Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Свети исповедник Кирил Цветковић

Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки, селу на обали, које је у време Млечана припадало Топаљској комунитади 1791. године, а крштен је 15-ог септембра исте године у баошићкој цркви Светог Оца Николаја. Главни извор за животопис оца Кирила је његова Аутобиографија коју је писао у затворима Аустрије.
Константин је 1798. године почео да учи школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али је то трајало свега неколико дана. Недуго затим Константинов рођак Алекса, свештеник, отворио је своју школу те је Константин почео да учи код њега. Када је својој породици рекао да жели да се определи за монашки чин, томе се успротивио отац говорећи како је телесно слаб. Међутим,Константин је чекао прилику и измолио је свог рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савина представи часним оцима савинским.
Прикључењем овом братству добио је могућност и да посматра све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запоседања Боке, јер сви главни догађаји су се одвијали у Савини. 20. новембра 1808. године замонашен Константин Цвјетковић добивши име Кирило по Светом Константину Философу. Стицајем околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у Врлици. Рукоположен је у цркви Светог Николе од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ следеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију
Као протосинђел, Кирил је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио његове погубне намере да поунијати далматинску православну епархију. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао као велики бранитељ православља. Верује да је отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније. То је био разлог да аустријске власти, преко владике Краљевића, преместе Кирила у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом јеосуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин. Тако је протосинђел Кирило, у ствари, помилован од стране Фрање Јосифа I под условом да остатак казне проведе у неком српском манастиру, за шта је одређен манастир Бездин. Своје робовање је завршио 12. фебруара 1846. године и од тада живи у манастиру као сабрат, а 1847. године је примљен у братство.
Из писма послатог марта 1857. године синовцу Николи Цвјетковићу, пароху у Баошићу, сазнајемо о обољевању и разореном здрављу након доласка у Бездин.
Датум смрти протосинђела Кирила, 28. септембар 1857. године прота Димитрије Руварац сазнаје од архимандрита бездинског Исака (Дошена). Игуман Пантелејмон наводи 29. септембар и детаље сахране: „Сахрану је извршио један јеромонах из манастира Бодрога са братством манастира Бездина; погребу је присуствовао ђакон варјашки Зака Стојановић и румунски свештеник из Секусића, поп Коста.“
Архимандрит Исак је дао информацију проти Димитрију Руварцу, и то на основу једног писма архимандриа Сергија (Каћанског) од 9. октобра 1857. године, да је протосинђел Кирило сахрањен у манастирској порти, назначивши да нема никаквог споменика. Позивајући се на казивање братства манастира, он каже да је протосинђел Кирило положен „у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук унутри“.
Мошти Светог исповедника Кирила су недавно ископане и пренесене у храм манастира Бездин.

Обретење моштију

По одлуци Епархије Темишварске и благослову епископа Лукијана у августу ове године приступљено је откопавању моштију Светог Кирила Цветковића у манастиру Бездин. Откопавање је извршило братство овога манастира, свештенство и вероучитељ Будимир Кокотовић. По откопавању моштију оне су умивене, помазане мирисним јелејем и обучене у одежде. Мошти су пренесене у манастирску цркву где се и сада налазе. Свакодневно се служе Св. литургије, а многобројни ходочасници долазе да се поклоне моштима овога светитеља.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Духовност | Поставите коментар

Трагови безбожних смрде нечовештвом

Беседа протојереја Марјана Кнежевића, старешине цркве Светих апостола Петра и Павла, у Ставама

„Бич Божји излио се на читаво човечанство између два светска рата у размаку од двадесет година“, како рече Свети владика Николај Лелићки. У народној легенди остало је записано да бег Костадин замера три нечовештва Краљевићу Марку, а данас примећујемо да их ваљевски крај има и више. Ако се узме у обзир да је овде на неки начин центар православља, етнички чисти Срби и најправославнија општина у Србији, да се у Божићним и Васкршњим постовима причести мноштво народа, и стога ако смо ми центар православља треба да будемо светлост свету и со земљи, као православни хришћани, као они који су пронашли пут у живот вечни, да би се када затруби труба нашли са десне стране престола Божјег.
А која су то нечовештва која нас на том путу ометају и не дају нам да дођемо тамо где правда влада, где нема материјалног сунца, него где је сунце Христос? Ево конкретно у Ваљеву, на стадиону Крушиково, био је манастир Градац из времена краља Милутина. Доласком безбожних комуниста на власт, манастир је оскрнављен. Ту се играло, певало и пировало, у име лажне љубави братства и јединства, у име некога непомјаника, жреца и бога масонског.
И данас ту постоје зидине које је војска 50-их година прошлог века минирала и растурила, а тамо где је некада био олтар сада се налази ве-це. Како су играли лопте око храма, који је имао чак и водени оклоп и био утврђен, тако су и бомбе НАТО пакта играле коло око Ваљева и Крушика. Ваљевци и околина још увек удишу смрад осиромашеног уранијума, тешких и лаких метала и других отрова. Ако се играмо са светињом светиња, по народу удара. То је једно нечовештво, кога се ретко ко сети, да су и дан-данас стадион и ве-це тамо где се налазио храм и престо, да су гробови разрушени као да су их свиње разориле, да би се ту играло и певало на српским гробовима, гробовима ктитора, велможа, кнезова и осталих бораца за Крст часни и слободу златну у тим временима.
Друго нечовештво јесте манастир Грачаница из првих векова хришћанства. Замишљено је да се направи брана која ће у наредних тридесет година да топи земљиште око манастира. Прво су урадили 30 метара бране, у међувремену је неко потписао да се не дира светиња. Касније су самоиницијативно наставили радове и натерали епископа Јована или Лаврентија да се сагласе са тим чином као да је то њихова очевина, а зна се чија је црква – Божија и народна. Кад се подигне престо у храму, тада он добија анђела чувара који га чува до краја света. Нама је најзначајнија светиња која се не може ни продати ни проценити, јер је светиња нешто непроцењиво. Зато, замислите колико може да се процени анђео који чува престо, и не само у Грачаници него где год постоји црква. Ту анђео стоји, чува, моли се да се неко сети ту за почетак да подигне Крст, а касније да се подигне и храм. Где се само једна литургија одслужила, то се осветило. Јер, каже Свети Јован Златоуст, да је највеће дело које се може учинити на земљи, да се буде на светој литургији и да се причести. Зашто? Зато што ни анђели немају то право да служе него да саслужују, да не буду чиноначелници, кад је велики ход или кад се поје. Ето, то је друго нечовештво, што се жели уништити манастир Грачаница, потопити, разрушити, као кад свиње дођу и узору или преору воће. Све се то ради свесно, пошто је Ваљево центар православља, највише православних има у њему, да се „потопи“ ако не може 100 000, онда барем једно 10 000-20 000 Срба, да се укине с гласа и да их нема.
Треће нечовештво је на хиљаде неоткривених и неопојаних гробова за које су одговорни сви властодршци од Броза па до данашњег дана. Трагови безбожних смрде нечовештвом, не желећи да нам кажу колико су убили, а право још увек немамо да завиримо у архиве. На тим гробовима су подигли зграде, стадионе, објекте, а у међувремену још увек копају и роваре као крмад, и даље зидају зграде над костима да прикрију свој злочин, као да Бог, Онај који је створио око, не види, који је створио ухо, да не чује. Господ види и чује, али савест некад и духовне очи многих се успавају да не виде шта се збива, па тако ради свако свој посао, а задатак свих Срба је да брину о светињама својим, да их не скрнаве безбожни Срби, или несрби који су се одметнули од своје пранђедовске вере да буду рушитељи својих светиња. „Свака стопа гроб до гроба, где год прођеш свето гробље где почива српско робље“ (Св. владика Николај). Свака стопа је у истину у Србији гроб до гроба, али ако ми гробове тих витезова и светаца преоравамо и играмо лопте на њима, Господ допусти да и бомбе играју по нама, да се затре неко покољење јер они су на небу Свети мученици за Крст часни и слободу златну. Они су у слави Божјој, па и кад њима буде прекипело због наших грехова они ће рећи: „Господе, хајде овај изрод нашег имена и племена склони, јер мисле они да је преко плота боље и да је тамо нека друга вера благотворнија и благодатнија од вере отаца, витезова и светаца, од вере отаца, витезова и светаца, од вере православне.“
Потребно је да сваког од нас боли свака рана, свака рана сваког Србина у Србији и широм српских земаља, свака рана у свету шта се збива. Љубав је показатељ вере наше, јер ако љубави немамо православци нисмо, а ако љубави имамо онда ћемо да бринемо за све и за сва. Првенствено да бринемо да се у нашој земљи сва нечовештва залече. Свети владика Николај је рекао да ће манастир Грачаница имати искушења ако потопе ту светињу, која је, ко зна колико, одњихала духовно витезова и светаца који су у Царству небеском. Онда ће Господ да понови, биће реприза пређашњих времена, па ће доћи Албанац, Кинез, Индијац, Американац, и ко зна ко, да нас овде учи реду, да ли смемо да викнемо на куче или маче, шта је демократија, а шта није.

ПРОТОЈЕРЕЈ МАРЈАН КНЕЖЕВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Духовност | Поставите коментар

О искрености

Предуслов за истински духовни живот је искреност. И према Богу и према људима.
Дух Свети је Дух Истине и само у сасуду истине може да обитава. Ако се бистра, чиста изворска вода улије у прљаву посуду, макар она од споља била и кристална, ми заиста нећемо моћи да пијемо ту воду и неће нам изгледати ни тако лепа нити као Божији дар, како би изгледала да је усута у чист сасуд.
Када је човек искрен, он је истинит, и то је место где обитава Дух Свети. Такав човек, иако има у себи и мноштво грехова, има много више шансе да напредује у духовном животи и да се очисти, јер не скрива, не глуми, не калкулише, јер отворено и смирено показује своје одступање од Божијег закона и Бог га чисти од тога – некада директно, а некада преко људи. У сваком случају, рана која се показује исцељује се.
Ако човек настоји да крије своје грехе, и да бежи од суочавања са њима-и сам са собом, и пред Богом, а и пред другим људима, он као да крије змију у самоме себи, чији отров не дозвољава да животворне силе Божије благодати прострује целим бићем и исцеле и очисте све. Та змија у њему умртвљује онда живот и чини га «гнусобом опустошења» тамо где би требало да буде место свето и да обитава Дух Истине.
Ако човек приказује себе другачијим но што јесте, он лаже својим животом и пред Богом и пред људима, при овоме искључујем светитеље Божије који су скривали своје врлине и стања духовна и дарове и подвиге. Мислим на нас обичне смртнике, који треба да будемо онакви какви јесмо и пред другима какви смо и кад смо сами, односно да увек у сваком трену стојимо пред Богом, Који је Истина.
Наравно, ово не значи да треба да саблажњавамо друге својим гресима, али ни да се правимо бољи него што јесмо, нарочито не према потреби – да бисмо постигли нешто с тиме, јер се ту онда уводи још један грех, који је још гори од првога, а то је лукавство. Лукавством човек хоће да постигне нешто што није по Божијој вољи, јер за оно што је по Божијој вољи нису му потребна средства палог анђела. У лукавству су садржана и гордост, и лаж и обмана и безобразлук, јер такав мраком демонским губи образ Божији, губи ону светлост коју човек добија присуством Духа Светог у њему, и губи савест која га чува да буде по образу Божијем, губи трезвење, јер почиње да заборавља да га види Бог, губи истинско знање о животу и вечности, и доспева у стање палих духова, макар и за трен, у то стање пакла, у коме нема љубави. Тамо где је лукавство, немогућа је љубав јер су оне суштински потпуно супротне по својим својствима-лукавство је стање гордости, самољубља, охолости, узношења, играња са другим људима, што искључује поштовање, смирење, љубав, искреност, док је љубав стање саможртвености, самозаборава, стање излажења из себе да би се живело за друге.
Лукавством се човек уподобљава оном палом анђелу који је прелестио Адама и Еву. Њиме он или хоће себе да прикаже бољим но што јесте, што је лаж и неистина, а тиме и затвара себи врата покајања, или хоће неког другог да прикаже горим него што јесте, што уводи још један грех, а то је клевета, или хоће да постигне нешто што на поштен начин не може, а што самим тим није угодно Богу и тиме да приграби себи нешто што му по Божијој вољи не припада, или да поквари нешто што су други по Божијој вољи добили, или да завади тамо где је благословено, или да искористи друге за неке своје планове, које искреношћу не би могао да оствари, што је одмах и доказ да то нису Божији планови, или да се просто у некаквој болесној гордости игра са другим људима демонски се радујући како успева да обмане, да исмеје, да унизи другога, да му напакости. Све само демонско, све сама злоупотреба дарова силе духовне.
Господ нас је призвао да будемо као деца безазлени, али у исто време да будемо мудри као змије. Значи да су змије биле најмудрије, баш зато су и отпале, јер где је већи дар тамо је и већи пад у случају злоупотребе. Тамо где је већи дар тамо је потребно и веће смирење да чува тај дар. Мудрост мора бити спојена са безазленошћу, да би била Божија. Мудрост, која је злоупотребљена и измешана са злом није више мудрост, него лукавост. Она не води више до Бога, не просветљује човека истином, истинским знањем духовним, него води човека у предокушај пакла. Истинска мудрост је смирена и послушна Какав је и наш Господ.
Свети Оци кажу да се под два вида спасавамо-или кроз стање детета, безазленог, чистог, искреног, послушног, пуног поверења, или кроз стање покајно, које нас уводи у стање мудрости какве имају духовни старци.
Треба разликовати још и искреност од отворености, јер неко може бити искрен иако је затворен, Његова затвореност може да долази од саме његове природе, од карактера, од нечег што је наследио од родитеља или је научио васпитањем, а такође може да буде одраз његове бриге за друге и мудрости духовне, које чине да он добро промисли да ли ће нешто открити или рећи – да то не би више нашкодило него користило. Она може да буде одраз његовог духовног дара расуђивања.
Искреност подразумева истинитост у речима, делима, мислима, да нам је једно и у уму и у срцу и у дејству. Она подразумева целовитост човека, садејство свих сила човекових Духу Светоме.
Искрен човек је сав у вапају за Богом, јер он зна да без Бога нема ничег. Он не оправдава своје грехе. Он пушта да га Господ види онаквим какав је, и вапије да га Господ исцели, да га усинови Себи. Искреност је потпуна отвореност према Богу. Искрен човек тражи увек истину.
Искреност му даје велику слободу и пред Богом и пред људима. И велику смелост у молитви. Њему се отварају врата и Неба и земље.
То је својство рајског стања, у коме је све било отворено, све се видело, када није постојала наша љуштура, кожа, материја, између Бога и људи, која је добијена падом, односно као да се између Бога и човека који су били у потпуном духовном општењу појавила мртва материја, кад се, неповерењем и непокајањем човека, раздвојио човек од бесмртног живота. Као да је навучена та материјална преграда, која је смртна, и слава Богу да је смртна, јер је тиме то пало стање ограничено само колико траје људски век, у коме су нам дате све шансе да се вратимо у то рајско стање, да одбацимо грех, да се покајемо, и опет да са свом слободом детета Божијег будемо настањени у Вечност.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Духовност | Поставите коментар

Вера, слога и поштење српско су спасење

Српска православна црква Светог Саве у Лондону освећена је 29. јуна 1952. године. Чин освећења цркве обавио је свети владика Николај Жички, који је долетео чак из Америке, у присуству Његовог Височанства краља Петра Другог, који је био дошао из Француске и свих чланова дома Карађорђевића, свештенства и Срба са свих страна британског острва.
Црквена општина у Лондону је основана 1942. године. Много је добротвора и неуморних националних радника који су учествовали у изградњи Цркве, али ћемо овде поменути име велике српске добротворке још из времена ратова за ослобођење Лејди Пеџет. Ова племенита Енглескиња је велики добротвор цркве Светог Саве, подигла је спомен – плочу ђенералу Дражи Михаиловићу и дала велики прилог не само у новцу него и у стварима, од тепиха и завеса до намештаја и осталих потреба за цркву и дом владике Николаја.
Горостас српског православља, свети владика Николај, после освећења цркве остао је међу Србима у Лондону осам недеља. Одслужио је четрнаест светих литургија са беседама и свакодневно је у разговорима са Србима давао поруке, од којих ми је у сећању остала једна:
„Српска православна црква, није она моја ни твоја него наша. Наша заједничка светиња, мајка утешитељка, помиритељка… Она укључује све православне Србе и не искључује ни једнога, осим оног ко је сам себе искључио својим непокајаним безбожништвом. Она прима све под свој кров, али она не може да стане под кров ни једне партије, јер су партије привремене, а Црква је вечна.
Као православна, она негодује противу оних коју су немарни и лабави у вери, а као српска – негодује противу оних који се стиде имена српског.
Молим вас, браћо, најзад, при растанку да чините све што можете за част садашње генерације. Да би будуће генерације могле узети нас за пример, као што ми узимао прошле српске генерације себи за пример. И не заборавите ону сељачку реч:
Вера, слога и поштење српско су спасење!“

ЗАПИСАО: ДРАГОЉУБ МАНЧИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Духовност | Поставите коментар

Зло рађање-готово суђење

Беседа на монашењу у манастиру Студеница

Ево и ми смо се скупили у овој светињи Светог Немање, да се Богу помолимо да пошаље милост нашем народу, да му пошаље благодат трпљења, да му да покајање да би му опростио грехове које је српски народ чинио, а и данас чини. А има их пуно. Код нас у Србији нема где се не псује име Божје. Да, има и људи који у вери, нади и љубави желе да служе Богу. Али има више оних који да мир, земаљски мир, употребе на зло. Не желимо да чинимо вољу Божју. Греховно смо много оболели. Народ је врло лако пристао на речи оног злочинца Тита, још од пре тридесет година кад је нашим мајкама препоручио да не рађају децу да би се подигао стандард. То јест не рађајте децу да не бисте добра која вам је Бог дао делили са другима. Према налазима једног свештеника, Срби су од 1944. наовамо побили дванаест милиона деце, зато да би оно једно или двоје које се роди могло да живи у изобиљу, да не осети никакав терет. За време Тита спремали смо децу за некакав живот који не постоји. Спремали смо децу само да једу и пију, да се лепо одену, да заврше школу и нађу неко радно место где ће што мање да раде. Тој су деци све приносили на жртву као неком божанству. Тако смо и дошли довде. Жене и мајке имају једно или двоје да живе у овом „лепом“ стандарду који нам је спремио онај злочинац, нећу име да му спомињем, јер је то прљаво име. Сада мајке које нису хтеле да рађају остају и без оног једног детета, и сада им је крив Бог.
Сада сам био на једној сахрани, где мајка хули на Бога како је Бог допустио да јој син погине, па је чак проклињала и Косово: „Да Бог да изгорело да га нема!“ Госпођа није хтела да рађа децу, мислила је да је она Бог, и да ће она свом детету да да нешто. Али, Бог је горе и она дечица што их је мајка побила вапију за освету. Крв дванаест милиона деце вапије и тражи освету, тражи освету над мајкама и онима који су остали, што им нису дали да се појаве на овај свет. Мислим да је то наш најтежи грех, јер то што је Господ дао да страдамо, то је велика Његова милост према нама, јер смо починили грех, велики злочин. Има једна црквена песма која каже: „Сагрешисмо, безаконовасмо, неправдавасмо, али не одступамо“. Признајемо да смо грешни и тражимо милост од Бога. Без покајања нема преображења, нема препорода, нема бољитка, а покајање је велика благодат и моћ Божја, која од звера ствара анђела, од вука јагње. Покајање је велики дар Божји, и са покајањем је Господ почео Своју проповед, и свети Јован Крститељ пре Њега, и свети апостоли после Њега; сви су стално говорили: „Покајте се! Покајте се! Покајте се!“
Пре Другог светско рата био је неку човек који је носио један крстић, и ишао по Београду. Само уђе у неку канцеларију или стан, каже: „Покајте се!“ и одлази. Кад смо били у Јерусалиму, у манастиру свете Катарине, тамо нам је један свети човек, архиепископ Дамјан, рекао: „Наилазе страшни дани! Пренесите својима, и старијима и млађима, да се покају и да се Богу моле за страдања која иду на нас!“ То је било пре десетину – петнаест година.
Ето, било је светих људи који су све то предвидели, и могло се то предвидети, јер: „Зло рађење – готово суђење“. И да би избегли, и да би остали као народ, српски православни народ, морамо се покајати, морамо престати да хулимо име Божје, да се више не чине зла дела убиства невиних, да се вратимо Светој Божјој Цркви, Еванђељу Светом, испуњавању Десет заповести Мојсијевих, и придржавању и васпитавању себе на заповестима Блаженства, на смирењу, кротости, на љубави.
Сигурно је да ћемо у будуће имати велика искушења и страдања, и много ћемо шта претрпети, али се надамо да искушења неће бити већа од благодати Божје. Ми смо сада у сукобу не са неком државом, и са неким народом, већ са самим сатаном. Неки хоће да узму сва богаства овог света, да свим народима наметну неки нови поредак, који је, у ствари, сатански беспоредак. Ја мислим да ће Бог послати благодат нашим младим монасима, а с њима и нама осталима, да све то издржимо.
Нека Господ Бог спасе све нас, да идемо путем добра. Вама свима, браћо и сестре, желим благодат покајања, вере у Бога, наде у Бога, љубави према Богу, молитвама светог Саве, Симеона и Симона и свих светих!

СХИ-АРХИМАНДРИТ ЈУЛИЈАН СТУДЕНИЧКИ (1918-2001)

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Духовност | Поставите коментар

Свештеномученик Будимир Соколовић

„И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити.” (Матеј 10, 28) Овим речима из Јеванђеља по Матеју, протојереј Будимир Соколовић, верски референт Врховне команде, крепио је и јачао како тело тако и душу великом генералу Драгољубу Михајловићу, коме је верно служио до краја свог земаљског живота. Прота Будимир је био више него пријатељ Михајловићу, а у последњим ратним годинама, прота га је исповедао и духовно га саветовао.
Протојереј Будимир Соколовић, рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, одакле одлази заједно са Дражом Михаиловићем.
Године 1945. проту Будимира, комунистичко-партизанска злочиначка војска хапси заједно са ђаконом Бошком Живадиновићем и протојерејем Светоликом Швабићем у Аранђеловцу и одводи у мало место Миљевина надомак Фоче. Без суђења, зверски су мучени и убијени, а потом бачени у јаму Понор близу Фоче, где је од стране партизана убијено још око двадесет и две хиљаде Равногораца.
Јама у коју су свештеници бачени је у првим поратним данима делимично закопана хиљадама тона јаловине из оближњег рудника, али се и данас види, јер магистрални пут који води ка Фочи пролази непосредно поред највећег отвора јаме, који комунисти нису могли да затрпају.
Каква је била намера нове власти после ових стравичних злочина, најбоље сведочи цитат из књиге „Утамничена Црква“ протојереја Саве Јовића: „Члан Савезне верске комисије и помоћник Савезног министарства унутрашњих послова, пуковник-иследник Удбе Мате Радуловић, рекао је Андрији Лончарићу, приликом саслушавања 1948. године у Београду: „Дајем ти своју партизанску часну реч, да у овој земљи, после пет година неће бити више ни једног попа.“
Свети Архијерејски сабор Српске православне цркве, на предлог Митрополита дабро-босанског Николаја (Мрђе) и приложене документације протојереја-ставрофора Васка Соколовића, унука проте Будимира, канонизовала је свештенослужитеља Будимира Соколовића, дана 15. маја 2005. године у манастиру Житомислић.
Спомен Светог свештеномученика Будимира Соколовића и других свештеника пострадалих у току Другог светског рата од безбожне комунистичке руке, из Митрополије дабробосанске и милешевске, прославља се 11. јула по новом календару.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Духовност | Поставите коментар

О осуђивању

Jедан од најчешћих грехова са којим се срећемо када хоћемо да поведемо рачуна о свом унутрашњем духовном животу је осуђивање. Он узима данак и од најслабијих и од најјачих, и од почетника у духовној борби и од ветерана.
Видимо нешто, чујемо, осетимо-донесемо свој закључак на основу своје логике и свога искуства, а да и не знамо добро ту особу, ни њене разлоге, ни њену ситуацију. Да би човек исправно расуђивао о другој особи он мора да је воли и поштује да би је на исправан начин доживео и да би се та особа пред њим отворила и цео њен живот. Мора да се смирује пред том особом као пред светињом која му је подарена од Бога, јер кад се човек смирује он боље сагледава. Он онда не расуђује преко свог рационалног, ограниченог разума који нема увид у целокупност ствари, него расуђује духовним умом који му се отвара кад се ум смирава и сабира у срце. Како је рекла лисица у „Малом принцу“ да се срцем најбоље види, да се једино исправно види срцем. Срце-не као сентименти, већ као срж човековог бића у коме је сабран ум и целокупност бића.
Често пута човек расуђује о другом човеку на основу свог искуства, а то искуство није искуство и тог другог човека. Често пута тај други човек има сасвим другу логику и начин живота и приступ, па и васпитање, а да не говоримо и о генетским разликама које и не зависе од самог човека него од тога шта је он у себи добио од својих родитеља у наслеђе. Ми можемо, на пример, да осуђујемо неког што је склон различитим пороцима, а не знамо да је то добио у наслеђе од родитеља и да је њему потребна много већа борба да победи то него некоме ко је рођен од кротких, финих, целомудрених родитеља. Често пута не знамо ни шта се све десило том човеку у току живота, зашто је сад такав какав је. Наравно да не треба сад да изигравамо психологе па да проучавамо сваког понаособ, али треба да се погрузимо са смирењем у срце да осетимо тог човека и са дубоким поштовањем да приступимо. Као што приступамо Светом Причешћу („Са страхом Божијим, вером и љубављу…“) тако треба да приступамо и сваком човеку, јер је и тај човек део Тела Христовог, а он је уједно и део мене самог, јер сам и ја подложан разним гресима, ако не тим, онда неким другим, а увек се дешава да ако осуђујемо, обавезно после тога ми сами упадамо у исте грехе или нам је допуштено од Бога да нас нападну исте такве врсте помисли тог истог греха који смо осудили код другога. То је Бог по Милости Својој тако уредио да би схватили друге и да би били милостиви према другима, а уједно нам је то дато и као испаштање на земљи уместо испаштања на небу зато што не умемо да се покајемо за тај грех па да престанемо. То значи да нам је Бог опростио тај грех ако већ овде пострадамо од исте ствари за коју смо неког осуђивали, јер Бог не кажњава двапут за исто. Да нема тога ко би прошао на првом митарству где се испитују греси учињени речима, мислима. Хоћу да кажем да то није казна од Бога него знак помиловања да не би страдали на небу за то.
Вероватно да је грех осуђивања распрострањенији у нашем веку због пораста рационализма, смањења вере. Наш разум, када није смирен у уму Христовом, он је остављен више својимприродним својствима и нема благодатне моћи да сагледава целокупност ствари, да поима суштину ствари, што му се даје као дар када изађе из своје самодовољне ограничености, и погрузи се у ум Христов.
Та ограниченост људског ума није само последица његове створене природе, него много више последица пада у Рају, његовог одвајања од Бога, Који једини све зна и све исправно расуђује. Онолико колико се смиримо пред Богом и пред људима толико истински и знамо исправно. Колико изађемо из себе, из свог рационалног мишљења и заћутимо пред Тајном Божијом и светињом другог човека, толико ћемо и познати Бога и другог човека, толико ће нам се открити истина. Истина улази кроз чисто стакло. Док год има наших мисли, подозревања о некоме, ми не можемо да знамо истину о том човеку, ма колико мислили да знамо, и у опасности смо не само да осуђујемо него и да клеветно доживимо а онда и да оговарамо и да то лажно мишљење преносимо другима,и да се круг обмане шири, и од једне наше мисли многи да пострадају, на земљи-највише тај кога смо погрешно просудили, а на Небу-ми сами који смо сами пали у грех и ширили га даље, и можда с тиме упропастили нечији живот.
Када осуђујемо, ми узимамо улогу Бога, Који је Једини Судија, и Који Једини треба и може да буде Судија, јер Он Једини све зна о свима нама. И боље је за све нас да пустимо Богу да нам суди, јер је Он Љубав и Милост и Истина и јер Он као Небески Отац и Створитељ води бригу о свима нама и свима жели Вечно Спасење.
Уопште, та потреба да гледамо у друге-шта они раде, мисле, говоре, долази од тога што у том трену ми сами нисмо у потпуној сабраности и окренутости Богу, нисмо у том стању целовитости, у коме је ум у дубљем смирењу и сабран у срце, а воља прати такође тај порив душе за целовитошћу, и сва је у послушности Духу.
Чим крене нека мисао док је човек у том сабраном стању, значи да је тог трена његов ум изашао из смирења, из те дубље сабраности у Богу, и да је почео да умује по палој природи, по разуму, који је рационалан, а не по духовном уму и расуђивању, које му се даје кад је у дубљем смирењу, Христовом смирењу. Чим крене мисао, значи да је човек изашао у том моменту из загледаности у Христа и почео да се окреће себи. Значи да је изашао из оног стања «стајања пред Богом, стајања пред лицем Божијим» како називају Св. Оци ту сабраност у Богу и тај осећај свеприсутности Божије (и у исто време заборава на себе самог, оно што зову „немрзећа мржња према себи самом“), значи да се окренуо себи и свом ограниченом уму и расуђивању, које је пуно незнања, гордости, сујете, самољубља…итд, а то му се десило зато што се у једном трену погордио, придао значај самом себи, имао је покрет ума ка самоме себи. Да би се сачувао у том стању дубљег погружења у Богу, мора да згази себе до самозаборава, да нема ниједан покрет ума ка самоме себи, да не придаје себи важност, да заборави на себе.
Како каже Псалмопојац Св. цар Давид у 18. Псалму, стих 14-15: „И од туђих (грехова) сачувај слугу Твога, да не овладају мноме, тада ћу бити непорочан и чист од греха великог. И биће Ти угодне речи уста мојих, и размишљање срца мога пред Тобом заувек…“

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Духовност | Поставите коментар

О нама самима

“Оче, сагреших небу и теби. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих“. ( Лука 15, 18-19 )

Душа, најдрагоценији дар Бога Живога, једино вечно у телу човечијем, толико је танана и осетљива да околности у којима борави, у најмањем исто као и у великом, могу душу обогатити а у преступу, на жалост, душу погубити.
За битисање душе сваки непокајани и неисповеђени грех је смртоносан. И Каиново убиство брата Авеља и сваки грех учињен речју, мишљу или делом наноси души несагледиве последице и одводи душу и вечну погибао.
Зато је велика жалост на небесима када душа хришћанска изабере широки пут и својим поступцима избрише своје име из Књиге Живота, када место наследника постане отпадник, жалосна слика онога за шта је створена.
Тада душа бежи од Бога, наивно мислећи да се од Бога може сакрити потирањем своје савести и неверовањем у постојање Божије.
Али неупоредиво више, настане радост у Христовом Царству Небескоме, када се душа поврати из греха, поврати из смрти и када се душа застиди и згрози над стањем у којем је била.
У том трену, душа васкрсава. Беше мртва у телу и оживе, беше презрена и оправда се.
У том трену сагледава се бескрајна љубав Божија према својој творевини, према људском роду.
Као што је само мисао довољна да душу хришћанску унизи и упропасти тако је и само мисао довољна да душу оправда и спасе.
У Господњој причи о блудном сину која је сведочанство Божије љубави, на само спознавање греховног стања у коме се душа налази и решеност душе да се промени Господ је већ ту, раширених руку чекајући да пригрли душу дарујући јој опроштај и спокој не дозвољавајући да се душа посрами. Враћа душу у Очинско наслеђе, враћа је у живот и достојанство намењено онима који љубе Бога и име душе хришћанске се поново уписује у Књигу Живота.
Не постоји грех нити греховно стање на земљи које неће Господ опростити уколико се душа на време пробуди, покаје и исповеди и слично блаженом Теофилу, који начинивши велики преступ одрече се написмено Господа и Богородице Дјеве, искреним покајањем не само да се оправда, измоли опроштај грехова него га Господ и у светитеље уврсти.
Поврати се зато душо хришћанска, не гини узалудно, заплачи се над собом и презри греховно стање у коме се налазиш и завапи Богу из дубине душе, искрено и нелицемерно, да се одричеш греха и да си Божија творевина, понови речи блуднога сина “Оче, сагреших небу и теби. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих“ и жива буди јер си створена за вечност, душо хришћанска и да будеш наследник и житељ Царства Небескога.

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Духовност | Поставите коментар

Дража – претеча отпора и слободе

Пре 65 година, на сам дан стрељања генерала Драже Михаиловића, 4/17. јула 1946. године, велики француски писац Жорж Бернанос, који је одмах после слома Француске 1940. године приступио покрету де Гола, изговорио је следеће речи: „Док пишем ове редове, у свануће, пред непомичним морем, одједном позлаћеном зором, помишљам на Михаиловића који у овом тренутку стоји пред стрељачким стројем. Можемо мислити што год хоћемо о овом човеку који је био први герилац Европе, али је страшно, управо гнусно, што нико ништа не мисли. Прав или крив, није важно? Света се то не тиче. Када је тако, ни мене се не тиче овај свет. Никакав кукавучлук неће моћи да осигура његов спас нити чак да одложи његову пропаст. Шћућурен над својом атомском бомбом, зелен од мржње, потпуно празног срца, без љубави, чељустима пуним социјалне правде, овај свет је више изложен општем руглу. У сваком случају, ја се за овакав свет нећу молити….“
Бернанос је био један од ретких људи на Западу који је одмах, по својој савести, устао против нацизма, и који се није устручавао да, иако као римокатолик, нападне своју сопствену „цркву“ и самог папу, када су се упуштали у копромисе са растућим тоталитаризмом. Био је то човек коме је истина лежала на срцу.
Упркос заслугама за народну и савезничку ствар, упркос толиком признањима и сведочанствима, Дража Михаиловић је био изведен на суд и осуђен. Истина, у свету су се подигли протести, али је то било форме ради. Свима је било јасно да је судбина запечећена. Судили су му комунисти, противници у грађанском рату; судили му, као Турци, по оном народном, „кадија те тужи, кадија те суди“. Цело суђење је личило на трагичну лакдрију.
Од Техерана до Јалте, од обустављања војне и политичке подршке западних „савезника“, Михаиловићу и његовим борцима није практично остављен никакав избор, никакав излаз. Они су били препуштени на милост и немилост својим непријатељима. Дража је био жртвено јагње светских моћника, нарочито политике Черчил – Стаљин. Светско јавно мњење је у то време, са малим али часним изузецима, било заузето другим својим проблемима. Бернанос је имао право. Свет је био равнодушан. На крају, све се то одиграло на далеком Балкану, у ствари, тако блиском што ће будућност показати.
Покрет Драже Михаиловића је имао широко народно обележје, окупљајући сељаке, интелегенцију, омладину, официре, и, током времена, скоро све политичке странке. Лично, Михаиловић је схватио супротности које су, природно, постојале у тако широком народном покрету, за који се обично каже да је био искључиво монархистички, а притом се заборавља да су истакнута места у политичком вођству имали републиканци; што су у покрету који се од стране комуниста означавао покретом великосрпске буржоазије, огроман део војске и командног кадра чинили сељаци, а „реакционарност“ му се састојала у томе што су видну улогу у покрету имали земљорадници, демократи и социјалисти и др. Прве тезе о самоуправљању у савременом друштву, као друштевеном поретку између капитализма и марксизма, биле су објављене у Равногорском покрету; да су отворено заступани и брањени ставови о федерализму, национализацији и социјализацији.
Дража Михаиловић је први у Европи почео герилску борбу против окупатора, али се, такође, међу првима супроставио надирању новог тоталитаризма. Он је био и остао не само национални јунак свог народа већ и претеча отпора свих слободољубих народа широм планете.
Када говоримо о Дражи Михаиловићу, не треба сметнути с ума оно што је можда од свега другог важније и значајније, на основно, дубинско опредељење које је Михаиловић носио у себи и оличавао. То је пут којим је вековима ишао српски народ. Пут борбе за слободу и независност. У тешким и неизвесним временима најбитније је бити свој, држати се солидарно, размишљати о својим интересима својом главом, доносити одлуке према сопственом вишевековном искуству. Михаиловић је пружио отпор окупатору, када је цела југословенска војска капитулирала, али је исто тако умео да каже „не“ и англосаксонцима, када су од њега тражили нешто што није одговарало нашим интересима. Јер, дуго је и тешко наше народно искуство. За последњих седам стотина година, преживели смо као народ многобројне страшне догађаје, искрвавили и препатили као ретко ко по овим небеским сводом, два пута били приморани на читаве сеобе народа. Све те патње оставиле су трага у народној души, инстиктима, менталитету, начину размишљања и оцењивању догађаја и других народа. Добри познаваоци српског народа, као што је то био Јован Цвијић, тачно су запазили да „народ у Србији не може дуго трпети рђава стања“. Нестрпљивим духовима чинило се да је привремени и привидни немар нека врста резигнације, мирења са рђавим, али се увек показало да није тако. За то време ври у осећањима и главама многих, унутра се у људима ствара и прерађује нешто ново, и преокрет дође по изгледу наједанпут, готово револуционарно, и за кратко време много се из основа поправи. Тај последњи чин изгледа као постакнут неком духовном и моралном остругом, која таква и нагло крене, и такав процес је карактеристична психичка особина свих динарских Срба (па и самог Драже, нап. М. С.). Таквим етапним и револуционарним покретима развила се Србија“ – каже Цвијић.
И ми данашњи Срби несумљиво се налазимо у једној таквој епохи. Иако смо, поред свих ратова у задњих 100 година још ивек један од најмногобројнијих народа на Балкану, ми немамо скоро никаквог утицаја на политику своје сопствене државе. Шта више, страни фактор уз помоћ српских политичких партија чини све да тај утицај заувек нестане. Наравно, ма шта се званично радило, ма каква полтронска политика била спровођена, то тако не може остати. За Демократску странку и њене сателите, национално питање, као и сама независност земље су везани за евроантлатске интеграције. Ако та власт буде угрожена, они се неће устручавати да позову своје природне и идеолошке савезнике у помоћ, НАТО пакт и Европску унију, као што је њихов идол, коме се они још увек верно клањају, Јосип Броз Тито, на Васкрс 1944. године призвао западне савезничке бомбардере у помоћ да преваспитају Србе и да их казни што су се већински приклонили Дражином покрету.
Упркос свему, нека сви они којима је мрско српско име знају, да је српски народ са Дражом Михаиловићем почео први, потпуно усамљен, герилску борбу против окупатора у Другом светском рату, да није хтео да поклекне ни пред нацистима, ни пред комунистима, ни да се преда Совјетима. Одбио је да буде чије средство, било чије послушно стадо. И о томе би требало повести рачуна, како међу данашњом политичком елитом тако и у међународним круговима. Јер, уколико се српском народу буде и даље наметала извесна решења која нису у његовим вековним националним интересима и тежњама, одговор ће уследити брже него што се мисли.

МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

29. маја 2011. Posted by | Број 21, Духовност | Поставите коментар

Отац Митрофан Хиландарац

Отац Митрофан Хиландарац – крштено име Милан Мишулић – рођен је 12. октобра 1923. године у селу Ратари, у Шумадији, од оца Младена и мајке Марице, рођене Икић. Основну школу је завршио у Ратарима, а четири разреда гимназије с малом матуром у Крагујевцу. Потом је у Смедеревској Паланци похађао више разреде гимназије. У седмом разреду га је прекинуо Априлски рат 1941. године. Када су Немци окупирали Србију и када су комунисти после напада Немачке на Совјетски Савез подигли у Србији комунистичку револуцију, појавио се на замраченом обзорју Србије генерал Милан Недић да спасава српски народ који је у те дане био биолошки угрожен. Генерал Недић је под славни српски барјак позвао нарочито српску омладину, да би се одупрла комунистичком пустошењу Србије и да би сачували српски народ од пропасти. Млади гимназијалац Милан Мишулић се међу првима одазива позиву генерала Недића и 15. септембра 1941. године ступа у први добровољачки одред, у Јуришно одељење четовође Миленка Поповића.
Када су у зиму 1941. и пролеће 1942. комунистичке банде биле сатрвене и остаци комуниста протерани из Србије, ђаци су били повучени из борбених јединица и позвани у Београд да би завршили недовршене разреде гимназије и средњих стручних школа. Тако с јесени 1942. године Милан Мишулић завршава у Београду седми и осми разред гимназије. У том је била предузета хитна теренска акција Српских добровољаца и Милан је нанова позван у Јуришни одред пред само полагање матуре. На несрећу, он у једној борби бива рањен (изгубио је око), те бива избачен из строја.
После лечења бива распоређен за просветара 7. чете у првом пуку Српског добровољачког корпуса, којој је командир био потпоручник Никола Д. Љотић. У октобру 1944. године Мишулић са Српским добровољцима напушта Србију и одлази у Словенију, где су биле груписане све националне антикомунистичке снаге. Када је у пролеће 1945. године Краљевина Југославија била сломљена комунистима на челу са Јосипом Брозом Титом, националне снаге 1. маја 1945. године прелазе у Италију. Са њима је и Милан Мишулић. Најпре се налази у логору Формија (Северна Италија), потом у Еболију (Јужна Италија). Из Италије краљевске националне снаге биле су у пролеће 1947. године пребачене у Британску зону у Западну Немачку. С њима је и Милан Мишулић, који у Лингену и Емсу у гимназији „КраљаПетра II“ завршава велику матуру. Добија стипендију, да би напослетку у Паризу успешно окончао богословске студије на познатом Сергијевском православном институту. У то време на иницијативу епископа Жичког др Николаја Велимировића, прота Алекса Тодоровић оснива у Минхену библиотеку „Свечаник“. У Минхену је Милан похађао „Баварску академију за немачке штампаре“, који је са успехом завршио и постао машински словослагач. Као стручњак у овом послу, Мишулић је основао штампарију „Искра“ и обучио цео један тим стручњака, који ће тридесет година руководити штампаријом „Искре“ и штампати и истоимени полумесечни лист „Искру“ и бројне књиге верског, културног, историјског и литерарног карактера. Када је штампарију оставио у сигурним рукама, Милан Мишулић се одазвао „унутрашњем позвању“ и 1961. године заједно са још два своја саборца Српским добровољцима Браном Јовановићем и Крстићем отишао у манастир Хиландар на Свету Гору Атонску. Ту су се сва тројица замонашили и добили монашка имена: Мишулић постаде монах Митрофан, Јовановић отац Арсеније и Крстић отац Симеон.
У Хиландару су затекли све саме старце – или како о. Митрофан каже „седе браде“ – који су били при скончању живота. Тројица младих монаха, пуних одушевљења и физичке и духовне снаге, примају се разних послушанија (о. Митрофан чак шест) и за кратко време чине чудо од Хиландара. У правом смислу речи врше ренесансу – и то свестрану – манастира Хиландара.
Отац Митрофан са својом духовном сабраћом најпре обнавља замрли духовни и верски живот у Хиландару, па потом економски обнавља Хиландар доводећи чак и трактор на манастирску економију. А што је најважније: отвара Хиландар према спољном свету. Помоћу бројних дијапозитива и синхронизованих репортажа о Хиландару и Атанској Светој Гори, о. Митрофан је истрајно годинама приближавао атонско духовно искуство и културно благо Хиландара у целе Свете Горе нашим сународницима по целом свету, где год је било српских насеобина, као и у нашој поробљеној отаџбини. А почели су да долазе у манастир Хиландар и на Свету Гору стручњаци и научници, који су почели свестрано проучавати духовно и културно благо Хиландара.
Због свог аскетског и подвижничког живота, отац Митрофан бива у два маха Протос Свете Горе (1973-1974) и (1993-1994), као и представник Хиландара у светогорској управи.
Од 1976. године отпочела су чувена, скоро свакидашња, путовања оца Митрофана по целом свету где год су постајале српске избегличке групације: по Европи, Америци, далекој Аустралији. Позиван је од разних установа да говори о Хиландару, о Светој Гори и њеној улози у животу православних народа. И отац Митрофан је постао један од најпознатијих Хиландараца, а нарочито после појаве његове чувене књиге „Света Русија у Совјетском Савезу“. Она је, најпре, штампана на српском језику, а потом је преведена и штампана на енглеском, немачком, шпанском, грчком, холандском и руском језику. Од свих емигрантских писаца отац Митрофан је једини доживео да му се књига штампа на седам језика! И што је најважније, ова књига је цео свет заинтересовала за манастир Хиландар и за Свету Гору, па почињу Хиландар посећивати бројни посетиоци са свих пет континената.
Отац Митрофан је у својој књизи заиста продро у саму душу руског народа. И та душа свесрдно везана за Бога, за Христа, за Пресвету Богородицу и за велике руске светитеље и подвижнике, који чине част целом Православљу. И та душа итекако неминовно кида ланце ропства и које су бољшевици били бацили Русију 1917. године. И ти ће ланци занавек попуцати и обистиниће се пророчанство бесмртног Достојевског: Русији ће доћи спасење од ње саме!“ Цела књига оца Митрофана сведочи да ће се то догодити.
За време рата у Босни и Книнској Крајини отац Митрофан је неизмерно помогао свој народ. Стално је путовао у Србију, бринући о деци, сиротињи, инвалидима. Организовао је довођење избегличке деце и инвалида из Републике Српске у месту Аспровалти, познатом летовалишту на обали Егејског мора. Деца у групама од по 200 до 300 проводила су по читав месец дана одмора у Грчкој. Исто тако доведено је и неколико група од по 40 – 45 рањених инвалида. Ове групе инвалида су посетиле и манастир Хиландар. За све учињено понудили су му, као добротвору, место сенатора Републике Српске, али он је, као монах, такву почаст одбио.
Учествовао је у обнови Хиландара. У метоху Какову направио је радионицу за прераду дрвене грађе, подигао велики рибњак, изградио кућице за становање. Трудио се око баште и садио воће. Од државе је добио зграду у Београду желећи да направи мисионарски центар. Нешто раније, отворио је, с намером да постане духовни и мисионарски центар, књижару „Тројеручица“. Стално је штампао и издавао књиге, трудећи се да њима снадбе пре свега младе, жељне Божје утехе и спасења. Увек је био спреман да поприча и посаветује, да поучи и упути. Био је дубоко духован, али је његова духовност била ненаметљива. Томе га је вероватно научило светогорско правило, о чему нам је говорио, „да се монах равна према најбољем и најгорем, на најбољег се угледа а од најгорег учи какав не треба да буде“. То му је омогућило да се слободно креће у порочном свету, саучесно разговара са ђавоље интелигентним и интересатним људима, чак и са бахатим безбожницима, а да сам остане неокрњен.
Сви који су долазили у контакт са оцем Митрофаном запазили су његову смиреност, духовну величину и искреност. Његова љубав према Господу Исусу Христу, попут преподобног Симеона Мироточивог и Светог Саве, дала му је надахнуће и духовну снагу да се уздигне до те висине. С правом се може рећи да му припада признање: „Најзаслужнији радник и препородитељ манастира Хиланадара у 20. веку“.
Упокојио се у Господу непосредно после бомбардовања Србије 5. јула 1999. године, од срца, на метоху Каково. Било му је тешко да гледа ране свог народа, срце није могло да издржи неправде нанете народу Светог Саве и Светог кнеза Лазара.
Сахрањен је 7. јула 1999, на хиландарском гробљу, крај Цркве Светог краља Милутина.
У једном непотписаном тексту објављеном по његовој смрти, запажено је и ово: „Истинито монаштво у свету је велики испит вере и мера огромне духовне снаге. Излагати се замамљивим искушењима света, а остати веран свом монашком завету и чистоти; долазити у контакт са свакојаким људима и често смерно слушати речите и људске умне мирјане, а чврсто остати на свом путу и мисији, велики је духовни подвиг. А баш такав је био је наш отац Митрофан Хиландарац.

Поука оца Митрофана

Духовни пост је најбољи предуслов за причест. Човек који живи у овом хаотичном свету често је у недоумици како да стигне да се бави собом, како да се очисти и доведе у ред. Кад постоји искрена жеља, довољно је учинити онолико колико се, према својој снази и околностима, највише може. Причест освежава и снажи. Ако би ко, по свом суду и мери, сматрао да се потпуно примремио и само што не каже: да ли је још неко као ја, онда је то готов губитак благодати коју Свето причешће доноси. Али на том испиту човек обично пада. Гордост га се лакше дотиче, а она је супротна од онога што човека спасава. Оно чиме је Дјева Марија удостојена да постане Богородица, и оно кроза шта је сам Господ многима показивао Своју божанску природу – то је било смирење. То је оно што свет не може да разуме.

БОРИВОЈЕ КАРАПАНЏИЋ

29. маја 2011. Posted by | Број 21, Духовност | Поставите коментар

Чудотворна икона Богородице Бездинске

Аустријско-турски рат који се водио од 1737. до 1739. године довео је до нове сеобе српског народа под пећким патријархом Арсенијем IV (Јовановићем-Шакабентом). Тако се под најездом Турака који су пустошили Србију 1737. године повукло и братство манастира Винче. Они су предвођени игуманом Теодосијем Веселиновићем преко Панчева, Сланкамена, Кањиже дошли до Темишвара где су добили дозволу епископа Николе (Димитријевића) да им будуће уточиште буде у манастиру Бездину.
Манастир Бездин, према запису на манастирском Псалтиру, који се сада налази у Владичанском двору Епархије банатске у Вршцу, постоји од 1539. године. „Ва име Отца и Сина и Света Духа. Да се има знати каде поче се манастир Бездин правити: от созданија мира 7048, Рождества Христова 1539, и нарече се храм Ваведеније Богородици, настојанијем Јоасава Милутиновића, архимандрита, и са помошчију васеја брати и христијана, при мене иконому Леонтију Богојевићу, јеромонаху.“ Сâмо постојање архимандрита, eконома и братије наводи нас на две могућности, да је постојала организована монашка заједница и пре 1539. године, али је неизвесно да ли је она и до тада боравила у неким ранијим бездинским здањима, или је однекуд дошла.
Када је Аустрија истерала Турке и заузела Банат 1718. године, манастир Бездин је имао жестоку борбу са новом администрацијом која је покушавала да му оспори право на посед, и да на његову земљу насели Немце. Наиме, установа државног Ерара је прогласила себе као искључивог власника целог Баната. Манастир Бездин је посредством свог настојатеља Тимотеја морао да доказује своја права над земљиштем које је од раније имао.
Манастирске зграде су у том периоду биле оштећене и била је потребна поправка. У помоћ је поново притекла „братија и христијани“. Доласком братства манастира Винче ојачало је бездинско братство, али и иметак јер је архимандрит Теодосије са братством понео из манастира Винче све што се могло спасити. Највећа драгоценост коју су са собом понели била је чудотворна икона Богомајке, звана Богородица винчанска. Бездинско и винчанско братство се сјединило 1740. године и примили су за свога старешину Теодосија.
Икону пресвете Богородице је у Винчу донео 1727. године игуман Пајсије, предходник Теодосијев.
То је руска икона, типа Владимирске Богородице (Умиљеније) и потиче из једног кијевског манастира. Она је такође и тип византијске Богородице Умиљеније која је позната у сликарству балканских народа. На икони је Христос увек насликан на десној Богородичиној руци, главом приљубљен уз њен образ, док ју је левом руком обгрлио, али тако да се та његова рука, којом је обухватио Богородичин врат, види с леве стране испод њеног мафориона. Још једна специфичност ове иконе је, да је једна нога малога Христа увек насликана тако да се види цео његов табан. Положај ликова на икони изражава дирљиву емотивност мајке и њеног детета. Та икона је већ по свом доласку у манастир Винча уживала велики углед и била је циљ многих поклоничких посета. Када је донета у манастир Бездин добила је назив Винчанско-бездинска Богородица.
Патријарх карловачки Арсеније IV (Јовановић) је након доласка винчанског братства у манастир Бездин, узео један део винчанских драгоцености и из Бездина пренео у Карловце. Међу тим стварима најдрагоценија је била управо икона Богородице. Међутим, Теодосије, који је у међувремену постављен за старешину манастира Бездин, био је толико одан свом новом манастиру и братству, и одважио се да се супротстави свом највишем претпостављеном, патријарху карловачком Арсенију IV (Јовановић) подносећи тужбу и покренувши судску парницу против њега због одузимања винчанских драгоцености. Све ово је стигло и до Беча где је предмет решен у корист манастира Бездин, али је из обзира према патријарховом достојанству пресуда извршена тек након његове смрти, 1748. године.
Када је икона Богородице враћена у манастир Бездин постављена је у цркви на Богородичином престолу, где је била поштована како од монаха, тако и од верника, који су је украшавали својим даровима.
Ова икона је током XVIII века, када су дошла тешка времена за крајеве темишварског Баната, уживала велико поштовање код нашег народа. Култ ове чудотворне иконе ширио се и даље од Баната, у западне области Карловачке митрополије, све до Велике Градишке и Гомирја.
Све до завршетка Првог светског рата икона Богородице винчанско-бездинске била је у манастиру Бездин. Након тога Темишварска епархија се поделила на два дела, један део је у Румунији са седиштем у Темишвару, док је други део у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца са седиштем у Кикинди. Тада је икона пренета у Кикинду где је било стално седиште епископа темишварског др Георгија Летића.
На основу одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1931. године, део Темишварске епархије са седиштем у Кикинди и део Вршачке епархије који се затекао на територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, сједињени су у једну епархију Банатску чије је седиште у Вршцу. Др Георгије Летић је изабран за првог епископа банатског, и он је прешао у Вршац, а са њим и икона Богородице винчанско-бездинске која се од тада чува у Владичанском двору. Икона је касније стручно рестаурирана и постављена у дворској капели где је поново попримила богослужбену употребу.
Икона Богородице бездинске је због своје чудотворности често пресликавана, тако да је до сада познато на десетине њених ликовних реплика, где су неке радили и веома познати сликари. Ова икона је пренета и на две бакрорезне плоче, од којих је једна рађена по наруџбини епископа темишварског Викентија (Јовановића Видака).
Настојањем Преосвећеног владике Хризостома (Столића), тадашњег епископа банатског, написана је и служба чудотворној икони Богородице Бездинске, и установљено је њено празновање на дан 02. јула, заједно са полагањем ризе Пресвете Богородице.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Духовност | Поставите коментар

Војевање

Христос васкрсе, душо хришћанска!

Када Васкрсли Христос излије благодат Своју на душу хришћанску тада душа, озарена милошћу Божјом, сва трепери у љубави, искреној и благодатној и љубав коју душа неизмерно осећа, почиње да се прелива и на целокупно њено окружење и у том трену душа поново почиње да се обнавља и слично драгоценом дијаманту, зрачи и исијава и љубав осећа према свеколикој Божјој творевини и увиђа да је све што га окружује створено промислом Божјим и враћа се у познање да је дело Бога Живога, син а не слуга, наследник Царства небеског и будући житељ Новога Сиона.

О, колико је непроцењиво то осећање душе.
Међутим, после таквога искуства, које увек претходи наступајућим болним околностима, баш из разлога да се душа не би погордила а и да остане живо осећање на Божије присуство, настаје време када Господ, да би испитао веру и љубав душе, јер у доброме је лако бити добар, привидно повлачи благодат Своју и у души се дешава огромна промена и наступа велика туга и душа осећа велику тескобу. Тада, искушења и непогоде се навлаче на душу и њено деловање и мада душа у почетку осећа усамљеност и немоћ, благослов који је осетила у великој љубави, бодри и храбри душу да не клоне и не поклекне пред силовитим налетима невоља и тескоба.
Та искушења, заиста мучна и неподношљива, ипак су значајна за очишћење душе јер кале и спирају душу од свих нечистоћа и свих грехова јер под таквим налетима у души се јавља трпљење и спознаја своје маленкости и недостојности притом укљањајући место сваком виду гордости, душа полако стиче венац победе над плоћу.
Хоћемо ли зато бити лицемерни и благодарити Господу само када живимо у слави и благостању или ћемо већма благодарити још више и када нам је тешко и болно.
А, зар треба и сумњати да Бога треба прослављати у свим приликама, Бога који је из превелике љубави према Своме бићу послао и Сина Свога да Пречистом Крвљу спере грехове човечанства.
Искрено, иако на тежи начин, осећа душа, кроз сву бол, да се искупљује и очишћује, да постаје драгоценија, разумнија, осећа да се све догађа по промислу Божјем и као сунцокрет што се окреће према сунцу тако и душа почиње да се окреће само према Богу, жељно ишчекујући време када ће поново бити окупана у благодати Божјој и уживати у неземаљској милости.
Стрпи се зато душо, не клони и не падај духом јер и у добру и у лошим околностима, знај сигурно да тајанствено пребиваш у близини Божјој и да је Бог ту.
Оправдајмо се и ми, својим животом, својим делима својим трпљењем, градимо смирење које ће пројавити наду, наду у Божију милост а Свемилости Бог неће нашу наду и веру постидети.
Стојмо постојано пуни вере, стојмо неустрашиво и не дозволимо да нас никакве околности одвоје од Бога, будимо благодарни и благородни и својим животом сведочимо, ваистину сведочимо живот и љубав у Васкрслом Исусу Христу.

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Духовност | Поставите коментар

Владика Николај на одру

Пре педесет и пет година у Господу је уснуо Свети владика Николај. Тим поводом доносимо беседу Јована Контића над одром владике Николаја, 27. марта 1956. године.

Заклопио си уморен очи. Заувек. У простом дрвеном сандуку лежш, прекривен шареницом, тканом грубом руком сеоске жене. Њом те покрила мајка кад си угледао свет. Сада на крају пута, као и на почетку. Завет. Огромно си се успео високо. Као планина. У животу и смрти. Не зато што Ти је на глави митра. Носили су је многи пре тебе, па су прошли неопажено као обичан дан у години. Тако ће проћи и многи после Тебе. Ти си великан зато што си Николај.

На мраморном лицу стоји Ти отисак спокојства и мира вечности. Одужио си дуг Богу и своме Роду. Од кад си се опасао снагом, поклонио си им сваки час и дан живота. Плодно. Зато Ти је лице блажено тако…
Од Саве Немањића си нижи. Једино од њега. У скромности и мучеништву сличан. Он је сагорео после физичке смрти. Ти за живота. Био си учитељ народа српског као и Свети Сава. Зато си најближи њему.
Ти ниси водио војске у бојеве као Петар Цетињски, али си их пратио са крстом и молитвом. Из битке у битку, кроз победе у славу. За свој српски народ стајао си усправно и пред лицем Бога. Твој народ никад није отимао туђе. Бранио је огњиште и име. Зато си за свој народ увек био смео. Светом Петру си подобан.
Ти ниси физички водио народ испред освајача као Арсеније Чарнојевић. Просвећивао си га да судбоносне одлуке доноси сам. Духовно си водио народ као нико пре Тебе. „Боље је привремено оставити дом, а сачувати веру у Бога, Правду и Слободу“, говорио си Ти. Ми смо те послушали. Ти си пошао с нама. Све до Голготе. Зато си са Арсенијем једнак.
У мудрости подареној од Господа, и ствараној бесаним ноћима, са Радом Његошем си раван. Од свих осталих за главу већи.
У беседама мудрим, ораторе лавни, превазишао си сваког у црној ризи од постанка имена српског до данас. У томе си још давно прашо границе своје земље и зашао дубоко у хришћански свет. Зато си Николај Златоусти.
Сенка од Твоје огромне величине била је тешка. Малени у Твојој сенци нису могли ни да је примете. Кад људи слабог вида дуго гледају у сунце, они ослепе. Зато су морали да буду што даље од тебе. Опрости им!
Учитељу српски, клекни пред ноге Господа и моли Га да нам у сваком веку дадне једног сина као што си Ти. Бићемо богати. И снажни духом.

 

ЈОВАН. М. КОНТИЋ, борац Југословенске војске у отаџбини

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Духовност | Поставите коментар

Опроштај са владиком Николајем

Уцвелила је америчке Србе смрт владике Николаја. И нове и старе. Просто им је језа заледила крв. Али, свима срце резнежила. Излило се у млазу као што се излива у данима народног бола. Ништа подобније нисмо осетили од јаука ојађеног Београда над одром краља витеза. Тада као и сада све је проплакало. И они којима је ситан разум за живота великана срце рђом нагризао. Ипак понос је бол блажио: Србија је својој посестрими на небу подарила једног од својих најдостојних синова.
Срби и Српкиње Њујорка, Лакаване, Чикага и околних великих српских насеља похрлили су да виде упокојеног владику, на његовим застанцима у бесмртност. Да му се поклоне, да га пољубе у десницу која је само за благослов знала, у којој је целог века зрачила зубља божанска. Стизали су као на ходочашће, скрушенији него икад, свеснији његове величине него икад. И плакали су над њим и над собом. И над Србијом, чији је витез Крста заклопио очи.
У Чикагу, у храму Воскресенија Христова, слегло се и старо и младо да се над одром владике Николаја помоли за његову и своју душу. Надахнута беседа месног пароха, који је владици био синовски близак и одан, изразила је дивно оно што нам је у срцу превирало – оковала је славу његову, колико то немоћно људско слово успева.
У Либертвилу, од канадских страна па све до далеког америчког Запада, из свих српских насеобина дошли су најдостојнији представници Срба да у име својих саплеменика одају пошту великану немањићке Жиче.
Часно српско свештенство, у до сада невиђеном окупу, изразило је кроз реч, побожно појање и уздах своју љубав и благодарност према првосвештенику своме. Сви су осећали да се од живе Србије одвалило нешто што је причињавало неизмерно њеној величини. Руско свештенство придонело је молепствију излив ненадмашно побожне руске душе, у којој Православље има најдубљи корен. Храм је одјекивао усрдном молитвом, јецајем и светосавским заветним шаптајем.
Наш манастир у Либертвилу подсећао је на црквени сабор у Николајевој Жичи. Ни зима, изненадно оштра, ни радни дан, ни даљина, често огромна – ништа није спречило хиљаде Срба да се запуте у манастир Светог Саве на поклоњење упокојеном владици Николају. И тог тмурног дана, скоро кроз временску непогоду, јаукале су борове и чемпресне гране над ковчеког владичиним. Ветар је болно завијао и уплетао своје јадикововке у људске јецаје, молитве, речи, исповести и мисли, све везане за одар на коме је блажено почивало уморно тело владике Николаја. Све је било прирасло уз ковчег. Изгледало је да га тај снуждени скуп српски неће ни одвојити од себе. Отуда и није се имао утисак да су га у раку спустили само свштеници, његови следбеници, већ да су га хиљаде Срба унеле у гроб, нежно и благодарно и скрушено положиле као што се полаже свој најрођенији.
И док су Срби плакали, ветрови јаукали, српски прваци, – црквени и световни, покушали да осветле владичину величину, на куполи манастира Светог Саве, непомичан и снужден, стајао је кротак голуб. Ни фијук ветра, ни ледена киша, ни жубор око манастира, ни никада раније виђен призор у порти манастирској – ништа га није узнемиравало. Анђелски скрушено и самопрегорно стајао је голуб на манастирској куполи, све осматрао и ослушкивао на земљи. У томе часу – када се ближе небу него земљи – изгледао нам је као весник неба, расплаканог над раком свога изабраника владике Николаја Велимировића. Личио је на гласоношу из далека који је апостолски ревносно дојездио да све ослушне, види нешто немушто саопшти онима који језик без речи разумеју, па да се опет вине одакле је долетао – к небу у облаке тмурне и гневне.
Шареница с родне груде штитила је упокојеног владику од олује, као што му је била штит за живота од штетних притруса. Српско село га је однеговало, надахњивало до издаха. И славу му искивало вечну. Због тога топлијег покрова није могао ни зажелети при окончању овоземаљског живовања – на друму у вечност. Ништа није могло прикладније оивичити његов светитељски лик од митре епископске и шаренице српских монахиња из Србије косовске.
Тог острошки светачког дана Бог је бдео над раком бесмртника Светосавља у задужбини либертвилској.

 

ПЕТАР М. БУБРЕШКО, командант четничког Требињског среза

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Духовност | Поставите коментар

Манастир Бездин

„Пут раван крај равних храстових шума. Дивље пловке лете и чапље, облаци комараца титрају у ваздуху, јастреби круже… У питомом оквиру тамно-зелених дрва беле се куле и црвени кровови… Усамљен у близини магловитих мочвара, великих шума и плавог мориша манастир Бездин.“ Овако је почео опис манастира Бездин млади архитекта Ђорђе Табаковић из Арада по повратку из Париза где је био на стручном усавршавању. У наставку овог текста он говори: „Кораци нам одјекују испод дубоке капије старе манастирске зграде; около четвртастог дворишта класични тремови православног манастира… Један од последњих наших манастира у данашњој Великој Румунији, у северно-западном углу румунског Баната, где нас је све мање и мање.“ Најстарији поуздани писани спомен о манастиру Бездину јесте запис на манастирском Псалтиру Божидара Вуковића штампаног у Венецији 1520. године, о томе да је градња манастира отпочета године 1539. при архимандриту Јоасафу (Милутиновићу) и економу Леонтију (Богојевићу) уз помоћ братства и хришћана. Према писаним изворима овај манастир је био задужбина властелинске породице Јакшић, која је зацело владала Мунаром од почетка 16-тог века.
Постојање архимандрита, економа и братства, несумњиво сведочи о организованој монашкој заједници од пре 1539. године, али је неизвесно да ли је она и до тада боравила у неким ранијим бездинским здањима. Непотпуна истраживања су потврдила постојање археолошког слоја из 15-тог века у темељима манастирске цркве. Можда се тиме бездинска монашка традиција помера дубље у старину. Архитектура и зидно сликарство манастира се мењало и то због разних преправки које су вршене, нарочито 1783. и 1886. године.
Црквено-историјска разматрања Илариона Зеремског из 1907. године о српским манастирима у Банату, па и о Бездину, као ни мала монографија о овом споменику коју је написао архитекта Ђорђе Табаковић 1929. године, не могу умањити неопходност свестранијег изучавања бездинске архитектуре и сликарства.
У манастирској порти налази се гроб свештеномученика Кирила Цветковића Далматинског и Бездинског. Протосинђел Кирило Цветковић је био свештенослужитељ у манастиру Савина у данашњој Црној Гори. Због противљења утицају Римокатоличке цркве и честом унијаћењу православних Срба осуђен је од стране Латина на дванаест година строгог затвора. Упокојио се у Господу 1857. године.

 

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Духовност | 2 коментара