Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Великани који се памте

Ребека Вест

rebecca_westЈедан од највећих српских пријатеља и особа која је са највећом љубављу писала о Србима и о нашој земљи је Ребека Вест. Нажалост шира јавност о њој зна веома мало или ништа.
Рођена је у Лондону под именом Сесилија Исабел Ферфилд 1892. у новинарској породици. Отац јој је умро док је била млада, па се са мајком сели у Шкотску. Ту се школује и узима уметничко име Ребека Вест. Укључује се у покрет суфражеткиња (прве феминисткиње) и бори се за женска права, пре свега за глас на изборима. Ради као новинар и есејиста у неколико листова. У том периоду упознаје чувеног писца Херберта Џорџа Велса са којим је имала једно дете. Активно учествује у политичком животу.
Године 1930. се венчава за банкара Хенрија Ендруза са којим остаје у браку све до краја живота.
У склопу групе британских интелектуалаца први пут долази у Краљевину Југославију 1936. године. Очарана је природним лепотама и људима Балкана за које тврди да су „нова младост Европе“. Посебне пријатељске односе је имала са владиком Николајем Велимировић за кога је рекла да је „најизузетније људско биће које сам икада срела” и са српским писцем Станиславом Винавером.
О Југославији је 1941. године објавила књигу „Црно јагње и сиво соко“ у којој је са великом топлином и љубављу описала балканске народе. Књига је забележила топао пријем међу публиком и имала је неколико десетина издања. Критичари су је сматрали за ремек дело.
Током Другог светског рата је доста путовала и писала ратне репортаже и есеје. Отворено је подржала равногорски покрет и генерала Драгољуба Михаиловића. Добитница је неколико значајних признања и титуле „дама“ од британске краљице. Умрла је у Лондону 1983. године.
У комунистичкој Југославији штампање њених дела је било забрањено због идеолошких разлога. Била је потпуно заборављена.
Прво српско издање њене књиге „Црно јагње и сиво соко“ је изашло тек пре неколико година.

И. ГРБИЋ

Обавезно посетите
Музеј Јована Цвијића

У једном од најлепших делова Београда Копитаревој градини налази се музеј српског научника Јована Цвијића. Његовој аутентичности доприноси чињеница да се налази у згради у којој је Цвијић провео последње године свога живота. Концепција изложбене поставке је подељена на два дела. У једном можете видите како је изгледала кућа овога великана а у другом његов животни пут, награде и сведочанства о богатом научном раду. Изложени су његови оригинални списи, цртежи и нацрти. Овај музеј је идеално место да се упознате са делом великог Јована Цвијића

више о музеју видите на:
http://www.mgb.rs

Мудрости

Кукавице умиру много пута пре своје смрти, јунак само једном. (Вилијам Шекспир)

Advertisements

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Историја | Оставите коментар

Тело у Америци, душа у Бресници

Milka BakicКао млада учитељица учила је ђаке зашто се и како воли отаџбина, а само неколико месеци касније, кад је немачка војна сила напала Србију, зграбила је пушку и показала како се отаџбина брани.
Из Бреснице, питомог села у чачанском крају, из породичне куће оца Михаила, витеза са Солунског фронта, преко Равне Горе, оне устаничке, непокорне, отишла је праву у – историју! Са борбених страница историје Равне Горе нико је не може ни помаћи, ни заобићи.
Рођена је у ратно доба када је српска престоница била у пламену и рушевинама, када се низ њене улице сливала немачка и српска крв и када је беседа легендарног мајора Драгутина Гавриловића ушла у све српске кући и, мало касније, у све светске антологије ратних беседа: „Јунаци, тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да бринете за своје животе који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину. Живео краљ! Живео Београд!“ Учитељица Милка Баковић је често изговарала делове ове беседе.
Преминула је на дан породичне крсне славе светог Стефана у америчком граду Милвокију пре дванаест година, а оживела недавно у Србији, у завичају. Њен братанац, познати чачански лекар Јово Бакић подигао је својој тетки леп споменик и на њему оставио вечну поруку: „Тело у Америци, душа у Бресници“. Ту племениту душу многи памте.
Иза Милке Баковић остало је њено обимно дело, остала је књига „Наци-фашисти и комунисти – они су исти“ објављена у америчком граду Милвокију пре готово три деценије. Књига је изазвала велику пажњу српске јавности у отаџбини и расејању – она говори о Равној Гори, о покрету који је никао на овој планини, о генералу Дражи Михаиловићу, отпору нацистима и комунистима, о Брозовим казаматима у којима је ломљена кичма честитим Србима и кроз које је провела и она. Милка је провела дванаест година у пожаревачкој робијашници само зато што је била саборац генерала Михаиловића и што је од фашиста и комуниста бранила српски народ. Књигу су два пута обновили „Погледи“ из Крагујевца под уредништвом Милослава Самараџића.
Милка Баковић је писала о другима, али су и многи српски писциписали о њој. Супруга др Јове Баковића, Милица, иначе професор књижевности и градски библиотекар сачувала је богату библиографију. О Милки Баковић, поред Самарџића, писали су Драган М. Сотировић и Брано Јовановић, Слободан Ћировић, Милољуб Пантовић и Радул Марковић, Горан Давидовић и Милош Тимотијевић, Душан Трбојевић, Радмила Стојиљковић-Лабан…
Аутор овог прилога уврстио је Милку Баковић у своју књигу „Равногорци говоре“, објављену у издању отачаственог покрета Образ у Београду пре петнаестак година. Аутор наведене књиге познао је Милку и њеног супруга Радоја Радосављевића у њиховој кући у Милвокију. Милка је говорила како се после дугогодишње тамнице ишчупала иза канџи комунистичких зликоваца, како се удала и нашла у Америци.
Ових дана у Београду се појавила још једна књига, исписана женском руком која је преживела Брозове казамате и која је познавала многе жртве комунистичке тираније. Реч је о Радмили Стојиљковић-Лабан која је у својој књизи са ироничним насловом: „Социјалистички рај“ изузетно лепо пише о Милки Баковић. Пише она о том суровом казамату у којем су биле заточене супруге, кћери, мајке и сесте Дражиних сабораца, прогоњене само зато што се нису мириле са комунистичкиом суровом владавином. На првом месту, по чврстом карактеру, Радмила истиче Милку Баковић, младу и лепу учитељицу која је са пушком у руци сведочила о својој неизмерној љубави према отачаству. Радмила на 48. страни своје књиге пише да је Милка имала такво држање да су јој се сви дивили. Милиционерке је с презиром гледала. Ако би јој се нека од њих обратила, Милка је не би удостојила одговара. За књигу Милке Баковић, Радмила Лабан каже да верно приказују паћенички живот, малтретирање, понижавање и кажњавање по затворима.
Књига Радмиле Лабан изашла је пре скоро две деценије у Аустралији да би се ових дана, добротом приређивача појавила и у Београду.
Сви су се, нема сумње, дивили Милки Баковић због њеног отпора комунистичком насиљу и њеној спремности на сваку жртву како би сачувала свој образ и своје достојанство. Али и Баковићева је умела да се диви другим затвореницима које су чувале своју част. У њеној кући у Милвокију, пред Душаном Трбојевићем, Дражиним официром, и аутором овога текста причала је о моралној висини Бранке Јанковић, рођене Давидовић, из Драгачева, удовици Дражог команданта Милутина Јанковића. Бранку је у затвору посетио Ратко Дражевић, шеф злогласне ОЗНЕ у чачанском крају, чију су руке до рамена биле у крви српског народа. Прво што је Дражевић рекао Бранки било је да је млада и лепа и да не треба да дозволи да та младост и лепота вену по затворима. Рекао је даље да јој се отвара пут спасења, да ће одмах бити пуштена из затвора ако на суђењу генералу Михаиловићу посведочи да га је виђала како седи са немачким официрима и како их као савезнике угошћује. Бранка је на то рекла да није истина, да никад такав призор није видела, на шта је мајор рекао да и он зна да то није истина, али ће она, ако то посведочи, бити пуштена са робије. На то је Бранка узвратила: „Зар да оклеветам венчаног кума! Никада!“ Тако је мајор сазнао да је Бранку и Милутуина венчао генерал Михаиловић. Тако је Бранка Јанковић остала у затвору, али је сачувала образ.
А жандармеријски потпоручник Милутин Јанковић, који је међу првима стигао на Равну Гору да би се придружио генералу Михаиловићу је био „вођа одреда смрти“. Тако је названа ова четничка групација која је извршила први јуриш на Немце у окупационом Краљеву и која је заробила немачки тенк. Било је договорено да четници и партизани заједно, из два положаја, нападну окупирани град, али су комунисти, по обичају, слагали. Они су чекали да четници изгину како би они ушли у град. Били су кивни на Милутина Јанковића што је остао жив. Бранка Давидовић била је осуђена на вишегодишњу тамницу зато што се удала за Милутина Јанковића.
О свему овоме могло би се писати и нашироко и надугачко, али је ред да се вратимо Милки Баковић. Већ од децембра прве ратне године остварила је своју жељу: постала је борац са пушком у руци равногорске чете у Мрчајевцима и учествовала у ослобађању Чачка и опсади Краљева. Она је обављала и друге веома поверљиве дужности. Веома отресита и сналажљива у свим приликама, вешта у прерушавању, учитељица Милка Баковић се као проста сељанка са торбом о рамену и корпом с јајима, користећи се теретним возовима и запрегама. Најчешће пешице, кретала по окупираном Београду, испуњавајући, тако налог Врховне команде у повезивању Михаиловићевих сарадника који су живели у илегали. Сличним пословима обавештајне природе, у којима је испољавала невероватну умешност, боравила у Хомољу, по градовима Србије и Црне Горе, где је, близу Колашина, први пут видела Драгишу Васића, који ју је прихватио као своје дете и све време рата очински бринуо о њој.
Срела је све знамените људе Равногорског покрета, многе официре и политичаре: др Стевана Мољевића, др Ђуру Ђуровића, др Војислава Андрића, др Милана Шијачког… Ипак најмилији су јој били сусрети с Чичом, као су звали генерала Михаиловића.
После четворогодишњег ратовања Милка Баковић је пала комунистима у руке. Било је то у Босни 13. маја 1945. године. Осуђена је на вишегодишњу тамницу. Кад је изашла са робије досетила се како би могла да изађе и из државе. Протурила је писмо у листовима српске емиграције и тражила-мужа! Једини услов је био да је држављанин Америке и да је може спасити паклених мука. Тако је из Чикага у Београд дошао Раде Радосављевић. „Кад су звекнули златници“, записала је Милка, „знала сам да ћу добити пасош“. О напуштању отаџбине, професор Милица Баковић из Милкине књиге издвојила је овај део: „Ускоро авион узлете. Полете високо и крену на свој прекоокеански пут. А ја, и поред тога што сам толико желела да овај час доживим, горко заплаках. Сузе су ми бујицом квасиле лице уз пригушене јецаје болног ми срца. Јесте, спасила сам се комунистичког дугогодишњег ропства, али можда никад више нећу видети толико вољену родну груду – моју Србију. Можда никад више нећу осетити заносни ми мирас њива и ливада моје брежуљкасте Шумадије. Никад више нећу проћи кроз моје родно село, нити тамо посетити гробове мојих родитеља и мога ђеда и бабе. Као да ми се нешто од срца цепало, одвајало, што се можда никада неће к њему вратити. И никада то моје преполовљено срце, чији је већи део остао у мојој Отаџбини, неће закуцати весело и срећно – као што је куцало, и живело, за свој родни завичај…“
Ни њено срце, ни њену душу, ни њену етику, ни њену оданаст Отачаству, ни њено јунаштво Србија није заборавила.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Историја | Оставите коментар

Споменик цара Николаја

471px-Tajnin-pam-nikolПре тачно деведесет година велики српски државник Никола Пашић је покренуо акцију за подизање споменика руском цару Николају II у Београду. Отварајући штедну књижицу на коју је уплаћивао новац потребан за подизање споменика мислио је да ће његова жеља бити испуњена. О овој намери јасно говори одељак из његовог тестамента: “У случају моје смрти новац по овој књижици предати председнику Народне скупштине, са жељом, да Скупштина реши, да се овај новац употреби на подизање споменика благоупокојеном руском цару Николају у знак захвалности српског народа.“ Почетни износ на штедној књижици је био 650 000 динара, а та сума је до 1944. године порасла на 1 800 000. Пашић умире 1926. године а његова опорука је небригом савремника заборављена. Новац је стајао на рачуну све до 1946. године када га нова комунистичка власт одузима.
Следујући моралним и цивилизацијским нормама Духовно-национални центар „Св. владика Николај“ покреће велику акцију да се Пашићева опрука изврши. Тиме би се и српски народ сетио свог великог пријатеља цара Николаја. Потребно је подсетити ширу јавност да је на почетку Првог светског рата, када је наша Отаџбина била војно нападнута од Аустро-угарске и осталих земаља Централних сила, руски император је објавио рат српским агресорима, стављајући им до знања да ће свим силама стати у одбрану Србије. Цар Николај је упутио на фронт десетине хиљада руских добровољаца да бране своју једноверну и једнокрвну браћу од непријатеља. Тиме је он заувек остао у трајном сећању српског народа као заштитник Светог Православља и свих Словена. Једина два спомена цара Николаја у Србији су улица на Врачару и храм овоме светитељу коју је подигнут у нашем Центру.
Иницијативу за подизање споменика цару Николају упутићемо извршним органима Републике Србије (Председнику, Скупштини и Влади) надајући се да ће она бити прихваћена. Овим потезом би се још више ојачали српско-руско односи који бележе своју узлазну путању.
Са овом акцијом упознаћемо и дипломатске представнике Руске федерације у нашој земљи, подворје Московске патријаршије у Београду и велике руске компаније које послују у нашој земљи.
Чинећи ово надамо се да ће српски народ на достојан начин показати своје поштовање и љубав према цару Николају II и испунити жељу нашег великог државника Николе Пашића.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Историја | 2 коментара

Повратак оклеветаног великана

Prince_Paul_of_YugoslaviaНедавна рехабилитација кнеза Павле и пренос његових посмртних остатака у Србију, отворила је нове расправе о његовој личности. Да ли је он био издајник како комунисти и поједини монархисти тврде или човек коме су судбина и време доделили веома тешку улогу?
Рођен је 1893. у Санкт Петербургу од оца Арсена (брат краља Петра I Карађорђевића) и мајке Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато. Школује се у Женеви, а по повратку Карађорђевића у Србију завршава Другу београдску гимназију. Студирао је на Оксфорду.
Учествује у Првом светском рату као коњички потпуковник. У избеглиштву ради у Црвеном крсту и помаже војном руководству.
По повратку у земљу жени се са кнегињом Олгом најстаријом кћерком грчког принца Николе. Кум на венчању му је био будући британски монарх.
Досељавају се у Београд 1925. године. Кнез Павле је још од школовања развијао идеју да направи музеј модерне уметности. Та жеља му се остварила када се краљевска породица преселила на Дедиње. Стари двор у којем су живели Карађорђевићи претворен је у музеј. Декретом краља Александра кнез Павле је 1933. године проглашен за управитеља свих музеја у тадашњој краљевини.
По атентату на краља Александра у Марсеју кнез Павле са Иваном Перовићем и Раденком Станковић преузима управу над намесништвом пошто је будући краљ Петар II био малолетан. Нису му пријале државничке обавезе и сам је признавао да једва чека да преда власт младоме Петру. Он је био човек уметничког сензибилитета ненавикнут на политичке интриге.
Мрачна сенка нацистичке Немачке се надвијала над Србијом. Ужасавајући се рата и новог страдања трудио се да постигне мировни споразум. То је и успео кроз потписивање Тројног пакта по којем би Србија била неутрална. Енглезима то није одговорало па су преко војног удара југословенских официра сменили кнеза Павла и протерали га из земље.
Рат је провео у беди у неколико афричких земаља. Захваљујући рођачким односима са британским монархом враћа се у Европу 1948. године. Живи у Женеви, редовно посећује Лондон и европске престонице.
Жеђ за уметношћу га никада није прошла. До краја живота је куповао, али и поклањао вредна уметничка дела.
Последње године свог живота проводи у Паризу где и умире 1976.

ИВАН ГРБИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Историја | Оставите коментар

Легенда Дража Михаиловић

Фредерик Аугустус Фојгт (1892-1957), британски новинар (немачког порекла) и аутор неколико књига, највише познат по свом раду са „Манчестер Гардијаном”, као и његовог противљења диктатуре и тоталитаризма на европском континенту.

Запањујуће је колико људи је потресла вест да је Дража Михаиловић мртав; људи који су веома мало знали о правој истини, али су инстинкивно осећали шта је истина, и сада су исто тако убеђени да је почињена огромна неправда.
Неправде које се дешавају у свету данас су огромне, не само да су жртве небројене, него су и целе нације искорењене. Због тога не би било чудно када би неправда нанета једном човеку који није познат у овој земљи прошла без коментара. Међутим, постоји много коментара и то не само у штампи.
Коментар у штампи није од оних који би били за понос овој земљи. Једне велике новине изразиле су мишљење да Дража Михаиловић мора бити издајник зато што није био на победничкој страни. Како је још Самјуел Батлер написао:„Јер оданост је увек иста, било да се побеђује или да се губи.“
Друге велике новине исказују извесну забринутост. Покушавају да буду праведни: Како смо обавештени, Дража Михаиловић није заправо знао шта чини, није разумео шта се догађа у свету. „Снаге изван његовог утицаја“ су функционисале ту – он „није видео компликованост свог положаја.“ Веома хладно, објективно мишљење великих новина!
Али постоје стихови Вилијама Блејка о човеку чије је просуђивање било веома хладно и „Невођен осећањима малим или великим. Милог ли стања! Он није имао осећања никаквих.“
Ово је можда све што би се могло рећи у одбрану аутора чланка у великим новинама, да он не може да осети шта је добро а шта лоше јер он ништа не осећа.
Јавност међутим, није тако пуно хладна нити тако објективна. Има неке снажне предрасуде, нарочито о неистини и неправди. Када је саставила вести из новина и са радија – који никада није показивао такве предрасуде – да је Дража Михаиловић био стрељан као издајник, јавност је била узнемирена и то дубоко. Њене предрасуде су се узбуркале и то није било тако „мило стање“ као што је приказано у штампи или на радију. Јавност није веровала да је Дража Михаиловић издајник.
„Мило стање“ великих новина нарушено је једном малом сметњом – сметњом јер постоји „легенда“ о Михаиловићевом имену и зато што неки људи могу „наставити да га користе након његове смрти.“ „Легенда“ свакако постоји, и без обзира на то да ли ће се о њој причати, она ће наставити да постоји након његове смрти још много генерација.
Легенда може одступати од неких детаља из стварности или може бити потпуно измишљена, али често преноси основну истину – која често није приказана у великим новинама. Судећи по легенди – која се проширила без обзира на штампу и радио – Дража Михаиловић је јунак и патриота. У легенду верује јавност у овој земљи и у Сједињеним Државама и заиста јесте истинита. Зато је људе толико погодила вест да је он мртав.
Многи јунаци-патриоте су умрли протеклих година и још ће многи умрети у наредним годинама. Зашто су онда људи толико погођени?
Разлог је тај што још увек нису успели да се навикну на то да је изгубити битку само по себи нечасно. Они инстинктивно верују да је Михаиловић био прави савезник својој земљи која је имала толико лажних савезника. Мисле да му је његова земља пружила премало подршке и да је био случај погрешног представљања њега, да не кажем лагања: да је неправедно био препуштен судбини. Јавност не може да разуме како је он могао бити издајник када су Немци губили рат – када човек прелази на страну победника то је нечасно и разумљиво, али да човек треба да се врати на страну губитника је у потпуности неразумљиво.
Могуће је да људи не знају целу истину – штампа и радио су је пажљиво чували од њих – да се Дража Михаиловић борио за независност своје земље, да се одано борио на страни савезника, да му они нису дали скоро ништа са чиме би се борио, да је сачувао животе својих људи не зато што је био лош војник, већ зато што је био добар, не зато што му је недостајала страст, већ зато што је био пун страсти за добро своје земље и зато што не би кренуо у било какав подухват који би могао да резултира крвавом одмаздом. Борио се против партизана зато што их је сматрао непријатељима – ништа мање него Немце, што су догађаји и потврдили. Он се борио да би Југославија била слободна. Тито се борио да би она изгубила своју слободу.
Тито је био успешнији. Али људи у овој земљи и у Сједињеним Државама не воле Тита, упркос његовом успеху, упркос свим покушајима штампе и радија да га прикажу као великог, храброг и часног. Библија каже: „Крвопије мрзе поштенога.“ Зато је Тито мрзео Михаиловића – људи у овој земљи и у Сједињеним Државама верују да је Тито крвопија а да је Михаиловић био поштен.
Они такође сматрају да је одговорност за Михаиловићеву смрт велика – да је њихове земље исто деле на неки начин, да је нешто требало бити учињено да се спречи оно што је очигледно правно убиство човека који се борио за ову земљу као и за своју.
Верују да по речима Библије – постоји много речи које одговарају нашем садашњем стању – „правда подиже народ.“ У име те правде је Михаиловић умро – а могао је да се лако спаси, још давно, повиновањем или бежањем. Зато је људе толико дирнула његова смрт, зато је постао легенда – и зато ће се легенда преносити са генерације на генерацију.

ФРЕДЕРИК АУГУСТУС ФОЈГТ
Приредио: Милан Старчевић
Превод: Марина Ђурђевић

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Историја | Оставите коментар

Георгије Бојић Џиџа – Витез крста и слободе

Из штампе је изашла нова књига у издању нашега Центра „Георгије Бојић Џиџа – Витез крста и слободе“ аутора Милана Старчевића. Књигу можете поручити на број телефона: 064/477-4496 и мејлом на: starac0@sunrise.ch. У наставку доносимо рецензију ове изванредне књиге.

Читалаштву и српској јавности топло препоручујем књигу „Животопис оца Џиџе“, Милана Старчевића. Ова књига представља значајан допринос српској историографији из периода Другог светског рата. Личност монаха Георгија Бојића, игумана манастира Трoноша и команданта Јадарске чете Церског одреда, под командом пуковника Драгослава Рачића, била је фрагментарно дотицана у оквиру научних књига, документарне грађе и публицистике, објављиваних у последње две деценије. Међутим, тек са Старчевићевом књигом лик и дело Георгија Бојића, монаха и равногорског команданта, у народу познатог под именом отац Џиџа, осветљени су и сагледани у свој сложености времена у коме је живео и борио се.
Ситуација у којој српски монах, поред крста, узима и оружје и бори се није типична, али ни непозната у српској историји. Примери Рафила Банатског, игумана Пајсија, ђакона Авакума то најбоље потврђују. И код других православних народа налазимо сличне примере; сетимо се двојице руских монаха, Пресведа и Ослаба, који су, по благослову Светог Сергија Радоњешког, били учесници битке на Куликовском пољу (руском Косову, п. а.) Битка је почела тако што је руски монах Пресвед изашао на двобој татарском јунаку Челебејеву. Челебејев је погинуо, а Пресвед је тешко рањен, што је, према ондашњим сведоцима и хроничарима, био знак да ће битка бити тешка, али да ће Руси ипак победити. Отац Џиџа представља део те историјске вертикале и наше народне традиције, у којој су српски владари, митрополити и калуђери, попут Светог Петра Цетињског, Његоша, и поменутих ђакона Авакума, Рафаила Банатског, игумана Пајсија, веру и отечество бранили крстом и мачем.
Разлог што до сада у историјској читанци поменутим црквеним борцима за верску и националну слободу српског народа није придружен и отац Џиџа јесте једна нова и до тада непозната историјска ситуација код Срба, настала након првих месеци ослободилачке борбе против немачког окупатора 1941. То је био грађански рат у српском народу, рат између равногораца и партизана. Отац Џиџа је припадао пораженој страни, а као што знамо, историју су, од 1945. године, писали победници − Комунистичка партија Југославије, на челу са Јосипом Брозом Титом. У том смислу, ова књига даје снажан допринос процесу исправљања ове велике историјске неправде. У разумевању ове ретке синтезе у једној личности, монаха и ратника, треба рећи да је отац Џиџа био резервни капетан, што значи да је прошао официрску обуку, да је познавао војну тактику и командовање.
Као српски родољуб и официр који осећа обавезу према Отаџбини, заједно са другим патриотама и српским националистима, отац Џиџа се 1941. ставио на располагање српском покрету отпора, односно Југословенској војсци у Отаџбини, под командом генерала Драже Михаиловића, потоњег министра војске у избегличкој југословенској влади у Лондону.
Отац Џиџа игра важну улогу у народном устанку у Подрињу. Учествовао је у ослобођењу Лознице, септембра 1941. године, када је погинуо пуковник Веселин Мисита. Лозница је први ослобођени град од Немаца у тадашњој окупираној Европи, и још једна вредност ове књиге јесте што скреће пажњу на ову важну историјску чињеницу. У времену када медијски рат против српског народа траје више од две деценије, и када некадашњи џелати покушавају да са жртвама замене историјске улоге, и када Србе и српске националне организације оптужују чак за фашизам – објављивање Старчевиће књиге, где се веома документовано потврђује операција ослобођења Лознице од стране четничких снага, представља снажан и непобитан доказ о антифашистичкој борби српског народа.
Аутор је истраживачки напор усмерио не само на ратно, него и на предратно време, не само на западну Србију, него и на Фрушку гору − завичај оца Џиџе. У контакту са фамилијом Бојића прикупљени су важни биографски подаци о јунаку ове књиге, који осликавају једну духовну и сензибилну природу оца Џиџе, коме су православље и српство били примарни, да не кажемо, најважнији у животу. У недостатку документарне грађе и мемоарских записа, веома је значајно што је Милан Старчевић пронашао и објавио неколико песама оца Џиџе, написаних у шабачком затвору пред стрељање. Тих неколико песама не само да сведоче о непознатом уметничком дару оца Џиџе, него и на најбољи начин оцртавају његов карактер и мотиве који су га повели у ову тешку и неизвесну борбу.
Књига се чита у једном даху, као најузбудљивији роман, а у овој националној драми на позорници Другог светског рата поред главног јунака, оца Џиџе, појављује се низ занимљивих личности, пре свега његових сабораца из Церско-мајевичке групе корпуса, националних и политичких посленика из тог историјског периода, свештеника који су подржавали националне снаге, пратилаца и јатака. Аутор прати припреме и устанак у Подрињу 1941. године, најзначајније борбе Јадарске чете са Немцима и партизанима, одлазак припадника Југословенске војске у Отаџбини 1944. у Босну и њихов повратак у Србију 1945, живот у илегали, хапшење, интернирање у шабачки затвор и стрељање. Аутор овог текста не може а да не изнесе свој став о одлуци командног врха Југословенске војске у Отаџбини, након битке са партизанима на Зеленгори 1945. године, да се четничке јединице у мањим формацијама и групама врате у отаџбину, за коју мисли да је била без икаквог војно-стратегијског оправдања, и да је коштала равногорски покрет губитка официрске елите и војника који су изнели националну борбу током четири године рата, укључујући ту и припаднике политичке и цивилне власти. Чини ми се да је идеја повлачења и концентрације националних снага у Словенију и стварање јединственог антикомунистичког националног фронта, чији би стожер чиниле јединице Драже Михаиловића из Србије, уз подршку црногорских четника под командом Павла Ђуришића, јединица из Далмације под командом војводе Ђујића и респектабилних снага Српског добровољачког корпуса, била у политичком и војном смислу неупоредиво сврсисходнија.
Србија је имала два устаничка покрета: равногорски и партизански. Убедљиво највећу већину у оба покрета чинили су Срби, што значи да су губици у сукобу ова два покрета били српски губици.
Национално помирење у Србији је велики циљ. И оно се у великој мери остварило у потоњим генерацијама; херојска борба српског народа у Крајинама и Републици Српској, јединство и отпор Србије пред НАТО агресијом 1999. године то потврђују. Национално помирење јесте велики циљ, али тај циљ ни у ком случају не сме да у други план стави насушну потребу за истином; као што је рекао Аристотел: „Драг ми је Платон, али ми је истина дража“. Истина не проистиче само из сазнајне природе човека, она је фундамент који је уграђен у темеље божанственог поретка, јер је Господ наш Исус Христос рекао: „Ја сам пут, истина и живот“.
Коначно, сви учесници у јавном и политичком животу једне нације треба да буду вредновани са становишта националне одговорности.
Не спорећи да је велики број Срба ступао у партизански покрет вођен можда разумљивим мотивима − одбраном голе егзистенције пред терором усташа, што је посебно био случај на Кордуну, у Банији, Лици и Поткозарју, или идејама социјалне правде − мора се рећи да је Комунистичка партија, која је била на челу партизанског покрета, насилно у српски народ унела једну идеологију која је противна Богу и суштинском карактеру српског националног бића, да је комунистички послератни режим спроводио антисрпску политику и донео дугорочне одлуке које су биле противне српским националним интересима, и које, и дан данас, имају озбиљне и тешке последице по српски народ.
Довољно је само поменути авнојевске републичке границе, које су потом од стране Запада и Бадинтерове комисије проглашене за међународне, и које су српски народ поделиле и оставиле да живи у четири различите државе. Несумњиво да проблем шиптарске националне мањине и сепаратизма не би били данас толико изражени да после Другог светског рата Шиптарима, у духовном средишту српског народа, Косову и Метохији, није дата широка територијална аутономија која је имала елементе државности.
Историја је велика учитељица живота. Она није само осветљивач прошлости, него и путоказ за будућност. Српски народ има проблем са памћењем, односно правилним разумевањем историје. Кратко памћење код Срба има не само историографске, научне, већ и опипљиве суштинске и егзистенцијалне последице по читав наш народ.
Ова књига представља акт у борби против самозаборава.
Нека Бог укрепи аутора и све оне који су радили на овој књизи, душу монаха Георгија Бојића насели у место одмора, где нема бола, патње ни уздисаја, а погинулим и умрлим учесницима и жртвама несрећног грађанског рата пода вечни мир и спокој.

СЛОБОДАН ЕРИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Историја | Оставите коментар

Задужбинар и добротвор Слободан Ћосић

Слободан Ћосић је рођен 1933. године у селу Руњани код Лознице. Задојен националним поносом, слушајући предање о славним прецима, а осетивши беду и јад комунизма као младић емигрира у Италију, а након тога одлази у Аустралију обећану земљу за сиромашне и прогнане. Осуђен је од стране комунистичког режима на дугогодишњу затворску казну од дванаест година.
Вредан, упоран и Богом надарен почиње нов живот. Тешко зарађен новац није трошио на леп и луксузан живот већ је сећајући се сиротиње у родном крају почео да шаље помоћ родбини. Оплемењен добротом и љубављу за друге редовно учествује у акцијама наше заједнице у Аустралији. Нарочито његова хуманитарна делатност се повећава почетком деведесетих година када српски народ захвата ратни сукоб у Хрватској и Босни.
Хиљаде долара, шлепери хране, одела за борце, ратну сирочад и сиротињу шаље из далеке Аустралије. Друга област рада његове племените душе је помоћ црквама и манастирима.
Велики број цркава и манастира је осетио његову помоћ, навешћемо само неке: Високи Дечани, Милешева, Тврдош, Ћелије, Раваница, Грачаница, Троноша, Крка, Цетиње, итд. Обилату помоћ шаље за богослове и богословије, као и помоћ манастирима у Русији, нарочито Дивјеву.
Пре три године враћа се у родни крај у Србију. Сада финансира изградњу храма Св. цара Николаја у Духовно-националном центру у Јошеви, као и градњу пратећих објеката у овом центру. Има две кћерке: Анку и Снежану. Својим великим радом Слободан Ћосић је стао у ред највећих задужбинара и добротвора у целом српству.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Историја | Оставите коментар

Великани који се памте: Диана Будисављевић

Једна од највећих српских добротворки Диана Будисављевић до скора није била позната нашој јавности.
Традиционална српска незаинтересованост за своје добротворе и пријатеље овога пута у комбинацији са идеолошким забранама отерала је у историјски мрак ову веома значајну личност.
Диана Будисављевић је рођена у Инсбрику 1891. године где се и школовала. Удала се за Јулија Будисављевића шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Период између два светска рата проводи у Загребу где се са мужем креће у високим круговима.
Током Другог светског рата схвативши геноцидност усташког режима свим средствима заједно са својим мужем Јулијем покушава да спаси оно што се спасти може. У својим дневницима описала је огромне муке и проблеме са којима се сусретала. Посебно мучан је био сусрет са загребачким надбискупом Степинцем.
И поред свих мука она је успевала у својој мисији. У договору са заточеним мајкама у логорима Горња Ријека, Сисак, Стара Градишка и Јасеновац узимала је децу која су била на прагу смрти, лечила их и предавала на старање хрватским породицама. О свим малишанима које је спасила водила је тачну администрацију да би се после рата могли вратити својим породицама. У овој великој хуманитарној мисији спашено је 12 000 деце. По завршетку рата ОЗНА јој одузима картотеку спасене деце не дозволивши да ради на спајању деце са породицама. Увидевши да њен боравак у Југославији више нема сврхе враћа се у родни Инсбрик где и умире 1978.
Својом пожртвованошћу, храброшћу и љубављу Диана је постала највећи српски добротвор. О величини њене личности најбоље говори цитат из њеног дневника: „Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних.“

И. ГРБИЋ

Мудрости

Србин има тенденцију да све своје велике људе или побије или унизи, и да их онда опева у десетерцу. (Јован Дучић)

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Историја | Оставите коментар

Небески коњаници

Јадранска Лешница је мирно и питомо место на падинама Цера и Иверка са 2500 житеља. Већина становника се бави пољопривредом, а мањи део је у иностранству. Поседује основну школу и православни храм Светог пророка Илије, саграђен 1870. године.
Место је судеоник бурне прошлости овога краја. Посебно треба издвојити Церску битку, славну војничку и људску победу, која се данас изучава у свим војним антологијама.
Током Церске битке коњичка батерија уморних и исцрпљених бораца журећи на положаје Видојевице кроз наше место бива заустављена митраљеским рафалима који су долазили са торња храма. У крвавој заседи претрпели су тешке губитке. Својом храброшћу и жртвовањем пролили су своју крв, али никако нису хтели ниједан метак да испале на непријатеље и на нашу светињу. По причи малобројних зналаца овога догођаја изгинуло је између 40 и 70 бораца. Сахрањени су на оближњој пољани са великим дрвеним крстовима све до 1932. године када су пренети у гробницу на Текеришу. Црква и школа са ђацима је сваке година одржавала парастос у њихову част на месту гробнице.
У посети болесном комшији 2003. године чуо сам највише детаља о овом до тада мени непознатом догађају. Најпотреснија сцена је била када ми је испричао да је осамдесетих година прошлог века добио два писма адресирана на име председника месне заједнице. Један од малобројних преживелих бораца овога догађаја, који је живео у Француској замолио је за дозволу да се сагради спомен обележје својим саборцима о његовом комплетном трошку. Од тадашње власти не само да није добио дозволу, већ је доживео и низ тешких непријатности.
Тешко прихвативши постојећу стварност старац у поодмаклим годинама посетио је место страдања и поклонио се изгинулим друговима. Замолио је председника месне заједнице и малобројне саговорнике да обележе ово место када дођу бољу времена. Као председник Црквеног одбора обећао сам тада да ћу се потрудити да поближе расветлим овај догађај као и да га достојно обележим. Већ осам година наилазим на затворена врата, непријатности и исмејавања. Једино сам био подржан од дугогодишњег појца Велизара Миловановића, старца од 95 година који ми је испричао још интересантних детаља.
При прослави Церске битке 2003. године у наш храма навраћа професор Предраг Марковић рођени Ваљевац који живи у Ковину. Замолио је свештеника да дође у наш храма и да дâ парастос своме деди који је овде погинуо. Био сам изненађен да не постоји никакав запис о овом догађају.
Цео овај случај тешко и болно ми пада као унуку Солунског борца. Мој деда Милорад је код куће оставио жену и троје мале деце да би бранио своју земљу. Када се вратио 1918. године, нико га није дочекао. Жена и деца су помрла од болести и немаштине.
У предвечерје стогодишњице ове славне битке ми потомци ових славних витезова не желимо да им дамо достојан спомен и обележје.

РАДИША ТОДОРОВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Историја | 1 коментар

Прослава устанка на Равној Гори

У организацији Равногорског покрета, на Марковдан 2012. лета Господњег, на Равној Гори, одржан је традиционална прослава Трећег српског устанка у част и спомен на дан када је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић стигао на Равну Гору у циљу отпора окупатору и одбране од окупације поробљене отаџбине.
Окупљање на овој слободној српској планини отпочело је од раних јутарњих часова, где су се окупили Равногорци из свих општина. По иницијативи упокојеног Драгана Јовановића Чуваља приступило се добровољном давању крви под слоганом „Дајемо крв за Косово“, а након тога, нешто после 10:00 час, одслужен је парастос ђенералу Дражи Михаиловићу и свим равногорцима који је служио духовник покрета прота Милован Теовановић са свештенством СПЦ. Уследила је предаја рапорта команданта Горске гарде Предрага Богићевића председнику Равногорског покрета Срђану Срећковићу, као и долазак коњице са барјацима и предавање барјактарима покрета. Нешто пред поднева присутном народу се обратило свештенство СПЦ, председник РП Срђан Срећковић, бројни свечани гости из свих српских земаља, као и представници покрета из расејања, да би се затим прешло на богат културно-уметнички програм. На крају су сви присутни поштовааоци Равне Горе били позвани на свечани ручак.
Редакција „Гласа са Цера“ била је присутна на прослави устанка и за читаоце часописа доноси говор протојереја Милована Теовановића, духовника Равногорског покрета и нашег сарадника чувеног писца и великог родољуба Антонија Ђурића.

Корачамо освећеном земљом

Помоз Бог, браћо Срби, дозволите ми да вас на почетку поздравим најрадоснијим хришћанским поздравом, који се ми православни поздрављамо од Васкрса до Вазнесења Господњег, а то је: Христос воскресе! У овом поздраву изнесена је сва хришћанска теологија, и он нам служи и опомиње какви треба да будемо. Такође и ово свето место на коме се данас налазимо треба да нам каже какви треба да будемо, а све гледајући у светли пример наших предака и праотаца, свих оних који су животе своје положили за Крст часни и слободу златну.
Данас смо се помолили испред овог споменика за покој њихове душе, да да Господ њихову душу настани у Царство небеско, али морамо свакако да се окренемо и у будућност, ову нашу омладину да васпитавамо у православном-хришћанском духу, да их учимо хришћанским вредностима, и хришћанској традицији, а све угледајући се на светли пример наших предака, међу њима, дакле, и ђенерала Драже Михаиловића, и свих војвода, свих јунака и све омладине, која је своју крв пролила по србској земљи. И зато Србине памти и усправљај се пред људима а пред Богом се сагињи. Зато Србине научи своје дете да и оно научи своје дете и тако да увек зна да корача освећеном земљом, освећена најсветијом жртвом, а то је да нема веће жртве него живот свој положити за Крст часни о слободу златну. На таквим вредностима, на таквој традицији треба да гајимо такво Српство, наш национализам, а друге да поштујемо, а своје изнад свега да волимо. Тако ћемо бити бољи, а опет кажем гледајући на светли пример наших прадедова, који су ратовали, који су се борили да би данас могли слободно да живимо у овој нашој лепој земљи, какаву је само Бог створио.
Ја нећу дуго говорити, желим да међу вама влада слога, мир, јединство, и не само међу вама, него и у вашим породицама. И не заборавите, браћо и сестре, свака породица је Црква у малом, свака породица је мала заједница, а ако не поштује супруга мужа и обратно муж супругу, и деца не поштују родитеље, онда нема јединства, нема слоге, а кад нема слоге у једном дому, онда га нема ни у једном месту, у једном селу, у једном граду, и најзад у једној држави. Дакле, јединство, мир, слога и благослов Божији биће над тим домовима, местима и државом.
За крај увек имајте на уму речи Светог владике Николаја који је рекао и речи молитве: „Дај Боже да се Срби сложе, умноже и обоже!“
Хвала вам и Бог вас благословио.

ПРОТА МИЛОВАН ТЕОВАНОВИЋ

Равна Гора је светионик Српства

Честити српски свештеници, саборци генерала Драже Михаиловића, драга моја браћо и сестре, ви знате да у земљи Србији има много планинских висова на којима су вођене знамените битке, и које су потом ушли у историју, али су у наша срца, у нашу свест, у нашу душу, најдубље ушле две горе: Света Гора и Равна Гора. Света Гора је светионик свету и сведок непоклека душе. Равна Гора је светионик српству и сведок непоклека срца, и ви данас сведочите да траје Равна Гора, да је неугасив њен пламен, да ће вечно трајати док има Срба и Србије.
Драга моја браћо, ви који сте читали моје књиге и гледали моје драме, ви знате да ја не могу да изневерим себе, и не могу да изневерим своја уверења, зато хоћу овом реченицом започнем још једно сведочење. Све што се данас збива са нама, све што се данас збива у нама, све што се данас збива око нас, последица је умоболне комунистичке владавине. Ниједна партија у свету није толико разорила и уништила српски народ као што је то урадила Комунистичка партија.
Данас не можемо више да говоримо да су они бивши комунисти. Видели сте их на последњим изборима, и то је најболније моје сазнање, ја сам на измаку свог живота и не бих да умрем у комунистичкој владавини. Зато немојте више да говорите бивши комунисти владају овом земљом. Нема бивших, јер ко је јео са те идеолошке трпезе, тај је заувек отрован комунизмом. Истина има неких који се мало другачије понашају, прилагођавају, те поред партијске књижице носе крстиће, бројанице и иконице, и распитују се како се постаје члан Синода Српске Православне Цркве. Честити наши људи не могу од њих ни у храм да уђу, гурају се уз олтар, дозивају се: „Ево и мене у Цркви“!
Црква је наша светиња, Божја кућа, и ми разуме се уважавамо честите српске владике, али умемо и ми да правимо разлику међу владикама. Ми бисмо највише волели када би наше владике питале данашњи режим: Ко уби митрополита црногорског – приморског Јоаникија Липовца? Ко осакати владику Настића? Ко запали ватру на грудима проте Добре Поповића? Ко поби петсто шездесет свештеника и монаха?
Не можемо то да прећуткујемо и мора да се води рачуна коме се даје црквено ордење. Ви сте видели да је сад на овим изборима, несрећним и болним за целу Србију, да је чак и Динкић прешао цензус, да ће највероватније Дачић бити председник Владе, али морам да вам кажем да он носи три црквена ордена. Он носи орден Светог Саве од патријарха српског, он носи орден од владике Лаврентија, и он носи орден од владике милешевског Филарета. А нико не пита ко нас је побио? Ко нас је утамничио? Ко нас је осакатио? Данас и они цвиле над српским светињама на Косову, а прећуткују да су српски комунисти отели Високе Дечане и ту светињу претворили у политичку школу, дајући јој име највећег српског крвника Јосипа Броза. Они прећуткују да су срушили једини православни храм у Ђаковици, и на темељима тог храма, тамо где је био олтар, подигли јавни клозет. Они прећуткују да је сестрић Синана Хасанија (високи фунционер КПЈ, прим. уредн.) запалио конак Пећке патријаршије, они прећуткују да су српски-шиптарски комунисти унаказали Ђорђа Мартиновића. Они прећуткују шиптарске злочине, јер су они нашу Грачаницу били претворили у крваву тамницу, у којој је ломљена кичма оним Србима који за брата нису могли да прихвате дојучерашње фашисте.
Читајте моју књигу „Црвену књигу“. Ту ћете наћи ко нас је побио, ту ћете наћи како је Милка Минић урадила рођеног брата Душана, ту ћете наћи како је Љубица Пурић, председница Матице исељеника Србије, попова кћерка из Нове Вароши, убила рођеног брата Душана, али наћи ћете један детаљ који ће вас све одушевити као што је мене одушевио. Ја сам био организатор прве духовне академије у Бања Луци. Када сам у госте водио педесет свештеника Жичке епархије, када смо били на Милошевићевој граници, дошао је полицијац, видео педесет свештеника у мантији, и рекао дословно: „Другови, спремите личне карте“. Када смо прешли ничије земље дочекали су нас Срби из српске државе, ушао је полицијац, видео педесет попова, па рекао: „Браћо, добро дошли у српску државу и срећан вам пут.“ То сам желео да вам кажем. Хвала вам на пажњи.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ПРИРЕДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Историја | Оставите коментар

Рација 1942. године у Шајкашкој

Од саме окупације Бачке проносиле су се гласине да Србе чека црн и крвав Божић, што се касније обистинило. У недељу ујутру, 4. јануара 1942. године, окупаторске снаге су опколиле малобројни Шајкашки одред у жабаљском атару и разбиле га у потпуности, а исте вечери је у Жабљу и Чуругу отпочела такозвана Рација, заправо систематски покољ српског и јеврејског становништва. Геноцид у Шајкашкој је захватио и друга места те регије, у којима су са Србима и Јеврејима убијани и прогоњени Роми (у Мошорину, Чуругу и Жабљу), Русини (у Ђурђеву), Словаци (у Кисачу) и поједини Мађари и Немци антихортијевци. Све жртве, изузев у Мошорину, бачене су под лед Тисе, а у Гардиновцима под лед Дунава. Размере геноцидне Рације у селима Шајкашке (троугао Дунава и Тисе у јужној Бачкој) су стравичне:
У Чуругу је искорењено 35% локалног становништва, односно више од половине тамошњих Срба, сви чурушки Јевреји, десетине житеља ромске националности и један Мађар (од 3.800 жртава идентификовано је 1.370: 1.239 Срба, 100 Јевреја, 28 Рома, 2 Руса и 1 Мађар).
У Жабљу је искорењено 3.500 људи (идентификовано 768 жртава: 681 Србин, 55 Јевреја, 25 Рома, 3 Мађара, 3 особе из мешовитих бракова и 1 Русинка).
У Мошорину је искорењено најмање 300 највиђенијих становника свију професија, а уз ове побијене су све ромске породице са свима члановима, а ових је било око 50 породица и сви су на брегу потучени и на оближњем гробљу сахрањени (идентифкована 241 жртва: 204 Срба, 33 Рома, 2 Јеврејина, 1 Русин и 1 Мађарица).
У Ђурђеву је искорењено око 350 жртава (идентификовано 347: 248 Срба, 64 Русина, 29 Јевреја, 4 особе из мешовитих бракова, 1 Буњевац и 1 Немац).
У Госпођинцима је идентификовано 90 жртава: 79 Срба, 10 Јевреја и 1 Русин.
У најмањем шајкашком селу Вилову идентификовано је 65 Срба, жртава Шајкашке рације 1942.
У Тителу је убијено око 60 жртава (идентификовано 58: 55 Срба, 1 Јеврејин, 1 Мађар и 1 потомак мешовитог брака).
Из Темерина су 54 особе камионом одвезене на обалу Тисе код Жабља и бачене под лед (45 Јевреја, 4 Срба, 2 Мађарице и 3 потомка мешовитог брака).
У Локу је председник општине морао да одреди 50 особа за ликвидацију. Идентификоване су 52 жртве: 51 Србин и 1 Мађар.
У Гардиновцима су идентификоване 44 жртве: 42 Срба и 2 особе из мешовитих бракова.
У Шајкашу је убијено 27 жртава: 26 Срба и 1 Јеврејка.
У Кисачу је спроведена последња сурова „рација“ у шајкашким селима. Кисачка рација је почињена 26. јануара 1942. године од 6 изјутра до 6 увече. Око 150 ухапшених Словака су Кепирови саборци држали голе и босе на снегу испред општине, а потом их одвезли у новосадску „Армију“. Већина се није вратила кућама.
Након Шајкашког геноцида, који је однео преко 8.000 људских живота, како по исказу наших сведока, тако и према мађарским војним круговима од којих је тај податак добавио Ендре Бајчи Жилински, народни посланик Странке малих поседника, опозиције Миклошу Хортију, уследиле су „рације“ у градовима: Новосадска рација од 21. до 23. јануара 1942, у којој је истребљено преко 4.000 људи; „рација“ у Србобрану, где су 25. јануара 1942. убијена 2 Србина и 1 Јеврејин, а други ухапшеници отерани у бачкотополски логор; Бечејска рација у којој је од 26. до 29. јануара 1942. под лед Тисе бачено 400 идентификованих жртава: 255 Срба, 132 Јевреја, 3 Мађара, 2 Русина, 4 особе неразјашњеног порекла, 3 Хрвата и 1 Чехиња.
У погледу броја жртава Рације воде се вишегодишње полемике и борба мноштва грађана у земљи и свету да докажу истину о укупном броју од 12.763 жртве Шајкашко-новосадске рације, по тврдњи мађарског посланика Жилинског који је тај податак добио из мађарских војних кругова. Доказ о потпуној исправности тог броја, који представља основу Борбе за истину: Рација 1942., налази се и у шведским изворима. Шведски новинар Нилс Хорнеј, који је на лицу места прикупио податке о покољу, објавио је у листу Social Demokraten (издање од 12. октобра 1943. године) да је у геноцидној Рацији искорењено „најмање 10.000 особа“.

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Историја | Оставите коментар

Сима Андрејевић Игуманов

У српском народу увек су постојали људи који су презревши уживање у материјалним добрима сво своје богатство давали сиромашним и немоћним и улагали у образовање будућих генерација. Један од тих великана је био и Сима Анрејевић.
Рођен је у Призрену 1804. године. Симин отац Андрија је био веома богат човек, али је из љубави према отаџбини потрошио сав свој новац на набавку оружја за Карађорђеве устанике. Детињство проводи у манастиру Светог Марка код Призрена где је његов најстарији брак Аксентије био игуман. Ту је научио да пише и чита и стекао за то време завидно знање. Због блискости са братом прозвали су га Игуманов, а тај надимак је са поносом носио и доцније га узео као друго презиме.
Прве предузетничке кораке учинио је као шегрт у фабрици дувана где убрзо постаје ортак газде. По затварању фабрике од Турака одлази у Алексинац где покушава да се бави истим послом али доживљава пропаст. Одлази у Македонију где узгаја пијавице, односи их у Београд и препродаје по Европи. Поново се враћа производњи и продаји дувана и ту стиче велико богатство.
По смрти свог вољеног сина Манојла почиње да великим новчаним прилозима помаже сирочад, манастире, школе, ђачке домове, певачка друштва, болесне и гладне.
Године 1871. оснива Призренску богословију која је за будући позив спремала учитеље и свештенике. За опстанак богословије основао је фонд којим је управљавала задужбина његовог имена. Богословија је српском народу даровала низ великана од којих су најзначајнија три патријарха.
Умро је 1882. Сахрањен је поред манастира Св. Марка у Призрену.

Игуманова палата

По многима једна од најлепших зграда у Београду је Игуманова палата. Саграђена по пројекту архитекте Петра Костића монументална теразијска грађевина у модерном стилу била је седиште задужбине овог великог добротвора. Елементи српско-византијског стила у комбинацији са модерном дали су изанредан резултат. На врху зграде налазила се биста Симе Игуманова са сирочићима која је уклоњена по наредби комунистичке власти. Југословенска власт после 1945. године укинула је задужбину и отуђила палату. Такво стање је било све до 1991. године када је иницијативом блаженопочившег патријарха Павла палата враћена СПЦ а задужбина наставила свој рад.

ИВАН ГРБИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Историја | Оставите коментар

Великани који се памте: Ирина Сандлер

Погледајте ову жену и запамтите је заувек!
Свет није само сада овакав, он је увек био такав – награду не добија онај ко је ње најдостојнији. Недавно је у 98-ој години умрла жена по имену Ирина Сандлер.
За време Другог светског рата она је добила посао у Варшавском гету као водоинсталатер-заваривач. Међутим она је имала скривене мотиве пошто је знала планове нациста о јеврејском питању. На дну своје торбе за алат она је почела да износи децу из гетоа у задњем делу свог камионета. Имала је и џак у којем је скривала већу децу. У камионету је возила и пса кога је научила да лаје кад год би је стража пропуштала кроз капију гетоа. Војници, природно нису хтели да се задржавају са псом, који је лајући прикривао звуке које би деца могла произвести.
За време те делатности Ирина је успела да изнесе из гета и, самим тим спасе 2500 деце. Нацисти су је ипак открили и жестоко је избили пребивши јој и руке и ноге. Ирина је записала имена све деце коју је спасла и тај списак чувала у стакленој боци закопаној испод дрвета у задњем делу свог дворишта. После рата покушала је да пронађе преживеле родитеље и да окупи породице. Али већина њих је окончала живот у гасној комори.
Деца, којима је Ирина помогла била су смештена у домовима или су била усвојена. Ирина Сандлер је била номинована за Нобелову награду за мир. Није је добила. Ту награду је добио Ал Гор за слајд-шоу о глобалном отопљавању. Ту награду је добио Барак Обама за своја предизборна обећања.
Прошло је преко 65 година од завршетка Другог светског рата у Европи. Поједници говоре да је страдање невиних у Другом светском рату лаж. Они вређају успомену на 6 милиона Јевреја, 20 милиона словенских народа (Руса, Срба, Пољака…)
Сада као никада, после изјава појединаца о томе да је Холокауст једноставно мит, неопходно је урадити све да свет не би заборавио шта се догодило, јер постоје неки који би то хтели.

Обавезно посетите:
Изложба „Кад оружје утихне“

У Историјском музеју Србије на Тргу Николе Пашића у Београду отворена је јединствена изложба „Кад оружје утихне“. Основ ове изложбе чини оружје које је коришћено на нашим подручјима од Првог српског устанка до рата у бившој Југославији. На овој изложби моћи ћете да видите прелепе примерке пушака, пиштоља и пратеће опреме из Карађорђеве устаничке Србије, исто тако и ватрено оружје које се користило током даље српске историје. Присутно је и оружје великих светских држава тога доба, као и изузетно вредни поклони појединим владарима, заслужним војницима и грађанима. Изложба је за посетиоце отворена до 31. марта.

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Историја | Оставите коментар

Полувековно скривање цара Николаја

Велика љубав српског и руског народа потврђена је много пута, а најочитије у примеру Св. цара Николаја који је ушао у Први светски рат да би помогао нашем народу и земљи. После Октобарске револуције у Русији у знак захвалости за ову помоћ краљ Александар Карађорђевић је примио у нашу земљу руске избеглице које су бежале од комунистичког терора. Руски емигранти су оставили велики траг у нашој култури, уметности, духовности. Заједно са Србима покренуто је и неколико акција које су требале да осветле и прославе личност Св. цара Николаја. Планирано је подизање спомен капеле у Панчеву и споменика Светом цару, али се у томе није успело. О споменима цару Николају који су остали сачувани у Београду писали смо у једном од прошлих бројева.
Један од тих спомена је недавно откривен у манастиру Жича. У питању је фреска цара Николаја која је и дан-данас једини приказ овог светитеља у нашим црквама. Фреска се налази у цркви Светог Николе у манасторском комплексу Жиче. Цркву је осликао Рус Николај Маједнорф 1937. године са благословом Св. владике Николаја. Сам владика је предложио уметнику да у цркви представи највеће руске светитеље кнеза Владимира и преподобног Серафима Саровског. На композицији је и Св. цар Николај, а употребљени су и српско-руски мотиви да би показили јединство два братска народа.
Одмах по доласку комуниста на власт 1945. године монахињама из Жиче је наређено да фреска не сме да буде видљива. Да би је спасили од уништења тадашњи духовник манастира отац Доситеј прекрио је фреску папиром. Тајна о њој је строго чувана међу сестринством манастира.
Недавно је ова фреска откривена и поново је засјала пуним сјајем. Благи покровитељски лик цара Николаја и даље штити Србију и показује ко нам је увек био прави и верни пријатељ.

Скривање спасило фреску

Једна од најстаријих монахиња у манастиру Жича мати Доротеа у изјави за медије о фресци је рекла: „Фреска се није смела показати. Није се могла ни споменути. Прекрили су је плавим пак-папиром и понашали се као да она не постоји. Боја на плавом папиру је бледела. Постајала је сивкаста и све више се изједначавала са патином на зиду који је такође био у сивим тоновима. То је, у извесном смислу, добро дошло и спасло фреску да не буде уочљива.“

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Историја | Оставите коментар

Да ли споменик на Кеју симболише жртве?

Постављају неки питање зашто немам пијетет према споменику који је у последње 4 деценије постао симбол Рације?
О историји фигура на Кеју сведоче архивски списи. Аутор је 1956. године понудио своје дело Крагујевцу. Пошто је одбијен, нудио је даље све док новосадске власти нису прихватиле споменик као „поклон аутора граду“ октобра 1971.
Хортијевска идеологија није „фашизам“, а шта споменик симболише пише у подножју истог: „жртвама фашизма 1941-1945“ и петокрака. На зидићу уз споменик, прошарано петокракама, на три језика пише: „жртвама фашизма“.
Поред имена неких жртава Рације, има страдалих 1941. (Станислав Кишгеци, Страхиња Божанић, итд.) и 1944. (Максим и Ида Касовиц, итд.). Град је ослобођен 23. октобра 1944!
Из ових чињеница логично закључујем:
1. Споменик није настао са мотивом да ода почаст жртвама Рације, јер не би био нуђен другима.
2. Пише у чију је част подигнут. Можда се „1945“ односи на неке Новосађане који су погинули ослобађајући друге крајеве од фашизма (иако ниједног таквог имена нема на плочама). Или је клише титоистичке Југославије важнији од истине? Супротно увреженој предрасуди, споменик има тек посредну везу са Рацијом, ако се тај класичан геноцид уопште може сматрати „фашизмом“.
3. Историјски фалсификат употпуњује петокрака. Међу жртвама има комуниста (Фрања Ковачић) и левичара (Богдан Шупут), а велики број, ако не и већина страдалника у Рацији су поклоници монархије. Многи су пред смрт ускликнули Краљу и Отаџбини. Не уклапа ми се петокрака иконографија са старешином бачких „Сокола“ Игњатом Павласом и са официром Јаношем Сабоом који је убицама у лице рекао: „Ја сам се једном Краљу заклео на верност!“
Површни традиционалисти на помен Штранда упорно тупе: споменик на Кеју је симбол. Апсолутно. Симбол чега? Жртава фашизма 1941-1945. и петокраког фалсификата о Рацији. Сведоци и историјске личности говоре да је број жртава Рације у јужној Бачкој знатно већи од онога што ту пише. Уместо што маштају о мотивима оних који поштују жртве на изворном месту страдања, поклоници симбола треба да се запитају зашто и кога се сећају на месту где жртве нису страдале, под скутима петокраке звезде, крај споменика „жртвама фашизма“ са превазиђеним написом о Рацији, свесно жмурећи пред историјом и правећи се да не чују усклике Краљу и Отаџбини?
У јануару чух и примедбу: какав ружан пример младим нараштајима што нема заједничке комеморације (на Кеју), ето какав пример дајете ви који уносите поделе. После 70. годишњице Рације најбољи је час да сагледамо и по младе и по старе поразне чињенице:
Млади нараштаји, умногоме подстакнути од старијих, беже од историје. Ако и једног дана стасају до историјске зрелости да их занима истинска историја њиховог града, имаће слободу, као и садашњи нараштаји, да по својој савести одлуче шта је исправно. У међувремену, какав частан и исправан пример младима:
1. жмурење пред доказаним чињеницама о Рацији,
2. окупљање на месту које нема суштинске везе са жртвама,
3. на омиљеном шеталишту Новосађана (стално подвлаче да је Штранд омиљено купалиште Новосађана).
Ко разуман у томе види да је исправан пример младима тврдоглаво „обележавање“ Рације на лажном месту, са нетачним подацима, код измишљеног споменика жртвама Рације који за себе каже да је споменик „жртвама фашизма 1941-1945“?

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Историја | Оставите коментар