само наизглед. Неминовно ми пред очима искрсавају слике из једне друге чекаонице, оне на Ветеринарском факултету. Имам пса-птичара, моју драгу Беку и кад се разболи водим је њеном „чика доктору“ ветеринару Вањи. Чим Бека неће да поједе ни парченце меса, њушка топла, зна се, идемо да потражимо помоћ и лек за њену бољку. Улазимо у чекаоницу! Једна девојчица држи у крилу маче, једна бакица неко мало кученце, увијено у шарени шал; младић са вучјаком поред ногу и једна девојка у тренерци која држи нешто мало, сићушно у замотуљку коме тихо нешто шапуће. Седам на прву празну столицу, Бека поред мене препаднута; гледа ме оним лепим, верним псећим очима и повремено задрхти. Неки спокојни мир влада свуда око нас. Милујем моју Беку по глави и покушавам да је умирим пред улазак у ординацију.
Из ових сећања прену ме звук мог имена и ја уђох у ординацију моје докторке. Али ње нема, седи нека друга докторка и не гледајући ме, пита зашто сам дошла. На мој одговор да ми треба редовна терапија и упут за специјалисту због мојих дисајних проблема, она као да доби неки напад беса и поче да виче: те она ме први пут види, не може то тако, зашто не сачекам да се моја докторка врати са годишњег одмора и све то понови два пута. Седела сам скамењена од изненађења, ни до речи не могу да дођем а и тако збуњена шта би јој рекла. Некако се прибрах и рекох да ја морам код мог лекара, извињавам се што је тако, али, ето, морам…. На крају, добијам рецепт и упут и некако изађох из ординације.
У апотеци, док чекам да дођем на ред, опет ми пред очима чекаоница на Ветаринарском… Улазимо у ординацију; Бека једва хода, не толико од болести колико због страха. Широки осмех ветеринара Вање, оне тихе умирујуће речи, а пре свега његово препознавање моје Беке и добродошлица са којом је пита „шта је лепотици Беки“, стварно је фасцинантан. Полако, примећујем, Бека долази к’ себи, опуштенија је а њен „чика доктор“ у том часу каже да ће добити једну „боцку“- инекцију али да је „ништа неће болети“. На крају, Вања гледа у Беку и каже јој да дође код њега за седам дана на контролу. Замислите, он не каже мени да је доведем, не обраћа се мени, он то каже Беки. У том часу, свесна сам да присуствујем нечем пуном љубави и поверења. Бека му лизне руку!
Тог момента кад се нисам срушила. Некако сам се прибрала, захвалила и пошле смо кући. Идемо полако стазом Карађорђевог парка а мени се плаче јер сам пожелела да и мене лечи наш драги „чика доктор“ Вања, ма не само мене, него и моју децу.
Ето, драги моји читаоци, просудите и сами где и чији пацијент је боље бити. Извињавам се оним лекарима који су, не само стручни, већ и љубазни према својим пацијентима.
Знам и оне лекаре који су надчовечанским напором и великим пожртвовањем успевали да свом пацијенту спасу живот. Њима није потребна Хипокритова заклетва, њихова заклетва је људски живот. Оно што је највредније и најдрагоценије. Да је више таквих лекара! Да ли је то мало?

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Друштво | 1 коментар

Спорт и рекреација (1)

“Ништа тако не исцрпљује и не разара човека, као дуготрајна физичка неактивност“ (Аристотел)

Савремени технолошки напредак имајући за циљ да човеку олакша и унапреди живот, постао је и његов здравствени непријатељ. То се највише огледа у смањењу физичког напора, кретања и уопште у смањеној физичкој активности, која је услов за одржавање човекове биолошко-здравствене и социо-психолошке равнотеже. –
Минимум 30 минута редовне, умерене, правилно дозиране свакодневне физичке активности довољно је за очување здравља. Уколико се тело штеди долази до слабљења његових функција и одбрамбених механизама, што доводи до смањене радне способности и појаве разних болести.
Истраживања су потврдила да физичка неактивност ствара ризик за настанак болести срца, дијабетеса, рака дебелог црева, дојке и доприноси прелому зглоба кука код старијих особа. Али и са вежбањем треба бити умерен. Превелика активност може да убрза старење уместо да га успори.
Вежбање побољшава квалитет живота:

-Благотворно делује на имуни систем
-Побољшава ментално здравље, смањује стрес, лечи депресију
-Смањује мишићну напетост
-Побољшава циркулацију крви
-Јача кости
-Помаже спречавању и контролисању дијабетеса
-Помаже одржању оптималне телесне тежине, контроли гојазности
-Смањује ризик од одређених врста рака
-Побољшава стање код Алцхајмерове болести
-Помаже контроли остеоартритиса, повишеног крвног притиска и срчаних обољења
-Може помоћи у одлагању губитка слуха, јер побољшава проток крви богате кисеоником кроз сићушне крвне судове у уху. То су потврдили и истраживачи са Мајами универзитета у Охају, када су изложили 28 људи гласној буци. Физички спремнији испитаници су очували већи капацитет слуха у односу на оне који нису били толико физички спремни.

Вежбање се препоручује најмање сваки други дан или три пута седмично. При вежбању метаболизам расте и такав треба да остане 48 сати. Ако направимо већу паузу, метаболизам опет опада. Он мора остати на нивоу, да бисмо увек имали енергије и били јаки.
Избор физичке активности правимо према интересовању, потребама и у односу на оптерећења, којима се излажемо у току радног времена. С обзиром да поменусмо да је најчешћи проблем у данашње време недостатак кретања, у наредним редовима ћемо се осврнути на вежбе, које би елеминисале штетне последице дуготрајног седења.
Активности које се препоручују за људе који дуго седе су:
-кретање – оптимална физичка активност за сваког и услов за очување здравља и нормалног функционисања организма у целини. Док ходамо, удови се унакрсно крећу: десна нога и лева рука покрећу се истовремено напред, а затим иду лева нога и десна рука. Та врста кретања ствара електрицитет у мозгу који усклађује читав централни нервни систем. То је посебна погодност ходања, коју друге врсте физичких вежби немају. Пола сата дневно пет дана у недељи, било да је лагано или брзо, у великој мери побољшава рад кардиореспираторног система, а свакодневно брзо ходање, најмање пет пута седмично може да смањи ниво лошег холестерола, чак и да заустави процес губитка меморије.
-пливање – јача мускулатуру карлице, трупа, ногу и задњице, а идеално је и за побољшање циркулације.
-трчање и тенис ако је повишен ниво стреса.
-вежбе истезања “стречинг“ чине сви покрети којима се истежу мишићи преко њихове нормалне физиолошке дужине, коју имају у стању мировања. Редовном применом ових вежби олакшава се кретање, повећава покретљивост свих зглобова, побољшава се циркулација. Ако се за истезање одвоји 10 до 15 минута дневно, неутралисаће се акумулирана напетост, а кретање и свакодневна радна активност биће знатно олакшани и пријатнији. Уколико се ипак “нема времена“ за активније бављење спортом, да би се последице хипокинезије бар мало ублажиле, а тиме и олакшао рад, препоручљиво је да се у току радног времена паузе искористе за активирање мишића и зглобова, тј. целог тела.

(Наставак у следећем броју)

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Друштво | 1 коментар

Гајење биља на природан начин (3)

Шта све може да сачињава компост?

За компостирање су веома погодни:
•сви баштенски и кухињски отпаци, остаци јела, покварена јела;љуске од јаја, кромпира, краставаца и другог поврћа, остаци чаја,талог од кафе и др.
•коров – покошен и осушен – покошена травица – у танким слојевима, иначе се више користи за покривање тла;
•комади исеченог травњака – међу кухињским отпацима, насечене гранчице трајних биљака, живице, жбунова – за дренажу, између појединих слојева;
•увело цвеће, прецветало собно биље – дају одличан хумус, сва насечена мириљава биља, осим пелена – за добар минерални састав компоста;
•лишће – само у тањим слојевима, иначе за покривање тла;
•тресет – препоручује се само у мањим количинама;
•слама, папрат, све што се простире стоци – минералима богате материје. развијају топлоту;
•трава и коров који прави семе – пре компостирања оставити да иструли у води;
•кућна прашина, ђубре, прашина – све је погодно;
•папир, картон – исцепани картон као додатак;
•дрвени пепео – веома корисно калијумово ђубриво, против штеточина;
•кокошје перје – садржи фосфор, додаје се осталим материјама (тешко се распада);
•вунени и памучни остаци – прво их треба употребити за доњи слој топле леје;
•коштано брашно – посипа се измеду слојева компоста;
•пиљевина, дрвена вуна – у мањим количинама, помешана са земљом;
•чађ – одлично ђубриво, загрева тло и побољшава му плодност мешати са другим отпацима; кокошији и зечји измет – посипа се у слојевима између других отпадака.

Веће количине пиљевине, лишћа, вунених и памучних отпадака могу се корисно употребити за покривање тла (на пример, између малина). Свеже покошену траву треба пустити да се осуши, а затим танко посути између редова поврћа.
Што је разноврснији састав гомилице компоста, боље ће биљке бити снабдевене свим потребним материјама. Разноликост искључује једнострано и претерано ђубрење компостом.
На гомилу компоста никако не стављајте:све материјале које природа не може да раствори: пластика, стакло, метални предмети, порцелан, боје, лакови, машинско уље хемијске материје свих врста. Оболеле биљке и стабљике купуса не треба компостирати да се не би болест ширила преко компоста (гуша-вост купуса!). Пелен избегавају кишне глисте и зато му на компосту није место. Коре лимуна и поморанџи, због средстава којима су прскани, такоде не долазе у обзир, јер се не распадају.

Компост, место и ограда

Приликом избора места за компост треба бити практичан, да не би отпаци морали далеко да се носе. Погодно је место у заветрини, делимично заклоњено дрвећем и грмљем, а делимично на сунцу. Топлота је потребна за распадање материја. Место треба да буде довољно велико да би сви послови могли да се обављају.
•Дрвени скелет треба да има два, а у великој баш три дела. Свако ће га са мало вештине направити од старих дасака. Кочеве-носаче треба побости директно у баштенску земљу, да би кишне глисте имале слободан приступ. На те кочеве треба прикуцати, а делимично само заглавити даске једнаке дужине, које се приликом премештања материјала могу подићи и уклонити. Да би између дасака ваздух могао да пролази, на оба краја сваке слободне даске треба прикуцати попречну дашчицу, за 2 цм дужу од ширине даске. Сваком делу компоста треба направити и поклопац да отпаци не би на летњој врућини били сувише суви, а на киши сувише мокри. На дрвене оквире затегну се мрежа и пластика.
•У првом делу компоста прикупљају се разни отпаци. Стабљичице, гранчице треба исцћи на комадиће дужине 5 цм, да би се брже распадали, папир треба изгужвати, а картон поцепати на комаде. Када се накупи довољна количина, све се добро измеша.
•Као први слој у другом делу треба, због дренаже и довода ваздуха, ставити насечене гранчице и чврсте стабљике. Преко њих долази око 20 цм измешаних отпадака, по могућности посутих коштаним или изметом домаћих животиња. И насечене коприве (због азота) и разно друго биље, нарочито листови гавеза, побољшавају минералну и хранљиву вредност компоста /а исхрану биљака.
•Следи танак слој (неколико лопата) баштенске земље. Ко има ишчупаног корова са јаким кореном, који дуго остаје свеж, може мирно да га компостира. Ако се стави између дебљих слојева картона или новинске хартије, распашће се. На посуту земљу треба опет ставити 20 цм мешовитих отпадака и затим поступак понављати све док се материјал до краја не утроши. Гомилу компоста не треба сабијати, јер је организмима за живот и растварање материја неопходан ваздух. Сабијен компост трули и претвара се у тешку, лепљиву масу непријатног мириса која није уполребљива.
•Компост мора да буде влажан и по потреби се залива разређеним лековитим биљним ђубривом од гавеза и коприва, што му повећава вредност. У недостатку такве воде може се употребити млака кишница, али никако хладна вода.
•На крају се гомила компоста покрива поклопцем, с тим што мора да остане довољно места за кружење ваздуха.
•После неколико дана (ако је време било топло), у средини гомиле почиње распадање. Деловање бактерија изазива пораст темпера у средини на 50 до 60 степени Целзијуса. Компост затим почиње полако да се хлади, а бактерије из прве фазе распадања гину. Посао преузимају други организми који варе органске материје и хране се и угинулим бактеријама. Најважнији »радник« у компосту је кишна глиста. Кишне глисте се на топлоти и уз обиље хране брзо размножавају и производе одличан хумус. Што има више кишних глиста у компосту, бољи му је састав.
•Убрзо ће се гомила компоста упадљиво смањити. Ако има још отпадака, треба их измешати наизменично са земљом, додатно ставити на гомилу компоста и опет покрити.
•Раније је баштован превртао компост, али био-баштовани то не раде.
Преокретање није нужно, али је корисно. Приликом преокретања пазимо да материјал који је био на дну гомиле дође на врх, а онај с рубова гомиле у средину и обрнуто. Тако ћемо сав материјал темељно измешати и прозрачити, а успут га по потреби можемо и навлажити. Ако отпатке одлажемо како настају (привремена компостна гомила), растресање се мора обавити чешће, тј. најмање једанпут месечно.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Друштво | 1 коментар

Друштвена критика

Због чега данас у Србији имамо преко 700.000 хиљада гладних људи тешко је одговорити. Одговор се може потражити у економији која објашњава ову појаву транзиционим периодом, последицима турболентних деведесетих година, као и још много чим. Ипак оно што се најчешће скрива је изненадно богаћење појединаца на нелегалан начин који је наравно касније уз како то ми само можемо, претворен у легалне токове. Данас ти појединци у спрези са корумпираном државном влашћу кроје нашу судбину. Све им је подређено. Медији, друштвена признања, ордени, награде за хуманизам и још много чега.
Нису ретке слике несрећника који од глади преврћу по контејнерима тражећи отпатке који се бацају. Често чујем да су то нерадници који ништа друго и не заслужују. Да није баш тако уверио сам се када сам једног таквог појединца питао шта је по занимању. -Професор српског језика- одговорио ми је. Отпуштен је из школе неколико година пре пензије и сад овако мора да се сналази за живот. Ако смо дочекали да се један професор овако прехрањује, куда ћемо даље.
За то време на ТВ екранима и на ступцима новина налазе се примитивне естрадне звезде које се хвале како су за десетине хиљада евра купиле хаљине и парфеме. Поједини политичари примају месечне плате у милионским износима.
Због тога и данас млади гледајући овакве примере желе да постану или естрадне „звезде“ или политичари. Заборављане су позитивни примери и било какви морални кодекси. И све док је тако већина људи ће окретати главу од несрећника који копају по контејнерима. Ипак не треба заборавити да и ми можемо бити баш ти несрећници.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

29. маја 2011. Posted by | Број 21, Друштво | Поставите коментар

Вера у возовођу

Путовао једном владика Николај возом између два америчка града и одушевљавао се тачношћу и брзином. У купеу, окренути према њему, човеку у калуђерској мантији, коме је енглески језик био као матерњи, седела су три старија америчка џентлмена. Они су тихо разговарали о прецизности америчке железнице, слажући се да је савршена. Према њој, истицали су, могли да навију своје часовнике. Уз владику Николаја седео је дечак коме није могло бити више од десет година и спокојно на трећем, слободном седишту, ређао своје играчке. Призор, рекло би се, уобичајен у свим возовима.
Али гле чудо и где незамисливе невоље! Вагон је изненада, на запрепашћење тројице џентлмена почео да се тресе, љуља, зуји, као да је нека невидљива сила покушала да га отгне од воза и суноврати у невидљиви амбис. Она тројица људи, као громом ошинута, поскакали су са седишта према прозору и вратима тражећи некога кога би упозорили на ову опасност. Владика се није померао са места, свестан да је у Божијим рукама, али његова смиреност није донела спокојност осталим путницима. И дечак је остао спокојан као да се ништа није догодило. Он је и даље био загледан у своје лепе играчке. И та дечакова спокојност највише је нервирала путнике. Гледајућу га љутито и са забринутошћу, један од оне тројице га упита:
-Зар се ти не бојиш?-
-Не!- рекао је дечак машући својом играчком.
-Овај воз као да је полудео, а возовођа је сигурно или пијан или луд!- додавао је други путник.
Дечак их је, међутим, само погледао и осмехнуо се. Да би заштитио дечака владика га упита:
-Ти се заиста не бојиш?-
-Не, господине. Не бојим се. Зашто бих се бојао кад овим возом управља мој тата?!-
Дечакова изјава је донекле смирила тројицу путника у купеу, али владику Николаја навела да размишља о судбини српског народа и о њиховим возовођама и бродарима. Касније је препричавајући ову епизподу, говорио:
-Кад бисмо ми, Срби, имали државног возовођу или, свеједно, државног бродара који би наш брод провео између Сциле и Харибде и довео у луку спаса… Кад бисмо на челу државе имали човека кога би сви поштовали и волели као оца… нажалост, већ деценијама Срби немају таквог возовођу, таквог бродара. Али, Бог ће дати-имаће га једног дана. Бог ће се смиловати на Србе онога часа кад они своје лице окрену Богу…

*
**

Притиснути несрећом, окружени углавном непријатељима, преплашевени ратом који се, по сценарију, премешта из једног краја у други, приближавајући се, тако, Косову и Метохији, све чешће се чује слоган: Сви смо ми Срби! Да ли је баш тако и по чему смо сви Срби? Нису ли Срби Србима нанели највише зла? Шта је о српству Србима говорио један од најумнијих људи у српском роду и Српској Православној Цркви, Ава Јустин Поповић? Њега су, после рата, српски комунисти гонили по Овчарско-кабларским клисурама с намером да га убију јер су чули да је „много учен човек и као такав штета по нову власт…“ Преживео је некако и нашао мир у манастиру Ћелије код Ваљева. Ту је налазио своје најтрезвеније и најпоузданије саговорнике. То су они отмени српски сељаци који празником, свечано одевени, долазе у свој храм и који с мало речи много казују. У њима је видео Србију пуну моралног здравља, био је сигуран да само они које је зањихала колевка православља остају постојани, непоколебљиви чувари вредности нације. И ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пре собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор:
-Јеси ли ти калуђер?- упита официр у упирући прстом у Аву.
-Калуђер!- потврди Ава.
-А јеси ли Србин?- пита даље официр.
-Србин по свим обележјима!- одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.
-Па… и ја сам Србин- шапатом рече официр.
-Ма немојте, молим вас- као изненади се ава. -А по чему сте Србин?
-Па… рођен сам у Шумадији. То је довољно.
Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:
-Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!
Да је међу живима, Ава Јустин би тешко разумео слоган о томе да смо сви Срби.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

29. маја 2011. Posted by | Број 21, Друштво | Поставите коментар

Где се изгубила култура живљења?

Свакодневно пролазим поред Храма Светог Саве, Народне библиотеке Србије и делом кроз Карађорђев парк. Тај део нашега града, мислим да је уређен по највишим европским стандардима. Пре подне, све изгледа чаробно! Мирише трава, Храм Светог Саве, сав у белом мермеру блиста на сунцу. Библиотека, као нека достојанствена стара дама, отмено ћути, свесна које благо крије у себи. Дводелна фонтана пријатно жубори и мами пролазнике да седну на неке од клупа у близини.
Ту и тамо виде се групице радника из Градског зеленила који вредно саде разнобојно украсно цвеће и шибље. Заједничким снагама са радницима Градске чистоће труде се да све буде чисто, опрано… Лепо дизајниране корпе за отпатке се уредно одржавају. Једном речју, све је спремно за групе посетилаца Храму или пак за мирне шетње са новинама у руци. Младе маме поносно гурају колица са својим бебама а мало старија деца трчкарају око њих. Као у неком филму са најидиличнијим садржајем.
Међутим, оно што не могу да схватим, самим тим и прихватим, то је изглед овог, тако лепог места увече, у каснијим сатима. Тада је мирно, сви су задовољни отишли својим кућама, само фонтана тихо жубори…
Већ поподне почиње гужва, све су клупе заузете. Продаје се сладолед, кокице… Старија деца јуре на ролерима као вихор. Поред пролазника пролете уз буку заједно са дечацима на скејтбордовима. Велики је ризик од сударања и повређивања.
Стојим са стране и посматрам. Јесте, дан је био топао, али, да ли је то оправдање да у фонтану ускачу деца, пси, па и по неки „несташни“ посетилац? Желе да се расхладе, али, да ли је ово примерен начин за то? Нико не реагује, не опомиње их да је то некултурно и ружно. Јадно изгледа на бистрој води фонтане, нечија заборављена мајица. Више од месец дана сређивали су фонтану уложен је велики новац са жељом да то буде нешто лепо за све нас, препознатљив украс нашег града. Неки наши суграђани мисле да је посебно отмено купати се у фонтани, јер кад могу тамо неке филмске диве по белом свету, што не бисмо могли и ми? Не слажем се са оваквим схватањима, јер сам од малена слушала своје родитеље који су осуђивали овакво понашање а моја бака Наталија (да је данас жива) рекла би ону познату народну: „Видела жаба да се коњи поткивају па и она…“ знате већ…
Полако се спушта вече. Пале се светла у парку и на Светосавсаком храму. Блесне Храм у свој својој лепоти! Прилазити тада Храму од Небојшине улице главном стазом, то је нешто величанствено. Чак ни чувена катедрала Светог Стефана у Бечу није толико раскошна и елегантна као наш драгуљ православног црквеног градитељства, наш храм Светог Саве. Увече, под кадифним небом бљешти Храм а фонтана блиста и својим безборјним воденим капљицама прелама тиркизно-плаву светлост у нешто нестварно, неземаљско… Све ово треба, не само видети, већ и доживети. Доживљај је импресиван и незабораван. Увек, изнова и опет кад-год прилазим Храму, нехотице успорим, застанем да упијем што више те чудесне лепоте, као из бајке.
Али, што се више приближавам Храму, пажњу ми одвлачи онај страшни неред на стазама, поред корпи за отпатке (још су полупразне) а по клупама разбацане и остављене разне флаше, тетра пак од сокова, расуте кокице а понегде и испуштен сладолед. О опушцима и да не говорим. Тада је прави подвиг проћи туда, чак је и опасно ако се на стази нађе нека кора од банане или коштица од трешње… Станем и гледам! Моје запрепашћење том гомилом смећа смењује љутња која прелази у бес. Свесна своје немоћи добијам жељу да крикнем из све снаге, али – чему? Када бих знала да ће ме неко чути, не, не неко, него они који су ту, у том чаробном парку, тако дивно оплемењеном, провели пар сати, да ће их мој крик тргнути да схвате и дозову се памети. Да су чак обавезни да случајно расуте кокице покупе и баце у корпу за отпатке. Оне су зато ту; служе да се у њих баци лименка, разне кесе, пластичне флаше, чак и поломљене играчке. Жалосно је што и те корпе често постају мета бахатих младића. Мета су њиховим песницама а и ногама. Њихов, само њима знани бес, мора се на нешто и неком искалити. Страшно! Срамота!
Зашто драги моји суграђани? И, докле? Пуна су нам уста хвале када се вратимо из неке стране земље како је тамо „све под конац“ – чисто и уредно. А, да ли сте се икада запитали како то они постижу? Да ли сте у свету видели неког да дрско пљуне жваку на тротоар, баци опушак илу поништену карту из превоза? Кладим се да нисте! Ни ви се не бисте усудили, да тамо, у том „белом свету“ тако нешто урадите. Па зашто побогу то радите у својој земљи, у свом граду, комшилуку?… Београд је леп град са жељом и стремљењима да буде све лепши и лепши…
Тргните се мало, пожелите и ви да будете онај културнији део човечанства. Видећете, боље ћете се осећати. Пробајте, лепо и културно понашање ништа не боли, напротив прија. Верујте ми на реч!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

29. маја 2011. Posted by | Број 21, Друштво | Поставите коментар

И Брозу вратити његово

Све је овде, у овој земљи, понешто и у свету, било његово! Његове улице, његови споменици, његови тргови, његово братство-јединство у зеници нашег ока, његови партијски другови, његови генерали, његови комесари, његови следбеници, његови морнари, његови пионири, његови историчари, његове виле, његове оперске певачице, његови певачи у народној ношњи, његови глумци, његови песници, његови градови…
Све што плови, лети, гмиже, савија се, улизује, клечи, љуби му ноге и скуте, нагони диваљач на цев његове пушке, прима ордење и награде из његових руку, све што се заклињало да с његовог пута неће скренути, све што је ридало за њим, све што је обећавало да ће и после њега бити он – све је то његово.
И сада ових дана, кад власт која себе назива демократском, обећава да ће свима вратити оно што је било њихово, треба, „ћим прије“, да и њему врати његово! Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, туђе земље, туђих рудника, туђих салаша, туђих задужбина… Лако их је препознати: заражени су, безнадежно, комунистичким вирусом. Увукли су се у владине и невладине организације, грађанске парламенте, општине, скупштинске дворане, у дипломатију, њу нарочито, у извршне и управне одборе; ушуњали се, чак, у порте и храмове, има их и за певницом. Власници отете имовине у комунистичком режиму, процењене на око 300 милијарди долара, могу и да причекају, важно је да Брозу врате његово.
Народ се додуше, мало збунио и мало узјогунио, пита у чуду: ко је овде победио? Види народ, још није ослепео од муке и јада, да је комунизам пао, али још боље види да се комунисти, мада их више не зову тако, сјајно држе – онако како су их учили на кумровачким курсевима: да се прерушавају и прилагођавају приликама.
Народ у новим странкама препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали, насликали на телевизији и у новинама, види се да су се поново уфотељили, пошто су, у судбоносном часу, у доба бескрвног преврата, посакривали црвене књижице с његовим ликом. Мало им је су наотимали, хоће још! Зато их, без околишања, треба приволети да те странке напусте и врате се оном коме су се заклели на верност до смрти. Треба им рећи: ви сте његови, он је ваш! Треба им још, рећи да су све што је њима било најлепше – младост, интелект, снагу, полет – потрошили служећи њему његовој партији и да сада, као ислужене, интелектуалне раге, никоме нису потребни! И треба да се врате!
Добро би било кад би могли да му врате ону дворкињу и песникињу која се тако ватрено заклињала да са његовог пута неће скренути. Треба му вратити и ону примадону која му је на уво певала оног дана кад је сахранила мајку – како, забога, да одбије његов позив!
Шта је мајка према Брозу!
Вратити обавезно и оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: „Воли се тата и мама, воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито!“ Кажу да се тај песник у међувремену пресалдумио и своју песму овако преиначио: „Воли се мама и тата, воли се бата и сека, воли се свака птица, али се на свету највише воли Коштуница!“ Има он, кажу упућени, и друга имена, воли он сивог тића Николића, па Тодоровића, па љуту змију Комммунџију…
Брозу треба вратити тргове, улице, градове, споменике. Због стасалих генерација требало би нешто променити. Рецимо: Улица или Трг унесрећитеља Србије и његових следбеника.
Њему треба вратити тргове, улице и градове: требало би, можда, због стасалих генерација, понешто додати, рецимо: Улица, или Трг, унесрећитеља Србије и његових следбеника. Ако се Црна Гора до краја „разбрати“ свакако ће Подгорици вратити његово име. Али, руку на срце, мало је његовим Црногорцима да се просто и једноставно зове Титоград: њихова срећа била би удвостручена да се зове: Титов Титоград.
Његовим следбеницима у Ужицу треба вратити пређашње име града, али га овако преименовати: Титово Ужице – Љубичица Бела.
Споменицима треба додати једну мермерну плочу, на којој ће, на десет језика, бити исписана ова порука:
Унесрећитељу Србије, аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу, српски комунисти подигоше овај споменик на њихову вечну срамоту и срамоту овога града.
Његове следбенике, што је могуће пре, сабрати око споменика ила на оних 16 хектара: одатле ће најбоље видети шта је од српских етничких простора, од Србије и Српства, остало иза њихове владавине. Осим тога, видеће колхозне казане пред којима стоји милион Срба да би добили тањир чорбе и парче хлеба.

 

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

 

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Друштво | Поставите коментар