Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Десет година националне и духовне обнове

Интервју са Пантелијом Петровићем, старешином Духовно-националног центра: „Свети владика Николај“

DSC02940

Пантелија Петровић

На шумовитим падинама планине Цер одвајкада постоји село Јошева. Познато по својој богатој прошлости добило је још једну знаменитост храм Светога цара Николаја који се налази у склопу Духовно-националног центра: „Св. владика Николај“. Комплекс овога Центра смештен је у живописни крајолик који се простире на десет хектара, а посебну драж представља и близина извора са лековитом водом. Свим љубитељима природних лепота дах одузима столетна шума која опасује Центар као тврђаву. Мање језеро са слатководним рибама просто мами све посетиоце да окушају своју срећу. Иако је овај Центар издвојен од самога насеља, повезује га одличан пут којим за пола сата можете стићи до оближње Лозница или до Београда за мање од два сата. Наш саговорник, старешина овога Центра Пантелија Петровић објашњава: „Идеја са ком смо кренули и коју ускоро приводимо крају је настанак својеврсне оазе у данашњем узбурканом времену. Данашњи човек оптерећен стотинама ствари заборавио је колики Божији благослов имамо у природи. Ми смо узели на себе задатак да га на то подсетимо. Ипак дубоко смо свесни предности данашњег времена и због тога је наш Центар изванредно инфраструктурално повезан са околним насељама. Постоји телефонска линија, као и могућност интернет конекције. Желимо да обезбедимо комодитет који постоји у градовима, али и да људе вратимо природи, традицији и здравом начину живота.“

Храм Св. цара Николаја

Храм Св. цара Николаја

Наш саговорник је потомак чувене породице Петровић. Са поносом нам је испричао да је његов прадеда погинуо на Церу, док му је деда носилац Албанске споменице. У данашњем времену породица Петровић је расадник духовних радника у српском народу. Пантелијина сестра Ана је игуманија надалеко познатог манастира Чокешина, а брат Ратибор је свештеник. Задојен националним поносом који је понео из своје куће деведестих година почиње са радом чија је круна завршетак овога Центра и храма Св. цара Николаја.

Господине Пантелија, можете ли за наше читаоце рећи како сте дошли на идеју да почнете изградњу овога Центра и докле сте стигли са радовима?
Последњем великом националном покрету – Равногорцима се нисмо достојно као народ одужили, као ни обилатој помоћи царске породице Романов. Божијим промислим 17. јул датум страдања генерала Драже Михаиловића и последњег руског цара Николаја ујединио је два братска народа. Наше трајно опредељење је било подизање храма Св. цару Николају, чију славу прослављамо 17. јула што постаје изванредна прилика да се достојно одужимо овој двојици великана. Идеја за подизање цркве и комплекса јавила се почетком деведесетих година кад смо о томе упознали и ширу јавност али због познатих прилика у земљи и окружењу нисмо били у могућности да почнемо са градњом. Године 2002. основано је братство које је преузело на себе обавезу да ту идеју реализује до краја. Изградња храма посвећеног Светом цару мученику Николају почела је 2008. и као што видите завршени су сви спољашњи и већина унутрашњих радова. Остало је још само да иконостас ослика. Највећу радост за нас представља почетак богослужбеног живота у храму. Редовно се служе литургије, прославља слава храма и парастосима се сећамо великана који су својом крвљу бранили и сачували нашу Отаџбину од Косова до данас. Велику радост за све вернике представља и велика светиња коју чувамо у храму делић моштију Св. руске кнегиње Јелисавете. Преко пута храма, обновљена је етно кућа са помоћним зградама из 19 века коју ускоро планирамо да претворимо у етно музеј који ће млађим поколењима показати како је изгледао свакодневни живот наших предака. Педесет метара од храма завршен је мањи конак у којем ће се сместити сестринство будућег манастира. Почели смо и са изградњом великог конака за који смо добили све урбанистичке дозволе. Грађевински радови су на половини. Овај конак ће имати капацитет смештаја за преко сто људи површине 2000 квадрате. Свесни времена у којем живимо план нам је да у овај конак уселимо децу без родитељског старања и старије особе које би имали сву потребну негу.

Етно кућа

Етно кућа

А ко ће се бринути за све те људе?
Поред чланова нашега Центра, отворени смо и за све људе добре воље. Самим тим користимо и ову прилику да позовемо све заинтересоване да нам се придруже. Наравно подразумева се да ће у нашем Центру бити запослени и професионалци који би на стручан начин водили бригу о старима и деци. Што се тиче духовног живота у плану је оснивање монашког сестринства које би кроз редовни богослужбени и молитвени живот указивали на прави православни пут.

Какви су Вам планови за будућност?
Почињемо изградњу српског православног села у оквиру нашега Центра. Оно ће бити слично руским националним камповима, као и етно селима која су направљена на територији Србије. У неколико тачака изнећу вам делове нашег акционог плана, који је направљен у сарадњи са духовницима и стручњацима из градитељства. Планирамо изградњу двадесет мањих кућа за породице које би живеле у Центру. По завршетку грађевинских радова почињемо са производњом хране, довољне за живот људи у Центру. Та храна би била искључиво органског порекла, здрава и природна а у рад је већ пуштена воденица која ће становнике српског православног села снадбевати брашном. Фарма од сто оваца је набављена са свим изграђеним објектима потребним за узгој. Живот би био устројен по правилима Православне Цркве, што подразумева редован литургијски живот. План нам је да неколико пута годишње организујемо саборе на којима би заједно са нашим гостима орзанизовали трибине и духовне, песничке, сликарске колоније. У склопу Центра ће бити подигнут споменик пуковнику Драгославу Рачићу команданту Церско-мајевичког корпуса под командом генерала Драже, као и обележено место на самој планини Цер, недалеко од нашег Центра, са којег је овај српски великан подигао барјак слободе и кренуо у ослобођење српских територија. Са великом љубављу и пажњом ћемо баштинити успомену на генерала Дражу Михаиловића и његове саборце. Посебан акценат стављамо и на развој сарадње са братским руским народом. У току последњих неколико година постигли смо изванредну сарадњу са руском црквом и братским руским народом. У нашем Центру угостили смо низ делегација руских козака, свештеника и културних радника. Договорено је неколико заједничких пројеката чија реализација ускоро почиње.

IMG_0672Постали сте познати по Вашој издавачкој делатности. Можете ли нам рећи нешто више о томе?
Истовремено са почетком изградње храма покренут је и часопис „Глас са Цера“ . Излази сваког другог месеца и у служби је духовно-националног препорода, у коме се могу прочитати текстови и разговори из области духовности, друштва, историје и културе. Невероватан број квалитетних саговорника и аутора који су у току претходних пет година писали за наш часопис сведочи о успешности пројекта. Поносним нас чини и велики број коментара наших читалаца и преко милион посетилаца сајта „Гласа са Цера“. Наш информативни тим редовно ажурира наше сајтове па сви заитересовани из било ког краја света могу да се подробно упознају са нашим радом. Поред часописа издали смо и неколико књига: „Народни монах“, која говори о животу, страдању и књижевном раду јеромонаха Митрофана Матића, животопис српског великана генерала Љубе Бабића (Алберхта Шиндлера), под називом „Жртва своје љубави“, обимну књигу о равногорском команданту јеромонаху Георгију Бојићу Џиџи под називом „Витез крста и слободе“ и збирку песама „Кораци“. У плану је издавање књиге о Светој Царској породици као и других о великанима српске историје.

Поменули сте и пројекат подизања споменика Светом цару Николају.
Пре тачно деведесет година велики српски државник Никола Пашић је покренуо акцију за подизање споменика руском цару Николају II у Београду. Отварајући штедну књижицу на коју је уплаћивао новац потребан за подизање споменика мислио је да ће његова жеља бити испуњена. Међутим то се до дан-данас није испунило. Следујући моралним и цивилизацијским нормама наш Центар покреће велику акцију да се Пашићева опрука изврши. Тиме би се и српски народ сетио свог великог пријатеља цара Николаја. Иницијативу за подизање споменика цару Николају упутићемо извршним органима Републике Србије (Председнику, Скупштини и Влади) надајући се да ће она бити прихваћена. Са овом акцијом упознаћемо и дипломатске представнике Руске федерације у нашој земљи, подворје Московске патријаршије у Београду и велике руске компаније које послују у нашој земљи. Чинећи ово надамо се да ће српски народ на достојан начин показати своје поштовање и љубав према цару Николају II и испунити жељу нашег великог државника Николе Пашића.

На крају овога разговора шта поручујете нашим читаоцима?
Будемо истрајни у молитви, Христовој љубави, добрим делима, у одбрани Светог Православља и Отаџбине. Нека нам речи Светог кнеза Александра Невског буду увек у мислима: „Браћо, нас је мало, а непријатељ је јак, но није Бог у сили него у истини. Не бојте се многобројности непријатеља, зато што је са намa Бог!“Не преостаје ми ништа друго него да позовем сву нашу српску браћу у земљи и расејању да нам се придруже у овом Богоугодном делу.

Позив свим сународницима у дијаспори

Посебан позив упућујемо свим нашим сународницима у дијаспори који би желели да се врате у отаџбину, а немају смештајне капаците за то. Спремни смо да им понудимо одличне услове за живот и смештај у одличном смештају који се тренутно гради. Све информације можете добити на број телефона: +381 64 054 9617.

Духовно – национални центар: „Свети владика Николај“
Јошева под Цером, 15308 Србија

Интернет сајтови:
www. romanovi–srbija.org. rs
www. glassacera.wordpress.com

Контакт телефони:
+381 15 849 268
+381 64 054 9617

И-мејл:
glassacera@gmail.com

Advertisements

19. јануара 2013. Posted by | Aнализа, Интервју | Оставите коментар

Интервју: др Драган Вуканић, дечји хируг

Организација-кључно питање трансплатација

7037_bgd14-dragan-vukanic-foto-jelena-vucetic_fТрансплантација (пресађивање) органа као начин лечења болесника са инсуфицијенцијом бубрега, јетре, срца је проблем свуда у свету. У Србији се око овог питања, које је увек актуелна тема, подигла прашина пред изборе. Од нове власти се очекује да оживи трансплантациони програм који је на издисају и на овом пољу понуди ефикаснија решења која ће смањити број болесника на дијализи, побољшати квалитет живота лица са трансплантираним органом, рационализовати буџет здравства.
Доктор Драган Вуканић, специјалиста дечји лекар, микрохирург Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, предводник тима за трансплантацију бубрега код деце, говори за „Глас са Цера“ о овим питањима.

Шта би конкретно могло да се предузме у циљу решавања проблема везаних за експлантацију и трансплантацију органа како би овај програм оживео?
У земљи има тренутно 4600 пацијената на дијализи. Од тога је, како кажу, бар једна трећина субдијализирана, значи неоптимално дијализирана јер су апарати са истеклим роком употребе. А како се трећина буџета за здравство издваја за хемодијализу, ако бисмо увели трансплантацију уместо дијализе, за две-три године могли би да смањимо тај део буџета за половину. А онда ћемо моћи да се одрекнемо и оних апарата који су застарели.
А поједини центри који нису на адекватном нивоу какав захтева ЕУ неће бити ни потрбни јер ће се број пацијената који су на хемодијализи а не могу бити трансплантирани или нису дошли на ред, смањити на разумну меру. И у најразвијенијим земљама једна четвртина пацијената не дочека да буде трансплантирана. Прављењем једног националног тима за трансплантацију који би био врло мобилан могло би много да се уради. Надам се да ће нова Влада и нова гарнитура Министарства за здравље као примарни циљ поставити питања у вези помоћи деци и људима са поменутим проблемима. Ми годишње на Дечјој клиници урадимо 10 до 15 трансплантација бубрега. Прилив нових пацијената, кандидата за трансплантације је негде 8 до 10 годишње на нивоу Србије, Црне Горе и Републике Српске. Дечја клиника у Тиршовој врло лако може да покрије тај број али је то врло мали број операција које један тим може да изведе. Међутим има једно питање а то је питање пацијената који су до 24 –године живота кандидати за трансплантацију а најчешћи разлог што су на дијализи је нека од урођених аномалија.
А ми на Дечјој клиници имамо најбогатије искуство са урођеним аномалијама бубрега и уринарног тракта, па зашто се сви ти пацијенти не би пребацили код нас? То би већ подигло број пацијената на неких 100 и више.

Какву сарaдњу остарујете са центрима и стручњацима из света који су успешни у овој области?
Доста је светских стручњака било укључено у трансплантацију бубрега код деце. Прво због тога што ми нисмо имали искуство. Један од пионира у томе био је професор др Бјуик из Лондона са којим смо врло успешно сарађивали годинама и до његовог одласка у пензију свако ко је хтео могао је да добије адекватно образовање или бар добре смернице како научити то што је потребно да би могло да се ради. После њега врло озбиљно име које је трајало је др Ел Мекреш из Египта човек који је врло успешно радио са нама. Од њега сам највише научио јер је он имао енормно хируршко и трансплантационо знање и свакако велико искуство. Моментално сарађујемо са професором др Мартином из Лиона који је био декан а сада је шеф катедре и хирургије и човек који је лидер на пољу медицине у Француској. Од њега смо могли много да научимо не само у смислу трансплантације него и у смислу организације службе донаторства и организације трансплантације на нивоу државе. Са др Мартином сам радио на пацијентима са високим ризиком, пре свега са килажом испод 10 до 12 килограма. Он је вољан да разговара на тему оранизација донаторства и донаторских картица и, како то они зову, клуба донатора. А са друге стране су и питања како организовати експлантациону и трансплантациону хирургију на нивоу наше државе. Треба стално мислити на то да ће Србија радити трансплантацију и за Црну Гору, Републику Српску а за једно дуже време и за Босну и Херцеговину.
Може неко да се не сложи са овим па да тражи решења а некој другој страни, али резултати рада трансплантације бубрега које ми у Тиршовој радимо много говоре о нашем квалитету рада и о нашој способности да можемо такав посао врло успешно да обавимо.
Напомињем да са невероватним резултатима ради и професор др Дарко Марковић са ВМА који је прошле године урадио 12 трансплантација јетре а до сада укупно 26 трансплантација и све су му успешне. А то што се тренутно не ради је зато што неки људи стално нуде своје организационе способности, своје идеје и много пута свесно или несвесно блокирају добро смишљену организацију јер не могу себе да удену у целу причу.

У вези са успешнијом трансплантацијом је и обезбеђивање органа за пресађивање како са живих тако и са мртвих донатора?
За трансплантације је неопходно прво одрадити донаторство. А за то је потребна, пре свега, широка подршка Министарства Владе и медија а и свих других учесника у целом процесу планирања и договарања донаторства у Србији од локалне самоуправе, регионалних медицинских центара који би морали да се обуче а многи већ имају услове да раде кадаверичне експлантације то јест обезбеђивање бубрега. Верујем да је то и на пољу трансплантације јетре врло могуће. Лако је и брзо доћи до добре организације. Једна мала Хрватска (која је трећина Србије) је прошле године урадила 1000 трансплантација а претпрошле 700. Србија има јачи стручни кадар па како онда не би могла постићи веће резултате. Ми већ имамо кадрове које треба окупити и са њима озбиљно разговарати. Прошле године је урађено само четири кадаверичне трансплантације бубрега на ВМА. А стручњаци те исте ВМА иду и обучавају људе у Нишу. Ако ВМА хоће стварно да уради једну озбиљну причу, такав један центар који има толико простора, кадрова, који има такве услове, нема разлога да не обезбеди све то. Да ли је проблем обезбедити људе који треба да поразговарају са фамилијом и са пацијентима у вези донаторства. Па то је беспредметно. А питање живих донатора је тема коју треба полако потискивати. Држава у којој је већи број бубрега за транспланатцију узет са живох него са кадаверичних донатора показује слабу организацију службе за донаторство. Та служба захтева једну врло озбиљну и исцрпну организацију. Ја сам навео пример Хрватске али је Шпанија земља која је све то још боље организовала. Ми смо прихватили једну идеју која је заживела у већини држава у свету а то је да се донира уз сагласност донатора а потребна је и сагласност породице у тренутку када наступи мождана смрт коју утврђује стручан конзилијум и уз сагласност етничког комитета. Код једног мањег броја земаља сви су донатори осим оних који изричито бране да буду донатори органа.

Трансплантација бубрега код деце у Тиршовој, какви су проблеми присутни, са каквим резулататима радите?
Можемо врло успешно да радимо трансплантације бубрега код деце. Да наведем пример: светски просек за скидање бубрега са живог донатора, такозвана експлантација траје 3 до 4,5 сати (било је 4-6 сати). Данас смо постигли да те исте операције постижемо за сат до сат и по. Нисмо имали ниједну неуспешну транспалантацију. А трансплантација бубрега данас траје дупло краће него пре више година и ради се без додатних хемостатских шавова (чворића на већ урађеној васкуларној анастомози) што говори да је достигнут озбиљан професионални ниво када је у питању та васкуларна хирургија. А највећи успех за мене је кад ми родитељи кажу: хоћете ли ви да учествујете у том тиму за трансплантацију бубрега код мог детета. А тим је онолико добар колико је добра најслабија карика у ланцу.
Случајеви који се код нас не раде су одређене аномалије или имунолошки дефицити које најчешће шаљемо у у Торино а неке смо послали у Лион. Али тај број је занемарљиво мали.
Најважнија ствар за успешну трансплантацију бубрега код деце је, пре свега, заинтересованост одређеног броја људи различитих лекарских профила –хирурга, анестезиолога, нефролога, педијатара, интерниста и њихов ентузијазам да ураде све како ваља.
Најчешћи даваоци бубрега код нас су рођаци. Само најближи сродници могу бити даваоци бубрега за трансплантацију. А што се тиче кадаверичних све зависи од организације. Имамо примера да су бака или дека дали бубрег и да деца са тако пресађеним бубрегом нормално живе јер то није никаква препрека. У САД-у је најстарији донатор бубрега имао преко 80 година.

А питање опремљености и услова под којима се ради?
Имамо ми услове на КЦС, ВМА а посебно у Новом Саду добре услове, али се поставља питање добре воље и изналажења најбољег начина да сараднике придобијете за такав посао.
Ако имате сараднике који у почетку врло ентузијастично крену да учествују у трансплантацијама а онда после десет година дођете у ситуацију да ти исти људи неће да се јаве на телефон у 22-23 сата увече или у 2,3 или 4 сата ноћу када добијете бубрег и неће да дођу до пет, онда то значи да нисте нашли начина да их стимулишете. Верујте да је понекад довољно позвати те људе код начелника службе и поклонити им неку књигу па да већ постигнете ефекат.

РАЗГОВОР ВОДИЛИ: З. ЗЕЦ и С. ЂУКИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Друштво, Интервју | Оставите коментар

Интервју: песник Ратко Марковић Риђанин

Рамена векова на светој земљи

DSCF0062Песник и писац широке песничке радозналости Ратко Марковић Риђанин, рођен је у Сребреници. Jедан је од ретких који је своје људско и песничко биће напајао и на зденцима Свете Горе где је у десетине наврата боравио око две и по године. Радио је на опису старе српске књиге; руске и бугарске; у ризници и у Типикарници Светог Саве српског у Кареји, престоници Свете Горе. У четрнаест, до сада објављених књига Ратко Марковић је најдубље трагове стваралачког искуства остварио у поетским књигама посвећеним Светогорју. Он у својим књигама открива тајне и лепоту молитвеног тиховања, молитвене и искушеничке скрушености, заустављено време у овој оази угроженог православља. Зато смо са њим разговарали за „Глас са Цера“ о томе како је отишао на то свето место, какав је то осећај припадати и боравити на Светој Гори и о утицају овог богатог искуства на његову поезију.

Када сте први пут ступили на Свету Гору и шта вас је довело тамо?
Андрић у својим записима каже да не бира човек посао, него га посао зграби и он иде даље тим путем. Мислио сам да је то што каже бесмислено, међутим, на себи сам увидео да је у праву. Мене је посао одвео у Хиландар те 1984. године са дивним библиографом мр Миодрагом Живановом, који је водио екипе библиотекара да опишу каталошки Библиотеку манастира Хиландара. Ипак, мора бити и још нешто, а то је она духовност коју човек носи у себи, изабран сам у екипу јер сам био по карактеру такав. За секуларизовану управу Народне библиотеке Србије у Београду, добро је било да тамо идем међу оне, јер сам ја био за њих онај од оних, па је и боље да сам што даље и што чешће тамо. За мене је било невероватно да се нађем на Светој стопи, ту где из трагова Светога Саве и Светога Симеона ниче радост живота и наше надање дан данас. Њихов животни пут је надахнуће за мене, не само у одрицању земнога блага, јер, они се не одручу, они додају, они се несебично уграђују у свој народ и своје отачество. Они зидају векове, не само храмове и куле од камена где ће главу склонити и онај који је никад није имао где склонити. Они духовно обнављају свакога ко уме да дође на бистре изворе где исијава снага непресушног врела. То је саобразност с природом, с људима, то је пут преко божанске равни где је све одувек видљиво, јасно. Недвојбено је шта је добро, шта води паду. Кад Св. Симеон упозорава младе људе у Житију Св. Симеона списаном од Св. Саве, да не изображавају ружне ствари о људима, замрзнут ће их па неће моћи даље радити ни добре ствари, куд ће бољи савет. Градити је напорније, али, благотворно. Данас живимо у свету где доминира рушилачки фактор. Некакве промене постају континуитет, рушење система вредности у књижевности, у политици, у економији, у породици, а на духовном плану је на сцени бруталност, атеизација није само у обичном народу, нарочито на Западу, према Чарлсу Тејлору (Доба секуларизације, 2011), то је историјски ток кроз науку, уметност и свакодневни живот, али, и кроз црквене институције. Дакле, то је неизвесност која је с нама, живимо је, но, како би велики руски сликар Маљевич рекао одмах након Октобарске револуције, Бог није збачен. Није, сва три пута се спајају и воде ка Богу, и пут уметности, науке и религије.

Какав је био први сусрет с монасима тамо?
Још при уласку на Свету Гору упознао сам монаха Хризостома (Столића), који се ту на улазу у бродић задесио у Јерисосу. Био је предусретљив, разговорљив, оштра погледа. Чинило ми се да погледом чита моје мисли. Он је био ризничар, задужен за екипе из света. Обављао је посао ревносно. Исто тако сам на путу за Кареју, седиште Свете Горе упознао о. Митрофана, тадашњег епитропа. Са њим никад нисам имао ближи контакт, нити разговор. Деловао ми је престрого. Изгледа да се нисам преварио. Слушао сам блаженопочившег игумана Хиландара Мојсија кад прича о епитропу Митрофану који му је тражио узгред у сусрету на порти да прекине дуге разговоре и договоре по неким темама, у више наврата. То треба, по о. Митрофану: одсечно прекинути, па ти си игуман, удари руком о сто и реци, има да буде овако! Игуман Мојсије наставља кроз смех: ја станем, слушам га, па му кажем: и бре бре, кад би ја тако удар’о руком о сто, ђе би ти сад био!? Од тада само ме поздрави и пролази, не пита више ништа. Данас је у Хиландар игуман Методије, сталожен монах, очешљана погледа, млад, али са добрим искуством у руковођењу. Њему припада тешко време искуством у руковођењу. Њему припада тешко време обнове након пожара.
Наравно, ја сам видео истрајност код свих међу монасима, и код садашњега игумана, обнова Хиландара тече споро и тешко, али, квалитетно. Обнова је то и народа, а она је још спорија и тежа, посрнуће, разградња тече вековима, међутим, кад силе зла мисле да су завршиле посао, тад почиње њихов пад, а узлет оних који векове носе на раменима Нама су векови на плећима, али, српски народ има у себи енергију која ће донети плодове, и то, много блиставије, духовна енергија је у нама сила која се не да свладати, а телесна се обнавља попут корова, само да се успостави линија раста. Она је већ ту.

Да ли сте имали призив за боравак на том светом месту?
Призив имају монаси, ја сам дошао, верујем, силом која ме води кроз живот, дакле руком блаженства, руком коју нико не може оспорити, мада је велики број данас оспорава. То је рука вечног, она ме довела путем на коме сам схватио блаженство, смиреност, шта је сила речи, сила истине, а Истина је једна, ми имамо сви своју истину о нечему, али, свет стоји на руци закона, на руци Истине, једне и једине, ма како је ко звао. Та Истина ми даје осећање радости у постојању на свакоме месту и у свако доба.

Miltinova crkva u Hilandaru.0464Шта вас поново враћа у Хиландар?
Враћају ме осећања вечног плама у очима, на стазама од манастира до манастира, осећања смирености и смерности човека пред човеком, осећања монашке скрушености која открива човека мањим од мрве хлеба, а, управо у ономе који се сам саобразио с мрвом, осећам блиставо лице небеског, бескрајног, недодирљивога. Осећам да кроз мене теку векови, људи, путеви; тече вриска радосних и плач убогих; тече сав свет намах; и, нема мртвог ни живог, све је у Једном, и ја са свима, па зар може бити величанственији овај свет од тог осећања, саосећања са блаженима и унезверенма!? И бити у радости где се чује шкрипа мора под плећима маслињака.Радости ме река скрушености пред Христом и Тројеручицом. Радости ме тај плам свеће пред којим монах Никанор стоји смирен к’о свећа; радосте ме очи ризничара Јосифа који отвара с ризницом и своје срце пред поклоницима и светињама; радости ме осмех о. Милутина, осмех благости и топлине топлији од врућега хлеба; радости божански бруј за певницама; радосте Спасови извори; радосте титраји на лицу винограда млађи од младе пред олтаром…

Да ли сте бољи након времена проведеног у Хиландару? Какав је утицај Хиландара на ваше стихове?
Ако сам стрпљивији, стиднији, уздржанији; ако гледам и слушам усредсређеније; ако се уздржавам од исхитрених оцена; ако сам сигурнији према ближњима; ако сам ређе у конфликту са собом и околином; ако сам схватио да је за нормалан живот довољно бити нормалан; чини ми са да јесам, онда је то велики утицај који сам осетио са тог светог места Хиландара. И поред тога, заобио са ниску стихова који су сабрани у књигу Весла за грешнике (2006) из књига Стопа, Отајник, Ваљагор и периодике. Једна од мојих песничких књига Отајник (1998), настала је при само једном одласку и боравку од месец дана у Хиландару, објављена је те исте године, пред нови полазак у септембру. Уз Стопу (1998) у којој су већина стихова настајали везано за Свету Гору од 1984-1998. објавио сам и три разгледнице са мотивима Хиландара, а уз књигу Отајник још једну разгледницу. Ове књиге су изванредно примљене, неки критичари сматрају да сам оформио лирску светогорску песму као засебну форму (Милован Ј. Богавац, Јован С. Радојчић), други сматрају да је то лирика која одушевљава. Мислим да јесте у тим стиховима основно осећање одушевљење. Па куд ће бољи осећај од тога да су наши преци били у сазвежђу тада првих по култури, у саодносу са блиставим умом тога времена који предњачи у градитељству храма и узношењу човека до божанске равни.

Ваша нова збирка Тркалиште изазива особиту пажњу, шта је ваша основна порука?
То што је свет и живот тркалиште, тркалиште и тачке у тачки, и звезде међу звездама, и звери међу зверима, само је разлог да се додатно активирамо и да развијамо брзину већу од брзине, да се престигнемо да бисмо у миру умели да свет сагледавамо, да се једни другима радујемо, да разумевањем отварамо скривнице, да ритмом радости васкрсавамо невидљиво.

Након дугог боравка на Светој Гори, шта нам поручујете?
Поручујем вам да се саображавате са вечним. То је мера сему. Узалудно је имати сав свет у руци с празним срцем. Узалудно је гомилати материјално и отимати му разлог постојања посвајањем, јер, чему оно што не користи теби ни другима?
Ако човек нема шта из себе поделити с другим човеком, сво благо му је узалудно. Уствари, он је сиромашнији од најсиромашнијега.
Схватио сам да је за леп живот довољно само оно што обезбеђује ритам живота у миру. Да је највеће откривење, откривење Бога у самоме себи. Схватио сам да су и монаси људи. И да су међу људима све слабости људске живе.
Схватио сам да су узалудне све силе које силом покушавају да успоставе контролу над силом духа.
Схватио сам да је и ова сила која се светом сили и поразно успоставља ред небројеним невиним жртвама, сила која се обрушава у себе. И да саму себе узиђује у темељ новом.
И да је свет на прагу новог света. На вратима величанствене лепоте.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Интервју, Култура | Оставите коментар

Глад и ропство призивамо гресима

За „Глас са Цера“ говори монах Антоније Давидовић, бучни сведок нечујног потапања манастира Грачаница Ваљевска

Оче Антоније, радови на успостављању бране Ровни не јењавaју. Дана 12. септембра 2012, археолози из ваљевског Завода за заштиту споменика културе („појачани“ Дејаном Булићем из Републичког завода) упали су са полицијом у манастир Грачаницу Ваљевску, оскрнавили и прекопали Цркву светих Архангела, да би је наводно „конзервирали за потапање“. Поразно је да нико ништа није учинио да заштити ову древну светињу, за коју се не зна када је подигнута, али је остало распрострањено народно предање да су је са оближњим манастирима саградила три брата Немањића, и која је 1997. године одлуком Владе РС проглашена за споменик културе.
– У једном уском клисурном огранку који се змијолико издваја из главног капацитета бране Ровни – налази се светиња Грачаница Ваљевска. Мноштво народа се ту исцелило или сведочило о најчешћем чуду – слушању хорског појања анђела Божијих, већином у ноћним часовима. Ово је једна од најчудотворнијих светиња наших, за коју се 1925. године каже да се „народ из целе Србије слива у њу ради задобијања исцељења“, а коју је хидро-мафија из „Хидроенергетике“, која има монопол на прављењу брана по Србији још из почетака комунистичке владавине, успела да доведе до тога да се избрише из општег народног сећања. Највећи проблем су каубојски археолози ваљевски, финансирани од стране ЈП Колубара Ровни (која гради брану), који сада хоће на брзину да оскрнаве Цркву Грачаницу. Пошли су на манастир пре две недеље, под обезбеђењем четрдесетак припадника жандармерије, насупрот десетак храбрих верника који се противе овом државном криминалу. Сваких неколико дана ухапсе по некога; ја сам два пута био притваран по осам дана само зато што сам сликао ово безакоње Завода и полиције. Владика Милутин никакву дозволу није им потписао за скрнавне радове, али они и даље раде. Грачаницу хоће само да очерупају пред потапање, а потом да јој под напуне бетоном „ради конзервирања“.

Рушитељима манастира нису свети ни гробови монаха који се налазе у порти…
– Гробове монаха око Цркве скрнавно прекопавају, а кости трпају у кесе и кутије па уз пратњу полиције односе некуд. Нигде свештеника нема да привири, а камоли да их опоје! Слике оскрнављених гробова се могу погледату на порталу http://www.istinoljublje.co.nr. Све ово чине и поред тога што су се тешко разболели сви они који су током археолошких радова овде још 1987. ископали, однели, држали три године у гаражи Завода, па вратили код олтара Грачаничког сто шездесет џакова са костима наших предака.

Трагично је сазнање о пасивном деловању епископа и свештенства СПЦ, а и самог народа, када је у питању заштита ове древне светиње. Може ли се такав народ надати нечем добром?
– Владика Лаврентије је ову Цркву покушао да прода ЈП Колубара Ровни, уговором из 2003, којим наводно трампи стару Грачаницу за нову цркву на обали будућег језера. Браном Ровни Социјалистичка (комунистичка) партија Србије управља од почетка, значи тридесет година уназад. Три директора су им до сада умрла од рака, а приче о прању новца су постале пословичне. Како је тај издајнички акт Лаврентија потпуно супротан православном устројству, нови владика Милутин ваљевски, по примању Ваљевске епархије од Лаврентија, није поштовао безакони уговор, већ је тада Цркву Грачаницу прогласио за манастир, са сада живим монашким братством. Братство сада живи у екстремним условима, док се светиња и природа данима већ сатиру и уништавају радовима на брани Ровни. На сам наш српски народ пао је велики грех и проклетство, јер им дозвољавамо да скрнаве и сам храм Божији. Хидро-мафија је од 1945. године у сваком свом језеру потопила неколико светиња Божијих, од којих ће им ова бити највећа кост у грлу.

Када је донета одлука о подизању бране Ровни?
– Идејно решење о подизању бране Ровни (13 км од Ваљева према Бајиној Башти) предложено је још 1978, ради туризма и водоснабдевања низводних општина и планиране електране Каленић на Убу. Општине Лајковац, Мионица, Лазаревац и Уб, чекајући до данас, оптимално су се алтернативно водоснабделе, а ова електрана има низ алтернативних могућности будућег водоснабдевања (са Саве или из сопствених бунара), док је за читав регион покојни знаменити србски хидрогеолог г. Јован Перић дао идејни пројекат изградње јефтиних подземних акумулација чисте изворске воде, са минорним улагањима, довољних за читав регион, плус Обреновац.

Да ли је неко од научника (хидрогеолога) уопште устао у одбрану Грачанице, и каква је била реакција?
– Против овог штетног начина водоснабдевања студију је написао управо поменути проф. др Јован Перић. Наравно, на ово се мафија није ни осврнула пре почетка градње, него иза пројекта бране 1980-их стаје Душан Михаиловић, који са својим ротаријанцима, као и генерацијама функционера из његовог бившег СПС, до данас истрајава на овој хидроакумулацији од мегаломанских 50 милиона кубика капацитета.

Свако ко дође надомак Грачанице и погледа око себе извођење радова у селу Тубравић, где је природа у великој мери уништена, а становништво се полако исељава, стиче утисак да се ради о нечем много значајнијем за пројектанте радова него што је постављање бране Ровни. Да ли је јавност у Србији обманута? Зна ли се ко је главни идеолог подизање бране?
– Брана се сад представља као резервоар пијаће воде. Делегација Европске уније у Србији је недавно са осам милиона долара финансирала овим каубојима подизање бране, МАДА ОНИ НИКАДА НИСУ ИЗВРШИЛИ ЗАКОНСКИ ОБАВЕЗНУ „СТУДИЈУ ПРОЦЕНЕ УТИЦАЈА НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ“, на коју су обавезани европским законима о животној средини које је Србија усвојила 2004. Делегација ЕУ је финансирала катастрофални пројекат цевовода којим би се физички мешале све изворске воде из станице Пакље, којима се Ваљево данас оптимално снабдева, са загађеном водом из Ровни. Ово би им у Европи био скандал, а код нас је „донација“ наших добротвора. Зашто нису финансирали обнову иструлелих градских цевоводних мрежа по свим општинама колубарског региона, где су губици воде од 50 до 60%? У ваљевским медијима никада се није смело отворено говорити против бране, а групу верника, који се боре да сачувају светињу СПЦ, називају секташима и верским фанатицима. Црквени великодостојници ћуте, углавном из страха, али и због тога што су примали годинама огромне прилоге и уступке на конто Грачанице. Брана је првобитно испланирана од Душана Михаиловића и његових ротаријанаца као туристичко одмаралиште, са ски-стазама са Повлена, где је он себи сачинио богату вилу. Поред трасе су планиране ски-стазе, да би, по идејном пројекту, скијање са снега наставили преко потопљене Грачанице скијањем на води. Планирао је масонско монденско одмаралиште где би гостио водеће антихристове масоне света, затим хотели и аквапарк… Ово је јавна тајна, а нама је испричао неко од његових најближих сарадника кога је „поштено“ преварио. Али како то не напредује планираним темпом – сада су окренули причу само на „воду за пиће“.

Свети владика Николај много је волео Грачаницу Ваљевску. У њој се он вероватно и крстио, а касније је и обновио. Једном приликом, када је група поклоника из Ваљева дошла код Светог Николаја по благослов на труд поклоничког пешачења ка светињама Свете Горе, он их је саслушао и рекао им: „Браћо моја, не морате ићи чак на Свету Гору, јер, гле, ево вам Свете Горе овде!“ руком указујући на грачанички Свети Храм. Постоји ли можда још понеки запис шта је Свети владика говорио за ову светињу? У народу постоји предање о јављању Светог владике побожном човеку из околине Ваљева.
– Да, чуо сам о томе, а и познајем тог чистог и простодушног сељанина. У православљу је са виђењима увек опрез, али, видећи простосрдачност тога човека, верујем да је истинито. Колико се сећам, јавио му се Свети владика и рекао да ће Ваљево страшно пострадати ако светињу оскрнаве и потопе, те да се цео србски народ треба укључити у одбрану ове чудотворне светиње Божије.

Да ли ће постављање бране Ровни имати последице по здравље становништва општине Ваљево, па и шире? Каквог квалитета ће бити вода, и може ли доћи до загађења подземних резервоара? Шта ће бити са климом?
– Вода са бране Ровни ће бити неминовно загађена тешким металима из околних рудника, пестицидима са њива и фекалијама из канализација… Оно што смо ексклузивно ових дана сазнали јесте да мештани села у близини древног, сада напуштеног, рудника Ребељ сведоче да су комунисти почетком 1970-их у једну од јама рудника складиштили радиоактивни отпад из Винче. Одмах повише манастира почиње порозно тло, за које је научно доказано, пре тридесет година, да је порозно и да ће се кроз њега загадити сви изобилни подземни резервоари Лелићког крста, за које је још Јован Цвијић писао да су непроцењиво национално благо. Трајно ће се загадити еколошка река Градац и велико извориште које водоснабдева Ваљево – Пакље. О овоме су писали многи хидрогеолози на многим научним трибинама и студијама, на челу са др. Петром Докмановићем. Погоршање климе ионако загађеног и загушљивог Ваљева је неминовно. Влага ће утицати на фреске под заштитом УНЕСКО-а у оближњем манастиру Пустиња.

Прети ли опасност од изазивања земљотреса?
– Брана се налази и у непосредној близини сударања огромних тектонских плоча, вардарске и јадарске, где се очекују и епицентри будућих земљотреса − линија Мионица−Маљен−Повлен−Крупањ… А велике водене површине додатно поспешују сеизмичку активност тла.

Недавно се на једном научном скупу могло чути о некаквој студији „Енергопројекта“ из 1989. године, везаној за брану Ровни. Знате ли можда о чему се ради?
– Да, постоји таква студија и заведена је под штамбиљем „војна тајна“, а израдио ју је „Енергопројект“ 1989. Ваљево би у случају пуцања бране нестало за око тринаест минута, како кажу, „без могућности евакуације“. Имате је у целини на сајту Истинољубље. Желим да јавност упознам и са чињеницом да нема писаног трага ни о првобитним истраживањима на брани Ровни, која су радили Јапанци када се прочуло да брана лежи на огромним резервама радиоактивног боксита.

Да ли сте имали прилике да разговарате са новим представницима власти у Србији за проналажење решења? Јесте ли тражили пријем код министра полиције или културе?
– Као просјак кукам испред врата свим политичарима, писмено захтевам пријеме, пресрећем их по парковима… Послао сам многим министарствима и политичарима ове власти сву стручну документацију, израђену од еминентних НЕЗАВИСНИХ научника српских… Али одговора нема. Па, и Тадић је радио исто ово. Не уочавам разлику између старе и нове власти!

Шта се може очекивати од предаје 30.000 потписа петиције „Против бране Ровни“ Скупштини Србије? Да ли се од овог највишег законодавног тела може очекивати да стане на страну народа? Да ли ће, ипак, Међународни суд у Стразбуру бити последња нада да се зауставе радови?
– Уколико им предамо петицију на незапажен начин, неко ће је већ ћушнути под неки масонски тепих. Зато Вас молимо да дођете на Крстовдан на Врачар код Храма Светог Саве у 11.00 часова, и да учествујете у православној литији све до Скупштине, Председништва и Владе РС, где ћемо им свакоме, уз молитвено појање, предати потписе за светињу нашу и изворске воде наше.

Очекује нас врућа јесен у свакој друштвеној области, од најаве одржавања геј параде, до масовних штрајкова радника и социјалних немира, условљања западних моћника према косовском питању… На крају разговора, да ли бисте нешто желели поручити васколиком Српству?
– Кад смо већ ту, да кажем и да ћемо осам дана потом (5. октобра 2012.) имати свештену литију против геј параде, исто од Храма на Врачару, са поласком у 16.00 часова. Колона верног народа ће се кретати до зграде СКЦ (уколико се парада не одложи). На питање оцу Тадеју: „Шта ако ови потпишу независност Косова?“ старац је мирно одговарао: „Ветар дува, папир носи“. Што се тиче штрајкова, мислим да је нама Србима глад лековита, јер смисао овога испитног нам живота на земљи је оправославити, тј. православљем смирити се као грешнији од свих људи, пошто њихове грехе ми до у танчине не знамо, а своје знамо до у дубине. Трпети своја срамоћења од људи, а свога Бога, веру, ближње пожртвовано бранити, то је смирење коме треба да тежимо, а не католичко наметано човекоугађање које нам се на место бисера данас од неких потура. Јер, једно је послушање Цркви Светоотачкој, свима светима њеним и свима онима који их следе у врлинама вере, а друго је човекоугађање онима који би да и кроз саме царске Двери протерају своју грешну вољу и инсистирају да је имамо сматрати за „свету“. Рече владика Николај: „Иди непрестано за свештеником и опомињи га ако саблажњава народ, али не одвајај се олако од њега“. А наш народ је склон несмиреним крајностима: или си му већи од светаца, или не жели више да зна за тебе. Глад и ропство призивамо гресима, и нека нас ти лекови доведу до Јединог Спаса нашега! Амин!

Разговор водио: Милан Старчевић

21. септембра 2012. Posted by | Актуелности, Интервју | Оставите коментар

Великани који се памте: Петар Столипин

Један од највећих руских реформатора чији се рад једино може упоредити са садашњим руским руководством је Петар Столипин. Рођен је 1862. године у Дрездену. Потиче из старе руске племићке породице. Са успехом завршава гимназију, а затим се уписује на Физичко-математички факултет у Санкт Петербургу. Један од професора му је био чувени научник Мендељељев.
Службу је започео у министарству пољопривреде, да би ускоро прешао у министарство унутрашњих послова. Потом је постављен за управитеља у граду Ковно где је стекао велике симпатије мештана. Године 1902. прелази на функцију губернатора Гродњенске области. Унапређује живот становника ове области тако што прави улице, отвара школе и урбанистички сређује градове. По заршетку ове службе постаје саратовски губернатор. На том месту се бескомпромисно обрачунава са револуционарима. Због доброг рада добија високо место у царској администрацији. Постаје министар унутрашњих послова. Убрзо бива постављен за председника владе задржавши претходну функцију.
Одмах покреће низ реформи од којих је најзначајнија аграрна. То је омогућило руским сељацима да по повољним условима добију земљу, а њихови приходи су увећани. Изменио је изборни закон, ограничио аутономију Финске и донео низ корисних закона. Управљао је чврстом руком и није имао милости према револуционарима. Имао је велики ораторски таленат, а својим говорима је изазивао одушевљење у руској думи. У свакодневни говор су ушле две његове реченице: „Не запомажите!“ и „Њима су нужни велики потреси, а нама велика Русија“.
Савременици су га упамтили као неустрашивог човека, који је све своје силе улагао у испуњење циљева. Био је први човек од поверења цара Николаја II са којим је гајио пријатељске односе.
Једанаест пута је покушан атентат на њега. Последњи је извршен у Кијеву 1911. године од стране Дмитрија Богровима који га је хицима из пиштоља усмртио.

ИВАН ГРБИЋ

Обавезно посетите

Кула Небојша

Недавно отворена Кула Небојша на Доњем Калемегдану сасвим сигурно представља најбоље уређен музејски простор у Србији.
Изложбена поставка је подељена у неколико делова. Подрум сведочи о страдању српског народа под Турцима а уређен је маштовито уз употребу модерних технологија. Први спрат је посвећен грчком националном хероју Риги од Фере а други Првом српском устанку. На крају поставке имате прилику да се упознате са богатом историјом Београда и његовим развојем.

више о музеју видите на:
www.kulanebojsa.rs

Мудрости

Отаџбина се чува, она се брани, она се љуби, док по гробу и грбу бршљан не нарасте. (Исидора Секулић)

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Интервју | Оставите коментар

Интервју: владика крушевачки Давид (Перовић)

Човек и жена су пре свега љубвена бића

Један од нових епископа СПЦ владика крушевачки Давид (Перовић), крсно име Мирослав, рођен је у Ђураковцу, на Косову и Метохији. Основну школу и гимназију завршио је у Пећи. Годину дана радио је у фабрици намештаја у Сент-Етјену у Француској (1972-1973) а потом се посветио студијама књижевности на Филолошком Факултету у Београду. Богословске студије окончао је на Богословском факултету СПЦ у Београду и истовремено седмогодишње искушеништво. Монашки постриг примио је у Царској Лаври Високи Дечани (1983). Континуирано предаје хришћанску етику (са аскетиком) и аскетско богословље и то као асистент а затим као доцент Православног Богословског факултета универзитета у Београду (1995-2011). Бавио се француском филологијом на Сорбони и на Француској алијанси за језик у Паризу (1995- 1997 и 1999.)
Са благословом патријарха Павла боравио је у Пећкој патријаршији током 2000-2002. године ради испомоћи, као и са благословом надлежног епископа рашко-призренског у мисији опстанка православног српског живља на Косову и Метохији, и спасења црквених светиња и драгоцености епархије рашко-призренске које су тада биле изложене уништењу.
Епископ крушевачки Давид (Перовић) докторирао је на тему „Пневматологија Светог Василија Великог на Православном богословском факултету универзитета у Београду (2002). Књижевне и теолошке радове (чланке, студије, књиге, преводе) он објављује у црквеним часописима и код других издавача. Сарадник је на књигама, уџбеницима, часописима, монографијама ,зборницима, антологијама, сценаријима, драмама, као и на преводима богословских текстова: химнографских и из веронауке, из књижевности, поезије, науке, филозофије, теорије егзегезе филмске и позоришне уметности.
Преводи богословске чланке, студије и књиге с грчког, француског, енглеског и руског језика. Сарађивао је као стручни консултант и коаутор у стварању документарних филмова и телевизијских емисија у серијама: „Булевар православља“, „Вероучитељ у кући“, „Црква и језик“, „Планета Косово“, „Кармес–врата Оријента“, „Жервта“, „Патријарх Павле –живот по Јеванђељу I-IV“. Саоснивач је и сценариста филмског студија „Наос“.
Са владиком крушевачким Давидом (Перовићем) разговарали смо о значајној теми која се односи на православно виђење жене у нашем добу. Од владике Давида добили смо веома конкретне духовне али и духовите одговоре које преносимо јавности.

Вашe Преосвештенство, зашто се женско питање наметнуло као одвојено од мушког питања када је то двоје неодвојиво, па још од питања Бога као Творца?
Женско питање, мушко питање! Хм. Данас је неко ту сигурно затајио! Наравно, прво и највише његово величанство савремени и модерни човек, још увек као почасна глава жени, а затим и њено величанство савремена и модерна жена, итекако вредна апсолутнога поштовања.
Не би требало да се човек ни данас као глава преузноси, па да поступа као главоња, нити да жени због тога буде криво, па да данас она не убира главу. Они су и данас једно са другим да би били заједно и једно, и то једно у Христу. Баш је такво било, и такво остало Божије благоизвољење о њима; о човеку и човечици – жени.
Само је питање мере у којој се наметнуло женско питање као одвојено од мушког питања. А то питање опстанка жене у времену које не погодује ни жени, ни човеку, ни њиховој деци, постоји, и оно је ово наше време. Ко га је проузроковао? Наравно, најпре савремени човек! Нестрпљивошћу, грубошћу, неваспитањем, сујетом, себељубљем и ствариљубљем, егоизмом, саблазнима, неверством, злочинима; идололатријом, и уопште свим другим видовима својих огрешења о љубав према Богу и ближњем, према непријатељу, према жени и деци, према Божијој творевини.

Какав је положај жене данас?
Положај незавидан, она одвећ иритабилна, да употребимо израз покојног патријарха српског Павла. Она је прилично брзоплета, дакле недовољно расудљива, зато што њен човек одвећ често крши такозвану једанаесту заповест: Не упетљавати се! А он се заиста упетљава у све и свашта. Зато га пречесто нема ту када је најпотребнији, и зато најмање воли оно и оне што би и које би требало највише да воли.
Човек се бави глобом и глобализмом, он глобализује и себе и све и сва око себе. Зато он са својим маштаријама најчешће и подсећа на глоб—балон.

Како исправно поставити питање и однос мушкарца и жене, па бити модеран а остати доследан Православљу?
Како? Не померати старе границе, не кварити добре обичаје, не измишљати хладну и топлу воду, не тражити хлеба преко погаче, увести у свој живот више стида и страха Божијега, не бити покварен да се други не би покварили, најпре сопствена деца; треба бити право мушко али и право женско… Слушати своју Православну Цркву као најчедољубивију матер, када сте је већ поменули на месту које јој приличи и припада.

Жена је постала робиња захтева који су пред њом и које и она сама жели да испуни?
О томе бих рекао то да савремена жена углавном или изневерава свој изначално јој даровани таленат да буде царица свога дома, и да буде плодовита маслина, или она до тога са тешком муком долази, зато што њен презапослени, еуфорични или самоумишљени човек, кога првенствено интересују комшијски и светски проблеми, нема петљу да је прати у томе, за шта уствари и треба да употреби сву своју најбољу снагу, и сву своју најбољу вољу.
Заправо, онај који је од њих двоје доминантнији у телегонији, тај и победу над другим односи, и за собом га повлачи. Наравно, и у саму пропаст. Човек и жена данас све ређе обедују заједно, а често одлазе и на годишњи одмор свако на своју страну, што полако али сигурно доводи до краха брака и кидања породичних веза. Шта се то дешава са православним браком и породицом?
Дешава се то да су од стране самих православаца и брак и породица мање-више скренути са узаног, на широк пут. Понављамо, на широк пут, који никада није био, нити ће икада постати пут православних хришћана.

Западна култура и цивилизација промовише промискуитетни тип жене (видимо то и у серијама типа „Секс и град“), али ако дубље погледамо, жене су у ствари усамљена и дубоко несрећна бића, или таквима постају. Како живети хришћански у овом веку и како се остварити по принципу материнства, те на пословном плану и у друштвеном животу?
Само ревносним испуњавањем божанских, јеванђелских заповести, чиме и показивањем свога богољубља.

Тајна еротске љубави као врхунске екстазе, али и пута пропасти?
Све стоји у зависности од правилне и сврховите употребе, с једне стране, и неправилне и бесмислене употребе, с друге стране. Све можемо употребљавати тако да буде налично рају, или паклу. Зар не?!
Човек и жена су пре свега љубвена бића, а затим бића струјна и енергетска. Полна екстаза или иступљење о чему Ви говорите, требало би да их подсећа на Божије стварање света ни из чега. Дакле, да их подсети, и да их обавеже на стварање деце, а не да их нагони и обавезује само на наслађивање једно другим, а када су у питању деца – да испаљују ћорке; дакле да их та екстаза не усмерава само ка естрадама губитништва и усамљеништва, пропасти и пакла.
Од жене се тражи и у овом веку веће укључивање у политику, а с друге стране се зна, и истиче да политика убија женственост. Како ће се ствари одвијати на овом пољу у овој ери?
Политика ће у овој ери баш све, све више-и-више убијати, те самим тим и женственост; али и мушкост, и дечаштво и девојаштво. Рогобатно стрижено од стране једних, повећаваће се кошеним, од стране других; политика: стриженог – кошеног! Или још горе: глувих шаптање, ћоравих намигивање!

У којој мери слављење великих празника враћа вернике правој вери, истинском радовању и изражавању верских осећања код нас Срба. Јер ми памтимо и време које је иза нас, време када нисмо смели слободно исповедати властиту веру?
Слављење Божића, баш као и Васкрса, али и свих осталих празника у највећој могућој мери чини све то што сте степенасто поређали.
Што се тиче времена када се није смело, свако је могао, ако већ није смео. Свако је могао, али лично сви нису били храбри да исповеде, боље рећи да живе по својој вери. Зато је православна вера само за храбре! А оне који то нису, не би требало да ма ко осуђује, јер их ни она сама не осуђује. Она их само назива млаким и хладним.

Ваше Преосвештенство, шта поручујете нашем народу у овом тренутку и у оваквим приликама?
Честити Срби, покајте се и Богу се молите, јер се приближило Царство Божије. Док је земаљско замалена царство, Небеско је увек и довека! Ако ли Небеско мислите искати и дочекивати, ви се умножите, сложите и обожите!
Убројићу и себе у припадника Српског народа, и при том ћу се осећати најпочаствованијим. Зато ћу рећи и ово: Ако ми Срби будемо били са Богом, ко ће бити против нас?!

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Интервју, Тема броја | Оставите коментар

Интервју: Бошко Обрадовић, члан УО Покрета Двери

Србија тражи нове људе и идеје у политици

Бошко Обрадовић је рођен 1976. године у селу Вранићи код Чачка. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Аутор је дипломске студије „Милош Црњански и нови национализам“ за коју је добио награду „Милош Црњански”. Са још двоје студената Филолошког факултета 1999. покренуо је гласило студената србистике Двери српске, које је временом прерасло у један од водећих српских часописа за националну културу и друштвена питања, из чијег круга сарадника је 2003. формирано удружење грађана Српски сабор Двери. Био је један је од уредника интернет презентације http://www.dverisrpske.com, главни уредник ТВ продукције ДВЕРИ СРПСКЕ, као и покретач и координатор пројеката Сабора српске омладине, Српске мреже и Светосавске школе. Бави се публицистиком и написао је преко 150 текстова а у име Двери имао је више стотина наступа на трибинама и медијима широм света. Аутор је збирке изабраних текстова „Српски завет – српско национално питање данас”. Члан је Управног одбора Двери. Живи у Чачку. Ожењен је Весном и отац Магдалине, Анђелије и Растка.

Како оцењујете данашње стање у Србији?
Режим Бориса Тадића све нас је и национално, и привредно, и социјално, и морално понизио и упропастио. Нико није гласао за ову владајућу коалицију, народ се више ништа не пита, за четири године њихове власти није било нити једног референдума, а повукли су политичке потезе које никада нису кандидовали на изборима: нови статут Војводине, резолуцију о Сребреници, геј параду, регионализацију… Уништили су домаће банке, домаћу производњу и пољопривреду, увозимо све што у Србији можемо да производимо, сада распродају преостала природна богатства – пољопривредно земљиште, изворе пијаће воде, речне токове, и безмерно кредитно задужују будуће генерације. И оно што је најстрашније, а што је показао последњи Попис – за девет година изгубили смо скоро 400.000 становника, а нисмо имали нити један рат или неко друго страдање. Због геноцидне политике Европа нема алтернативу по сваку националну цену предају Косово и Метохију, и отварају нова кризна жаришта у Србији. Ко ће за све ово да одговора? Да би Србија преживела, овај режим мора што пре да оде.

Због чега сте из покрета прерасли у странку?
После 12 година друштвеног активизма Двери су 10. фебруара ове године прогласиле излазак на следеће изборе на свим нивоима: од локалних, преко покрајинских до републичких. Остајемо удружење грађана и на изборе излазимо са својим независним избирним листама. Нећемо формирати странку, јер страначко-паразитски систем сматрамо главни узрочником пропасти Србије. Доста нам је лидерских прича у Србији. Страначко подаништво лидеру, странке као једини заводи за запошљавање данас у Србији, партијски људи на челу јавних предузећа и у комплетној државној управи – канцер су нашег друштвеног организма. Хоћемо то да мењамо, хоћемо изборни закон који ће омогућити да се гласа за човека, а не странку, нећемо политичаре који по мишљење иду у стране амбасаде или код домаћих тајкуна, хоћемо људе из народа, Младу Србију и позитивну селекцију која ће на чело наших изборних листи поставити оне најугледније, најморалније и најспособније. Радимо на томе да најпре у нашем Покрету заживи позитивна селекција, да испред себе сви почнемо да стављамо оне боље од себе, да докажемо да се политика и морал не искључују већ да је политика без морала недопустива, и верујемо да ће народ препознати овакав приступ и пружити нам подршку на следећим изборима.

Сматрате ли да се политичким деловањем може нешто променити на боље?
Сматрамо да је постало нечасно стајати са стране и гледати како Србија пропада. Последња превара актуелног режима биће да нас све убеди како је политика једна морална прљавштина (што и јесте у данашњем облику) са циљем да нам свима огаде политику, да се сви склонимо и њима омогућимо да владају још 20 година. Што се Двери тиче, сви они, и постојеће странке власти и опозиције, су рекли све што су имали и урадили све што су могли. Време је да сиђу са политичке сцене. Грађани траже нешто ново, сматрају да су сви они исти, да нема за кога да се гласа и не желе да изађу на следеће изборе. То ново се родило.

Ваше мишљење о евроинтеграцијама и о уласку Србије у ЕУ.
Јадна је и трагична она спољна политика која игра само на једну карту и доводи себе у понижавајући положај у коме је уцењена тиме што је све своје потенцијале ставила само на ту једну карту. Годинама понављамо да и ЕУ и НАТО имају алтернативу, оличену у Руској Федерацији као главном стратешком партнеру Србије, али и другим земљама убрзаног развоја које немају економску кризу какву данас има Запад. Запад није једина страна света – постоје и север и исток и југ. Не видимо зашто се не бисмо окренули оним државама које нас никада нису бомбардовале, хоће економску сарадњу са нама и признају Косово и Метохију у саставу Србије. Поред Русије то су и Кина, Индија и Бразил, али и друге земље у региону, Европи и широм света. Двери се залажу за потписивање Споразума о недељивој колективној безбедности који је предложила Руска федерација који би обезбедио дугорочни мир и безбедносну сигурност нашој држави.
Нажалост, били смо последњи верници југословенства и комунистичког братства и јединства. Било би погубно да сада останемо последњи верници евроунијатства када се ЕУ распада на наше очи. Наши властодршци планирају да нас уведу у ЕУ за 10 година и спремни су за ту утопију да плате сваку националну цену. Двери су за преиспитивање досадашњих преговора са ЕУ, излазак из овог понижавајућег и уцењеног положаја, и храбро окретање геополитичким алтернативама које смо навели.

Које су основне тачке Вашег деловања?
Стављање породице на прво место. Све што подржава породицу породицу подржаћемо и ми са државног нивоа када се будемо питали и одлучивали, а све што руши породицу биће преиспитано: у медијима, образовању, култури, пореској и социјалној политици, закону о раду и привреди. Борба против беле куге мора бити подигнута на државни приоритет број 1, а не геј параде. Системом социјалне солидарности у кризним временима која долазе морамо обезбедити прехрамбену и енергетску безбедност, а кроз домаћинску економију зауставити приватизацију над стратешким привредним и природним ресурсима државе Србије. Једина приватизација за коју се залажемо је докапитализација до 49 посто власништва и странци не смеју бити већински власници над јавном својином и природним и привредним добрима Србије. Онда следи формирање Развојне банке Србије и Фонда за одрживи развој и улагање у све што је домаће, најпре производњу, пољопривреду, село и енергетику, али и заштита свих елемената националног идентитета: од православне вере, преко језика и писма, до историје, културе и државности српског народа.

Ваше виђење будућности Србије.
У 21. веку водиће се ратови за здраву воду, здраву храну и енергетску сигурност. Ми све то имамо, али је све мање у нашим рукама. Србијом не влада Влада Србије, већ Уједињени монополи. Зато је главно питање на следећим изборима не Европска Унија него Србија. Није довољна смена режима већ је неопходна промена читавог друштвеног система, и Двери се једине за то залажу на политичкој сцени Србије. Преображај је могућ тако што ћемо странкама укинути моћ и привилегије које су саме себи доделиле. Тако што ћемо се немилосрдно борити против страначких дилова са разноразним домаћим и страним тајкунима. Тако што ћемо развластити срце овог накарадног система: Уједињене монополе Србије – стране банке и амбасаде, домаће тајкуне, корумпиране политичаре и контролисане медије.
И коначно, тако што ћемо сопственим примером показати како ствари у друштву и држави могу и треба да се раде да би народ у Србији могао да живи један нормалан живот. Једноставно радићемо све супротно од овога што данашња власт ради.
Доказаћемо да је могуће на другачији начин бавити се политиком и остати морално исправан упркос свим искушењима. Очи многих грађана данас су упрте у Двери. То је нова нада за Србију коју не смемо изневерити.

РАЗГОВОР: ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Освећење канцеларије и трибина Двери у Лозници

Општинско повереништво Двери у Лозници, 12. децембра је уз освећење званично отворило канцеларију са намером да у будућем периоду она буде место за решавање националних питања. Канцеларија се налази у Болничкој улици број 4.
По освећењу канцеларије, у наставку вечери одржана је трибина у препуној сали „Вуковог дома културе“, пред више стотина присутних грађана. На трибини су поред члана локалног повереништва Србољуба Петровића, говорили и др Вељко Ђурић Мишина, Бранимир Нешић и Владан Глишић.
После одржане трибине дружење челних људи Двери и чланова локалног повереништва са грађанима настављено је у галерији „Мина Караџић“, где су се склопила нова познанства, са циљем организовања нових повереништава у суседним општинама, јер је забележен значајан број заинтересованих грађана.
Присутни су видно испољавали задовољство у међусобним коментарима. Тако је Лозница и околинa, макар на тренутак, обасјана усред мрака којим су блокиране националне снаге у Србији.

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Друштво, Интервју | Оставите коментар

Интервју: протођакон Радомир Ракић

Библија–најпажљивије преписивана књига

Средства информисања су муњевито пронела вест како научници на Хебрејском универзитету у Јерусалиму дуже више од пола века раде на једном од најабмициознијих пројеката проучавања еволуције библијског текста, и да су, дошли до закључка да свети текстови које су људи поштовали у прошлости, нису исти као они који се данас проучавају. Наиме, радом на критичком издању Библије открили су да су разлике данашње верзије у односу на прошлу, последица словних грешака, грешака у преводу, али и у препису. Нека неподударања су већа, па је, како се наводи, Књига Јеремијина за седмину дужа на грчком језику од оне која постоји у 2.000 година старим списима са Мртвог мора, а неки стихови, укључујући и оне о пророчанству о повратку вавилонских војника у Храм, временом су, наводно, додати.
Са протођаконом Радомиром Ракићем, врсним познаваоцем Светог писма и дугогодишњим секретаром Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог Завета разговарали смо о библији, грешкама које су се јављале и новим преводима ове најчитаније књиге свих времена.

Није потребно много мудрости да се сваки хришћанин понекад запита да ли су свети текстови Библије исти од постања до данас. Ви сте недавно изнели у јавност своје стручно мишљење о преводима Новог Завета. Реците нам, молим Вас, о чему се ради?
То је вечито питање које људе занима – да ли је ова Библија коју данас држимо у рукама, иста као она првобитно написана.
Поменутим критичким издањем и упоређивањем више превода јеврејски научници сигурно ће покушати да установе што бољи библијски текст, али то не мора да значи да ће он радикално одударати од званичног јеврејског текста Старога завета. Хришћани, међутим, тиме неће ништа изгубити од својих пророчанства. Наиме, кад имате библијски текст из петог и из осмог века, то не значи да је овај из петог века бољи и аутентичнији. Можда су њега преписивали са лошег предлошка, а могуће је да је преписивач из осмог века нашао поузданије предлошке.

Какве су се грешке поткрадале у Светом Писму вековима уназад и шта нам можете рећи о немачком институту у Минестру о проучавању еволутивног пута Библије?
Грешке у Светом писму могу се поделити на случајне и намерне. Случајне грешке долазиле су због непажње преписивача или из жеље преписивача да поједина места упрости како би, по његовом схватању, била лакша за читање. Дешавале су се и ненамерне промене реда речи, или понављање истих речи због непажње преписивача. Намерне грешке и промене, пак, рађене су у најбољој намери како би текст читаоцу био што разумљивији. Па и те и такве грешке у преписивању нису од толиког значаја да се може и посумњати у изворни текст Библије, и углавном се тичу неважних података, али не и, рецимо, месијанских места у Старом завету, што ће рећи оних стихова који предсказују долазак Месије, Помазаника –Христа, што је за хришћане најбитније.
Када је реч о нашем терену, у Минстеру, у Немачкој, хришћани имају свој институт који успоставља оно што би био најтачнији текст Новога завета. Ту раде најпозванији и најстручнији библисти, најблиставија имена из света текстуалне критике библијског текста. Упошљени су као стручни сарадници и поједини православни библисти, нпр. у припреми чувеног 27. издања Новога завета сусрећемо име Јована Каравидопулоса, професора из Солуна, по чијем се Уводу у Нови завет ради у нашим богословијама, а и иначе преведена су његова тумачења Матејевог и Марковог јеванђеља, све у издању Далматинске епархије.
Обично се мисли да се треба бојати таквог научног истраживачког рада, у смислу да ће се изнаћи неки другачији текст који би потиснуо досадашње верзије Библије, па самим тим и догматске истине које на њему почивају. Посебно је то, може се рећи, прижељкивано код појединих неверујућих хришћана или већ код нехришћана у време проналажења библијских рукописа Старога завета у кумранским пећинама од 1947. до 1956.г. Тако је у Загребу у издању једне друштвене установе објављен извесан број кумранских небиблијских рукописа под препотентним насловом „Кршћанство прије Криста“ (наиме, рукописи су преписивани пре Рођења Христовог), мада то није била намера преводиоца Еугена Вербера. И уопште, сматра се да се можда негде, у некој библиотеци, у некој пећини крије нека верзија Библије, свеједно да ли на јеврејском или грчком, која би довела у сумњу јеврејске и хришћанске верске истине. Такав „подухват“ је ипак изостао.

Кажете да сваки превод треба поздравити јер је добар превод. Па ипак?
Па и самој Цркви се постављају питања: Какве је промене било на тексту у току преписивања појединих књига до проналаска штампарије? Како су извршени преводи и кад с јеврејског (за Стари завет), одн. грчког (за Нови завет) оригинала? Да ли хришћанска Црква данас има у суштини исто учење које је Исус Христос предао и које су његови апостоли записали? Је ли текст данашње Библије толико аутентичан да су догматске одредбе засноване на њему исправне? Може ли се васпоставити првобитни текст Старога завета или пак Новога завета?
Покушаћемо да одговоримо овако: ми немамо не само ниједан оригинал класичног дела старине, него ниједну копију из истог века кад је извесно дело настало. За ауторе класичних дела постоји врло често велики временски распон између аутографа (оригинала) и најстарије апографа (копије). На пример, 1400 година за рукопис Софоклових трагедија; исто толико за дела Есхилова, Аристофанова и Тукидидова; 1600 година за дела Еурипидова; 1300 година за Платонова дела; 1200 за Демостенова дела; 500 година за дела Тит Ливија и 400 година за Вергилијева дела. Међутим, за Нови завет имамо преписе од 250-300 година после аутографа (оригинала). Уз то, док за класичне писце имамо веома мали број копија појединих дела, нпр. за Есхилове трагедије 50; за Софокла око 100; за Еурипида, Цицерона, Овида и Вергилија по неколико стотина, – дотле за Нови завет имамо преко 4.000 рукописа само на грчком језику! Осим тога, имамо велики број цитата код старих писаца, а тај број рукописа и фрагмената се умножава и пружа богат материјал за научно истраживање првобитног текста, како Новога тако и Старога завета. Дакле, и хришћани поздрављају сваки напор и напредак у смеру васпостављања што оригиналнијег библијског текста, у овом случају, Старога завета.
Па и кад је кроз историју текста било интерполација (уметака) или других мењања текста, то у суштини није било такве природе да би могло утицати на стварање другачијег богословља, јер су црквени писци увек обраћали нарочиту пажњу да смисао учења остане увек исти, ма како да су се поткрадале неке грешке у преписивању.

Који је превод Библије у православној цркви највише цењен и заступљен?
Јеврејска Библија је преведена у Александрији на грчки језик на два века пре Христа, и по броју преводилаца названа је Септуагинта (лат. LXX), или код нас – превод Седамдесеторице. Са тог превода су света браћа Ћирило и Методије и њихови настављачи превели Свето писмо на словенски језик. Тај превод је у Православној цркви стекао толики значај да се сматра освештаним, и због тога се користи и на богослужењу. Значи, у Православној цркви, литургијски говорећи, уважава се линија: Септуагинта – словенска Библија – српски превод, а не: јеврејска Библија – српски превод.
Свакако, за научну употребу треба преводити са изворног јеврејског језика, па подухват у Јерусалиму у сваком случају треба поздравити. Тим више, треба поздравити и сваки нови превод, јер, кажу струњаци, добар превод је најбоље тумачење!
Ђура Даничић је 1868. г. објавио цели превод Старога завета на српски језик, и то са латинског, са превода који је с јеврејског у 16. веку сачинио извесни Тремелиус, али је сва лична имена и све топониме донео према Библији на словенском, да би се што више наслонио на српску црквену традицију. Он је био одличан филолог и у његовом преводу нема страних речи.
После њега једино се правник и лексикограф Лујо Бакотић одважио да преведе Стари завет, као и Нови, са латинског. Овај превод је веома веран своме латинском предлошку, Јеронимовој Вулгати. Иначе, сва песничка места у Библији (а има их много, да споменемо само Псалме, Песму над песмама, Плач Јеремијин, Проповедника!) превео је у стиху, што је први случај у нас. Ипак, његов превод није прихваћен у Цркви, одн. није ауторизован.
Вук је, да подсетим, 1847. г. објавио свој превод Новога завета са црквенословенског, испомажући се руским преводом, а Нови завет превео је 1934. и Димитрије Стефановић, професор Богословског факултета, а потом и његов наследник на катедри Емилијан Чарнић 1972. године, – оба превода су сачињена са оригиналног грчког. Могло би се рећи да су оба превода кабинетска, умногоме буквална, без Вукове језичке раздраганости и лепоте, а коју је очувала Синодална комисија. Нису ауторизовани, не само из разлога што су дело појединаца, него и због извесних погрешака.
Православна и Римокатоличка црква доносе и девтероканонске књиге уз протоканонске (то су књиге Старога завета које су у јеврејској Библији), углавном из разлога што оне имају богослужбену засведоченост, имају богослужбену употребу или, боље, из њих се чита на богослужењима. И с књижевне тачке гледишта, то су изванредни књижевни састави.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Интервју, Култура | Оставите коментар

Интервју: Епископ канадски Георгије (Ђокић)

Речи говоре, а примери привлаче

Владика највеће епархије Српске Православне Цркве на планети, епископ канадски Георгије (Ђокић), рођен је на Ђурђевдан 6. маја у селу Горње Црњелово код Бијељине од оца хаџи-Крста и мајке Круније који су своју децу подарили цркви. Владичин брат Константин је владика средњеевропски, брат Љубомир свештеник у Вршанима код Бијељине а сестра Надежда монахиња у манастиру Тавни.
Епископ Георгије изабран је на то место 16. маја 1984. године а устоличен на дан Покрова пресвете Богородице 14. октобра исте године у епархији Канадској која се простире од Атлантског до Тихог океана. Под његовим руководством освећено је 11 нових цркава и капела и први српскиманастир Светог преображења Господњег у Милтону који је круна градитељског рада владике Георгија. Владика је и оснивач Савезног Кола српских сестара, довео је у Канаду 15 нових свештеника, покренуо епархијски лист „Источник“ и издавачку делатност епархије, основао библиотеку „Светог преображења Господњег“. Неуморно ради на превладавању раскола и његових последица у СПЦ и води бројне акције за помоћ Србима у отаджбини.
Владика канадски Георгије је недавно боравио у Београду а сусрет са њим делимо са нашим читаоциама.

Какви су Ваши утисци о православној Србији данас?
Волио бих да је Србија православна. У Уставу Републике Србије стоји: „Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.“
Дакле, Србија је и православна и неправославна, «европска», ма шта то значило. Као да нисмо били Европа онда када је Европа била хришћанска, када се поштовао ред и морал, када се знало шта је морално а шта нормално. Сада то, нажалост, више није случај.
Ја Србију видим у старом сјају – када смо били огледало културе, сликарства, архитектуре, вјере и морала. Још вјерујем да Србија има своју душу, своју вјеру, свете обичаје, да поштујесвете аманете и живи духом православног исповједања. У такву Србију вјерујем и надам се да ће се очувати и одољети притиску да мијења све што јој је „свето и честито и миломе Богу приступачно“.

Имали смо прилику да Вас упознамо на промоције Ваше књиге „Ковчежић успомена-Мој пут ка Богу“. Колико је детињство важно на човековом животном путу ?
Развојни пут свакога дјетета оставља дубоког трага у даљем животу. Ако је тај развојни пут био нормалан, већа је шанса да и даљи ток живота буде, сљедствено томе, добар. У противном, носимо у себи и неплемените пориве животне, а то понекада може да знатно измијени животни пут човјека и да га спута у његовом духовном узрастању.

Манастир Тавна у Босни је место где сте још као дете одлазили и заволели Христа и цркву. То је место коме се увек враћате. Али Ваш пут ка Творцу ишао је и преко Косова и Метохије и Пећке Патријаршије.Шта бисте издвојили са тог пута?
Сваки Србин има свој манастир (требало би да има свој манастир) у који одлази на духовну доградњу. Мој манастир је незабораван. Манастир Тавна, задужбина Краља Драгутина, у монаштву касније Св. Теоктиста монаха, био је, како и једна пјесма каже, „зборница дјеце Богу благодарне“. Тавна је била важна у свим сферама живота Срба; у ратном периоду, а ратова је било много у толико вијекова, Тавна је страдала и носи ожиљке страдања; у данима слободе Тавна је блистала у сјају и била школа вјере, традиције и културе Мајевице и Семберије.
После Тавне, био сам у неколико мени веома значајних и драгих манастира. То су: Озрен, Косијерево (на Требишњици, у Црној Гори), Преображење (у Овчар Бањи), Савина (код Херцег Новог), Студеница, Острог и, опет, Тавна, гдје сам био духовник 11 година. Обилазећи најважније наше манастире, стигао сам једне јесени (1966) и у Пећку Патријаршију. Ту сам провео седам дана. Како је сваки манастир моја кућа, радо се прихватам кућних послова. Тако сам у Пећкој Патријаршији пожелио да помогнем сестрама да оберу орахе на обронцима Бистрице. Ту сам окусио сву муку и невољу сестара у манастиру. Нису смјеле било шта да кажу Шиптарима који су сакупљали омлаћене орахе за себе. Ја сам се успротивио са стабла, чак ударио мотком једног од те двојице Шиптара… Тек тада су отишли. Сестре су ме у стријепњи склониле иза зидина манастира како ме Шиптари не би срели и извршили одмазду. Тада сам схватио патњу нашег народа на Косову и Метохији…
Повремено дођем у Патријаршију и питам их чиме могу да им помогнем. Игуманија Февронија ми рече једном приликом: „Само да нам дођете, да вас видимо. Ништа нама друго не треба.“
Ја се дивим тим драгим сестрама које су имале храбрости да тамо опстану и остану све до данас. Нека им је Бог у помоћи. Свакога су дана у мојим молитвама.

Косово и Метохија и данас страда. Жива црква Христова и манастири и цркве, све је на удару. У ком правцу ићи да би се стигло на пут спасења, шта верницима ваља чинити?

„Крст носити нама је суђено!“ Христос нам је показао да без Крста нема спасења. Неправда је да само једна мала група састрадава, а ми, понекада, само то мирно посматрамо. Треба да смо сви спремни на неку врсту жртве, не само они који су на Косову и Метохији, нашем Српском Јерусалиму. Ако је то наш Јерусалим, онда да се угледамо на Јевреје.

Они из цијелога свијета долазе на подвиг у Израел, више пута у животу, да покажу да их има и да нису заборавили свој Јерусалим. „Ако заборавим тебе,Јерусалиме, нека ми буде заборављена десница моја“ (Пс. 137, 5). Ми, првенствено, треба да се Богу молимо, да поштујемо заповјест Божију о рађању и и множењу „и владању земљом“. Затим, да не тргујемо са Косметом зарад неких благодети, „европских интеграција“, да имамо чврсто поуздање у Бога и у савезнике по вјери да ће Косово, које је најгушће засађено православним српским светињама, опет припадати онима који су ту земљу освештали и опјевали кроз вјекове!
Ми, који живимо у миру и благостању, треба да свим средствима помогнемо онима који стоје на бранику вјере и традиције српске, тамо, на Косову.

Ми са Косова смо страдали биолошки и економски; попаљени и порушени су нам домови, цркве, манастири, објекти српске културе, гробови… Да ли западни свет има свест о томе и да ли се медијска слика о српском страдању мења?
Промијениће се и став западног свијета када ми будемо достојни представници Косова и Метохије. Данас је јасно да и српски Парламент има опречно гледиште о Косову. Једни кажу, сада већ јавно, да ће нам били лакше без Косова, „имаћемо мање обавеза, јер ми много трошимо на Косово“, а има и оних који би да све продају ради своје фотеље и свога положаја. Немамо патриотизма, а и они који су се борили да очувају територијалну цјеловитост, сада су по западним казаматима или у Хагу као ратни злочинци. Многи од нас не схватају шта нама значи Косово, а очекујемо да то неко други у свијету схвати. Но, у Бога је поуздање. Ја сам убјеђен да ће Косово опет бити српско. Не може се на насиљу, рушењу, паљењу светиња, убијању недужних људи, дјеце нарочито, стварати држава.

Шта је то заслепило европског и западног хришћанина те не види страдање верски блиског, православног хришћанина са Балкана, свог брата у Христу, и не подиже глас против тога?
„Свијет је овај тирјан тирјанину, а камоли души благородној“, каже Његош. Све више се у свијету, на Западу посебно, живи материјалистички, док духовне вриједности, нажалост, немају значај. Што је некада било неморално, сада постаје нормално. Главне вриједности европске цивилизације такође су измијењене.

Ви сте, познати и као епископ који неуморно ради на превладавању раскола у СПЦ. Који су узроци наших раскола и где су назнаке решења?
Раскол, та болна рана на организму Српске цркве, формално је залијечена. Остају, међутим, ожиљци који стварају непријатност, жуљају, боле… Мислим, прије свега, на такозвани Дионисијев раскол, али има и назнака нових раскола. Још увијек није залијечен раскол у Македонији, иако сада тамо имамо канонску јурисдикцију кроз „Охридску архиепископију“. Такозвана Црногорска црква, која је у спрези са тамошњом влашћу, велики отпор и немир ствара у душама вјерника у Црној Гори, некадашњој Српској Спарти.
Постоје и покрети „старокалендараца“ и други отпадници од „једине свете саборне и апостолске цркве“, у виду нових самосталних групација које себе зову црквом. У Америци је такав случај Кливланда, а у Торонту парохије Св. Арханђела Михаила, која, када је саборска одлука о уједињењу донијета, ни помишљала није на улазак под окриље Српске цркве, већ је отишла у грчки раскол. За све то треба имати и стрпљења и мудрости и не давати преоштрим изјавама подстицај новим расколима.

Светска економска криза делује жестоко и има погубне последице на велики број становника у Србији. Расте сиромаштво, породица је на удару и једним делом разбијена, а солидарности готово и да нема. Наталитет је љута бољка. Како Ви гледате на ова питања?
Једно је криза морала, а друго материјална криза. Једно са другим има додирних тачака утолико што човјек, када постане саможив, бива незадовољан, несрећан и погађа га све што му одузима од онога што он мисли да му треба. Заборавља да он одузима живот људски, рушећи основну заповијест Божију „Рађајте се и множите…“.
Бог је створио свијет и дао толико изобиље свега да сви имају довољно! „Све бјеше добро веома“, каже се у књизи Постања. А кад Бог то каже, Он и зна шта и колико нам је потребно. Но, похлепни човјек жели да себи приграби за много година (понекада и много десетина година) живота у богатству, макар други умирали од глади и немаштине. Презасићени човјек потом тражи алтернативну храну да скине тјелесну тежину, холестерол, притисак, шећер, а не жели да се одрекне, бар када је храна у питању, сувишнога у корист милиона гладних људи.
Проблем опадања наталитета увезен је путем лажне доброчинитељске претпоставке „да се људи не муче“; све се чини да се човјек што комотније осјећа, премда је највеће и најтрајније благо човјеку пород. Да је тачно ово што кажем, види се по томе што је пад наталитета забиљежен само у бијелој (европској) популацији, док сиромашнији слојеви имају много већи наталитет.

Духовници кажу да велике светске кризе остављају простор за духовни развој. Као епископ највеће српске православне епархије у свету, реците нам, молим Вас, шта се на плану вере може очекивати у овом веку?
Када човјек који је научио да ужива, и Бог му не треба, осјети кризу и немаштину, онда се Бога сјети. Но, то није прави извор вјере, већ лични, егоистички („ако те има, Боже, помози ми“). Тај осјећај Бога почива на страху, док је прави осјећај за духовни пут и напредак – радост. Да некоме, када смо у добру, можемо помоћи, то би био прави осјећај вјере у дјелању. Неко од светих отаца је ракао: „Само је твоје оно што си на добро утрошио, све остало је туђе чему си ти само бесплатни чувар.“
Када се будемо сјетили ријечи Господњих „хљеб наш насушни дај нам данас” знаћемо да се Богу обратимо и за сваки наредни дан. Тада неће бити проблем ни седмомилијардити, ако је вјеровати, становник Земље.

Оно што је евидентно данас, код нас и у свету је чињеница да је све мање безверја и религијског индиферентизма, али повратак православљу и светосављу није ни једноставан а ни лак пут ?
Када год човјек пожели да живи само тјелесно, одмах се рађа индиферентост према вјери. Некада се знало и поштовало да се без молитве ништа не чини… Да из сваке куће неко оде недељом у цркву, да се измећу себе поздрављамо са „Помаже Бог“ и „Бог ти помогао“, а не „здраво“ и „ћао“. Није исто вјеровати у Бога и вјеровати „у нешто“. Наша вјера мора да осијава Истином, оном која је својствена само Христу. А Христос је „пут, истина и живот“. Све друге истине су релативне и недостојне праве вјере, вјере у којој смо рођени и коју смо од светих предака наслиједили да је чувамо и покољењима пренесемо.
Бити Православац и Светосавац није лако, али није ни тешко. Потребно је само мало жеље и воље, а онда све постаје лако.

Рекли сте на Коларчевом народном Универзитету у Београду да Канада и Америка немају традицију монаштва, а ако монах значи онај који је са Богом шта нам то говори о земљама које ту традицију имају? И да ли је онда, монаштво карика која недостаје хришћанству у земљама које је немају?
Рекао сам да у Канади и Америци није било традиције монаштва, чак ни код тамошњих Грка, који до само десетак година уназад нису имали ни један једини свој манастир. Традицију монаштва имамо и ми, а Грци посебно, у својим земљама. У последње вријеме Грци су подигли десетину манастира у Америци, благодарећи једном монаху (Јефрему) из манастира Филотеја, на Светој Гори. У нашем случају, истакао сам да, поред субјективних, постоје и многи објективни разлози за недостатак монаштва, првенствено низак наталитет. У старо вријеме било је много више дјеце, која су, редом, опредјељивана: за краља, (војници) за цркву (монаси) и за кућу (да наставе лозу). Данас, када је једва двоје или једно дијете у породици, тешко је да ће, поред благодети овоземаљске – макар и о кризи говорили – отићи у манастир и оставити све зарад служења Господу.
Дохалкидонска Православна црква, у Египту, Копти, и данас, иако живе у окружењу муслиманског свијета, имају богату традицију и много монаха. У појединим манастирима имају по хиљаду монаха. Био сам у једном манастиру у Румунији (Варатек-Агапиа), гдје имају хиљаду монахиња. Богу хвала. Некада је то био случај и са српским манастиром на Светој Гори, Хиландаром, који је имао до хиљаду монаха. Времена стара, времена славна!
Руси су, за вријеме совјета, имали тзв. бијело монаштво – дакле, оне који нису носили монашку ризу, али су живјели монашким животом и подвигом.

И на крају разговора, у ком правцу ће се одвијати Ваш будући рад и ваша владичанска мисија?
Један је пут и један правац за једног владику, а то је – да вјером својом поучава друге и примјером добрим их подстиче на подвиг. „Ријечи говоре, а примјери привлаче.“ Нема другог пута за епископа Цркве Христове до пута јеванђелског. „Да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо.“

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Промоција књиге владике Георгија „Ковчежић успомена- Мој пут ка Богу“ у задужбини Илије Коларца у Београду

Издавачка кућа канадске епархије „Источник“ одржала је промоцију својих најновијих издања у задужбини Илије Коларца у Београду. У великом амфитеатру овог угледног здања представљена је књига владике канадског Георгија под насловом „Ковчежић успомена –мој пут ка Богу“.
У невеликој по обиму али драгоценој по садржају збирци кратких описа догађаја који су испунили његову животну путању, владика Георгије поделио је са читаоцима драгоцено сведочанство о времену свога духовног узрастања и службе Богу и народу Божјем на просторима српских земаља и далеке Канаде.
Садржај књиге и списатељски дар аутора представили су песници Матија Бећковић и Рајко Петров Ного, Драган Лакићевић, уредник издања и Давор Миличевић, секретар епархије канадске. Књига је заједничко издање Српске књижевне задруге и издавачке куће „Источник“.
Владика канадски Георгије (Ђокић) написао је у форми сећања своју животну и духовну биографију. Владика се сећа детињстава, породичног дома, раних игара и несташлука, школе, одлазака у манастир Тавна и дефинитивног одласка у цркву у тринаестој години, а потом службе – од рукоположења до хиротонисања па све до данас.
Владика Георгије приповеда на начин усмених казивача једноставно, сликовито, искрено, духовито. Његова аутобиографска исповест личи на кадрове филмског сећања, а укупна прича оставља утисак албума успомена. Сви они прате младог Ђорђа-Георгија на путу ка Богу. Његова књига личи на ковчежић живота и вере, а вера и живот не могу се раздвојити ни у његовом случају.

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Интервју | 2 коментара

Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (1. део)

Лажи и манипулације сребреничког мита

Спомен соба српских цивила у Братунцу

Господине Дорин, од 1995. године бавите се независно и самоиницијативно дешавањима у Сребреници. Објавили сте до сада две књиге о Сребреници. Шта Вас је мотивисало да се тако интензивно бавите Сребреницом, о чему се тачно писали, и који су Ваши закључци после свих година истраге?
Пратио сам од 1991. године начин на који западни медији обавештавају, или, боље речено, дезинформишу своју публику о ратовима у бившој Југославији. Постало ми је врло брзо јасно да они, благо речено, цртају једну црно-белу слику о тим сукобима. Ширили су годинама неистине и полуистине. Трагедија је у томе што су све те лажи биле искључиво на штету српскога народа и српских политичара. Западни медији никада нису ширили пропаганду против Хрвата, босанских муслимана или Албанаца, него једино против Срба. Кроз Запад је прошао један невероватан талас антисрпске пропаганде, који је многе људе инфицирао вирусом мржње и предрасуде против Срба. Тако нешто после смрти Гебелса и краја нацистичке Немачке нико није могао да очекује.
Ступио сам у контакт са разним критичким новинарима и активистима широм света који су обавештавали о тим манипулацијама, иако се, нажалост, мора рећи да су они о томе могли да пишу само у мањим и независним новинама и часописима који немају велики тираж, тако да резултати њихових истрага никада нису могли да дођу до једне веће масе људи.
Годинама сам скупљао њихове анализе, док ме једног дана један познаник није питао зашто не искористим све те документе и податке и напишем књигу. На крају сам управо то учинио. На немачком језику сам 1999. године издао своју прву књигу о западно-медијским манипулацијама у току југословенских ратова, која се зове „In unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott“ („Небесима крстари туђи бог“). Немачка издавачка кућа „Ахриман“ из Фрајбурга је 2001. године издала други тираж.
Сребреница ме је увек посебно занимала, зато што је она врхунац расистичке антисрпске пропаганде. Знао сам увек да званична верзија догађаја у Сребреници, односно верзија владе Алије Изетбеговића и његових савезника у Вашингтону, не може да буде истинита. Јер што би неко баш о Сребреници говорио истину, када је паралелно непрекидно лагао о другим аспектима и дешавањама у току ратова у бившој Југославији? Годинама сам пратио независне журналисте и друге људе, и оно што су пронашли и писали о Сребреници. Скупљао сам и проверавао све те податке као делове мозаика, док ми једнога дана цела слика није била сасвим јасна. Морам да додам да сам и сам много пута био у региону око Сребренице, где сам причао са људима, скупљао изјаве, податке и сликао споменике, спомен-собе и гробља, итд.
Једног дана ме је поново једна особа, овога пута једна независна новинарка из Немачке, питала што не напишем књигу о истини у Сребреници. Поново сам сео за рачунар и једно годину дана непрекидно писао. Издавачка кућа „Каи Хомилиус“ из Берлина је показала интерес, и тако смо књигу крајем 2009. године издали на немачком језику. У тој књизи се бавимо чињеницама које доказују да је тврдња да је армија Републике Српске убила негде око 8000 босанских Муслимана измишљотина.
А годину дана касније, у сарадњи са новинаром Зораном Јовановићем, објавио сам поново једну књигу о Сребреници („Сребреница – како се збило“), коју је издао „Ахриман“, издавач моје прве књиге.
У тој књизи се бавимо претежно страдањем Срба у околини Сребренице. Тај крај се зове Бирач, и обухвата општине Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Осмаци, Шековићи и Милићи. Књизи смо додали и један филм, са насловом „Досије Сребреница“. Аутори филма су Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић из Бања Луке.
Што се тиче мога закључка у вези са истином о Сребреници, проф. Едвард С. Херман из Америке је рекао да је „Сребреница“ у званичној верзији највећи случај пропаганде у вези са ратовима у бившој Југославији. Проф. Емил Влајки из Босне, који се изјашњава као Хрват јеврејскога порекла, каже да је Сребреница највећи мит двадесетог столећа. А још оштрије говори немачки писац, публициста и психоаналитичар др Петер Прискил, који пише у уводној речи моје задње књиге „да је Сребреница лажни Аушвиц НАТО-а“. Све три изјаве бих одмах потписао.

Споменик у Кравици за десет хиљада српских жртава у оба рата

Ви нисте једини који се бави истином о Сребреници. Да ли сте после истрага сви дошли до истих закључака?
Што се тиче закључака у вези са Сребреницом, мање или више долазимо сви до истих или сличних резултата. Сагласни смо сви са тиме да званична верзија о Сребреници нема никакве везе са истином, и да се ради о једној огромној манипулацији. Али има и међу критичним људима оних који се плаше критике јавности, напада од стране муслиманских организација, Тадићеве владе, или притисака из међународне заједнице. Они мисле да праве неки компромис ако кажу „ми не негирамо злочине, али хоћемо само да покажемо да цифра убијених људи после пада Сребренице није око 8000“. Али какав је то компромис? Противници истине нападају свакога ко негира њихову верзију догађаја. А они не разликују да ли сада неко тврди да је убијено 3000, 5000 или 7900 људи. Значи − нема компромиса са онима који су изокренули истину 100%.

У интервјуу за магазин „Геополитика“ рекли сте да је Ваша дугогодишња потрага за доказима о страдању Срба у околини Сребренице била доста напорна и компликована. Због чега?
Постоји један феномен међу Србима, који у тој мери нисам видео код других народа на Балкану. Организација није баш једна од јачих српских особина. Не постоји ниједна једина организација која поседује целокупни доказни материјал о страдању Срба у околини Сребренице. Свако има понешто: ту и тамо се нађе неки видео-снимак, неке слике или неки документи. Ко се интересује за те доказе, мора годинама да путује кроз Босну и Србију да би дошао до већег дела тог материјала. А да не причамо колико се времена, труда и новца за тако нешто мора уложити. Ја сам укупно био око тринаест година на терену, док сам сакупио оно што сам тражио. Па да ли је то нормално? Зашто појединци на свој терет морају да обаве онај посао за који би требало да буду одговорне српске владе у Босни и у Србији?
Наишао сам у току својих истрага и на један други аспект, који представља велику бруку. У току рата су на лицу места били разни српски патолози. Документовали су страдање Срба. Постоји огромна документација о томе; патолошки извештаји, слике, видео-снимци итд. Нико од тих људи никада није негде објавио целокупне доказе о страдању Срба у Подрињу и Бирчу. Како тако нешто нормалан човек да разуме? Па, баш темом Сребренице нападају Србе од 1995. до данас. Сатанизују преко Сребренице један цели народ, и тврде да је геноцидан.
То се не би тек тако могло десити да су одговрне особе још пре много година објавиле доказе о злочинима над Србима, посебно што се тиче Сребренице и њене околине. Јер ти докази показују да је управо српски народ у околини Сребренице био жртва геноцида. Муслиманска армија је убијала, протеривала и уништавала све што је српско. Нису правили разлику да ли је у питању жена, стара особа, или чак и дете. Мучили су и убијали људе на невероватно бруталан и грозан начин. То је био геноцид у правом смислу. А на другој страни је српска армија поштедела муслиманске цивиле у Сребреници.

Убијено српско дете из околине Зворника

Зашто српски патолози и стручњаци нису још давно објавили књиге о тим злочинима? Или што макар нису направили неку интернет архиву о томе, да би светска јавност могла да се увери у те монстроузне злочине? Питао сам их да макар мени или другим истражитељима дају или продају те доказе, како бисмо ми могли да их ширимо. Али нису хтели ни да чују за то. Својим ћутањем ти су људи одговорни за чињеницу да светска јавност нема појима о страдању Срба у току ратова у бившој Југославији, посебно у околини Сребренице. А на другој страни истовремено иду на руку оним екстремистима међу босанским муслиманима, који до данас тврде да њихова армија никада није починила злочине против Срба. И како сада појединци, као што сам ја, могу да окрену светско мишљење и да поправе штету која је из ћутања одговорних људи настала? Јевреји су, на пример, сваку своју жртву документовали. Срби ће и даље плаћати цех за то.

Да ли Вам је неко макар финансијски помогао?
Ма какви, ни говора о томе. Обратио сам се у току многих година на адресе неколико стотина српских заједница у свету. Питао сам их да ли би могли да ми пошаљу по педесет евра или долара, да бих могао да штампам књиге, да платим доказни материјал, да водим даље истраге и да направим своју интернет страницу. Нисам добио ниједан одговор, иако су неки од њих видели да стварно непрекидно радим на томе да се шири истина.
Обишао сам пола Босне и Србије. Причао сам са политичарама Владе и опозиције. Такође сам ступио у контакт са приватницима који имају новца, и који се јавно представљају као патриоте. Обишао сам и разне организације, владине и невладине. Али на крају није ништа било од финансијске помоћи. Има доста антисрпских организација широм света, које зарађују паре тиме што шире лажи и мржњу. А ја не могу да скупим ни динар да бих ширио део истине. То је просто неразумљиво. Али, тако пролази већина људи који раде на исти или сличан начин као ја. Новац данас зарађују искључиво лажови и манипулатори. То је симптоматично за данашње стање света, који је све више и више под контролом једне велике силе и њених слуга.

Хајдемо, онда, да пређемо на Ваше књиге. Шта су главне тачке Ваше истраге? Шта и где се тачно манипулисало у вези са Сребреницом?
На спомен-камену у Поточарима стоји да је било 8372 жртава геноцида у Сребреници. Али листа наводно несталих је после пада Сребренице обухватала око 7400 имена. Одакле сада скоро хиљаду имена више него што их је 1995. наводно нестало? Када је неко из Сребренице могао да нестане, ако не у јулу 1995? Очигледно, босанско-муслиманска пропаганда тврди да су и касније нестајали људи. Како нико не дође на идеју да поставља муслиманским организацијама критична питања, када су њихове манипулације истином очигледне? Где су сви ти новинари који се увек хвале да на Западу постоји нека слободна штампа?

Значи, да пођемо од тога да је било око 7400 жртава?
Апсолутно не! Има још много више и много значајнијих случајева манипулације. На пример, да је припадник муслиманске армије Несиб Бурић у босанском магазину „Дани“ (18.1. 1999.) рекао да је муслиманска армија у току борбених дејстава после пада Сребренице имала око 2000 жртава. Има још много више муслиманских сведока који исто то тврде. Ти сведоци су набрајали око седамнаест тачака где су муслиманска и српска армија између Сребренице и Тузле наишле једна на другу. Оснивачи „Историјског пројекта Сребреница“ су на својој страници објавили једну анализу изјава тих сведока (www.srebrenica-project.com). По тим подацима, у пробоју је страдало чак и више од 2000 муслиманских војника и бораца. И муслимански генерал, Енвер Хаџихасановић, проценио је да је на муслиманској страни у пробоју према Тузли погинуло више од 2000 људи. Те податке можете, на пример, да пронађете у књизи. „Сребреница – деконструкција једног виртуелног геноцида“, коју је такође публиковао „Историјски пројекат Сребреница“.

Масакр над Србима у селу Бјеловац између Сребренице и Братунца

Ја лично поседујем једну серију слика на којима се виде муслимански војници и цивили, један део њих такође под оружјем, у пробоју према Тузли. Било је око 8000 војника из Сребренице и Жепе. А око 4000 цивила, већим делом мушкараца, придружило се армији. На сликама се виде, између осталог, повређени муслимански војници и цивили, који су борбе са српском армијом преживели. А најмање 2000 од њих, као што потврђују муслимански сведоци, те битке нису преживели.
Такозвани хашки истражитељи су у околини од 50 километара око Сребренице пронашли близу 2000 лешева. То се може прочитати у првом извештају хашког истражитеља Дина Менинга (види: Dean Manning, „Summary of Forensic Evidence – Execution Points and Mass Graves“, 16.5.2000.) Анализе др Љубише Симића показују, међутим, да су они од нешто мање од 2000 лешева касније покушали да направе око 3500. Јер, они у стварности нису, као што су касније тврдили, имали 3500 лешева на располагању, него 3500 патолошких извештаја. А не односи се сваки од тих извештаја на један комплетан леш, него и на делове лешева. Др Љубиша Симић је направио реконструкцију тих патолошких извештаја, и дошао је до закључка да су истражитељи из Хага пронашли нешто мање од 2000 лешева. То је исто што је Дин Менинг на почетку тврдио (што се све може такође наћи на адреси http://www.srebrenica-project.com).
Постоје веома очигледне индиције да су хашки истражитељи манипулисали резултатима својих ископавања. На пример, српским патолозима и другим независним стручњацима није било дозвољено да присуствују ископавањима. А касније је главни тужилац трибунала у Хагу, Серж Брамерц, на једној прес-конференцији дао изјаву да је Хашки трибунал уништио око хиљаду наводних доказа сребреничкога масакра. Брамерц тврди да се то десило зато што нису имали места за архивирање доказа! Како један такав моћан трибунал нема места за архивирање доказа? А процеси против Караџића и Младића нису још били почели. Какве су то бајке? Ко таквим изговорима може да верује?
У процесу против Војислава Шешеља у Хагу (15.1.2009.) појавио се познати др Зоран Станковић. И он је рекао да је Хашки суд уништавао доказни материјал у вези са Сребреницом. Потврдио је додатно да српски експерти нису смели да буду на лицу места ископавања. Давао је и друге примере нестручног и дилетанског, или, боље речено, манипулативног рада хашких истражитеља.

Муслимански борци у Сребреници

И шта нама то све говори?
Да у Поточарима нису само сахранили жртве борбених дејстава, него су и вештачки пробали да повећају број пронађених лешева. Као што сам малопре објаснио, Миливоје Иванишевић из Београда је у својим књигама додатно описивао како они многим мртвима дају лажни идентитет. На пример, можете међу именима наводно идентификованих лешева да нађете много имена која су се, такође, појавила на брирачким списковима у Босни 1996. године.
А постоји још нешто занимљиво. Насер Орић је 1994. године објавио књигу која се зове „Сребреница – свједочи и оптужује“. У тој књизи је Орић објавио списак својих бораца који су 1992, 1993. и 1994. погинули. Анализе те књиге показују да је велики део тих бораца погинуо у нападима на српска села, а неки и у борбама у региону. На том списку има око хиљаду имена која су се годину дана после објављивања Орићеве књиге нашла на списку „несталих“.
Америчка организација „Balkan strategic studies“ тврди да босанско-муслиманске институције и хашки истражитељи декларишу лешеве из других делова Босне као сребреничке жртве. Мирослав Тохољ, бивши министар информисања Републике Српске, дао је један интервју за немачке новине „Junge Welt“, (11. јул 2005.) у којем је рекао да је код Хан Пијеска пронађено око 300 лешева, већим делом плаћеника из муслиманских држава и муџахедина, који су у борбама 1993. године погинули; па опет, и њих данас убрајају у сребреничке жртве.

Зашто се онда стално говори да је до сада помоћу ДНК анализе идентификовано више од 5000, а неки кажу и око 6000 лешева?
Као прво, мора се знати ко то тврди. Ради се о организацији која се зове „Интернационални комитет за нестале особе“ (International Commitee for Missing Persons − ICMP), са седиштем у босанско–муслиманском граду Тузли. Ова организација је основана на иницијативу бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона. То је исти Бил Клинтон за ког је доказано да је сарађивао са Ираном зарад илегалног наоружавања муслимана у Босни. Поред тога, муслимански политичари потврђују да је Клинтон тадашњем муслиманском председнику Алији Изетбеговићу још 1993. године предложио „сребренички масакр“. Хрватски медији са своје стране извештавају да је више америчких генерала из Клинтонове администрације организовало и водило операцију „Олуја“. Опет исти тај Клинтон је 1999. године наредио једанаест недеља бомбардовања Југославије. Дакле, реч је о ратном злочинцу.
За председника комитета ICMP постављен је ни мање ни више него ратни ветеран из Вијетнама, Џејмс Кимсеј, који је учествовао и у инвазији на Доминиканску Републику, са 10 000 страдалих цивила. Бивши министар иностраних послова Бушове администрације, Колин Пауел, лично је Кимсија поставио на позицију председавајућег. Па зар то није „поверљива“ клика која стоји иза ICMP?
Сам рад комитета се показао својим апсолутно мафијашким поступцима. Адвокати одбране Радована Караџића су затражили доставу целокупног доказног материјала о ДНК идентификацији жртава. Захтев је био одбијен, уз објашњење да фамилијарни сродници жртава то изричито не желе. Ово заиста треба разумети: једна организација тврди да је 6000 такозваних жртава сребреничког масакра идентификовала путем ДНК, али се ти докази не прилажу јавности, јер фамилије идентификованих то забрањују! Морам да додам да тај списак жртава, наводно идентификованих кроз ДНК анализу, никада није објављен. Па какву доказну вредност те тврдње онда могу да поседују? И босански магазин „Фокус“ је 27. јуна 2010. године под насловом „Трибунал дискредитован“ објавио интересантне податке о тој превари.

Вратимо се на онај бирачки списак из 1996. године, који сте малопре споменули. Шта можете да нам кажете о том случају?
Миливоје Иванишевић је прегледао неке бирачке спискове у Босни, и упоређивао их са листом наводно несталих људи после пада Сребренице. На једном бирачком списку из 1996. пронашао је око 3000 имена, која су такође и на такозваној листи несталих Сребреничана. Ти избори су тада били под контролом „Организације за европску безбедност и сарадњу“ (ОЕБС). Нису само гласали босански муслимани из Босне, него истовремено и један број људи који су живели као избеглице у неким европским државама.
Енглески новинар Јонатан Рупер је чуо за тај случај, па је питао ОЕБС како они то могу да објасне. Одговор је истовремено био − изговор. Рекли су да су бирачки спискови негде закључани и да не могу да дођу до њих. Касније су дали друго објашњење, или, боље речено, други изговор. Тврдили су да су одговорни људи за изборе у 1996. користлили старе бирачке спискове из 1991. године. Али ни то није могуће, зато што на списку можете да нађете нека имена људи који 1991. нису били пунолетни, и тако нису уопште ни могли да гласају на изборима. А поред тога, ако би неко стварно на изборима користио старе спискове, онда би се у том случају радило о изборној превари. А зашто онда никоме није суђено због једне такве изборне преваре?
Очигледно је да ОЕБС хоће да сакрије истину, и да кроз изговоре и лажи изађе из прљаве игре. Објективног посматрача то никако не може да зачуди, када се узме у обзир коју улогу је ОЕБС одиграо, на пример, на Косову. Шеф некадашње верификационе мисије ОЕБС-а на Косову, Вилијам Вокер, исценирао је, заједно са албанским терористима, такозвани масакр у селу у селу Рачак. То показују анализе разних критичних аналитичара широм света. И финска форензичарка Хелена Ранта је у својој биографији писала да је Вилијам Вокер пробао да манипулише њеним форезичким извештајем о инциденту у Рачку. „Масакр“ у Рачку је послужио НАТО-у као повод да бомбардује Србију. И кога може заиста да зачуди да је та иста организација и у Босни била умешана у скривање истине?
У том контексту се може објаснити и следећи случај: Мирсад Токача, директор „Истраживачко-документа- ционог центра“, на једној прес-конференцији у Бања Луци рекао је да су он и његов тим у околини Сребренице пронашли око 500 живих особа, чија имена су такође на списку „несталих“ (види: Дејан Шајиновиц, „Токачин тим пронашао 500 живих Сребреничана“, Независне Новине, 31.3.2010). Није онда чудно да је 1996. гласало око 3000 „мртвих“ људи.

Муслимански борци из Сребренице у пробоју ка Тузли

То заиста звучи као да се Сребреницом жестоко манипулише. Међутим, шта је са оним сведоцима коју су у својим изјавама сведочили о егзекуцијама које су они преживели?
Избеглице које су евакуисане из Сребренице нису имале шта да кажу о неким злочинима српске армије, када су после пада Сребренице стигле у Тузлу. И мушкарци из оне колоне која се пробијала према Тузли нису прво сведочили о злочинима. О томе је, на пример, писао новинар Тим Бацер 24. јула 1995. године у чланку „Serb Atrocities in Srebrenica are Unproved“, објављен у The Electronic Telegraph.
Тек нешто касније су се појавили неки људи који су наводно преживели стрељања на разним местима, али је их било само неколико. Немачки новинар Томас Дајхман је анализирао њихове изјаве. Дошао је до закључка да њихова сведочења нису поверљива, зато што су од интервјуа до интервјуа мењали верзије и давали контрадикторне изјаве (види: Thomas Deichmann, „Laptop-Krieger auf dem Balkan“, 18, September/Oktobar 1995). Такође су новинари René Grémaux и Abe de Vries анализирали изјаве наводних сведока, и дошли су до истога закључка (види: „The Deconstruction of a Trauma“, De Groene Amsterdammer, 13.3.1996).
У процесу против Радована Караџића се појавио исто такав један наводни сведок. Рекао да је био у камиону са другим заробљеницима и да су одведени на стрељање. Тврдио је да је видео и генерала Младића када је померио повез око очију, зато што му руке нису биле везане. Али нема логике у томе да се заробљенику повежу очи, а да руке остану слободне. А стрељање је наводно преживео зато што је био покопан испод лешева, и после је успео да побегне. И Караџић је у току унакрсног испитивања установио да тај човек очигледно измишља приче.
Један други сведок је тврдио да су Срби једну велику групу, од можда 2000 људи, после пада Сребренице ухапсили, и прво затворили у основну школу у Каракају, и у спортску халу поред школе. Др Дарко Трифуновић из Београда је отишао у Каракај да провери ове податке. На лицу места је установио да у тој малој школи уопште нема места за тако велику групу људи. Тадашњи директор школе, Недо Васић, Дарку Трифуновицу је показао школски летопис из тога периода 1995. године. У летопису се потврђује да су ђаци тог дана наводног масакра били у школи. Па није армија Републике Српске ваљда пред очима деце стрељаља масу заробљеника! И жена која живи поред школе, Цвета Благојевић, рекла је да у тој школи није никада било убијања и да није ни знала да неко тврди да су у школи стрељани заробљеници. Изгледа да су се ти сведоци у ствари пробијали са муслиманском армијом од Сребренице до Тузле, и да су жртве борбених дејстава лажно представили као жртве егзекуција.

НАСТАВАК ИНТЕРВЈУА ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Интервју, Тема броја | 12 коментара

Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (2. део)

ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

Крсто Драгићевић, убијен у току побуне муслиманских заробљеника у хангару пољопривредне задруге у Кравици, 13. јула 1995.

Неки сведоци тврде да су припадници војске Републике Српске у земљорадничкој задрузи у Кравици затворили и убили између1000 и 1500 муслиманских заробљеника.
Тај исказ носи исти рукопис као и оне остале изјаве неких такозваних сведока. Цела прича потиче од једног или двојице муслиманских сведока. И ни за ту тврдњу не постоје докази. У хангару у Кравици се десило нешто сасвим друго од онога што су муслиманска Влада и хашки истражитељи утврдили. Српска војска је у околини Кравице могла да ухапси један одређени број муслиманских бораца и цивила, који су после пада Сребренице кренули на пут према муслиманској територији. Заробљеници су, као прво, били затворени у тој просторији у Кравици. Не постоји ниједан једини доказ да су припадници војске Републике Српске имали план да убију те људе. Што би их убили, када су им требали заробљеници за размену српских заробљеника? А што их нису на лицу места убили, ако су их негде по неким шумама заробили, и хтели да их стрељају? Што би их стрпали прво у неки магацин у Кравици? А тај магацин уопште није сакривен, него се налази поред пута који пролази кроз Кравицу. Који лудак би наредио да се 1000 људи убије поред пута?
Радован Караџић је 11. јула 1995. године својој војсци наредио да се према муслиманским цивилима понаша коректно, те да припаднике противничке армије, ако наиђе на њих, третира по интернационалним законима. Чак је наредио да се препусти муслиманским становницима Сребребнице да одлуче где хоће да живе, или да ли желе да буду евакуисани. А ко би сада био у стању и толико моћан да против наређења Радована Караџића нареди убијање 1000 цивила? И из којих разлога би неко тако нешто уопште урадио?
Постоје докази да се у том хангару у Кравици нешто друго десило. Један српски стражар, звао се Крсто Драгичевић, ушао је у хангар међу заробљенике. Хтео је очигледно да прича са једним познаником међу заробљеницима, којег је препознао. Међутим, њега су заробљеници напали, отели му митраљез и убили га. То се десило 13. јула 1995. године. Два дана касније је Крсто Драгичевић сахрањен. Његова слика виси у спомен-соби у Шековићима.
У току те побуне заробљеника, повређен је и један други српски војник, Раде Чутурић. Преживео је тај инцидент, али је погинуо у септембру 1995. године код Добоја. И његова слика виси у спомен-соби у Шековићима.
Муслимански заробљеници су после побуне покушали да побегну кроз главни улаз хангара. Остали српски стражари су пуцали у њих да би спасли своје животе и спречили побуну.
Српски новинар Зоран Петровић Пироћанац је тада боравио у региону, и снимао својом камером разне сцене. На пример, снимао је када су се неки муслимански мушкарци предали српској војсци. Неке интернационалне организације су касније анализирале Петровићеве снимке. Тврде да се на његовим снимцима у једној сцени види једна група од 15 до 20 мртвих људи пред улазом хангара у Кравици.
Прегледао сам повећање тога снимка и чини ми се да се на том снимку стварно види та група људи. Али снимак само потврђује побуну муслиманских заробљеника, јер су ти људи убијени пред улазом у хангар, а не у самом хангару. Логично је да српска војска не би поубијала те људе пред улазом у хангар, тако да би са улице свако могао да гледа. У те људе је пуцано само да би се спречила побуна, која је започела после убиства Крсте Драгичевића.

У овом документу један УН командир и један представник муслиманске цивилне власти потврђују да у току евакуације житеља Сребренице није дошло ни до једног инцидента

Нема доказа да је у току побуне страдало више од 15-20 заробљеника. И у том случају, један или два човека тврде да су они та убиства преживели само зато што су били покопани под лешевима и после успели да побегну. Али, који докази постоје за ове тврдње? Где су ти лешеви? Хашки истражитељи су касније покушали да пописују мртве у гробницама, у околини Кравице, нађене у том наводном стрељању. Муслимански борци сведочили су да су код Кравице, после пада Сребренице, вођене битке између српске и муслиманске армије. Имена тих сведока су следећа: Шевал Адемовић, Рамиз Хусић, Мидхат Кадрић, Нуриф Мемишевић, Хусејн Мустафић и Фадил Орић. Ови људи су дали исказе да је на њиховој страни погинуло много људи у артиљериској ватри. Фадил Орић је проценио да су они код Кравице у покушају пробоја имали неколико стотина погинулих људи. Анализу изјава ових сведока можете наћи на страници „Историјског пројекта Сребреница“.
Хашки истражитељи кажу да су они у околини Кравице нашли неколико стотина лешева, док изјаве оних муслиманских сведока показују да су то жртве војних сукоба код Кравице. Па где је онда оних 1000 лешева људи коју су наводно у хангару у Кравици стрељани? Можемо да установимо да је цела прича једна измишљотина. БЕТА је објавила 10.9.2009. године чланак „Одбрана Боровчанина затражила ослобађање“, у ком такође пише да тужиоци у Хагу не могу да докажу да је у Кравици страдало више од оних 15-20 људи који су погинули у току побуне.
Зато су кроз друге манипулације покушали да пређу преко чињенице да доказа нема. Претили су ухваћеним Србима да ће добити веома високе казне ако не „признају“ да су учествовали у „масакру“ у Кравици. Тако је Момир Николић после претњи и уцена дао изјаву да је он наредио убијање заробљеника у хангару у Кравици. Ипак је Николић касније у току једног процеса признао да је дао лажну изјаву, зато што су му понудили мању казну ако каже оно што тужилац хоће од њега да чује (види: Chris Stephen, „Key Srebrenica witness admits lying“, IWPR 29.9.2003).
Један други српски (заштићени) сведок, који је био 13. јула пред хангаром у Кравици, изјавио је да је тамо страдала једна мања група заробљеника, у току побуне. Тек касније је својим другим изјавама одједном повећао број наводно погинулих. Ту нову изјаву су користили у процесима против разних оптужених Срба. Може се поћи од тога да су тужиоци и њему претили дугогодишњом затворском казном ако не потпише нову изјаву у смислу оптужнице. Мирослав Дероњић је, на пример, Војиславу Шешељу у Хагу причао како су га психички и физички малтретирали док није на крају потписао све што су тужиоци од њега хтели да чују. Ту врсту уцене зову у Хагу „Plea agreement“ и „Plea bargain“. А у принципу такве методе подсећају на инквизицију. И власенички адвокат Раде Голић је у свом жалбеном писму на пресуду Миленку Трифуновићу дао разне примере како тужилаштво у вези са дешавањима у хангару у Кравици манипулише истином.
И новинар Јонатан Рупер у својој анализи о Сребреници пише да је прича о масовном убијању у хангару у Кравици једна превара. Рупер се позива, између осталог, на истраге холандског новинара Ролфа Хартзуикера, који је почетком 1996. године обишао хангар у Кравици. Хартзуикер је прегледао хангар и дошао до закључка да у тој просторији нема трагова метака и ручних бомби. У оптужници се тврди са су српски војници у хангару убијали заробљенике митраљезима и ручним бомбама. Ти Срби су очигледно морали да буду нека врста натприродних створења, ако могу да убију толике људе, а да не оставе трагове иза себе. Трагови метака се могу наћи само око врата на самом улазу, са спољне стране.

Наредба Радована Караџића о хуманом поступку према сребреничком становништву, од 11. јула 1995.

Да ли је, по Вашем сазнању, после пада Сребренице уопште игде дошло до убијања једне веће групе заробљених мушкараца?
Постоји један случај где је очигледно дошло до злочина. Ради се о случају Дражена Ердемовића, који је био припадник Десетог диверзантског одреда војске Република Српске. Тај случај је мало чудан зато што су у тој јединици, поред Ердемовића, служили још један Хрват, један Словенац, неки Срби, и на почетку чак и један босански муслиман.
Ердемовић тврди да су он и његова јединица стрељали око 1200 муслиманских заробљеника. Истраге бугарског новинара Герминала Цивикова доказују, међутим, да је Ердемовић у својој целој причи многе ствари измислио. Цивикове истраге, на пример, показују да је убијено негде око 130 људи, а не 1200 као што Ердемовић тврди. Веома је чудно и да је Ердемовићева јединица тога дана, када је очигледно дошло до убијања групе заробљеника, била отпуштена на одмор. Што би војници који су отпуштени на одмор негде убијали људе?
У току процеса против Слободана Милошевића, Ердемовић је признао да је неко са стране тој јединици нудио злато и новац, како би они негде после пада Сребренице ухватли и стрељали групу муслиманских мушкараца. Разни извори у том контексту спомињу француску обавештајну службу. И Милошевић је у току процеса рекао да поседује доказе да су тај злочин припремили влада Алије Изетбеговића и Французи. Нажалост, није стигао да изложи те доказе, зато што је мало касније у хашком притвору, под чудним околностима, изгубио живот. Хоћу да подсетим и на случај хрватског новинара Иве Пуканића, који је у својим новинама писао да су генерали Била Клинтона организовали операцију „Олуја“, у којој је протерано око 250 000 Срба, и убијено њих око 1900. Неко време после тога, Иво Пуканић је убијен помоћу ауто-бомбе, када је хтео да отвори врата својих кола.
То у принципу не би требало никога да зачуди, пошто су ратови у бившој Југославији показали да су стране тајне службе много пута биле умешане у разне манипулације. Желим да подсетим читаоце на случај када је бомба експлодирала на пијаци „Меркале“ у Сарајеву. Тај инцидент су Американци и њихови савезници одмах приписали Србима, иако истраге и чињенице доказују да то нису били Срби. Или на случај у селу Рачак на Косову. И ово је била једна манипулација западних сила. Зашто су Французи евакуисали хеликоптерима Насера Орића и његове официре из Сребренице пре пада тога града? Што Французи морају да спасавају муслиманске злочинце? Очигледно су се ту одвијали веома прљави послови.
Али има још много детаља у вези са случајем Дражена Ердемовића, у које не могу да улазим зато што овде нема довољно места за то. Зато хоћу да препоручим књигу „Сребреница – крунски сведок“ од Герминала Цивикова. У њој могу да се нађу сви релевантни подаци.

А шта је са оним филмом на ком се види како припадници паравојне формације „Шкорпиони“ убијају шест муслиманских мушкараца? Није ваљда и то намештаљка?
У том филму су састављена два снимка која немају везе један са другим. У првом филму видите како свештеник благосиља борце за које се тврди да су припадници „Шкорпиона“. Филм не даје одговор на питање где су те сцене снимљене. А још је важније да је филм снимљен 25. јуна 1995; међутим, знамо да је Сребреница пала 11. јула 1995 године. Какве везе онда тај снимак има са Сребреницом? „Шкорпиони“ су једна војна јединица која је основана у хрватској Крајини, и која није била под командом генералштаба Републике Српске.
У другом делу филма се види како неки војници воде шест заробљеника на ливаду, где на њих пуцају. На интернету могу да се нађу и дугачке верзије филма, где се види да после пуцњаве два заробљеника поново устају. У једној сцени пре пуцњаве један заробљеник пита да ли може да добије воде. Српски војник га пита да ли су они давали Србима воде пре него што су их убијали. У другој сцени се чује како један српски војник једном заробљенику каже „Када си Србе убијао, ниси чекао“.
Али у принципу ови детаљи нису важни. Зашто? Зато што тај филм где се виде стрељања није снимљен у јулу 1995. године код Сребренице. У процесу против Милошевића у Хагу, оптужени је као сведока одбране позвао генерала Обрада Стевановића. Милошевић је питао генерала где и када је пронађено тело Сафета Фејзића, који је идентификован у видео-снимку. Генерал Стевановић је цитирао из доказног документа, по ком је тело Сафета Фејзића ексхумирано 28. априла 1993. године, код општине Трново!
Значи, тужилаштво је сценама из 1993. године код Трнова хтело да докаже егзекуције у вези са Сребреницом у јулу 1995. године. А сваки критичан посматрач дешавања би поставио питање зашто би српски војници шест заробљеника одвезли из Сребренице до Трнова да их тамо убију. Из ког разлога би неко себи компликовао убијање заробљеника на такав начин?
Наравно да се ради о ратном злочину ако неко без судског процеса стреља шест заробљеника. У околини Трнова су тада почињени злочини над Србима. И у том снимку српски борци пребацују заробљеницима злочине над Србима. Можда су заробљеници стварно учестовали у злочинима над Србима и можда су убијени из освете. Али, и ако нису, какве везе тај снимак има са Сребреницом у јулу 1995. године?
У јануару 1994. новинар Бил Шилер посетио је Насера Орића у његовој кући у Сребреници. Орић је новинару поносно показао филм у ком се виде запаљене куће, мртва тела на улици, и људи који у паници покушавају да беже. Орић је коментарисао те сцене и додао да су он и његова армија у једном једином месту убили 114 Срба (види: Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, The Toronto Star, 16. july 1995). Значи, светска јавност игнорише филмове у којима се стварно виде злочини који су у околини Сребренице почињени зато што су жртве Срби, док манипулисаним снимцима хоће да докаже да су Срби после пада Сребренице убијали муслимане.

Аутори књиге о Сребреници, Александер Дорин (десно) и Зоран Јовановић (лево) на Сајму књига у Лајпцигу

Реците нам укратко постоје ли и други случајеви манипулација у вези са Сребреницом?
Постоје. Један представник цивилне муслиманске власти из Сребренице и један командир ОУН-а 17. јула 1995. године документовано су потврдили да су муслимански цивили, на свој захтев, напустили Сребреницу, и да су затражили да буду пребачени на муслиманску територију. У истом документу се потврђује да су српске власти организовале евакуацију и да није дошло ни до једног инцидента (тај документ је објављен у мојој књизи „Сребреница − како се заиста збило“).
И разни други посматрачи и припадници ОУН-а су тада сведочили о томе. Поседујемо и један дужи видео-интервју са припадницима холандског батаљона у Сребреници, који сведоче о томе да није дошло до напада и злочина у току евакуације. А поред тога поседујемо и разне писмене изјаве разних сведока несрпске националности. Такође постоје снимци на којима се види Ратко Младић како организује евакуацију муслиманских цивила и како им дели пиће и храну. Како онда данас може озбиљно да се тврди да су ти Холанђани били сведоци масакра који нису спречили? Зашто се Холанђанима данас пребацује нешто што се тада очигледно није десило? Значи, људи који тада нису били на лицу места одлучују шта се тамо тада десило а шта не, иако очевици тако нешто нису видели. То је већ дошло дотле да се неки Холанђани данас стиде за нешто што се није догодило. Коју сврху имају онда документи и докази, ако их касније сваки лажов и манипулатор може оборити обичним тврдњама? То је невероватно!
Српска војска је после уласка у Сребреницу пронашла и друге документе које је муслиманска власт оставила иза себе. На пример, једну статистику о броју становника у Сребреници из 1994. године, коју је тадашњи председник председништва Сребренице, Фахрудин Салиховић, послао за Сарајево и Тузлу. Салиховић у том документу пише да у Сребреници живи 37 255 људи. Даље, Салиховић у документу наглашава да статистику не би требало давати на увид међународним организацијама, зато што они мисле да у Сребреници живи 45 000 људи. А доказано је да се после пада Сребренице у Тузли регистровало 35 000 и неколико стотина људи (и тај документ може да се нађе у књизи „Сребреница – како се заиста збило“). Највећи могући број погинулих на страни босанских муслимана из Сребренице после пада тог града је нешто мањи од 2000. А изјаве многих муслиманских сведока потврђују да су они у пробоју према Тузли изгубили око 2000 бораца и велики део наоружаних цивила. Одакле онда 7000-8000 наводно убијених, и о ком је масакру реч?

Каква су Ваша сазнања о организацији „Мајке Сребренице“? Зар то нису жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове?
Као што смо већ установили, муслиманска армија је изгубила у пробоју према Тузли негде око 2000 војника. А 1992, 1993. и 1994. Орићева војска је у нападима на српска села и у борбама имала мало више од 1000 губитака. То значи да постоји нешто преко 3000 погинулих муслимана из околине Сребренице који су оставили некога од родбине иза себе; 1000 од њих немају везе са јулом 1995. године, а 2000 су већим делом страдали у пробоју према Тузли, те не могу никако да буду жртве стрељања. Значи да заиста постоје жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове. Међутим, не на онај начин као што тврди сребренички лоби, и не у тој мери.
У задње време су и неки муслимани из Босне почели да нападају организацију „Мајке Сребренице“. Пребацују водећим кадровима да лажу, манипулишу и да праве паре тиме што шире неистину. На пример, једна жена из Сарајева на интернету тврди да је Мунира Субашић, председница организације „Мајке Сребренице“, стекла велике паре (види: http://www.neboljubavi.blogger.ba). Каже да је Мунира у међувремену дошла у посед три куће: две у Сарајеву и једне у Сребреници. Прима велике паре са свих страна. Између осталог, добила је од БХ Телекома 300 000 км, а поред тога прима, по званичној верзији, месечну плату од 4000 км. Вози џип који је добила од УН-а. Даље, њој се замера да за време рата уопште није живела у Сребреници и да се њена ћерка налази на списку сребреничке деце без родитеља, те због тога прима помоћ. Жена из Сарајева, која критикује „Мајке Сребренице“, пише да на списку наводно несталих из Сребренице има чак и доста људи који су дуго пре пада Сребренице, или чак пре рата, умрли. На тај начин су фамилије умрлих добиле паре. Даље, та жена сведочи да сваке године 11. јула на „Дан жалости“ аутобусима довозе многе људе из Сарајева за Поточаре. Тако ваљда хоће да произведу утисак у светској јавности да су то све припадници фамилија страдалих из Сребренице. Чак се говори да син Мунире Субашић, који је наводно у јулу 1995. погинуо, данас живи под другим именом у Америци (види: „Живи на списку убијених!“, Пресс РС 11.10.2007).
Једна друга Сребреничанка која данас живи у Тузли, Хаша Омеровић, испричала је, такође, неке интересантне ствари о организацији „Мајке Сребренице“ (види: „Мајке Сребренице шире лажи“, Независне Новине, 25.2.2011).
Госпођа Омеровић изјављује да су „Мајке Сребренице“ једно профитерско удружење које је основао ратни председник тадашње БиХ Алија Изетбеговић и начелник исламске заједнице Мустафа Церић. Омеровићева је изјавила да та група жена лажно представља породице погинулих у Сребреници, нагласивши да је то једна профитерска организација. „Та група жена никада се не мења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно сведоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева“, рекла је Омеровићева. Додала је „да је Изетбеговић злоупотребио Сребреничане да би утврдио своју власт и победу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим председником САД Билом Клинтоном, да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“. А за „Дан жалости“ каже следеће: „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији ’Мајке Сребренице’“.
А за крај интервјуа хоћу још кратко да подсетим на једну другу манипулацију. Године 2002. је влада Републике Српске написала извештај о догађајима у околини Сребренице после пада тога града. У том извештају се наводи да је страдало око 2000 муслиманских мушкараца у пробоју према Тузли, и да није било 7000-8000 мртвих, ни масовног стрељања.
Тадашњи високи представник међународне заједнице у Босни, Педи Ешдаун, после објављивања тог извештаја је повиленио и тражио од владе Републике Српске да се одмах напише нови извештај који потврђује верзију догађаја Изетбеговића и Вашингтона. Да би то успело, он је морао да смени разне људе са њихових позиција. Вршио је велики притисак на све оне који нису хтели да учествују у тој манипулацији истином. На крају је Ешдаун саставио нови тим који је био спреман да потпише лажну верзију. На тај начин је дошло до „признања злочина“ у Сребреници од стране Републике Српске (види: „US official implicated with Bosnian high Representative Ashdown in attempting to force fabricated report on Srebrenica“, ISSA special report – the Balkan Strategic Studies, 8.9.2003).
А да не улазимо овде у причу зашто је Борис Тадић предложио да се усвоји декларација о Сребреници. Ко је пратио Тадићеву каријеру до сада, томе је одговор сасвим сувишан.

РАЗГОВОР ВОДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Интервју, Тема броја | 11 коментара

Интервју: др Драган Вуканић, председник СО Вождовац

Пад вере плодно тло за пад морала

Сведоци смо велике ерозије морала у друштву у свим сферама. Тема овог разговора са угледним и врсним микрохирургом урођених дечјих аномалија и специјалистом за туморе са Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, др Драганом Вуканићем је стање морала у медицини из угла православља.

Докторе Вуканићу, молимо Вас, реците за “Глас са Цера” какав је морал у медицини и где су узроци пада морала?
Како се економска ситуација мења, од добростојећег средњег сталежа, а већина лекара је и некад и сад припадала том сталежу, тај средњи слој полако бива опустошен и мислим да се морал мења на штету здравствених радника. Одређен ниво квалитета постоји све док не дођете до егзистенцијалног проблема. А егзистенцијални проблем намеће снижавање критеријума и промену става који више није на оном завидном нивоу на којем је био. Али, мислим да још увек не одступамо много од нивоа моралних норми и квалитета који постоји у окружењу. Албанија и Косово су у лошијој ситуацији од оне која је у Словенији присутна као и у градовима централног дела Србије. А знате и како се решава проблем доласка пацијената са Косова и Метохије и око начина плаћања и договора око пријема и свега другог.
Узроци пада морала у здравству су пре свега социјални критеријуми, пад животног стандарда, пад материјалне сигурности какву је становништво имало пре 20 година и више. Данас нико више не поставља питање да ли је морално ићи два или три пута на годишњи одмор у току године него поставља питање како ће да преживи! Због тога се могу лако наћи морални падови типа да је неко неком завршио нешто испод жита, било да је реч о некој комисији или нечем другом. Међутим, морају ствари системски да се решавају, прво оно што је на нивоу Министарства, секретаријата и свих агенција и функција које гарантују плаћања.

У каквој је вези недостатак вере у прошлом веку са падом морала у медицини?
Мислим да је пад веровања људи у комунистичко и посткомунистичко доба направило плодно тле, не само за пад моралних норми у медицини, него и шире у друштву. Али стоји и то да су ортодоксни комунисти, код којих је веровање у Бога било потиснуто, имали неке своје критеријуме горштачког, принципијалног, поштеног става и понашања. Али рушењем тих ставова и удаљавањем од вере настао је један огроман простор где је последица ово што данас имамо.
Дакле, враћањем вери и враћањем нормама верујућих људи, морални критеријуми у медицини и у другим областима ће сигурно расти и достићи ниво који заслужују у свакодневном животу.

У којој мери је похлепа значајан чинилац пада морала у медицини?
Мислим да најмање људи има проблем пада морала, проблем мита, проблем корупције, проблем моралних норми којима је тај начин неопходан за преживљавање. Међутим код похлепних, којима је мало све што имају, па им треба још, то је озбиљан пад моралних и етичких норми и у медицини и у друштву Ви Хипократову заклетву и хиландарски–медицински кодекс помињете као врхунац етичности у медицини. Да ли лекари нашег доба имају те принципе у себи?
Хипократова заклетва која би се данас могла применити у савременом друштву је основ норми и ставова који се односе на став групације које имају свој врхунски принцип или став још из доба комунистичког или поткомунистичког периода. Али, у сваком случају Хипократова заклетва представља основ или начин, правац, идеју, пут ка формирању свог сопственог става, филозофије, пута у професионалном здравственом раду. Већ пре свега волео бих да Хипократова заклетва важи, не само за медицину, већ и за сву ону логистику и финансијско-економске службе које прате медицину. За све оне људе који треба да избодују рад зависно од тога колико је одговоран. Колико је неопходно, као у хирургији, рецимо талента, да би могли врхунски да обавите посао.
Хиландарски медицински кодекс није само скуп правила која говоре о етичности већ пре свега о струци. Кодекс нам даје одређене принципе. У оно доба је могло да се уради то, то и то. И ви тачно видите да је то био врхунац тадашње медицине који је одскакао од околине.
Може се рећи да у Хиландарском медицинском кодексу има доста стручних ствари из народне медицине која нема много везе са самом хришћанском медицином тога доба. Не заборавите да смо у време настанка Хиландарског медицинског кодекса имали Душанов законик и да је Европа тада била у црном средњем веку. А тај исти средњи век је за српску историју и српску медицину био златни век.
Тада смо имали принцип социјалног збрињавања гладних, болесних, инвалида, људи који нису имали кров над главом, при болницама и манастирима и при неким збеговима код већине регионалних владара. Већина лекара и медицинског особља има те принципе у себи, неки више, неки мање.
У сваком случају те принципе је неопходно допуњавати неким савременим ставовима и погледима на свет јер нас технологија гура напред.
Не знам да ли ће се сви лекари сетити те посланице из хиландарског медицинског кодекса која каже да лекар кад види да је тешко, озбиљно и компликовано стање код пацијента треба да размисли. Али често се чује: Знам да Ви то добро радите, колега. Та препорука је дошла директно из оног става који препоручује Хиландарски медицински кодекс и он никада неће застарети, он никада неће бити анахрон. Из врло простог разлога. Колико год да имате компјутере, колико год да сте добро обавештени ви ћете увек моћи да кажете да се неко више истакао у некој области и да је неко постигао боље резултате.
Мислим да је данас компјутеризација омогућила да многи добри реторичари не могу да се крију као врхунски стручњаци и да је данас лакше препознати оне који своје хвалоспеве покушавају да наметну не само пацијентима већ и колегама.

Прве српске болнице нису се развиле из сиротишта као што је био случај на западу, што и стоји у Хиландарском медицинском кодексу, већ су у самом почетку биле установе које служе лечењу. А Ви често помињете значај социјалног благостања за здравље људи?

Код нас је у средњем веку било обрнуто у односу на запад. Сиротишта су настајала при болницама. И већ тада је било јасно да принцип здравља подразумева и завидан социјални статус. Сматрало се да је здрав онај који има задовољавајући социјални статус. Да наведем пример тога доба краљ Милутин је подигао болницу у Цариграду, у манастиру Св. Саве Великог и у Светој Гори. Дакле, у те болнице су долазили не само они који су, у ужем смислу имали проблем, него пре свега, који су имали социјално-друштвени проблем.

У којој мери повратак православљу и светосављу може да помери границе морала и етике у медицини?
Повратак православљу и светосављу је у сваком случају велика шанса да се границе морала, не само у медицини него и у целом друштву, уздигну на виши ниво. Али то подразумева да и у црквеној јерархији и пратећим службама материјално-финансијски принцип не буде приоритет. Где пре исправити и најмању ситницу него на светосавском нивоу и организацији.
А ово бежање у компјутеризацију је уствари један од погрешних праваца у тражењу решења за излаз из актуелне ситуације.

Сведоци смо такве ерозије морала да имамо случај да су лекари (неурохирурзи) као надокнаду за свој рад тражили од пацијента енормну суму новца, да је пацијент морао да прода њиву, која га је хранила, да би платио лекарима?
Нема оправдања за тако нешто. Хоћу да верујем да неко у неком тренутку моралног пада направи грешка тог типа, али не верујем да неко живи са таквим стандардом, са таквом идејом, са таквом моралном сакатошћу. Тако морално осакаћен човек не може бити нити добар доктор, нити добар члан друштва, родитељ…

Каква је улога вере код болесника за оздрављење?
Огромна је улога вере код болесника зато што они који су у старту спремни да прихвате боље сутра са вером у оздрављење, имају подршку не само здравствених радника него и породице и свих оних који живе око њих. Имам утисак да је неразумевање и незадовољство свим свакодневним проблемима које живот доноси много мање код верујућих и много више спремности да се подели део патње. Код оних лекара који нису верујући новац је животни мото и стварање богатства.
Верујући пацијенти имају додатну снагу и енергију. И сад тумачењем како год она долазила и како год били постављени верујући и етички принципи мој је утисак да они лакше и брже пребољевају и у суштини су задовољнији ефектом који се постизе, у односу на оне који нису верујући.

А у каквом су односу вера и поверење у лекара?
Верујући људи лакше стичу поверење у лекаре. А верујући лекари имају нежнији, блискији, топлији и пријатнији приступ према пацијентима. Верујући пацијенти су пуни разумевања за компликације које могу увек да се јаве. Верујући људи су у ситуацији да једни друге помогну, подрже и боље разумеју у заједничкој борби за оздрављење.

Корени етике у здравству у Хипократовој заклетви и Хиландарском медицинском кодексу

Како ме живот, све чешће, ставља пред лице правде и моралних дилема, све чешће се сетим Хипократове заклетве коју схватам као врхунац свих моралних норми које сваки лекар, ако није прихватио, не треба да се бави медицином. То је морални кодекс “sine quq non”.
Ми га можемо данас допуњавати, осавремењавати, постављати у неке нове оквире, али основне етичке норме и принципе који су нам постављени том заклетвом морамо поштовати из врло простог разлога јер је то најбољи начин да не дођемо под удар нормативе и реперкусија.
Ако нема довољно сећања на Хипократову заклетву, ми имамо и неке сличне норме у Хиландарском медицинском кодексу и норме које код Срба важе још од Св. Саве, онда ћемо доћи и у ситуацију да размишљамо о заштити преко суда, правника и адвоката – каже др Вуканић.

Боравак за децу уместо кафане

Као актуелни председник градске општине Вождовац др Драган Вуканић је, поред бројних хуманитарних активности покренуо и низ оних који указују на могућност преображаја друштва. Он је у самом општинском здању отворио боравак за децу са посебним потребама. Направио је са СПЦ-ом договор да се у порти једне цркве такође отвори дневни боравак за ове малишане. Његовим ангажовањем и договорима са СПЦ-ом отворени су преговори да се у цркви отвори дечје обданиште.

Заљубљеник у уметност, манастире и цркву

Паралелно са медицином, наш саговорник, гост “Гласа са Цера”, доктор Драган Вуканић, студирао је историју уметности са веома високим оценама.
А наклоност према уметности али и манастирима и црквеним здањима родила се још у детињству а и касније, када је са оцем путовао на релацији Андријевица – Београд јер се, како каже, његов отац није заустављао поред кафана већ поред манастира, цркава.
И о њима увек имао приче пуне историје, уметности, духовности које су остале дубоко у сећању и у бићу др Вуканића.
-Данас, нема готово ниједне цркве или манастира на простору бивше Југославије, али и у Грчкој и Бугарској које нисам посетио.
Обишао сам и Александријску патријаршију, Јерусалим а све те приче преносим мојим пријатељима као и деци са Косова и Метохије, из Грчке, Републике Српске и из Београда када долазе у госте код нас – напомиње др Вуканић.

Хирург и на ратиштима

Доктор Драган Вуканић је био хирург и на ратиштима: у Бенковцу, на Борачком језеру, Требињу, Братунцу, на Сарајевском ратишту, Озрену, у Западној Славонији, Мирковцима… Пацијенте није делио и не дели ни по ком основу. И данас су му захвални.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво, Интервју | 4 коментара

Интервју: Милан Михајловић, песник са КиМ

Са дна пакла гледају у небо

Песме Милана Михајловића су песме морања, песме нужности и егзистенцијалног крика… Не изневеравајући саборноумље, базичну меморију, генетску истину, аутор том колективном архетипу даје индивидуални карактер и лирску упитност. Његове песме су родољубиве али са ангажованом иронијско –критичком нотом. Овако књижевна критика карактерише поезију Милана Михајловића, новинара, песника, председника Друштва књижевника Косова и Метохије. Реч књижевне критике посебно је цењена када је у питању неколико угледних критичара и рецензената са Космета међу којима је, без сумње др Даница Андрејевић која Михајловићеву поезију пореди са поезијом Милана Ракића, какву би он писао у наше време.
Разлог више за разговор са косовским песником Миланом Михајловићем је објављивање његове збирке “Саће свих матица” у којој понајвише пева о најновијем националном удесу српског народа, о његовој ововременој унесрећености нана подручју Косова и Метохије. Али тема овог разговора је првенствено поезија о косовском страдању и болу.

Како Ви тумачите “критичку “ сентенцу да је поезија израз чудесне моћи претварања пролазног у вечно?
Тешко је коментарисати нешто што се уврежило, а што је јако блиско сваком ствараоцу. Јер поезија има моћ чудесну, готово необјашњиву или боље рећи неописиву. Она приближава све удаљено, одсликава и видљиво и невидљиво, ослушкује чујно и нечујно, вида рањено, оживљава заборављено, разбуктава угашено, теши осамљено, храбри праведно, проклиње неверно, сведочи истинито и вечно… Овако ја гледам на све оно што поезија доноси и односи са собом. Попут реке понорнице, невидљиво је видљива. Понекад је осетиш како дише, па онда нагло утихне, нестане, а у ствари стално је ту око тебе, близу других, кроз тебе, кроз друге, кроз векове, уз садашњост и кроз будућност… Она је вечна и рекао бих вечито млада мада су је многи описали као стару удовицу, па се и не труде да је ослушну, загледају, прочитају. Поезија траје и трајаће и док је света и века ће многима бити прво и последње уточиште.

Шта бисте нам рекли о поетском стварању Косовских Срба које је изнедрено у деценији која је иза нас?
Често се сетим нашег нобеловца Ива Андрића који је говорио да је свако написано дело најмање твоје када изађе из штампе, када се објави. Свако га тумачи и дозивљава из свог угла а понајмање се у свим тим тумачењима пита аутор. Ипак, и то је боље него да аутор тумачи и чита самог себе. Српски ствараоци су сведочници једног времена, сведочници страдања свог личног и општег, колективног. Већина од њих је средином 1999. напустила свој завичај, па не чуди што је много песама о егзодусу. Расути и опхрвани болом, бригама и патњом и новим трагањима управо су поезијом посведочили тежину и горчину напуштања дома. Зато је то и опомињућа поезија – поезија за наук генерацијама које долазе.
У песничким књигама насталим почетком овог века суочавамо се, такође, са преораним гробљима, порушеним храмовима, бодљикавом жицом, покошеним жртвама… Потресна су сведочења, болна бележења али је то и морална обавеза ствараоца. Јер ко од нас не би волео да пише о ведријој страни овоземаљског живота…
Преко злочина се не може прећи. Бар у поезији! Иако се у овом свакодневном живљењу много пута свесно и несвесно затварају очи. У песничком оглашавању постоји разноликост и то даје нову димензију поезији. Искрено се обрадујем сваком стиху у коме провејава искрица наде да црнилу једном мора доћи крај. Због те искре смо као књижевно друштво у сарадњи са Народном библиотеком “Свети Сава” из Лепосавића и Врањским новинама 2006. године објавили антологију љубавне поезије “Купидон на Косову“, у жељи да бар на тренутак призовемо светлост у мрачну свакодневницу.

Какве су ваше могућности да свету представите поезију о којој говоримо и да се о овом стварању више и чешће чује?
Поезију, књижевност уопште, доживљавам као огледало тренутка, огледало поднебља у коме стварамо. Ако се то стваралаштво одрази и рефлектује,
прими и на друге крајеве света онда се досеже једна друга димензија која иде у прилог Борхесовој мисли да: “Сви пишемо једну исту књигу, књигу човечанства “.
Појачано је у последње време интересовање наших исељеника у Француској и Немачкој за стваралаштвом песника са Косова и Метохије али је за већу присутност и препознавање квалитета на мапи светске поетике прво потребна реч домаће критике и јавности!
Квалитет ове поезије постоји, у то нас уверавају и званичници у неформалним разговорима али недостаје препорука да би он могао у потпуности да се исказе и ван Србије. Добра поезија увек, пре или касније, нађе пут до своје публике. Наравно да је огромна част бити заступљен бар на делићу странице у књизи човечанства, али никако не по цену губљења свог идентитета.

За нашу велику песникињу Даринку Јеврић, после чије смрти, су Дечанска звона звонила као за владикама, важило је правило да “није написала много песама да не би написала ниједну слабу”. Утисак је да данас има песника који стварају по принципу продуктивности?
Наравно да има и претеривања у издавачкој продукцији па се понекад објављују и рукописи који немају истинску стваралачку тежину и вредност. Такви се покушаји најчешће завршавају на првој и јединој збирци песама. Али смо и сведоци чињенице да квалитет, бар у поезији, не зависи од квантитета. У то нас је уверило стваралаштво Милана Ракића а то се, свакако, односи и на поезију наше Даринке Јеврић. Није за живота овоземаљског, написала превише песничких збирки – пет појединачних и једну заједничку, али је сваки њен стих фино исклесан, избрушен, готово да може да стоји потпуно сам за себе. Зато њена “Дечанска звона“, химна љубави, и после толико година од настанка одјекују у нама.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Интервју, Култура | Оставите коментар

Jеромонах Ксенофонт (Томашевић), сабрат ЕРП у егзилу

Будимо достојни потомци својих предака



Оче Ксенофонте, пре годину дана, када је одлуком Синода СПЦ-е преосвећени владика Артемија скинут са трона ЕРП, па све до последњег Сабора када је лишен епископског чина, тензије на њега и на монахе у егзилу не јењавају. Многи монаси су такође рашчињени и против њих је покренут кривични поступак, а и учестали су притисци и репресије од стране КПС полиције, па до бацања Молотовљевог коктела (што је био недавно случај у Житковцу), учесталих претњи и сталног прислушкивања монаха. Шта је циљ ове хајке, ко су налегодавци, и докле су они спремни ићи?
Ово ваше питање је веома комплексно и у ствари је питање за питањем, које захтева много дугих и сложених одговора. Потрудићу се ипак сложених одговора. Потрудићу се ипак да будем што краћи и сажетији. Да пођемо хронолошки, онако како сте ви то и кренули у почетку. Заиста, владика Артемије је уклоњен управљања својом епархијом одлуком, слободно можемо да је назовемо безаконом, СА Синода, на коју Синод то није имао право, нити Уставом СПЦ, нити Свештеним Канонима. Бледо су се позивали на одредницу у Уставу да Синод суди Епископу у првој инстанци, али нигде није писало и да пресуђује, а уклонити Епископа од управљања својом Епархијом већ је донешена пресуда. Но, како било, притисак Синода није јењавао па је тако лобистичка група од двадесетак Епископа, који су постали гласачко тијело новотарско-екуменистичке групе у СА Сабору, прегласавањем успјела да донесе, најприје одлуку о коначном уклањању од управљања Епархијом Епископа Артемија, без суда, суђења, доказа, одбране, процеса који важи у демократским, па чак и у оним мање демократским државама.
Нажалост, они што се позивају да су Епископи Цркве Божије нису дозволили да се окривљени брани. Тиме смо се вратили у оно трагично, туробно вријеме османске окупације, када је наш мудри народ изњедрио пословицу: „Кадија те тужи, кадија ти суди!“ Свима нам је познато, како су се ствари касније развијале, и како је Епископ Артемије у новембру 2011. и без позива на сједницу СА Сабора био свргнут из чина Епископа. Уз то су и многи од нас, свештеномонаха и свештенођакона, претрпјели исту судбину, лишавања чина, слободном интерпретацијом канона наших тужилаца, иако и сами немамо нити знамо за било какву кривицу за коју би требало да нам се суди и лишавају нас чина.
Оно што је још парадоксалније, предсједник Великог црквеног суда, који нам је судио и пресудио, био је Преосвећени Епископ Бачки Иринеј, човјек који Свештене Каноне сам крши и лијево и десно, носилац папског крижа и бискупског прстена (чиме се у медијима и хвалисао, како га је тиме, заједно са Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем, Папа признао за “истинитог“ Епископа, уз сетни узвик: „Вескови серби! – Српски Епископи!“).
Постављам питање: може ли човјек који са римокатолицима и протестантима молитвено учествује у њиховим богомољама, прима од папе криж и прстен (направљене, вјероватно, од оног злата што су усташе оставиле из Јасеновца, чупајући Србима златне зубе и кидајући наушнице са ушију и сијекући прсте да би се домогли прстење, прије но што би злогласни “србосијек“ завршио посао), који је, дакле, својим јеретичким и неправославним дјеловањем себе саморашчинио, може ли он да суди и пресуђује некоме зато што му је стало до духовног оца, што воли и истински брани своју цркву од, тог ватиканског “мостоградитеља“, понтифекса, Папе римског, како се својевремено, у једној својој еулогији Јовану Павлу II, Епископ бачки изразио. Можда Папа јесте мостоградитељ, али само оног моста који помиње Св. Николај Жички у једној од својих богомољачких пјесмица гдје каже: „Преко пакла паде мост!“ Једино тим мостом иду данашњи екуменисти, и тим мостом воде своје сљедбенике на дно пакла!
Дакле, овим свим, вишенаведеним, мислим да сам одговорио и на већину ваших питања, шта је циљ и докле су налогодавци спремни да иду. Видимо ових дана да је, на сам почетак Свете Четрдесетнице, бачен још један Молотовљев коктел на пребивалиште братије у Житковцу. Исти је дух, исти налогодавци свега овога, од уклањања владике Артемије, његовог и нашег протеривања с Косова и безаконог и беспризорног, рекао бих, хулског нападања, преко медија, до пријетњи физичким линчом. А циљ је: екуменизам, и његово физичко пасторче, глобализам, утопљавање у безличну масу Новог свјетског поретка, у коме желе да од Срба направе тикву без коријена, народ без памћења и историје, а самим тим и народ без будућности. Не рече наш народ без разлога: „Ал’ не рече Туре ако Бог да!“ А ове данашње духовне потурице и ватиканска дјеца призивају силу овога свијета, само не помислише, изгледа на Бога, који треба да да махове жетеоцу.

Један део верног народа, а међу њима и свештенство, који су од почетка са вама, стекло је утисак да је можда било боље остати на Косову и Метохији докле год је то могуће, и свим расположивим средствима бранити своје манастире од узурпирања, једном речју не признавати никакве одлуке Сабора и Синода. Којим аргументима их можете разуверити?
И сами смо се питали није ли то можда тако. Наша одлука није донесена на пречац, без размишљања. Није нам било лако оставити народ уз који смо били годинама, неки и деценијама, у најтежим моментима, када су и српска села, и манастири, и цркве горили у огњу шиптарске мржње и међународне равнодушности. Међутим, било је јасно да се остати није могло. Принцип новодошавших администратора, Атанасија, а касније и Амфилохија био је: Или се поклони, или се уклони.
Сам Атанасије по свом доласку, одмах је почео са литургијском реформом, избацивањем стакала са Часних трпеза, цјеливајућих икона, а на духовном плану почео да врши једансвојеврстан геноцид, газећи и лијевом и десном ногом оно што је Епископ Артемије деценијама стварао. Прво вријеме смо остали, међутим, када је СА Сабор, тј. лобистичка већина нашег свемоћног црквеног Тријумвирата, донио одлуку о коначном уклањању Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренских. Нисмо хтјели даљњу свађу са Администратором, већ смо уљудно у писаној форми замолили да нам се да канонски отпуст за неку другу Епархију СПЦ. То нам је одбијено. Ми смо ипак одлучили да манастире напустимо, јер се више није могло издржати.
На неки начин, ово је испало и најбоље рјешење, да се заиста покаже дубина безакоња и апостасије у коју црквени Тријумвират, (само фигуративно и симболично на челу са апсолутно неспособним Патријархом, који ту функцију врши очигледно уз туторство бачко-црногорског програма), покушава да поведе СПЦ. И, као у Књизи Изласка што је писано, да Господ отврдње срце Фараону, тако га је отврднуо и овим данашњим Фараонима. Ми смо се, ипак, на Косово и у ЕРП вратили, ево већ неколико мјесеци, тако да православни народ, који не признаје узурпаторску чизму викарног Епископа Теодосија, може сваке недјеље да присуствује светој Литургији, истина, у катакомбним условима, али то, напротив, не умањује радост и благодат која се на тим свештеним сабрањима осјећа.

Тренутна ситуација је таква да прогнани монаси заједно са владиком Артемијом немају подршку већине владика у СПЦ-и. За разлику од њих, митрополит Пирејски Серафим је у више наврата упутио писмо подршке владици Артемију, речи охрабрења стигле су из Јерусалима, а то су учинили и светогорски пустињаци. Зашто епископство у овом одсудном тренутку за Цркву и народ ћути? Није ли њихова дужност да иду путем Господа Христа, а не пролазним светским материјалним добрима?
Наравно, Епископ, који би требало да буду очи цркве, како их назива Св. Јустин Ћелијски, ућутали су се и уплашили су се. Зашто и због чега, они на то питање треба да одговоре. Знам и сведочим да, како у нашем, тако и у Православном Епископату широм васељене, има много оних који саосећају са владиком Артемијем, схватају и цене његову борбу, али, “страха ради Јудејскога“ њихове су усне запечаћене, и ту своју подршку нигдје не исказују. А знамо да Апостол каже да се срцем вјерује за правду, а уснама исповиједа за спасење, и тек је исповиједање усана пуноћа вјере и исповједништва, која широм отвара двери Царства Небескога. Не заборавимо, међутим, да је и под крстом Христовим остало неколико жена и св. Јован Богослов, а сви остали се разбјежаше од страха. Како и сам наш Владика каже: “Ни сва дјеца не проходају у исто вријеме.“ Даће Бог, проходаће и проговориће још много усана!

У јавности се намеће отворено питање колика је спрега између врха СПЦ–е и власти. Има и мишљења да су многи епископи због своје мрачне прошлости уцењени од државе да буду послушници њихове политике, како би сви заједно служили интересима Запада у Србији.
О многима од тих ствари можемо само да спекулишемо, јер за ту “мрачну прошлост“ заиста немамо конкретних доказа и сазнања, међутим, свакодневна дешавања нарочито нас упућују на такав закључак. Оно што лично знам је да управа манастира Високи Дечани, поготово узурпатор рашкопризренског трона, викарни епископ Теодосије и његова десна рука, Сава Јањић, “отварају ногом“ канцеларије предсједника Србије, министарстава и владиних канцеларија. Однос са коалицијом ДС-СПС више је него присан и срдачан, што никада и није била велика тајна, нити се крило. На Косову се у полу-шали, међу народом, који зна какав утицај Теодосије има код структура ДС-а, често зна да каже да су Дечанци продужена рука Богдановићевог Министарстава за Косово и Метохију.
Када се уз то дода блискост о. Саве Дечанца са Америчком “амбасадом“ у Приштини, називање личним пријатељем Сенатора Бајдена, пријатељем српског народа, Данијела Фрида и осталих српских крволока, слика која се склапа више је него јасна. Нека ваши читаоци донесу о томе закључак.

Учестале су забране у појединим епархијама у виду декрета и саопштења, где се верницима ставља до знања да не одлазе на богослужења монаштва ЕРП у егзилу, нити да имају било какве контакте са њима. Вас називају сектом Артемијеваца, непослушницима који желе да направе раскол у Цркви. Међу једним бројем Срба влада уверење да је сте ви заиста ти који рушите поредак у Цркви. Каква је ваша порука њима?
Како је наш владика више пута поновио, не стварамо никакав раскол нити правимо неку нову цркву. Ми смо Епархија рашко-призренска у егзилу, у јединству са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, са вером светих Отаца, Исповједника, Мученика, Св. Саве, Св. Николаја Жичког и Јустина Ћелијског, чији је, нажалост, владика Артемије остао једини истински ученик, чувајући завет и учење Аве Јустина, а то је ништа друго него учење Христово и учење Св. Апостола.
Раскол, раздор и непослушност у СПЦ праве, нажалост, они, који иду на поклоњење Папи, воде своје свештенике, цјеливају јеретичку папину десницу, који се моле са јеретицима и иду у јудејске синагоге, гдје се са њима моле, пале свијеће и учествују у њиховим службама. Такви су се људи саморашчинили по светим канонима, јер не исповиједају вјеру у Једну Цркву и Једног Христа, и нису браћа Апостола и чада Христова, него су чада и ишчадија свејереси Екуменизма, која све своје посљедоватеље вуче на дно пакла. Нека би нас од ње Господ избавио, да наставимо да слиједимо уски и трновити пут светосавски, којим никад није било лако ићи, али којим се увијек и сигурно стиже у Царство Небеско.

Све је више верног народа који је престао молитвено општити са владикама и свештеницима који шире јеретичко учење. Они се позивају на речи Светог Оца Теодора Студита: „Златоусти јасно тврди да су не само јеретици, него и они који су у заједници са њима, непријатељи Божји“. Да ли је ово рецепт за одбацивање лажних учитеља у мантијама из Светосавске Цркве?
Наравно. И Свештени Канони нам налажу да добро чини онај који прекида молитвено општење са онима који отворене главе (јавно) исповиједају неку од јереси осуђене неким Свештеним Сабором или неким од Светих Отаца. Екуменизам је као јерес и свејерес, као стоглаву адску аждају осудио Св. Јустин Нови Ћелијски, који је и званично уврштен у диптихе Светих прошле године на мајском сабору. Сви они који исповиједају екуменизам, притом признајући да је Свети ћелијски Анђео, сами себи потписаше осуду и свргнуће.

На све стране су се удружиле снаге Новог светског поретка, да би оствариле своје задате циљеве: формирање Светске владе, која би опет објединила све религије и направила заједничку економију и политику. Јавна је тајна да је у припреми Осми васељенски Сабор, на коме ће се званично одступити од вековних догмата и канона Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве: реформа литургије, увођење грегоријанског календара, укидање и смањење и броја и строгости поста, уједињење Цркве Божије са свеколиким јересима, па и паганским религијама. Куда ће по вашем мишљењу пловити брод СПЦ-е? Да ли ћемо се одупрети унијаћењу?
На многа од ових питања, чини ми се да сам одговорио већ у претходнима, али да додам. Будемо ли достојни потомци својих предака, будемо ли сљедовали путу Светих Срба, од прије светог Саве и послије Светог Саве, све до најновијих Светих Срба, будемо ли се сјећали и слиједили Лазарев завјет да је “земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“, нико нам неће моћи ништа, и како се год чинили слаби, увијек ће брод и наше државе и наше помјесне цркве да уплива у мирније воде. Јер кормилар такве државе и такве Цркве биће сам Дух Свети.
Предамо ли се, пак, лажама и паралажама овога свијета који нас уводе у којекакве Уније, од Европске до Ватиканске, скршићемо се о стијене овога свијета, на којима чучи и влада њихов кнез, и неће нас остати ни као народа, ни као државе ни као Српске помјесне Цркве. Увијек се сјећам како је блаженопочивши патријарх Павле, при својим честим доласцима у Грачаницу, од ’99 године, па до кад му је то здравље дозвољавало, а чини ми се, по Божијем надахнућу, говорио да се пита да ли је дошло вријеме да нестанемо са историјске сцене. Јасно је да, по обећању Божјем, Црква Христова остаје до скончања вијека и ни врата паклена неће је надвладати. Но, рече и Господ да, када дође, хоће ли наћи вјере на земљи? Хоће ли Срби бити со свијету, или ће бити бљутава, неслана маса која се баца на ђубриште историје? У памет се, Срби, и надам се да нећемо тим путем. Јер, плаче свети Сава на небесима, клечи на кољенима, и блиједо му је лице од ужаса којим иду Србљи.

Да ли желите, оче Ксенофонте, да за крај нашег разговора поручите нешто нашим читаоцима, као и свим Србима широм васељене?
Нека је свим вашим читаоцима благословен почетак овог светог и Великог Поста, који нека бисмо у миру отпостили, у покајању, приносећи не само на уснама, него и дјелима, плодове покајања. Да се сложимо, обожимо и умножимо и да тако, слиједећи пут Светог Саве и свих Светих Срба, достигли циљу, коме су и они тежили. Не смију да нас уплаше недаће и тешкоће, што су оне веће, већа је и помоћ и благодат Божја са небеса. Молим се Богу, нека би дошао тај дан, када ће сваки Србин, у било коме крају свијета да буде искрени Србин и Светосавац, искрени богомољац и Православац. Амин! Боже дај!

РАЗГОВОР ВОДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Интервју | 2 коментара