Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

О покајању

sveti mucenik NikolajПокајање нас припрема за Небо. Оно је стање духа и душе које вапије за Боголикошћу, вапије да се човек врати у оно стање каквим га је Бог створио, да буде целовит човек, као у Рају, да буде целовито у заједници са Богом, без примеса мрака и зла у себи. Оно је вапај љубави за изгубљеним свеобухватним обитавањем у Богу, за потпуним усиновљењем, за потпуним и свеобухватним поверењем.
То је признање свог греха, свог пада, то је скрушено стајање пред Оцем Који Те Непојмљиво воли, и пред којим те боли сваки грех који си учинио, јер желиш да ничим не повредиш Његову безграничну Љубав.
Јер, пред људима, који су и сами грешни, кајемо се и жао нам је, али смо свесни да и они имају грехе, али пред Безгрешним Богом то је вапај и бол што смо повредили Његову Љубав и Његову жељу да будемо савршени као и Он, без мане, без греха, то је бол љубави коју смо повредили пред Оним Који нас никада и ничим није ожалостио, већ нам стално Себе даје. То је огромна бол пуна љубави што смо повредили Очинство, што смо се затворили грехом, изашли из оне потпуне заједнице и Његовог Очинског загрљаја, из оног огромног, вечног покрова силе Очеве.
Како каже Св. Макарије Велики: „Последњи циљ и врховно благо човека јесте богоопштење. Бог је благоволео да почине у њему и човек нигде не налази покоја осим у Богу. У таквом сродству стоји човек са Богом по првобитном назначењу творевине.“
Ниједна блискост ни узајамност није већа од блискости душе са Богом и Бога са душом. Бог је створио разну твар: небо и земљу, сунце, месец, воду, плодно дрвеће, разне врсте животиња. Међутим, ни у једној од њих Он не почива. Сва твар је у Његовој власти, па ипак ни у једној није сачинио престо, нити је ступио у општење. Једино је према човеку имао благовољење, ступивши са њим у општење и у њему почивајући. Видиш ли какво је сродство Бога са човеком и човека са Богом.
Као што је Бог небо и земљу створио за станиште човеку, тако је и тело и душу човекову саздао за Своје станиште, тј. да се усели и да почине у његовом телу као у Свом дому, и да му љубљена душа, створена по Његовом образу, буде прекрасна невеста.
Душа је велико и дивно дело. При стварању, Бог је њену природу створио без порока. Он ју је створио по образу врлине Духа, положивши у њу законе врлина – расуђивања, познања, благоразумности, вере, љубави.
Он је у њу положио разум, вољу, владалачки ум, и у њој зацарио и другу велику тананост, учинивши је лако покретном, лакокрилом, неуморном, дарујући јој да долази и одлази у једном трену, да му мишљу служи када то Дух усхте. Једном речју, он ју је саздао [са циљем] да му постане невеста и да има заједницу са Њим, да буде у јединству са Њим, и да са Њим постане један дух, као што је речено: А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1.Кор.6,17).
Као што човек марљиво сабира у свој дом разноврсно благо, тако и Господ у Свој дом, тј. душу и тело, сабира и полаже небеско благо Духа.
Због тога су првосаздани били у Богу и поседовали велика преимућства и добра.
До преступа, они су били обучени у славу Божију… Док је држао заповести, Адам је био пријатељ Божији. Са Богом је пребивао у рају. У Адаму је пребивало Слово и он је у себи имао Духа Божијег.
У почетку чист, ум је пребивао у свом поретку, сагледавајући свог Владику. И Адам је, остајући у чистоти и блаженствујући, царевао над својим помислима, покривен божанственом славом.
Само Слово, које је пребивало у њему, за њега беше све: и знање, и осећање (блаженства), и наслеђе, и учење. И у сну је на првосазданима пребивала слава, тако да они не виђаху своју наготу.
Човек је био у части и чистоти, господар свега, почевши од неба, па до доле, имајући [способност да] разликује страсти, туђ демонима, чист од греха и порока, образ и подобије Божије.
Међутим, то обиље благодати није поседовало ништа присилно. Човек је био слободан да пребива са Богом и благодати, или да се одели од њих. Он се одвојио и пао, као и пали духови.
„Сва словесна бића – анђеле, душе и демоне, Саздатељ је сачинио чистим и простим. Скретање, међутим, неких од њих ка злу произишло је од њихове самовласности [тј. слободе]. Наиме, они су својом вољом скренули од доличне помисли.
Видљиве ствари су свезане некаквом непокретном природом. Оне не могу да изађу из стања у коме су створене, нити имају своју вољу. А ти си саздан по образу и подобију Божијем. Као што је Бог слободан и чини што хоће, тако си и ти слободан. Ти си по природи лако измењив.
Наша природа је лако пријемчива и за добро и за зло; и за Божију благодат и за противничку силу. Она не може да се приморава.“ (Добротољубље)
Покајање је та сила која нас враћа Оцу. Видим свој грех, кајем се, нећу зло, вапијем, избацујем зло из себе, протеравам га. Остаје чиста душа, као пре пада. Приђите, вољени, латимо се трговине док још траје дан за трговину. Приђите, стекнимо живот вечни и купимо спасење наших душа. Ухватимо се за прекрасну мисао и зажелимо Царство и рај.
Подвизавајте се у овај једанаести час. Журите да не бисте остали иза затворених врата. Вече је близу и Наградодавац иде са великом славом да свакоме да по делима његовим. Покајмо се, братијо, док још има времена.
„Послушајте шта говори Господ: Бива радост пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје (Лк.15,10). Због чега се, онда, предајеш нераду, грешниче? Зашто се предајеш очајању?
Чега се плашиш кад на небу бива радост због твог покајања? Анђели се радују, а ти се предајеш немару? Арханђео објављује покајање, а ти се бојиш? Нераздељива Тројица којој се клањамо те позива, а ти уздишеш!“ (Св. Јефрем Сирин, Позив на покајање)
Приђите, љубљени, и бацимо се у море милосрђа Божијег док није наступио тај Страшни дан. Сам Бог нас позива: Ходите к мени сви… и ја ћу вас одморити (Мт.11,28). Он позива све, будући да хоће да се сви спасу. Нека се нико не колеба. Јер, Он каже: Онога који долази мени нећу истерати напоље (Јн.6, 37). А ко је тај који му долази? Онај ко слуша Његово Слово и испуњава Његове заповести. Послушајмо га и повинујмо му се…
Мењамо своју логику, молитвом очишћујемо, благодаћу озарујемо да она може да созерцава Вечни Живот, да може да буде свесна и да види чему тежи. Да може стално да стоји стоји пред лицем Божијим да из дубине душе себе осуђује на пакао, а да при томе прима изливе Божије Љубави, који јој се дају сразмерно дубини самоосуђивања и спознаје њеног пада. Ти изливи се дају јер је душа покајањем безбедна од узношења .
Покајање је неопходан подвиг за улазак у Царство Небеско. Оно је свлачење мрака душе. Искорак из палости. Оно је повратак.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

Advertisements

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Духовност | 1 коментар

Да нам причешће не буде на суд или осуду

Ко хоће да приступи Причешћу ван ова четири уобичајена поста, да пости седам дана пре тога, пребивајући у црквеној и домаћој молитви, и да се припреме за подробно исповедање грехова својих. Који су у браку, да се у те дане свакако уздржавају од супружанских веза. Пред осми дан, да пред свештеником исповеде све своје грехе, и од вечери ништа да не окушају: ко не може због детињег доба, болести или престарелости, нека поједе нешто мало, и од поноћи сви да се уздрже, пребивајући у молитвама, метанијама и духовним размишљањима, по својој моћи се припремајући.
Свети су људи одредили колико мора да се пости за причест. Нико не сме да брља; нико не сме да прекраћује то. Јер кад прекратиш данас, ти ћеш и сутра, и прекосутра. Зато је метар; зато је сат; зато је сунце; у исто време излази и залази. Права мера, право време. Тако су и Свети Оци одредили за причест потпун пост, без зејтина. Некад људи нису јели семенке од дулека; неко је чепутао оно сунцокретово семе, ал` кад је хтео да се причести, нико није чепутао сунцокретово семе, а камоли орас… И ти слушаш и мислиш како је то баш тако? И слушаш како те неко разрешио да не постиш и суботу и недељу кад хоћеш да се причестиш. Побогу и забога! Како може да се сједињење са Богом поравња са суботом и недељом? Ти хоћеш да се сјединиш са Богом кроз причест: „ Ко једе Тело Моје…“ То је Тело Божије и Крв; ти имаш да се спремаш без обзира да ли је субота или недеља, јер је то захватила и субота и недеља. Ако се субота и недеља не пости у обично време, данима преко године, али кад хоћеш да се причестиш, онда је то за тебе посно, и субота и недеља. Ако се субота и недеља не пости у обично време, данима преко године, али кад хоћеш да се причестиш, онда је то за тебе посно, и субота и недеља…Тако се пости и Божић и Васкрс ако човек хоће да се причести, а камоли недеља.
Они попови и теолози што кажу, да човек може да се причести, а да не сме у суботу и недељу да пости, ако га то закачиње тих дана, које треба да пости, тај број дана- не знају они ништа. Они не знају ни до носа, нису они никакве учитеље имали; то су шарлатани – не знају они ништа. Погледајте њихово служење: то је једно ништа то ти је њихово служење.
Немој да се причешћујете са три дана поста. Никада са три дана! То никада није такав јавашлук био, као данас. Да овакав свет, овако неваљао свет, недисциплинован, без побожности, тако раскошан и непристојан, да се причешћује са три дана поста; и то на зејтину!
Па то је против… Па то је, то је против памети, то је начисто шашаво. Шта још хоћемо ми да радимо, да ни мало не постимо? На шта личимо? Какав је то Причест ако ја ни мало не постим? Да л` ће он мени да помогне, кад ја тако се спремам за Причест? Мора то добро да знате: сваки човек прво себе упропасти, па другог.
Пијандура никад неће да буде строг према пијаници; неморалан неће никад да буде строг према неморалном. Неће да буде ни лажов строг према лажову. Исто и непобожан неће да буде строг према непобожном. Само ће исправни и побожни људи да захтевају дисциплину. И у Цркви, поставили су Свети Оци закон, дисциплину, за озбиљно спремање за Причест, а не како му драго. Ми смо нечисти, и тело наше, и душа наша је нечиста, па како да се причушћујемо без припреме? Господ улази у нашу душу, а она сва прљава. И кад постимо нисмо достојни – а камоли без припреме. Знамање последњих времена да се `лади однос према Причешћу, да то постаје обична ствар. Тако је почело – неки су рекли да нафора није ништа, да може да се једе пре нафоре, а сад се иде тако да се и Причешће на то сведе. Не дај Боже да постанемо к`o католици!
Католици немају Причест. И протестанти, они немају Причест; могу и да не посте, могу и да се не причешћују. Или се причешћивали, или се не причешћивали, они немају везе са Христом; и са правом вером. А ми, који примамо Бога у себе и сједињујемо се са Богом, морамо да постимо онако како су свети људи прописали: недеља дана без зејтина. Немој мени нико да дође другачије.
Рани хришћани су живели светим животом, па су се чешће причешћивали. А данашњи човек је у Цркви по милости Божјој, и мора да се пази да не мисли о себи више него што јесте. Рана Црква је строго држала дисциплину – за блуд и прељубу од Причешћа је одлучивала по 10-15 година, а за абортус по двадесет. Кад би се тога данас држали, ко би се причестио?
Кад вам кажу: „Треба дете да се причешћује; чим може да сиса, може да се причести.“ Где му стављаш Причест? Па где му меташ Причест? Је л` му меташ на усницу? Је л` му меташ на језик? Хоће л` оно тај Причест да прогуне? Хоће л` да остане тај Причест у устима? Ако је то најмање Причешћа, оно остаје у балицама; дете балице не прогуне, па што се правите шашави? Оно и балице пљује, њему мајка стално чисти, брише уста, а ти си му дао Причест.
Ко је крив за то? Је л` криво дете? Што је оно криво? А родитељи, они јесу донекле криви, а највише поп. Тај који препоручује. Докле дете не може да једе, и не једе, и не рани га мајка- не може да се причести.
Пост је некада био, није се нико бојао да ће се разболети од поста, да л` су то деца мала престала да доје, само престала, учвршћују се са маторима у пост. Пече им се кромпир. Прави им се сладак пиринач. Даје им се чорбица од пасуља, или попарица или качамак. Све се то радило и нико се није бојао болести. Зато што су били здрави, уздали се у Бога.
Ја сам се данас причестио зато што сам служио, а да нисам служио не бих могао да се причестим; ни свештеник не може да се причести ако не служи. Морао би да пости седмицу, па онда да се причести, а не само да се причести а да није служио. Јер сама служба чини скуп, чини сабор Апостола и Господа. Сам тај скуп он је везан за самога Бога и за Апостоле, за оно време, за онај догађај. И свештеници само који служе, они могу и да се причесте.
Данашњи Срби све више личе на безбожне људе са запада. Западни свет – то је свет пун безакоња; источни свет- то су све мухамеданци, као идолопоклоници; немају човечије дужности и осећања, моралност…
Бог је дао православни свет, и ради православнога света држи се кугла земаљска. Кад буде нестало православног света, да живи православно, свет ће да нестане.
Јер то мора тако да буде. Је л` да се одрже Хрвати и да се одрже Ватиканци, који су убијали народ будацима, и дете у колевци!? Је л` то побожност? Каква то побожност и каква то вера? Каква је то мухамеданска вера , кад они узимају два брата две рођене сестре? Какав је то брак кад он има десет жена, и кој зна каква су му и ко су та деца, та, између себе, шта су они од сто жена, каква браћа, какве сестре? То се види, по здравом разуму, да то није свети закон, да то није света праведна вера.

СХИ-ИГУМАН САВА (1924-2004) из манастира Вазнесење

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Духовност | Оставите коментар

О посту

Пост је потребан човеку, јер се уз помоћ њега ослобађа власти материје над собом, и усваја духовни закон да не живи човек само о хлебу и води, него о свакој речи Господњој; и да човеков живот не зависи од молекула хране, него од силе Божије.
Оног дана када је пост, као и у току свих великих Постова, на све вернике Цркве Православне који посте силази додатна сила од Бога, која им даје снаге да издрже дуготрајно уздржање од мрсне хране, као и добру вољу да отпоштују тај Благослов Божији, као и веру да могу да издрже тај подвиг, и да је он на њихово спасење, а не просто као каква дисциплина или војничка одредба.
Када човек пости, ум постаје лак, није поспан, није лењ. Чула се изоштре, мисли су бритке, Дух Свети лакше дише у таквој особи. Човек има већу вољу за све, лакши је духовно. Лакше се одбрани и од мисли. Лакше му је да стражи. Као војник који пажљиво ослушкује.
Човек који живи у уздржању лакше контролише своје мисли и своју вољу, јер стално стражи. Пажња је јако битна. Душа постаје лаганија, прозрачнија, и лакше узлеће на Небо, лакше се узноси ка Вечном животу, лакше вапије. Ко није везан ни за шта земаљско он може лако да се духовно пренесе у удаљена пространства, у друге душе, да их види и чује, као што могу прозорљиви људи.
Душа је у материјалном телу као у окову, и она се постом и уздржањем сабира у своје духовне силе. Одвезавши се од материјалног покоја и утехе, она се целовито окреће свом првобитном стању јединства са Богом, када није постојала материјална преграда смртности између Бога и човека, него је човек живео у Рају у пуној заједници са Богом, у духовном телу, које није било смртно, и које није вукло ка материји.
Са падом у Рају, са падом у непослушност Богу, жеља за знањем мимо Бога, и жеља за наслађивањем материјалним уместо узвишеног и достојанственог целомудрија у Богу, и наслађивања обитавањем у Богу, довела је до тога да је човек себе ограничио материјом, да не може јасним и бистрим оком да созерцава небески свет, нити су му друге душе прозрачне да их потпуно и истинито сагледава, нити му је знање потпуно истинито и свеобухватно и вечно.
Пост враћа човека од покоја у материји ка Богу. Враћа му ону лакоћу духа и бистрину ума која опитно доживљава да је много дубљи мир, много веће знање и много слађе духовно целомудрено, благодатно испуњење човека силом Божијом, него било каква посластица, било каква почаст,било каква материјална лепота. Никада физички лепа особа, а духовно мртва, не може да буде онако лепа као неко ко је преиспуњен благодаћу, јер је у благодати присутан Сам Прволик, Сама Лепота.
Никада наше разумско знање не може бити веће, ни истинитије, ни дубље, од благодатног знања и мудрости, који се добијају када човек стекне Ум Христов, када се човек смири умом као прах, и сабере духовно своје силе у језгро живота, и онда му Господ подари Свој дубоки мир и знање.
Наш разум, када је без благодати, без вере у Бога, он је разуђен у хиљаде мисли, ставова, сумњи, покушаја да допре до истине. Он је у мраку, не види јасно суштину. Када је у Богу, и испуњен Светлошћу Божијом, он без икаквог разумског мишљења благодатно поима, созерцава суштину ствари, догађаја, људи, а при томе остаје у дубоком смирењу, свестан да то није његова моћ и сила него Божија.
Када човек после оне велике благодатне силе поста окуси од мрсне хране, он постаје тромији, тежи, лењи, поспанији, почиње њиме више да влада закон материје него духовни закон. Молитва теже иде, ревност ослаби, а човек може и сам да осети колико је дубљу радост доживљавао и веће духовно испуњење свог живота и своје личности када се наслађивао духовном храном, неоптерећен од телесне, него кад је почео да ужива у сладости колача и разних јела. Ако се човек још и преједе, онда као да му се све помрачи, све силе обамру духа, да би се организам изборио са теретом.
Само је потребна наша добра воља, а Господ онда надодаје све што треба. За човека постаје радост не јести, јер зна да ће за то да добије већу утеху од Господа, радост не спавати, јер ће добити силу од Бога да му ум буде стално у молитви и душа у вапају за Небом, радост стражити над речима, јер ће добити благодатни дар молитвеног тиховања, радост чувати чистоту јер ће њоме сачувати у себи Духа Светог.
Свети Оци кажу да су Адам и Ева у Рају били 40 дана, па је зато и Господ био кушан од демона 40 дана у пустињи, да би се у људском телу изборио против оних грехова у који су Адам и Ева пали, да би их искупио, њих и људску природу у коју је падом ушло семе зла. Као што су они видели да је плод леп за гледање, сладак за јело и добар за знање, чиме их је ђаво у облику змије искушао и преластио да не буду послушни Богу, подривши им прво поверење у Бога, тако је ђаво кушао и Господа у пустињи, показавши му сва царства овога света на око , рекавши му да претвори камење у хлеб за јело, и да скочи са крова да искористи своје Божанско знање да ће Бог послати анђеле да Га прихвате.
Тиме Му је нудио да на неблагословен начин влада земљом, поклонивши се демону, као што су на неблагословен начин Адам и Ева хтели да уживају гледајући плод, и да владају над њим. Понудио му је да зависи од материје, да учини непотребно чудо, и да тиме оно што је мртво и доноси смрт учини добрим за јело, као што су Адам и Ева видели да је добро за јело оно што им је у ствари донело смрт. И на крају да куша Бога и да учини смртни грех, и да искористи Своје Божанско знање да ће Бог да Му помогне пославши анђеле, као што су Адам и Ева видели да је плод добар ради знања , које им није донело сачување рајског живота, него их је сурвало на земљу у мрак и борбу, знања које их је учинило смртнима, јер је то знање стечено непослушношћу.
Након Часног Поста долази и 40 дана Васкршње радости ради нашег искупљења. А каже се код Св. Пророка Данила у последњој глави да ће и после пада Антихриста бити благо онима који остану на земљи тада, тих последњих 45 дана. Тада ће бити Божја владавина, и понови ће се оно Рајско стање, које је било на почетку, јер ће се тела тих људи који остану тада преметнути у духовна тела. Они неће умрети, него ће се од телесних и смртних преметнути у духовна и бесмртна.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Духовност | Оставите коментар

Нека запажања у вези предања и праксе у СПЦ

Ко није истинољубив у „малом“ не можемо да му верујемо у „великом“

Свети оци кажу да не треба бити иследник ситница, али некад се испостави да неке наизглед „ситнице“ могу да буду камен спотицања за истинско јединство. Мишљења сам да браћа у Христу треба да се дотакну свих тема и тамо где су различита мишљења да сударе аргументе и у духу истинске љубави усагласе мишљење шта је став Цркве, односно предање светих отаца, а шта новачење, тј. уношење на мала врата беспоретка у СПЦ.
Циљ овог писања је да се отвори и јавна и интерна расправа по многим питањима, не би ли дошло у многим питањима до једномислија у редовима „правоверне браће“. Боље сада „расправљати“ него кад уследи још „радикалније“ гоњење.
Хоћу одмах да се оградим да ми није намера да неког омаловажим и прозовем, а ако неко и препозна да је његова пракса критикована, нека се не љути, људи смо у односу на околности, сваком је могуће ненамерно да се подвуче нека грешка, или да наследи нешто модификовано тј. у већој, или мањој мери искривљено… Смирени и истинољубиви раб Божији се радује кад исправи неку своју заблуду у вези било чега.
Постоје углавном две духовне линије међу „правоверном браћом“ (новотарце ту не рачунамо, као небитне у овом случају). Једна духовна линија следи праксу и предање доследно у свему Св. Владике Николаја Жичког, а та пракса се поклапа са праксом словенских помесних православних цркава у задњих око 300 година свог битисања.
Друга духовна линија правда своју праксу да је таква пракса тренутно у Грчкој Православној Цркви, или у Руској Православној Цркви, или у манастиру Хиландар, или на Светој Гори, или да је неко тако од древних, или ранијих св. отаца радио, или да су наследили од Светог Јустина Ћелијског (постоје контраверзе, шта је наслеђено од Светог Јустина Ћелијског, а шта је примљено из Грчке).
Ова прва поменута духовна линија каже да ако су се 300 година свети држали исте праксе, може се сматрати да је то већ пракса Цркве Христове и да онај који испраља наслеђену праксу, гради себе изнад Цркве и да ако су свети држали праксу 300 година и нису нашли ништа за сходно да промене, да је онда излишно ту било шта преиспитивати, мењати, или ти усагашавати са праксом друге помесне Цркве и тако смућивати и уносити поделу у свом народу… Признају да ту има латинских примеса, али ако светима не сметаше, не сметају ни њима и ради поретка и смутње, никако не мењати праксу. Позивају се на Типикон, тј. прву и једину словенску верзију Јерусалимског типика Св. Саве Освећеног на црквено-словенском језику, по коме се управљају све словенске православне Цркве у задњих 300 год. Наводе изјаву Преподобног Јустина Ћелиског објављену у писму о. Антонија (некада Црноречког) која гласи: ”Како сведочи мати Злата из манастира Ћелија, једном приликом када је тадашњи јеромонах Атанасије Јевтић служио Литургију, а ава Јустин морао на трен из неке потребе да изађе из цркве, десило се следеће… Ава Јустин, вративши се у цркву, приупитао је мати Злату – како то да није чуо мало звонце (којим се звони у току освећења Светих Дарова). Када му је мати одговорила да им је рекао Атанасије да то не треба, да то код Грка нема, и да је то новотарија примљена са Запада – ава Јустин се праведнички, због овог дрског нарушавања правила побожности Православне у Срба, ражестио, и, на лицу места, пред свима, изгрдио поцрвенелог јм. Атанасија, речима: „Ко си ти да мењаш оно што је Црква вековима прихватила, ово је освећено Предање српске Цркве, и то имаш да чуваш…“ Мати сведочи да док би Ава грдио Атанасија овај би се повиновао, а чим би изашао ван његовог видокруга терао је по старом, убеђен да боље зна од свих како треба. (Извод из писма о. Антонија)
Ова друга поменута линија тврди да ради многих латинских примеса, треба кориговати праксу, тј. одстранити уплив „западних“ утицаја. Параметар су им пракса древних светих отаца посебно са територије Византије, што је осведочено у списима и књигама св. отаца на савременом грчком и старо-грчком језику. Циљ им је како кажу сачувати неокрњену веру и праксу древних св. отаца и осталих светих отаца на које Латини немаше никакав утицај.
Слушао сам много пута од старца Петра Денковачког:“ Ако не знаш да ли је нешто добро, или лоше, види само какви су плодови, или бар ако можеш да предпоставиш какви ће плодови бити.“
И још шта је рекао о. Петар за расуђивање Владе Д. :“ Каже Влада. Д. да календар није догматско питање. Да! Али, какви су плодови новог календара? Ево погледајмо, шта је било у Грчкој. Поделе и свађе! Шта ћеш ти горе, него да се браћа међу собом свађају и мрзе.“ И још додаје о. Петар:“Не бих ја служио литургију по новом календару ни по цену живота“. А око причешћивања у прву среду васкршњег поста (на тримирје) о. Петар каже: „Свети Владика Николај у Жичи нас је у среду причешћивао, (ко ништа није јео од почетка поста до литургије у среду), супеном кашиком са Богојављенском водицом, а о причешћивању у среду причешћем, није било ни говора. Као што није било ни говора о причешћивању без поста и без исповести, што данас неки новотарци раде.” У прилог тој пракси је и сведочење садашње игуманије манастира Ћелија мати Гликерије, која каже да се у првој недељи васкршњег поста за време Аве Јустина никада нису причешћивали пре Теодорове Суботе.
Сви тврде да су плодови њихове сопствене праксе исправни и да доносе добре плодове, али за даље нек оци расуде да ли да остану при своме, или да усагласе ставове…
Позивам владике, оце и теологе да у међусобним сусретима и препискама расуде и усагласе мишљење шта је исправније и душекорисније, не би ли се приближили једномислију и једнообразности, а тако и јачем и чвршћем јединству, које ће нам како „времена иду“ бити и те како потребно.
А сад ћу навести нека од мојих запажања, што се тиче разлика. Свештенослужитељи и други упућенији приметили би још ставки, али надам се да ће и ово бити довољно да се покрене „расправа“ у циљу доброг плода, а не јалових надметања…
1) Неки духовници благосиљају пост пред причешће 5 до 7 дана (не рачунајући разрешења у болести итд.) , а неки 3 дана.
2) Неки духовници траже обавезну исповест пред причешће, а неки не, чак и ретко исповедају своја чада – једанпут, до двапут годишње.
3) Неки духовници благосиљаљу причешћивање сваке недеље, а неки не чешће од једанпут месечно, или у 40 дана. Има оних који дају благослов да се чада причешћују по двапут у два велика поста и по једанпут у два мања.
4) Неки духовници својим искушеницима (послушницима) благосиљају да носе расу, а неки не, већ до самог монашења (и бар полагања једног завета) да носе мирско одело. 5) Неки свештенослужитељи на проскомидији сами у олтару читају имена за живе и упокојене, а неки по икономији због мноштва имена дају да неко још од монаха чита имена у олтару, или пак листиће са именима поделе народу да их на дати знак чита у храму.
6) Неки духовници причешђују супружнике који нису у благословеном црквеном браку, а неки не.
7) Неки свештенослужитељи благосиљају за време службе употребу звонца (кад се пева „и молим ти се Боже наш“), а неки не.
8) Неки кад су на територији Грчке служе по новом календару, а неки кажу да не би служили по новом календару ни по коју цену, неки чак не би уопште никад служили литургију са било којим новокалендарцом.
9) Неки духовници кажу да икону треба обавезно освештати, а неки да сам лик светог већ освештава икону.
10) Неки по икономији благосиљају у нужди и потреби да чада узму биометријска документа (са, или без чипа) јер сматрају да то није „толико опасно“ по душу, а неки не и строго су против узимања било каквих биометријских докумената.
11) Неки свештенослужитељи причешћују паству у трапавим седмицама, неки причешћују тада само децу, а неки су изричито против тога и не причешћују никога у трапавим седмицама.
12) Неки су за служење литургије и осталих богослужења на српском, а неки искључиво на црквено-словенском језику.

МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Духовност | Оставите коментар

Са Христовом љубављу у срцу

Свако време носи своје бреме, наше понајвише. Припадамо XXI веку, времену наглог развија технике, технологије и осталих достигнућа све са Божијом милошћу. Постоје све могућности да створимо рајска насеља на земљи. Да ли смо достојни ових благодати која су нам дата? Крајње је време да се озбиљно запитамо. Све нас је више са разним вискоким звањима а све мање добрих људи. Свака част појединцима! Ево таквог једног примера.
При храму Св. пророка Илије у Јадранској Лешници неуморно као појац служи Божу и народу Велимир Миловановић – Вело. Скромног образовања са љубављу од пријатеља је учио молитве, црквено појање и основне црквене потребе за служење литургија. Неуморним радом, али са великом љубављу поред својих породичних и кућних обавеза већ осамдесет година ради за корист своје цркве. Својим топлим анђеоским гласом Божије молитве нам је спајао са срцем и душом. Многе молитве посветио је болеснима, многе је са поштовањем испратио у живот вечни. Увек спреман да мирно свакога саслуша, охрабри, а понекад да благо укори све за спасење душе и тела. У својој деведесет и петој години телесно слаб тешко хода. Разуман је, држи се молитве и поста. Ништа му није тешко, ни за чим се кука једно га брине похлепност људског рода.
Све је мање оваквих мудрих стараца у овој долини суза и плача, а још мање нас гордих спремних да их посетимо и чујемо. Слава Господу на небесима, а свим читаоцима мир и добро вам жели ова часна старина.

Записао: РАДИША ТОДОРОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Духовност | Оставите коментар

Интервју: мати Макарија, игуманија манастира Соколица

Иконопис је целивна уметност

Игуманија манастира Соколица, мати Макарија (др Милица Обрадовић), која са својим сестринством одржава, чува и обогаћује живот и рад у светињи преко 20 година, говори за „Глас са Цера“ о икони као српској историјској и духовној слици и ми тај разговор делимо са читаоцима.
-Православна икона је поглед у Вечност. Она је прозор кроз који гледамо и улазимо у небески свет. Она је отелотворење Божанске лепоте, оне лепоте која је царска одора Божанског света. Зато је икона наша чулна представа истог, дакле небеског света и она мора да улива наду у човеку и да буди његову љубав према истинским вредностима – овим речима нас је мати Макарија Соколичка увела у тему икона. – Сликар је уопште усвајач простора. Он потчињава простор лепоти теологије. Молење је значајан дар свим људима. А о значају духовног стања у коме се налази иконописац мати Макарија каже:
Сликање споља, дакле, иконописање, зависи од оног молитвеног сликања изнутра. Иконописање је, очигледно, молитва. Да би икона била пуна светлости и топлине, дакле светости, душа иконописца мора да обитава у миру, у тишини и созерцању Небеских вредности. Јер иконописац може да слика небески свет само онда када је постом, молитвом и бдењем над душом својом ушао у тај свет или бар доживео његов предукус.

Питали смо мати Макарију како тумачи мишљење појединих „озбиљних“ сликара који кажу да је иконопис, копирање и налик стрипу. А одговор је био овакав:
Сујетни сликари овог трулежног света одричу иконописцима оригиналност. Међутим, оригиналан или изворан је само онај који допире до извора, до Бога. У овом случају добар иконописац јесте оригиналан, јер воли и слика „оригинал“ Бога у телу Исуса Христа. Он постиже највећи степен слободе кроз „монашко“ одрицање својевољности, налази своју непоновивост у личном избору тема и израза из Светог Предања. “Озбиљни“ сликари овог света тврде да је икона само стрип. Они то чине у својој површности и незнању, а тиме доказују да су најнеозбиљнији мислиоци за које важи „Учитељу научи се сам“! Јер икона је целивана уметност. Нико до сада на овом свету није утиснуо печат својих усана ни на један стрип, али је зато породична икона племићки грб породице. Има се утисак да у овој новој ери, иконопис поново оживљава и да има све више својих поклоника. Али и да има доста непожељних одступања од православне иконе на шта је мати Макарија реаговала још пре две деценије и послала писмо Синоду те смо је због тога питали шта се данас дешава?
У ово немирно време наш усковитлани и страшни свет је поново открио и пригрлио икону. Граде се многи храмови и украшавају фрескама. У њих се уносе иконе свакојаке. На целиваоницама наших храмова најмање се могу наћи православне иконе. Целокупно црквено сликарство данас, често, иде до кича, чак до демонизма. Због свега овога сам још давне 1992. године као знак своје монашке и православне иконописне савести, упутила писмо са конкретним предлозима свим отачаственим архијерејима СПЦ. Оно је разматрано на заседању Светог Архијерејског Сабора, усвојено и уврштено у Саборска акта. Нешто касније, 1995. године сам упутила допунске предлоге Светом Архијерејском Синоду. Од тада су неке ствари кренуле на боље, али многе су остале на мртвој тачки. Рецимо, пре тридесетак година је живописан храм манастира Ваведења у Београду. Уметник није употребио праве природне боје, као ни одговарајући растварач и већ после петнаест година бактерије су, хранећи се акрилним бојама, почеле да уништавају живопис, од којег данас постоји само ругло на зидовима храма који вапије да буде поново живописан. На жалост пракса са акрилним бојама се и даље наставља, јер већина фреско-сликара управо њима раде.

A о икони као духовној и историјској вредности Косова и Метохије мати Макарија нам је рекла следеће:
Свештеник у храму проповеда науку Божју преко писане речи Евангелија, а иконописац то чини преко боја: Боје су читано духовно писмо за све народе хришћанске екумене. Зато су наше косовске средњевековне фреске телали наше духовне снаге, нашег доживљаја светости и истине и њих као такве, распознаје сав духовни свет и мимо наших граница, као и мимо граница старог континента. Донедавно су Американци долазећи у српску покрајину Космет имали водиче под насловом „The valley of frescoes“. Та долина фресака управо јесте долина српске душе коју њена историја и умеће сликара, изражене преко боја на зидовима наших манастира, представља величанствену симбиозу Божанства и човечности. А овај језик боја познају сви народи света. Моја изложба копија фресака „Грачаница заробљена лепота ангелска“ управо јесте покушај да светском човеку прикажем лепоту ангелску и да тако подстакнем да размишља да народ који поседује такву лепоту никако не може бити геноцидан народ. Ова изложба је обишла пола Европе и добар део Америке и она је свакако део мисионарске делатности нашег манастира, каже мати Макарија.

Каква је данас атмосфера живота у манастиру Соколица, питали смо мати Макарију.
Монах или монахиња јесу чуло свога народа. У манастиру смо, живимо свој молитвени живот који је не само за душе наше, него и за душе наше сабраће, али зар можемо презрети душе и несрпског живља око наших манастира, људе који живе у већем сиромаштву од нашег српског сиромаштва?
Наш манастир је у потпуном окружењу албанског живља, па ипак, по оној да ти је важнији први комшија до рођеног брата који живи стотину километара удаљен од тебе, покушавамо да успоставимо и Богу хвала, успели смо да успоставимо људске и толерантне односе са околним албанским живљем.
Кроз наш манастир су прошли готово сви командири КФОР-а. Сви су били примљени, домаћински почаствовани чашицом пића и чашицом искреног разговора.
Ми сестре манастира као и сав српски народ на Косову и Метохији били би срећни да живимо у нашој матичној држави. Подржавамо напоре косметских Срба да остваре иста права која у покрајини имају Албанци, подржавамо их када тврде да, ако је једном Приштина могла да каже да више неће са Београдом, тада и Север може да каже да неће са Приштином. Чињенице показују да права људи на Космету нису изједначена.
Америка и велике светске силе неће решити питање Косова. Бог ће то учинити, а шта он каже сагнућемо главе своје и рећи: “Нека буде по вољи Твојој“, али ћемо и даље остати верна властела кнеза Лазара у очекивању дана Божје правде.

Мати Макарија је у манастиру Соколица код Звечана основала иконописну радионицу оквиру редовног послушања те нас је зато интересовало како и колико се ради, како се снабдевају бојама и материјалом за иконописање те какво је интересовање за соколичку икону?

У Соколици постоји иконописна радионица у којој раде три монахиње у оквиру свог редовног послушања. Иконописни материјал, праве природне пигменте и најквалитетније четкице набављамо из иностранства. Моје чланство у УЛУПУДС-у ми омогућава несметану набавку и увоз истог материјала.
Велико је интересовање за наше иконе, просто не стижемо да насликамо све што се од нас тражи. Људи данас умеју да распознају духовне иконе које сликају за то посвећене особе.
За успешну и добру монахињу школе нису неопходне ни значајне. Сва знања која сам стекла у светским школама су веома корисна у мом досадашњем животу и раду. Хемија ми помаже да, као сликар, од само десет основних боја направим такве нијансе, које други сликари тешко могу да постигну. Знање језика помаже у комуникацији са људима. Припадници других језичких подручја ће наћи саговорника у Соколици. Моје сестре и ја смо мисионари праве српске Истине на Косову и нашој речи, као речи Богу посвећених људи се верује.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Биографија мати Макарије

Монахиња Макарија (др Милица Обрадовић) рођена је 1940. у Сталаћу од оца Луке, жандармеријског официра и мајке Видосаве рођене Милинковић, учитељице. Основну школу и нижу Гимназију завршила је у Ковину. Године 1963. Дипломирала је на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду. Године 1971. промовисана је за доктора хемијских наука у Љубљани а 1981. године дипломирала је на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.
Период од осам година (1974-1982) проводи у Благовештенском манастиру Ормилији, метоху светогорског манастира Симоно-Петра на Халкидику у Грчкој у којем поред осталог изучава византијску уметност теологије у бојама – православну иконографију. Године 1982. враћа се у Србију и прво борави у атељеу академског сликара Драгољуба Јашовића, пореклом из Пећи, где се упознаје са казеинском техником, затим прати рад истог сликара на терену. Игуманија у манастиру Соколица код Звечана постаје од 1991. године где је и данас. Бави се још и копирањем фресака, илустровањем књига, као и превођењем светоотачке литературе.               С. Ђ.

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Духовност | Оставите коментар

Страдањем се благодат држи у смирењу

Страдање је нормално стање нашег живота на земљи. Тако нормално и потребно као што је нормално да једемо хлеб и пијемо воду. Благо оном ко то схвати и прихвати.
Страдањем се наша благодат држи на крсту. Због нашег палог стања потребно је да буде тако. Природна својства палог стања људске душе су непокорност, самољубље, гордост… Ако би без разапетости на крсту уздржања и очишћења добили благодат – ми бисмо је у том палом стању користили на зло. Ко је непокоран, био би још непокорнији; ко је горд био би још гордији, јер би добио силу, а окренуо би је на зло (баш као што је сатана урадио), јер воља палог човека има семе зла у себи, семе непослушности, самовоље; јер ум палог човека има семе гордости, самомњења, узношења, обмане; као што и срце палог човека има у себи семе самољубља, и непријатељства.
Али, са крстом све се смирава! И вољa се повинује, и душа доспева у стање уздржања, и срце се очишћује и ум се погружава у дубље, јер човек постаје свестан своје ограничености, постаје свестан да та сила која живи у њему није он, него је то сила Духа Светог у њему.
Кад би добили огромну благодат, а кад је не би држали у смирењу страдањима, ми би се узнели у радости, па би доспели у прелест, или би постали ледени од горде охолости, или би у несмиреној ревности били тако самоуверени да нас ништа не би могло отрезнити. Све у свему, били би у обмани, у једном од разних стања обмане, јер би без крста доживљавали као да је та сила део нас.
Човеку се увек даје крст до крајњих граница његове моћи, докле онможе да носи страдање, јер тиме он стиже до спознаје самог себе, ту додирне самог себе; онда зна шта је он сам, а шта је сила Божија у њему.
Крстом Бог штити човека! Страдањима Бог штити човека од обмане. И сваком је човеку заиста најтеже, јер сваки добија страдање по мери своје благодати до своје границе. Ми мислимо да је другоме лакше, јер не знамо колико он има снаге да трпи,а њему је то највише.
И заиста је најтеже и оно што је лако, и оно што је тешко по нашем спољашњем гледању, јер се страдања добијају по мери силе коју човек носи у себи, и по мери спремности да претрпи Христа ради. Кад Господ види да је човек спреман да пређе и преко те своје границе из љубави према Богу, онда нам додаје још већи крст, али и већу благодат.
Духовни живот је једна витешка борба пуна лепоте и достојанства.
Што се срце и душа и ум више проширују да приме силу Божију, то је човек спремнији на жртву, па чак почне и да се радује страдању. А што више страда, више му Господ силе домеће, а њему се чини као да се он ништа не мења, јер је стално до крајње своје границе под оптерећењем. Као вага. Кад ставиш одговарајући тас, изједначавају се казаљке са тежином онога што мериш. И све долази у равнотежу. Тако и кад се добије благодат, ставља се на другу страну тас страдања да би човек био у равнотежи и истини. Благодат је као бујица Неба у нама. Кад је сам човек држи у смирењу и чистоти онда он нема страдања унутра, у себи, јер га та благодат целог обухвата. Али онда има проблемаод споља, јер та благодат иритира друге.
Ако су људи око њега смирени, они реагују на ту благодат поштовањем, љубављу и смирењем и спремни су да послушају таквог човека у сваком трену.
Али, ако су они у несмирењу, гордости, у ма каквом негативном стању, њих та благодат иритира. Благодат у том човеку код њих изазива разне негативне реакције: или доживљавају клеветно тог човека, па сваку његову врлину виде као грех (нечије достојанство духовно доживљавају као гордост; нечију строгост и ревност за Божије – исто као гордост; на чисте духовне односе, који су са дубоким смирењем, као на нешто прљаво; на нечије уздржање и поштовање воље Божије и послушност Духу Светом, и пажњу над сваким покретом свога бића – доживљавају као самовољу).
Ако човек још увек у себи има своје грехе, мане, неочишћене, он носи свој крст и други носе њега. А ако је човек очишћен у себи и смирен, преиспуњен благодаћу Божијом, он носи друге. И посредује од земље ка небу и узноси молбе других ка Богу, и заступа њихове мане и слабости пред Богом.
Он стоји као огњени стуб.
Његов крст је онда ношење туђих слабости и мана. И он тиме добија венце са Неба, а од самих страдања он добија озбиљност, уздржање, опрезност, трезвење, мудрост. И разуме друге и прашта им. Самоcмиравање прикива ту велику силу Божију у њему да буде у чистоти (да не буде усмерена ка погрeшном циљу), у трезвењу (да не приписује себи оно што је Божије)…
Присилна страдања, против наше воље, нису потреба ономе који је сам себе осудио на страдање, ко сам, добровољно, држи дубоко покајно стање у себи, осуђује себе да је гори од демона. Наравно, то је дар од Бога, такво стање. Не може човек сам себи то дати, али може својим настројењем да покрене Бога да му да такво благодатно стање да живи дубоким духом покајања и дубљег смирења, односно, потпуно свестан своје греховности, своје немоћи, потпуно скрушен пред Богом. Смирења које није разумско, није покрет наше воље, иако наша воља добровољно учествује у њему, већ је стање духа који је потпуно себе осудио да је достојан Ада, а у исто време осећа милост и љубав Божију која га држи и чува за вечност.
Што човек дубља страдања прима – своја или туђа, то већу Љубав Божију осећа. Излив Љубави Божије.
Светитељи Божији су тако чували своју благодат. ”Држи ум свој у Аду, и не очајавај.” Држи себе у скрушењу смирено свестан да си Ада достојан, а у исто време срцем и душом примај таласе Љубави Божије, које Он на покајне грешнике излива.
Они који су дубоко уронули у тај дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Духовност | Оставите коментар

Одвајање ердељских Румуна од СПЦ

Све до друге половине XVIII века ердељска епархија (на територији данашње Румуније) је била у саставу Српске православне цркве, тачније Карловачке митрополије. Већину верника ове епархије чине Румуни на које римокатоличка црква врши велики притисак да приме унију. У заштиту православног становништва стаје Карловачка митрополија која поставља ердељске епископе.
Таква ситуација је на снази све до 1844. године када на владичански престо ердељске епархије долази Андреј Шагуна. Потицао је из цинцарске породице. Гимназију завршава у Пешти, где студира и право. У исто време студира и у богословском училишту у Вршцу које завршава 1832. године. Приметивши његову енергичност и интелигенцију митрополит Стефан Стратимировић га поставља за професора богословије и секретара Митрополије у Сремским Карловцима. Убрзо затим постављен је и за архимандрита манастира Хопово, а преузима старешинство и у Ковиљу. Године 1844. постаје викарни епископ ердељске епархије а убрзо и епископ.
По доласку на епископски трон почиње његова делатност за верску и националну еманципацију румунског народа. Да би то остварио Андреј Шагуна је неуморно радио на оснивању самосталне румунске митрополије.
Да би успео у тој замисли није презао ни од уједињења са унијатским епископом са којим на народном сабору у Блажу тражи верско осамостаљивање Румуна. Закључак сабора је био да Шагуна буде представник Румуна пред бечким двором.
У новој мисији је успео. Царски декрет од 24. децембра 1864. године је потврдио самосталност ердељске митрополије. У склопу православне митрополије у Ердељу ушле су и две подређене епархије, Арадска и Карансебешка. Осим што је остварио верску самосталност за Румуне Шагуна је и учврстио своју власт поставши први ердељски митрополит. У граду Сибињ столовао је до смрти.
Одвојивши Ердељ са арадском и карансебешком епархијом, Андреј Шагуна је нанео велике губитке за црквену и националну политику Карловачке митрополије, који се и дан-данас осећају на територији Српске православне цркве у Румунији. Са друге стране Румуни га сматрају за великог духовног и националног вођу. Одлуком Румунске православне цркве Андреј Шагуна је канонизован за светитеља 2011. године.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Духовност | Оставите коментар

О духовној радости

Духовна радост се добија као последица смирења, безазлености, дубоке послушности, самоодрицања, као дар благодати Божије.
Она је и дар Божији за наше чување чистоте духа и тела, за искрено покајање, за саможртвен живот.
Она је плод Духа Светог у нама. Духовна радост је чиста, бестрасна. Она је дубоко смирена, прославља Бога.
Радости су разне, али у овој нема ни трунке греха, она је сва у Светлости, покајању, радосном испуњавању Воље Божије. Она је сва у ревности да се Господ прослави, она је сва у слављењу другога- Бога и ближњих.
Она је сведочанство о Васкрсењу Христовом, присуство те Васкршње силе у нама. То је сила живота која се радује свом Богу и Створитељу, и која целом душом кличе свом Небеском Оцу. То је сила која у нама васкрсава све оно што је добро и што можемо унети у Вечност.
То је она сила која је приликом ношења моштију Св. Василија Острошког подстакла коња да радосно игра око моштију. То је сила која испуњава сву твар да славослови и радосно кличе свом Творцу, као на дан Рођења Христовог. И анђели и људи, и животиње сви су испуњени том истом радошћу.
То је она радост коју осећамо, која нас озари и обасја, кад се са смирењем, покајањем, и измирени са ближњима причестимо. То је оно стање помирења са Богом и осећања да смо деца Божија, да смо закриљени Његовом благодаћу, да смо сигурни у Његовом окриљу, да смо обухваћени Његовом бригом, да смо очишћени Његовом силом.
А даље, браћо, радујте се, усавршавајте се, утешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“. (Друга Посланица Коринћанима 13, 11)
„Радујте се“, јер је тужан земаљски свет постао радионица бесмртних радости откако је Господ Христос сишао на земљу и постао човек, пошто је са Собом донео све радости неба. Сетите се, прва Арханђелова реч Свеблагодатној, којом је објављен Његов долазак у наш земаљски свет, била је: „Радуј се!“ (Лк. 1, 28). Па онда и Његово рођење на земљи објављено је од светих анђела као „велика радост“ свима људима, „јер се роди Спаситељ – Господ Христос“ (Лк. 2, 10-11), да спасе свет од греха, смрти и ђавола.
Ето зашто се треба увек радовати: Спаситељ је донео спасење роду људском од свепагубног тројства – греха, смрти и ђавола. А шта је за људе страшније и убитачније од тога трога? Но радост наша није толико у томе, колико у ономе што нам је Спаситељ даровао Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Правду, и све остале божанске дарове, који и јесу вечити извор бесмртних радости за људско биће. „Радујте се“, кад вас нападају и хиљаде смрти, јер је у вама Једини Победитељ свих смрти – Господ Христос. „Радујте се“, кад греси кидишу на вас, јер је са вама Једини Безгрешни – Господ Исус. „Радујте се“, кад на вас наваљују и са вама ратују ђаволове слуге, па и сами ђаволи, јер је са вама и у вама – Једини истинити Бог, Господ Христос, пред којим и ђаволи дрхћу као беспомоћни мољци.
„Усавршавајте се, јер су хришћани, док год су на земљи, недовршена бића. Уопште човек остаје недовршено биће, ако себе не доврши Богочовеком. А то значи: ако себе не усаврши Богочовеком. Јер у Богочовеку је дат једини истински савршен човек. И сваки човек уопште може постати истински савршен једино, ако духовно уједини себе са Богочовеком, ако постане сутелесник Његов, сутелесник Богочовечанског Тела Његовог – Цркве свете. Уради ли то, у човека се усељују све божанске силе и божански дарови, који човека испуњују Богом у свима бескрајностима његовог загонетног бића. Јер, шта је истински савршен човек? – Човек који је себе испунио Богом.“ (Св. ава Јустин Поповић, Тумачење друге Посланице Коринћанима)
Духовну радост нам Господ даје да нас укрепи у страдањима, да нас ободри у покајању. Па чак и стање „свете туге“ и оно је радосно, и оно има у себи ту радост, дубоко смирену, која не да да човек падне у очајање сагледавши све своје грехе и своју трулежност. Та радост не да да заборавимо да смо деца Божија, да Бог није сурови мучитељ, него Највољенији Отац, она не да да заборавимо чему треба да тежимо, нити да заборавимо Рајско стање у које треба да се вратимо.
Да би човек био у тој радости треба да одбаци себе. И да се радује Богу. Треба да искоракне из себе, да нема покрете мисли ка себи, нити своју вољу, него да радосно и смерно прима све из руке Божије.
Та радост не треба да оде у неко спољашње, световно радовање, већ треба да остане у смирењу, да знамо да је то дар Бoжији грешнику, да увек будемо свесни тога, и да се не понесемо у радости. Да не мислимо да смо то заслужили по својим врлинама, него да будемо свесни да је то дар Божије Љубави, Очинске Љубави према палом створењу.
Тек кад помислимо да смо недостојни те радости и излива Божије силе на нас, тек онда Бог може безбедно да је подари нама, без опасности да ћемо је злоупотребити.
Тек кад будемо као деца, онда ћемо се увек радовати.
Косовски завет је, као и монашки завет, опредељење за Небеско. Он доноси Небеску радост, која никад неће проћи. Кад се цела душа окрене Богу и схвати да треба да се спреми за Вечну Отаџбину, онда све материјално и од ове земље губи значај, и част и слава и богатство, и престиж…»Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад па до века.» И при монашком завету човек исто тако одустаје од света и везаности за овај свет и његове логике, и окреће се ка Небу, и ослобађа се терета, и то му доноси духовну радост. Послушност и смирење га доводе у стање детета које се радује Вечности.
Ова радост у себи има као чувара духа покајања, да не би прешла у површну, и неспасоносну. Радост са свешћу о својој грешности, која доводи човека у скрушење, и он безазлено и захвално прима од Бога тај дар Божије Помоћи, Љубави.
Радост је и што је Христос Васкрсао, и што нас је спасао, и што се Вазнео и послао нам Духа Утешитеља, да обитава стално са нама. Радост је и што нас је Господ желео, и створио из Љубави. И што брине о нама у све дане, а и у Вечности.
Ми се радујемо духовно кад осетимо у своме духу Божији Дух, у своме срцу Бога. Препознајемо Онога Који нас је створио и Који нас је у Рају узгајао.
„Сваку радост имајте, браћо моја, кад паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка.“ (Јаков 1, 2)
Знајући да нам предстоји куповина која нема цене (тј. наслеђе Царства небеског и бесконачног живота), немојмо бити немарни, нити се предавати сну лењости све док живимо у овом веку.
Ступите, борци, на такмичење. Марљиви и ревносни иступају напред и венчавају се, док се лењиви лишавају венаца и губе своју непроцењиву душу, одлазећи празни из овог живота у вечну муку.
Пут нам је показао свети цар Лазар. И безбројни подвижници у анђелском чину. Радост не од овог света задобија се методама не од овог света.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Духовност | Оставите коментар

Ћутање је велика врлина

Данас сам се одлучио да се вежбам и у ћутању. Велика добит биће ако у томе успех постигнем.
Трудићу се да на минимум сведем говорење. Баш шта је најпотребније говорићу. И то „испеци па реци“.
1. Чувај се од вреве људске, колико можеш… Брзо нас упрљају и ухвате. Волео би, да сам чешће ћутао и да међу људима нисам био. Али зашто говоримо ми тако радо и брбљамо међу собом, када без увреде савести ретко се ћутању вратимо? Зато говоримо тако радо, јер се у многом говору трудимо да се међусобно тешимо и срцу олакшати желимо, које је услед неких мисли уморено; и желимо врло о том говорити и мислити, што волимо и жудимо; или о том, што нам је одвратно.
2. Али на жалост, често узалуд и бескорисно. Јер то спољашње је не на малу штету унутрашњем и Божанском тешењу. Стога треба да бдимо и да се молимо, да време не прође узалуд. Ако је уљудно и потребно говорити, то говори сазидатељно. Зао обичај и пропуштање доприноси непажљивости. Не мало помаже душевноме усавршавању побожни разговори…
*
Данас се завршава друга седмица Ускршњег поста. Духовне вежбе много се занемарују услед дневних послова и брига. Ћутање је велика врлина. Но тиме руковати треба мудрости. Јер има прилика, када се то не сме чинити. Светлост света – мора много учити и упућивати, „благовремење и безвремење“. Но боље је пустити да и ту више дела да говоре, него речи.
Сузбијање чулности треба успешно вршити. Све се више човек уверава да осим Бога нема другога уточишта ни помоћи. Све је задахнуто духом непријатељства и злобе. Зато се треба само у Бога уздати и на Његову закону закону вечноме зидати. Све је друго без вредности.
Предузео сам вежбу у ћутању, које горе споменух. Од ћутања не боли глава, вели српска пословица. Ћутање чува од оговарања и клевете, тих најопаснијих грехова, који се не могу лако загладити према тежини последица. Чува и од туђих грехова: кварења других. То је бедем којим се бранимо од лукавога. У том граду миран сан и спокојан. Не бије ме стрела непријатеља, ни ватра његова. И зато се поји уз пост ова усрдна молитва сваког дана: “Положи Господи храњеније устом мојим и двер огражденија о устнах мојих“.
Ћутање злата вреди. У њему се огледа величина духа. Брбљивац је као подерана врећа. Све из ње истече. Није низашто. Човек је пун мисли. Но он треба да је свестан тога, шта ће од те множине да објави. Језик је дар Божји, одлика од животиња. Ако се све изговори што се осећа – једнаки смо животињи. Језик је у служби добра. Њиме се мора располагати умно. Он је отров – којег просипа наша несмотреност, он је ватра, која све запали у невреме.
*
Господе Оче Милостиви и сваке утехе, смилуј се на мене худога и гњилога раба, оснажи немоћ моју, утишај боле, утоли бриге. Када нас Утешитељем својим Ти утешиш – не може нас нико ојадити. Твоја је утеха савршена и ненадмашна. Она препорађа. Она ствара нове силе у нама. Она је чудотворна. Лежимо болни и утеха нас диже. На самртном одру очајавамо и утеха нас умирује. Сав свет је против нас, али је утеха твоја непобедива и ненакнадива. Ми појемо у зажареној пећи и ликујемо у лавовској јазбини. Без твоје утехе ми смо гори од згаженог црва на сред пута. Тиче које из гнезда падне на сред друма није немоћније од нас, без утехе Твоје. Ми смо самохрани, на смрт осуђени, на белом хлебу, без Тебе. Сви носимо жиг Кајинов и може нас свако убити, ако нас Ти не заштитиш. Озари нас Таворском светлошћу и преобрази нас виделом тихим. Шта да почнем, не знам без Тебе. Куда да крочим када су свуда змије и шкорпије, ако Ти ниси са мном. Ја стојим и чекам да ме гром први сатре и сможди ако се од мене окренеш. Не могу да се довијем од куда сам дошао на свет и камо ћу стићи. Све је око мене мрачно и хладно. У живот не верујем и смрт жалим, без Тебе. Како је очајно и безнадежно, глупо и бесмислено све без Тебе. Господе на висинама који силазишна низине земаљске и низине подземне и низине подморске и на највише низине душа наших, не презиреш ни низине ни неравнине, долове и дубине – походи клет душе моје и настани се онде својим божанским стихијама. Ја Те чекам жедан као у паклу. Из дубине Ти вапијем, Господе, саслушај ме!
Смилуј се на нас, Боже, по великој својој милости и по множини својега милосрђа очисти недела наша. Сасвим нас опери од греха наших и сва недела наша очисти. Јер недела своја ми познајемо и грех наш пред нама је непрестано. Теби Јединоме сагрешисмо и пред Тобом зла починисмо да покажеш правду своју и победиш када станеш судити. Гле, у неделу смо зачети и у гресима нас роди мати наша. Пошкропићеш нас исопом, очистићеш нас и већма од снега побелићемо. Слуху нашем даћеш радост и весеље и обрадоваће се поломљене кости. Окрени лице своје од греха наших…
*
Умереност у свему значи владати собом и владати светом. Не значи слабост но снагу. Значи пунији живот. Што више себи угађа човек, све више себе слаби. Прекомерна храна не јача но одузима снагу. Когод више од мере једе, расипа снагу. Сваки залогај издашнији значи губитак. Ко се «живота одрече, добија». Блажени су гладни!! Сваки залогај, значи издајства народа, понижење своје, самоубиство.
Снага у нама није наша само него народна. И зашто да будемо нижи и бесплоднији када то не морамо бити. Економија снаге је одлика хришћанина. Умереност значи купити снагу.
*
Само у породици добија жена сва своја природна, богодана права, а ван ње она постаје ствар и роба. У породици је она домаћица и мати. Ту има она своје достојанство. За оно што она приноси жртву породици добија пуну накнаду у породици. За оно што жртвује од невиности и младости ван породице нема накнаде. Остаје јој понижење. Само у породици не понижава се жена. Њено високо достојанство у друштву, њена чедност, стидљивост, деликатност и осетљивост само су у породици заштићени.

ЕПИСКОП ДР ГЕОРГИЈЕ (ЛЕТИЋ)
Изводи из дневника
Приредио: Будимир Кокотовић

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Духовност | Оставите коментар

Божић у манастиру

«Ходите да светкујемо данас, о, Богољубиви Саборе!
Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (Небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују!
Хајдете да уснама као милозвучним органима Запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)!»
(Св.Јован Дамаскин)

Као и свуда по свету, Божић се радосно очекује и дочекује у манастиру. Сама атмосфера ишчекивања рођења Богомладенца доноси радост. Рађа се Онај Који је дао свима живот, рађа се за спасење наше, рађа да би у Телу искупио нашу палу природу, да би нам показао како треба да живимо на земљи.
Последња недеља пред Божић се пости строжије, на води. Постоји неко неписано правило да се од Св. Спиридона до Божића не једе риба. Монаштво се спрема за Св. Причешће, исповеда се.
Посипа се слама по целој кући, и у цркви, и по келијама, на Бадњи дан. Неко оде рано ујутро, још за мрака, да насече бадњак, храстово дрво, и то по 3 дрвета, која се наслоне на зид цркве, а по једно се стави испред куће, док се мање гране унесу у келије. Положајник, који доноси дрвеће, куца на врата три пута уз поздраве и чека сe отпоздрав домаћина. Када уђе, радосно га дочекују певањем Божићњег тропара, а старешина манастира га посипа пшеницом, и воћем, као и чланове обитељи, који радосно, као деца, скупљају или хватају тај подарени благослов. Онда иду радосно од келије до келије уз певање Божићњег тропара и посипају сламу.
Тамо где има стоке, и постоји штала, оде се и у шталу и поспе слама за благослов.
Увече се сви окупе око ватре, ложи се Бадње дрво уз појање и жеље да колико је варница толико буде братије и сестара, оваца, јагањаца и слично… На Бадње дрво се обично стави икона Рођења Христовог, и целива. Негде се и верни народ окупи испред манастирске цркве уз велику наложену ватру, на коју и они придодају своје бадњаке, док свештеници каде ватру и читају молитве за здравље и спасење свих. Обично се прочита и Божићна посланица Патријарха.
У манастиру се прави чесница, обично погача, у коју се стави динар за благослов, и онда се тај хлеб сутрадан ујутро, на Божић, дели свима. Прво парче се оставља са стране, у част Господа, друго иде за положајника, оног који први уђе то јутро у кућу, а даље се дели по старини свим укућанима. Ко добије динар из чеснице, сматра се благословеним, и добије и неки дар од старешине. Понегде се уместо динара ставља у хлеб мали запис на папиру, обично цитат из Светог Писма.
У неким крајевима (у Банату, нпр.) уместо погаче прави се мало сувља баклава као чесница.
На Божић обично је ноћу Свечано Јутрење и Света Литургија, а након тога трпеза.
Претходне три недеље празнују се празници Материце, Детинци и Оци, који се такође радосно обележавају и у манастиру. На Материце сестре вежу Игуманију, на Детинце оци и матере вежу монаштво, а на Оце сви вежу духовне оце и свештенике и Игумане. Обично их вежу бројаницама, или неким врпцама. Одвезују се поклонима.
Слама стоји и у цркви и у конаку све до «малог» Божића, то јест до Нове године, 1/14. јануара.
Понегде се свечано украшавају кандила тако што се у тањирић испод кандила поспе мало пшенице у круг и она се данима по мало залива, док не исклија и израсте трава из ње, која у густом бокору овенчава кандило.
Келије су окићене гранчицама бадњака, испред иконе и кандила обично се стави воће и пшеница које су били посипани на Бадњидан.
Цела атмосфера одише радошћу, јер нам је дошло Избављење, Избавитељ се родио, као Један од нас, да узме на Себе све наше грехе.
Сваки монах се стара да припреми душу као малу пећину – да прими Христа. Да му буде у души чисто, свето, тихо. Да у њему обитавају само анђели који славе Бога, а од животиња – само корисне, то јест, само врлине – које загревају Богомладенцу боравак у нашим душама.
Свако гледа да буде у скромном, побожном осећању да би могао и у њему да се роди Богомладенац. Да буде мир у души и радост тиха, не од овог света. Радост смирена, која сведочи силом Истине да је Бог Предвечни са нама, кроз Свог Сина, Који узе наше обличје, које прво Он нама подари, и учини крајње снисхођење и љубав, кад се Он, Смемоћни Бог, смести у људско Тело, прими нашу природу, да би је обожио и искупио.
Мајка Божија, највећа од свих од жена рођених, присутна, дели нашу радост, и спушта нам у наше душе, умове и срца Божићну радост, коју је и она сама доживела.
Она нам је омогућила да и ми доживимо како се у пећини наших душа рађа благодат Богочовека.
Радост Божића све испуњује. Радују се Небо и земља.
Анђели певају. Свети ликују.
И сва твар одаје хвалу и част Богомладенцу.
И ми, монаси, као деца Божија, и и као следбеници Мајке Божије, Која је сву Себе посветила Господу, радосно славословимо, и као деца и пастири припадамо колевци- радујући се Најлепшем од свих, Богодетету Христу.

„Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Духовност | Оставите коментар

Монашка имена кнегиње Милице

Због малолетства својих синова књегиња Милица се није закалуђерила одмах након косовске битке и смрти кнеза Лазара (28. јуна 1389. г.), већ је преузела управу земље у то тешко доба. Око 1392. године она још није калуђерица и у повељи се назива Милицом. То значи да је њено не само породично, већ и званично име било Милица. Године 1395. она је калуђерица и назива се Евгенијом. Тим именом се она назива у свим повељама и писмима након 1395. године. Интересантан је њен потпис на једној повељи Лаври Светог Атанасија: „Евгенија монахиња кнегиња“, која је издата у манастиру Жупањевци 01. августа 1398. године, на молбу стараоца Лавре и проте Јеремије, који су је нашли у „Доксому под Сером“, када јој се „прилучи ићи к великому господару“. Тај пут „великом господару“ је без сумње позната дипломатска мисија двеју монахиња, Евгеније и Јефимије, о којој знамо од Константина философа (Гласник 42, стр. 266-267) и Цимблаковог описа преноса моштију Свете Петке (изд. Kalužniacki, Werke des Patriarchen von Bulgarien Euthzmius, Wien 1901.стр.434). Евгенија је ишла на Сер, јер је тамо био султан с војском, спреман да предузме војни поход. Као „госпођа Евгенија“ јавља се последњи пут 12. септембра 1405. године. Тог дана је била на Расини и наредила да се пише Дубровнику. Било је то време „када се господин деспот жењаше“. Након два месеца она је умрла. „Месеца нојевриа 11. дан престави се монахи Ефросини, подружие светаго кнеза Лазара“ И у две касније објављене повеље она се назива Ефросина, а тако је зове и њен син деспот Стефан у повељи Дубровчанима од 2. децембра 1405. године. Он потврђује „вса простагме и законе“ „како што су имали законе у прве године господе србске и у цара Стефана и у родитеља госпоства ми, светаго кнеза Лазара, и свето почивше госпође и мајке Кира Ефросини“ Ефросином је зове и деспот Ђурађ Бранковић у потврди повластица раније датих Дубровнику, а повеља је од 27. децембра 1428. године.
Кнегиња Милица се јавља са два монашка имена, и ту констатацију даје Јиречек у својој Историји Срба (IV, стр. 179), док Милојко Веселиновић, писац једне непотпуне расправе о Српским калуђерицама (Глас 80) и не говори ништа о монашким именима кнегиње Милице.
Претпоставка је да се два монашка имена појављују јер је кнегиња Милица као калуђерица Евгенија негде између 12. септембра и 11. новембра 1405. године узела на себе велики монашки образ. Том приликом је узела и друго монашко име, Ефросина. На ово мишљење наводи нас један интересантан запис из XV века. Запис говори о калуђерици која је у великом образу добила друго име: „Бог да прости калуђерицу другују Јелисавету (напред се говорило о некој калуђерици Јелисавети), понеже великим и светим образом Марина нарицајет се, в будушти век, амин.“
Овим се може објаснити појава два монашка имена књегиње Милице. Исто тако не можемо претпоставити да њен рођени син не зна њено монашко име и да је погрешно назива у повељи. Такође не можемо да замислимо да деспот Стефан греши у њеном имену, и то још у званичној повељи. У аутентичност повеља деспота Стефана и деспота Ђурађа не постоје сумње.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Духовност | Оставите коментар

Интервју: О. Вајо Јовић, старешина храма Св. Александра Невског

Млади богослови су веома образовани

Старешина цркве Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду, отац Вајо Јовић, свештеник је који плени својим радом и опхођењем према верницима као и према свим посетиоцима ове православне српске светиње.
Рођен је 1956. године у српској православној породици у североисточној Босни у селу Пусковцу између Бијељине и Тузле. У породици је било шесторо деце. Богословију је завршио са одличним оценама у манастиру Крки. Блаженопочивши владика жички Стефан, који је тада био епископ далматински, хтео је чим одслужи војску да га пошаље на Колумбија Универзитет у САД. Али то се ипак ниједогодило јер су се услови променили, недостајали су свештеници и зато је млади богослов Вајо Јовић морао одмах да се жени а владика га је рукоположио за свештеника. Уписао се на факултет и ванредно полагао испите.
-Избегао сам из Загреба за који ме везују најлепше и најтеже успомене. Дошли смо у Београд 1992. године. Било је то велико оптерећење за моју породицу. Ни ја сâм нисам био способан да све то прихватим. Породица из које потичем носи велике трауме из Другог светског рата. Мој деда је страдао у Јасеновцу – каже отац Вајо Јовић.
Овај свештеник, каквих да је више, ваљало би и било на корист живој цркви Христовој, добитник је грамате Његове светости Патријарха Московског и целе Русије Алексија II, заједно са протом Љубодрагом Петровићем, оснивачем мисионарске школе у цркви Светог Александра Невског.
Нема посебног повода за разговор са оцем Вајом Јовићем јер је са њим сваки сусрет благодатан. Али, замолили смо га да нам за наше читаоце говори о неким актуелним питањима вере и живота у Христу данас.

Оче Вајо, какав је живот цркве данас и каква је клима за мисионарски рад?
Црква не живи у оним условима у којима је живела пре двадесет година док је била та идеолошка управа комунистичке партије, док је спровођен атеизам у свим порама живота и време рата против цркве и рата противверонауке. Ми то немамо сада и можемо рећи да је одлична клима за мисионарски рад и да има доста простора у цркви да она може слободно и несметано да обавља своју мисију у свим порама живота. Али има један проблем материјалне природе, а то је да није извршена реституција. Цркви није враћена њена имовина што је урађено скоро у свим земљама бивше Југословенске заједнице. То ће, једноставно, морати да се уради ако се жели улазак у Европску Унију за коју се власт бори, јер је то један од захтева Европске Уније.
Присутни су проблеми све већег сиромаштва и похлепе на планетарном нивоу. Сведоци смо протеста у САД-у, највише на Волтстриту. Али они не протестују због сиромаштва него због тога што они изнад њих имају много више. Увек се велике светске империје распадају саме од себе јер ако нема нешто жртвеног и аскетског, и човек и народ нужно мора да пропадне. Чим се умножи много зла и много греха, то пропада само.

Реците нам, молим Вас, које је изворно значење идеје екуменизма?
Наша црква је у основи екуменска, а то значи да православна црква има жељу да цео свет буде у истини православне вере. У истини Христовој коју је Христос дао и да истина Христова овлада целим светом, али путем љубави и путем добровољности. Као што је Христос рекао: Ко хоће да иде за мном нека узме крст свој и пође за мном. Е то то је православни екуменизам. Да сви буду у Христу. Не било како, него на православни истински начин.

Има се утисак да је тај принцип добровољности укорењен у православљу, највише.
По томе се види да ли је нека вера или исповедање истинито или није. Све што је натерано и притиснуто није Христово јер Христос нас није тако учио. То је од људске сујете, од гордости. То је од нас, од грешне људске природе. Адобра воља и одушевити некога да прими Христа, то је права мисија. Зато наше православно мисионарство јесте оно мисионарство које само предочава и нуди Христа, визуелно, животно, Христа који ми живимо. Да бисмо друге одушевили да гледајући лепоту живота оних који живе у православној истини, веру и љубав коју имају према свима и свему, то да их одушеви и да због тога пожеле да и они буду православни хришћани. А не да их освоји нека надмоћ–економска, политичка, војна… То никад ми нисмо радили као православна црква, не ми православни Срби, и нико у православљу то није радио. У томе је лепота православне истине, живота, и то је оно што је Христу мило. Све друго је Богу противно.
Да је било која врста присиле добра, Бог који има власт над свима, натерао би нас да сви будемо верници, да нико не буде онај што ратује против њега. Али Бог то неће, то није у складу са његовом љубављу. Он хоће да га љубимо зато што препознајемо његову љубавкао што дете воли свога родитеља јер препозна жртвену љубав свога родитеља а не због тога што је родитељ старији и јачи.

Нешто се битно и активно дешава на пољу вере?
Ако мислите на екуменска кретања у православној СПЦ онда, будите уверени да од јединства са Римокатоличком црквом како сада ствари стоје, нема ништа. А дијалог јесте потребан, сусрети јесу потребни јер ми ту живимо као православни, католици, муслимани, протестанти, јеврејска заједница… Сви ми живимо овде на простору Европе. И ми се срећемо, и незаобилазно је да разговарамо. Али то не значи јединство у вери.
Други екуменизам виде другачије. Протестанти га виде као плурализам јединства у плурализму мишљења и ставова. А римокатолици виде екуменизам у смислу да сви буду под влашћу Папе…

Све вере проповедају љубав. У чему је узвишеност православља?
Каже Христос да се по родовима препознају они који су Божији и који су са Христом. Да не рађа на врби грожђе нити на чичку да рађа смоква. То показује јасно да ми немамо инквизицију, немамо унијате, немамо безгрешнога поглавара цркве, немамо прогоне некога зато што је другачији, тога немамо по основи вере.

Какви смо ми верници данас?
Када је реч о нашој православној српској цркви онда се може рећи да је у највећој мери присутан обичајно-традиционални приступ вери. Али, у позитивном смислу, зато што се у тој обичајности и традицији крије предање које ми носимо из дубина. И зато ми имамо две чудесне речи које у другим језицима не би можда ништа значиле а код нас имају значај у народу – ваља се и не ваља се. То су речи са предањем које смо примили из дубина. Ваља се, не бих умео да ти то објасним, али по срцу и по духу осећам да је то добро. То уствари сведочи о томе да наш народ нема верско знање зато је потребна та мисија цркве која би подразумевала једну катихетизацију и дубље образовање верника, мада је велики напредак у тој области већ постигнут. Ми стварно имамо много младих људи који су веома, веома богословски образовани.
Такође имамо и многобројне интелектуалне породице које потпуно живе хришћански држећи све црквене постове и притом, рађајући деце онолико колико Бог даје, па роде четворо, петоро и шесторо деце. Понекад имају само једног запосленог, тешко живе, али не ропћу. Они носе свој крст.
Признају да тешко живе, али рађају децу јер то произилази из њиховог односа према рађању. Тако је и захваљујући веронауци која је присутна у основним и средњим школама уследио свеукупни напредак цркве и државе. Мислим да је то једна веома паметна одлука државе и сматрам да је то веома корисно, зато што ће се људи кроз веронауку оплемењивати, учиће се богољубљу и човекољубљу, учиће се хришћанским врлинама.
Ми смо у веку повратка вери, шта то практично значи?
Општим повратком вери и просвећивањем у вери људи практикују хришћански живот. Кад се човек упозна са вером онда он и практикује ту веру.
Наша вера подразумева одређени вид аскезе, подразумева пост и по духу и по телу. То је битно за сваког човека. То је рад на себи. Данас човек сву кривицу види у другом а он сам пропада. Човек који ради на себи то је пожељан човек који сагледава своје кривице, своје слабости, своје промашаје, своје грехове и при томе који се каје због тога и жели да се промени, да се поправи, да буде бољи у браку, у породици, на радном месту, у друштву и држави, а то је оно што је добро за државу.
Нужно мора да буде одређене врсте подвига или аскезе. И зато ја сматрам, због те спремности православних хришћана на пост, молитву и аскезу да смо ми народ који је издржљив да претрпи много тога, да претрпи велике беде и физичке и душевне. И то се сад и показало. Да ли је било који други народ Европе прошао кроз ово кроз шта смо ми прошли кроз двадесет година рата, избеглиштва, губитка територије, нестанка великог броја људи и читавих породица, страдања, материјалне беде, страхова, тескобе, санкција, бомбардовања и још много тога. Скоро 1.500.000 Срба отишло је са свог властитог огњишта, негде код свог народа, али у непознато и неизвесно.

Унутрашња обнова храма у току

После изградње новог парохијског дома приступили смо унутрашњој обнови а програм је да се обије малтер до цигле, да се опере зид и да се изврши електрификација звона и видео-надзор и озвучење храма, а затим да се цела црква измалтерише малтером који је одредио Републички завод за заштиту споменика културе, и да се припреми за живописање овога храма. И позваћемо све сликаре фрескописце, који умеју да раде, бираћемо најбоље, али ћемо им поставити услове како ће се то радити. То ће све да кошта око 80.000 евра, каже за „Глас са Цера“ старешина храма отац Вајо Јовић

Школа веронауке при храму

У парохијском дому цркве Светог Александра Невског од 1985. године одржава се школа веронауке. Широка је лепеза мисионарске делатности која обухвата многобројне активности које су све укључене под један именитељ – Православна мисионарска школа. То подразумева певничку школу, школу хорског певања, школу калиграфије, катихуменску наставу, православну трибину суботом навече, то подразумева и вокално-инструменталну групу чији чланови сами пишу текстове, сами компонују и сами изводе концерте, као и проповеди кроз музику. Ту је и милосрдна група која се бави обиласком болница, старачких домова, напуштене деце у Звечанској, затвора и приватних лица којима је потребна помоћ. Ту је ангажовано 20 верника. У највећој мери су у свим овим секцијама ангажовани студенти.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Духовност | Оставите коментар

Покров Богородице уточиште свих верних

Беседа је изговорена на храмовној слави Покрова Пресвете Богородице 1 (14) октобра у Цириху

Драга браћо и сестре,
Налазимо се у једном од најстаријих храмова руског заграничја и ја Вам са овога места честитам празник. Свако служење литургије је као Пасха. На Пасху ми славимо Васкрсење Христово које је изнад сваког нашег размишљања и које нас сједињује са живим Богом.
У овој светој тајни ми се сједињујемо са Христом и очишћујемо се. Хтео бих још да кажем да су све религије (типа будизма) неправославне. Православна црква је тело Христово у којој ми свој живот уједињујемо са Христом, а Црква је место где се то збива. У таквој заједници са Христом ми постајемо стене вере. И зато је све управославној цркви лако схватљиво и разумљиво, да је то јасно и овој прелепој деци. Та деца знају да су овој цркви заједно са Христом. Славећи Пасху ја вам желим велику радост. На Пасху се Бог јавља са свом својом милошћу.
Овај храм је посвећен Покрову Пресвете Богородице, који чува младе, а уточиште је православним државама и целокупном човечанству. Ви који се налазите у храму Покрова Пресвете Богородице знајте да вас Покров увек чува.
У Руској цркви наши осећаји су упућени ка животу са Богом а икона Пресвете Богородице која је пред Вама, нас чува, као и све чудотовoрне иконе пред којима се молимо. У икони је изражена мудрост богословља јер је на њој приказан образ Христа или Богородице. На њој је и приказано Христово оваплоћење, јер је Он зарад нас постао човек.
Због тога ово духовно богатство чувајте, сведочите га Вашој деци, она су га жедна. То се види јер са великом радошћу долазе у овај храм. Старајте се да постите и да се причешћујете из Свете чаше јер када се сједињујете са Христом ви сведочите вашу љубав. Сећајте се увек речи Христових да му приђемо. Ја са вама, као и ви са мном, тј. сви ми сабрани у телу Христовом. Амин.

ЕПИСКОП ЗАПАДНО-ЕВРОПСКИ И ЖЕНЕВСКИ МИХАИЛО (РПЗЦ)
Превео са руског: В. П.

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Духовност | Оставите коментар

О правди

Осећај за правду је утиснут човеку у његово биће. Осећај за добро и зло. Осећај за морални закон и за духовне законитости које следе уколико се поштује или не поштује морални закон.
Божија Логика-ако си урадио добро, очекуј добро, ако си зло, очекуј зло. То је оно што сви очекујемо и што нам је логично, и што осећамо као праведно. То је било и у Старом Завету: «Oко за око, зуб за зуб».
Али има и узвишенија логика, ближа Богу, на коју нас је призвао Господ, која је уски пут којим не иду многи, и стрма стаза којом греде подвижници.
То је она стаза за коју је Свети Старац Пајсије говорио: “Што је човек духовнији, то мање има право на овој земљи.” И оно: “Што је човек духовнији, то мање има право да има право.” За таквог не важи стандардни закон, него је он призван на већи подвиг, на савршеније испуњавање Божије науке, на узвишеније усхођење ка Небу. А на том узвишеном путу већа су и одрицања, и страдања, веће трпљење. Нема обазирања на себе, нема угађања себи, нема самооправдавања.
Кад си на стрмој литици мислиш само на Господа. Нема ту помисли: ”Ех, да ми је мало да предахнем”, иначе одмах падаш. Стопроцентно стражење и сва енергија усмерена ка Богу. Нема расејавања, нема попуштања себи, јер ако попустиш за пар минута, коштаће те пар дана и недеља да се вратиш на првобитно. То је веће место самоодрицања и прихватања свега са савршеним миром као да се није теби догодило.
Како је рекао један савремени духовник: “Није битно ко је у праву у некој ситуацији, него да се ја не огрешим, да не примим злу мисао.” Ово се, наравно, односи на то ако ми сами страдамо. Нису исте мере ако ми видимо туђа страдања. Нећемо тад рећи да није битно ко је у праву, него ћемо помоћи оном који јесте. Кад видимо да нешто није у реду природно је да реагујемо, да желимо да се зло прекрати, да кажемо да није тако, да не треба тако. И то је нормално, јер је човек биће свести и савести, јер му је усађен Божији Закон, утиснут у таблице ума и срца. Јер је словесан, смислен, и има потребу да схвати смисао свега што се догађа. Ако му се чини да нешто није од Бога, да није како треба, покрене се јак осећај правде, праведности, оно како би требало нешто да буде да је по Богу. Човек има усађен у себи тај нагон борбе против зла, јер зло није природно човеку. Свако од нас реагује на зло на различите начине, али не може пасивно да посматра зло. Или реагује борбом против њега, молитвом, или, ако је склон злу, онда саучествује, прима, али никога зло не оставља равнодушним, јер зло ремети Божију хармонију, Божији мир, онај савршени мир који је Господ обећао људима, оно стање блаженства, тиховања у Богу.
Постоји хармонија, склад, у Божијем свету, све је уређено смислено, по дару Божије Љубави и Лепоте. Кад зло то наруши или почне да атакује на то, човекова душа се буни и праведно хоће то да одстрани, хоће да Бог одмах победи то зло, да се све врати у Божји склад, у непомућено стање благодатно. То је нормална реакција. И човек као делатно биће, којем је Господ дао творачку мудрост и дарове, и као слободно биће,
жели свом снагом да се бори против зла, да буде Правда Божија на земљи, да буде све по Богу, онако како треба и како је Бог замислио овај свет.
Човек жели да буде заштићен, оправдан кад није крив, да сви мисле истину о њему, жели да све буде по Богу и праведно. То је нормално, природно, усађено у човека, јер је човек створен у Рају Божијем, и за Рај, где је савршени поредак. Но, постоји и зло, постоје и демонске силе, постоји и у нама самима семе зла, и зато постоји и борба, и подвизи, и мало другачија духовна логика, која може на први поглед да нам изгледа другачија, а у ствари је иста – Божија.
Кад човек има пуно слабости и мана и греха у себи, онда он од споља бива помилован, јер му је доста и та унутрашња борба са самим собом, онда он бива пажен од околине и помогнут, јер они виде његову муку.
Но, кад човек, уз помоћ Божију, бива очишћен од унутрашњег греха, и ојачан силом Духа, онда почињу већи напади од споља. Тада он има мир у себи, али од споља га сналазе многе невоље – једно, што ђаво ненавиди тога човека, друго – што је допуштено да он носи слабости слабих јер се усавршио, и треће- што је допуштено од Бога да он добије веће Венце, а такође и да се не би везивао за земљу, него да стреми само Небу, где Бог чува правду за тог човека и награду за његове трудове и муке, а такође и да би, трпећи те невоље од споља, изграђивао духовну логику у себи, која је ближа Богу, која је по оној речи Господњој: “Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас гоне.” (Мт. 5, 44) “Ако те ко потера једну миљу, иди са њим две.” (Мт. 5, 41) Ако ко хоће да ти узме кошуљу подај му и хаљину…
По нашој људској логици било би праведно ако неко чини зло да буде кажњен, да ми будемо оправдани ако смо оклеветани, да немамо никакве ударе зла ни од кога ако ми чинимо само добро… То би било нормално по нама, и логично. То би доживљавали као правду. То би ибило тако да нема демона.
Бог мисли о нама из перспективе Вечности шта је за нас корисно да би могли да уђемо у Рај и да будемо способни да останемо у Њему. Кажу Свети Оци да и у Рају не престаје усавршавање духовно, идење из силе у силу и веће уподобљавање Богу.
Где је Правда да Господ, потпуно Невин, буде убијен, да Он Који ниједног греха није учинио, трску стучену није преломио, да буде убијен, док је пуштен Варава разбојник, који јесте починио многе злочине. То по нашој логици није праведно, али у савршеном духовном живљењу, у већем Богоуподобљавању, где престаје правда почиње жртва.
Али пошто Рај није Судница, него место преиспуњено Љубављу, онда и наша логика правде оставља се за земљу, а логика жртве и само жртвене љубави, трпљења, страдања, самоодрицања, она нас припрема и уводи у Рај.
Не да је у Рају неправда, наравно да је тамо савршена правда, али Бог све ствари на земљи гледа из перспективе Вечности, и ако је неком за један трен, или дуже, допуштено да страда, Бог то гледа знајући будућу корист од тога за човека.
Кад човек напредује у духовном животу све га мање ствари везује за земаљско, и оно што он губи на земљи (по неправди), уствари доживљава као помоћ да би био олакшан у гређењу ка Небу.
Ако те ко удари, окрени му и други образ. Ти ћеш претрпети, смирити се, и због твог смирења побећи ће демон од тога ко те туче, те ћеш и ти добити венце од тога веће, а помоћи ћеш да од њега одступи зло.
Ако ти скочиш, и, што је по људски праведно, почнеш да се браниш, да се бориш да сачуваш своје достојанство, да му вратиш да не би испао слаб и понижен, ти ћеш изгубити, јер ћеш и ти пасти у исти грех, јер ће зло ући и у тебе , и изгубићеш благодат, а овако би сачувао своју благодат и умножио, а повратио би и оног другог.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Духовност | Оставите коментар