Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Мађарски злочини над Србима 1941.

Окупација Бачке априла 1941.

Последња јединица разбијене југословенске војске која је прошла кроз Нови Сад био је трећи коњички пук из Суботице. Резервиста, мајор Поповић, учествовао је у дизању новосадских мостова у ваздух. Два дана у Новом Саду није било војске, а какав-такав поредак одржавала је државна полиција која ће окупатору предати власт.

Априлски покољ 1941.

Мађарски окупатор је ушао у Нови Сад из правца Бачке Паланке због страха од догађаја у Сиригу. Професор доктор Милан Рунић тврди да је главни узрок тог окупаторовог потеза (који крије наша историографија) била опсесија хортијеваца да у Новом Саду има четника. Услед тога и због отпора на који су наишле у Сиригу, окупаторске снаге су ушле из правца Бачке Паланке кроз Футошку улицу. Тек у поподневним сатима је мађарска војска ушла у Темеринску улицу дознавши од домаћих Мађара да је тај део града, Салајка, насељен српским становништвом и да се ту наводно крију четници. Окупатор је наредио да капије остану отворене и заређао по кућама.
Иако стварних четника није било, пекар Ставра из Гундулићеве улице, четник из Првог светског рата, са тавана је једном пуцао на „штуку“ која је летела према Београду, што је вероватно послужило месним Мађарима да оптуже целу Салајку за четништво, иако је Ставрина жена била Мађарица. Хортијевци су побили Салајчане у потезу до Кисачке улице. На углу Доситејеве и Алмашке улице, на стоваришту пекаре „Шаран“ власнице Александре Коларски, остала је хрпа лешева. У априлском погрому је само на Салајки и Подбари истребљено око 700 Срба, о чему сведочи Јелка Брзак, гробарева кћерка, која потврђује да су сви лешеви тих страдалника погребени на Алмашком гробљу. Војна енциклопедија наводи да је 15. априла 1941. године у Новом Саду убијено око 720 људи, претежно Срба.
Током запоседања Бачке, услед инсценираних сукоба којима је створена привидна витешка битка „храбре“ мађарске војске са „четницима“, побијено је најмање 8.350 грађана. У политичком извештају Светозара Тозе Марковића од 10. октобра 1942. напомиње се да су хортијевци до октобра 1941. године погубили 15.000 душа, око 60.000 затворили у концентрационе логоре и протерали, а у јануарској Рацији 1942. побили „око 10.000 душа у Шајкашкој и Новом Саду“.
Преко 10.000 људи је опљачкано током априлске окупације. Вредност опљачкане имовине износи 539.251.271 предратних динара. Тим чином је прекршена Хашка конвенција (члан 46, 47. и 48.) из 1907. године за шта нико није одговарао, као ни за све друге нечовечности у Хортијевој такозваној Великој Мађарској. У „ужој“ Мађарској није поштеђена аутохтона српска заједница. Тело свештеника Милоша Апића из Сантова нађено је 25. априла 1941. године у дунавском рукавцу, изломљених удова и са два метка у глави. Истражни судија из Мохача је наложио обдукцију и тело је потом покопаноу највећој тајности. На стотине мађарских Срба је затворено, нарочито интелигенција. Одлуком генералштаба и Министарства унутрашњих послова, од српске и јеврејске интелигенције су састављени такозвани радни батаљони, а поједини Срби су стрпани у логоре. Априла 1941. у Марцалу је основан логор 440 у који су затворени многи „неповерљиви“ Срби, староседеоци Мађарске. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора није могла да наведе прецизан број присилно регрутованих војника који су као „топовско месо“ жртвовани на Источном фронту, али „утврђује“ да је „страховит проценат“ погинулих.
Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Бачкој и Барањи, утврдила је поименце 412 мученика који су издахнули услед зверских мучења у новосадској „Армији“.
Државна комисија је установила да је најмање 21.671 особа са територија окупираних од Хортијеве Мађарске отерана на присилне радове. Мађарске власти су поверљивим документима наложиле присилни рад са циљем да допринесу ратним походима нацистичке Немачке и да униште припаднике српског, словенских и јеврејског народа.
Према мађарским подацима, после 1918. године у Бачку се населило 2.675 добровољаца, 373 четника, 1.072 Словенаца, 36 Румуна, 186 Бугара, 35 Албанаца, 195 Чеха и Словака, 1.425 Руса и 851 других. Мађарска новинска агенција јавља из Суботице да је до 30. априла 1941. године исељено преко 10.000 људи и да треба истерати још најмање 100.000 Срба. Мађарска влада је од немачких окупационих власти у Београду затражила одобрење да протера 150.000 Срба из целе Мађарске, што јој није одобрено. Уместо у Србију, до краја маја 1941. године у кланицу НДХ, Јасеновац, протерано је 42.000 бачких Срба.
„Патрон Буњеваца“ (статус који је Хорти себи пришио) протерао је из Рате код Суботице око 1.500 Буњеваца, а у Бајмоку су његове трупе побиле неколико десетина припадника те етничке заједнице. Априла 1941. године је Национални савез инжењера и грађевинара Мађарске сачинио србомрзачки и буњевачкомрзачки Меморандум Делвидеки Отхон, у којем пише:
„Православно српство увек би било тело у телу нације, које заражава цео организам и само коренитим изрезивањем тога може се доћи до правилног лечења. Међу ове треба уврстити и Буњевце који нису одани Мађарској. Зато њих заједно са осталим непожељним лицима треба протерани преко Дунава и Драве. Напоље с њима!“
Преживели сведок мађарског логора „Барч“, Данило Урошевић, наводи да нису обележени гробови страдалника тог логора, па се за „више стотина умрлих логораша“ не зна где су закопани. О патњама у логору Шарвару сведочи „безброј крстова на шарварском гробљу и безброј необележених гробова ван гробља“. Непотписани аутор обавештајног документа Срби у „јужној Мађарској“ пише да је до 1942. године, када је тај документ написан, у мађарским логорима и затворима помрло или побијено око 2.000 душа.

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Историја | 1 коментар

Лазар Пачу-генијални српски економиста

Свако кризно време захтева најбоље стручњаке који се могу ухватити у коштац са највећим проблемима. Ову лекцију који ми данас не примењујемо наши преци су усвојили пре више од стотину годину. Тачније поставили су за министра финансија Лазара Пачуа.
Лазар Пачу је рођен 1855. у војвођанском месту Чуруг у свештеничкој породици. Основну школу завршава у Чуругу, гимназију у Новом Саду, а студира медицину у Цириху и Берлину. По завршетку студија у Београду оснива лекарску ординацију. Постаје један од твораца модерног лечења реуматизма. Придружује се Народној радикалној странци Николе Пашића и постаје политички активан.
Године 1889. напушта медицину и постаје управник државних монопола. На том месту остаје још три мандата у исто време поставши и комесар државне банке и управитељ Београдске задруге.
По доласку краља Петра Карађорђевића на власт постаје министар финансија. Затекавши празну државну касу приступио је отписивању свих неважних трошкова, смањењу плата државних службеника и акцији већег наплаћивања пореза (рецепт којег данашњи генијалнци не могу да се сете). Резултати нису изостали. После једне године његовог управљања остварена је добит у буџету у износу од преко шест милиона динара. Учврстио је српски динар, а његовом мудром политиком Србија је успела да финансијски издржи удар Балканских и почетка Првог светског рата. Остао је упамћен као частан и непоткупљив политичар о чему сведоче бројне анегдоте. Умро је у Врњцима 1915. године.

Вересија никоме

Краљу Петру I Карађорђевићу требало хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред исплати ову суму од владареве плате.
Др Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: “Не може”!
Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако: “Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000 динара. Овде не може! И квит!
Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио.

ИВАН ГРБИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Историја | 1 коментар

Промоција Повеље краља Милутина

Музеј у Приштини, Центар за очување наслеђа Косова и Метохије „Мнемозине” на челу са Бранком Јокићем и ЈП „Службени гласник“ објавили су ново издање Повеље краља Милутина манастиру Бањска која је настала пре седам векова. Књига је изузетно значајна како по садржају тако и по начину на који је рађена, у тврдом кожном повезу али на начин како је рађен минхенски псалтир, рекао је новинарима на конференцији за штампу у прес-центру Удружења новинара Србије, приређивач прве књиге нове Гласникове едиције „Српске средњевековне повеље“ сачињене у два дела, господин Ђорђе Трифуновић.

Сведочанство о правном и домаћинском устројству Србије

Свака страница Повеље је у првом тому овог капиталног дела издвојена, обрубљена и представљена у изворној величини. У другом тому уз превод на савремени српски језик налазе се и фототипи оба издања повеље-београдско Љубомира Ковачевића и бечко Ватрослава Јаргића.
Повеља краља Милутина манастиру Бањска драгоцено је сведочанство о правном и домаћинском устројству средњевековне Србије, документ историјске географије и историјске граматике, живи извор српскога језика, ризница и пој старих имена.
Повеља је писана најлепшим српским писмом из 14. века а рађена је на основу дигиталне верзије изворног преписа који је у облику књиге откривен у цариградском Старом Сарају а данас се чува у истанбулском Музеју Топкапи.
Приређивач књиге Ђорђе Трифуновић подсећа да је један од најзначајнијих писаних споменика српске културе, рукописни свитак Светостефанске хрисовуље, први пут рашчитан крајем 19. века а потом штампан у два издања у Београду и Бечу.
Повеља је, готово сигурно, у оригиналу била у форми свитка и преписана је зарад лакшег руковања будући да је више пута годишње јавно читана. Реч је о аутентичном препису из тог времена у облику књиге. Уз превод повеље на савремени српски језик, штампана су у аутентичном облику оба њена претходна издања, београдско (Љубомира Ковачевића) и бечко (Ватрослава Јагића), студија Ђорђа Трифуновића о историјату повеље са прилозима међу којима и девет до сад необјављених писама Стојана Новаковића и Ватрослава Јагића о штампању повеље. Ту су још и студије академика Александра Ломе и Гордане Томић као и два прилога Виктора Савића.
Духовни увод или аренга, којом повеља почиње, је писана чистим књижевним језиком и доказ је Милутиновог литерарног и естетског образовања. А сама повеља писана је народним језиком и представља драгоценост за језичка испитивања.

Прича о златним печатима

Приређивач овог изузетно значајног дела „Повеље краља Милутна манастиру Бањска“, Ђорђе Трифуновић добро познаје историјат београдског и бечког издања која су готово истовремено изашла из штампе 1890. године. Оба су резултат „експедиције“ мађарских научника којима се придружио и пољски историчар Јозеф Кажињовски, који су у истамбулском архиву пронашли Повељу. Кажињовски ју је преписао и потом ју је Српска краљевска академија објавила док је мађарски тим Повељу однео у Будимпешту одакле је посредовањем дипломате Бењамина Калаја преисана у Бечу и објављена.
Ова књига је драгоцена, између осталог, и због тога што показује и право на ту земљу коју је краљ Милутин даровао манастиру Бањска и монасима. А има и једна прича да су Повељу пратила три златна печата која су чуван у њој, напомиње г-дин Ђорђе Трифуновић.
Српских рукописа из 14 века, поред свих страдања, има чак преко 1000, а то је, према Трифуновићевим речима веома велики број, који је доминантан над руским и бугарским.

Осам катуна манастиру и монасима

Краљ Милутин, обновивши порушени и разорени храм Св. Стефана првомученика у Бањској и хотећи „да никако не буде архиепископији, ни митрополији ни епископији, већ само игуманству за општежиће монасима“, дарова му, „75 села и заселака“ – од Срема, преко Ибра, Хвосна и Раса, до Плава и Зете – „осам катуна са више од 500 влашких (пастирских) породица, неколико планина и на годину сто спрудова соли у Св. Срђу и 200 перпера у новцу у Брскову“.

СЛАВИЦА ЂУКИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Историја | Поставите коментар

Шандор Кепиро-фашистички злочинац

Новосадска рација

Према одлуци највиших војних и цивилних органа фашистичке Мађарске, због наводног увлачења партизана из Шајкашке у Нови Сад (који су окупационе власти означиле као центар „комунистичког покрета“), израђен је план да се у том граду спроведе „рација“ у периоду од 21. до 23. јануара 1942. Више инстанце војне и цивилне власти дале су до знања жандармеријским и војним официрима да циљ није спровођење „прописне рације“ (претреса кућа и станова), већ акција чишћења људи. Жандармеријски капетан, доктор Шандор Кепиро пристао је и поред недостатка писаног наређења о употреби ватреног оружја у акцији да се укључи у „прочешљавање терена“.

Рејон под командом доктора Шандора Кепира

Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача донела је 19. јуна 1947. у Новом Саду Одлуку о утврђивању злочина окупатора и његових помагача. У тој одлуци утврђено је да је доктор Шандор Кепиро ратни злочинац. Како се у време Одлуке налазио у бекству, Одлуком је затражена његова екстрадиција.
Одлука о утврђивању злочина окупатора и његових помагача заведена је у Архиву Србије у фонду број 11, фасцикла број 121, јединица описа 595-597.
У поменутој Одлуци, на страни трећој, описано је учешће доктора Шандора Кепироа у злочину „рације“.Прецизирано је да су групе истражних патрола под његовом командом спровеле „рацију“ у простору од Улице Цара Душана дуж Футошке улице до Трга ослобођења. Документ наводи да је доктор Шандор Кепиро „узео активног учешћа““.

Суђење и протест

Године су пролазиле а доказани ратни злочинац, који је два пута осуђен у Мађарској, није бивао суочен са правдом. А онда је изненада, можда под притиском са стране, мађарски суд одлучио да покрене процес. Доктор Зуроф је на суђење понео фотографију коју му је из своје збирке доставило Друштво за очување сећање на Холокауст. Фотографија Аранке Стојановић рођене Хајош са кћерком из првог брака Доротеом Пинтар датира из средине тридесетих година прошлог века. Доставила ју је Марија Февр из Сплита којој је Аранка Стојановић била тетка.
Како је текло суђење бивала је све очигледнија намера да је мађарски суд извео Кепира на оптуженичку клупу да га у ствари ослободи кривице за геноцид. О томе је половином тог процеса скренуо пажњу поштоваоцима жртава председник Друштва за очување сећања на Холокауст.
Током лакрдијског судског поступка у Будимпешти ни помена није било о патњама жртава и чудовишним размерама јануарског геноцида 1942. Није изнета ниједна једина стварна чињеница о броју жртава Новосадске рације, бацању народа под лед, начину на који су убијена мала деца, а понајмање о жртвама из рејона – срца Новог Сада – где је Кепиро лично предводио своје патроле. Када је освануо 18. јул 2011. године, велики број људи се шокирао због пресуде судије Беле Варге – није крив! Пре него што је та вест званично објављена, Телевизија Б92 је тражила изјаву и у свом вечерњем дневнику то објавила као прву ударну вест.

У међувремену је, по званичној објави ослобађајуће пресуде, настала пометња међу грађанима Новог Сада који су тражили да Друштво за очување сећања на Холокауст сазове протест. Председник тог удружења је одбијао и помисао на то сматрајући да је та организација последња која треба да тражи правду на улици. Међутим, грађани су имали убедљиве аргументе: ако сада оћутимо, шта је следеће?
Народни протест је заказан за 24. јул 2011. Остављено је довољно времена да се јавност обавести, а недеља поподне је одабрана као погодно време после летње жеге за краћи скуп на главном тргу на којем су наши преци свих националности одлучили да се ови крајеви присаједине Краљевини Србији. Појединим грађанима је објашњено због чега споменик жртвама фашизма на Кеју није одговарајућа локација за протест.
Група ентузијаста из Београда и Панчева је одлучила да у престоници направи солидаран протест.
Друштво за очување сећања на Холокауст је дало сагласност да се у име те организације пријави београдски скуп, а организациони одбор, чији су носиоци били Грациела Данон, Жељко Станојевић и Аврам Израел, обавили су све неопходне техничке припреме. На протесту у Београду је присуствовало и неколико личности из јавног живота.
Национални медији су одиграли кључну улогу за успех протестног скупа. Новинари су схватили важност догађаја и посветили му знатну пажњу.
Светски медији, позивајући се на Ројтерс, истакли су да су Срби и Јевреји солидарно изашли на улице протестујући против ослобађања нацисте Кепира.

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Историја | Поставите коментар

Српска црква у XVI веку

Буна смедеревског епископа Павла

Први догађај који је донекле посведочен и поткерпљен документарним изворима јесте сукоб између смедеревског епископа Павла и орхидског архиепикопа Прохора, који је тињао првом половином XVI века. Постоји осам сачуваних докумената који се односе на овај раскол и сукобе унутар охридске архиепископије. Приликом анализе ових извора мора се имати у виду да су скоро сви настали из пера кацеларије Oхридске архиепископије, или у виду писама које су Прохору слали, њему наклоњени, источни патријарси, тако да за овај догађај немамо изворе који пружају причу из другог угла, оног наклоњеног епископу Павлу.
Почетак раскола датира се у 1527/28. годину и то на основу записа новобрдског епископа Никанора из 1234/35. који саопштава да „смутња“ унутар охридске архиепископије траје већ седам година. Управо те 1527/28 сачуван је први извор, посланица александријског патријарха Јоакима упућена охридском архиепископу Прохору. У овој посланици такође се помињу „смутње“ и то због „неких непокорних мужева који узнемирују и потресају Христову цркву и који прекорачују границе отачких закона и саборе светих“. За те смутње оптужен је Касторијски епископ и „њему слични“, док смедеревски епископа Павле није поменут. На крају посланице, Прохору је дата подршка да „стоји храбро на свом законитом и правилном престолу“.
Одлуке сабора охридске архиепископије из 1528/29., иако не помињу ниједног епископа поименце, јасно указују да је у цркви дошло дараскола. Сабор је оштро прекорио оне „охолне, безаконите и махните, који не поштујући поредак, закон и устав, ускачу у митрополије и епископије под духовном влашћу охридске архиепископије“.
У другој посланици алекасадријског патријарха Јоакима упућеној Прохору 1530., први пут се спомиње смедеревски епископ Павле, и то као „неки Павле, рушитељ архијерејства“. Она наглашава да су „Срби на кратко време имали архиепископа, али када је нестала њихова држава, вратило се пређашње стање“. У посланици источних патријарха 1531., коју су потписали александријски, антиохијски, јерусалимски и васељенски патријарх, пише да је „неки Павле употребивши спољашњу силу, уз помоћ световњака, подмитивши златом, отео Пећку цркву и с њом друге охридске епархије“. Сада се још подробније наглашава и хрисовуљама доказује како је „цела пећка епархија са Србијом“, законита баштина охридског архиепископа, и баца се проклетство на свакога ко због тога дигне буну. Ова два извора су разјаснила и прави разлог раскола, а то је борба за обнову аутокефалне Српске цркве. За претпоставити је да је епископ Павле, приликом овог раскола, у једном тренутку имао наклоност османске власти, која је била неопходна за неометано вршење виших црквених дужности.
Одлука охридског сабора из 1532., почиње са навођењем Павлове заклетве охридском сабору, у којој се каје и обећава да се више неће „дрзнути“ да понови „зла дела“ која је учинио. Међутим, даље се наводи да је епископ Павле почео чинити још горе ствари од оних које је до тад чинио: да освећује храмове, рукополаже свештенике и ђаконе и себе у својим списима приказује као архиепископа. Он је избачен из цркве и анатемисан, а ову одлуку су потписали епископи: београдски, пећки, бањски, новопазарски, смедеревски, угарски, будимски, цетински тј. далматински, босански, херцеговачки, новобрдски, призренски, зворнички и скопски.
Посланица о проглашењу одлука Охридског сабора из 1541., са изводима из саборског записника, у једном делу укратко препричава како је епископ Павле привремено успео да смени Прохора на положају охридског архиепископа:“.., јер овај сујетан и у добру неразуман пастир (Павле смедеревски), прошири власт дрскошћу и гордошћу приграби Велику цркву и отцепи се од свете и велике Прве Јустинијане и себе самовољно преименова у архиепископа, па чак шта више и патријарха, а свог духовног оца, блаженог архиепископа Прве Јустинијане, Бугара и Србаља, господина Прохора, скупа са свим духовним властима његове цркве, као и неке митрополите, тешким оковима и у тамници љуто злостави…“. Даље се, међутим, наводи:“…Прохор задоби ослобођење од тамничког страдања и окова, и у царски град дошавши сада царујућег султана о својим невољама обавести. Заповешћу, пак, силног цара опет се сјединише управљачи охридске цркве и њена енорија, као што би и раније, и не само то него нареди султан да се сабор сакупи и о Павловом чину изда заповест…“. Из овога се може закључити да су османске власти, док се на архиепископском престолу налазио Павле, наредиле утамничење архиепископа Прохора, који је затим ипак успео да се избави и отишао да брани своја права пред султаном у Цариграду. Султан је вратио Прохора на место охридског архиепископа и наредио сазивање сабора поводом чина епископа Павла. Сабор је потом осудио епископа Павла и екскомуницирао га из цркве, заједно са епископима које је он хиротонисао док је био архиепископ (лесновски, зворнички, кратовски).
Последње помињање епископа Павла у изворима је у грамати коју му је издао влашки војвода Јо Радул измеђи 1541. и 1545. У њој је Павле означен као српски архиепископ, који се враћа из руске и пољске земље, где је скупљао милостињу, а из истих разлога је дошао и код влашког војводе, који га је пријатељски примио.
На основу приложених извора, може се претпоставити да се раскол одвијао у две фазе. У првој, која је трајала од 1527/28. до 1532., смедеревски епископ Павле покушао је да одвоји Српску цркву од охридске архиепископије и обнови њену самосталност, док је у другој (1532-1541) епископ Павле претендовао на сам положај охридског архиепископа, желећи да на њему замени Прохора.

Обнова Српске патријаршије

Ситуација са изворима који сведоче о обнови Српске патријаршије је тек нешто боља од оне у деценијама након пада деспотовине. Једини извор који сведочи о овоме јесте запис на полеђини псалтира штампаног у манастиру Милешеви 4. новембра 1557. Ту је записано да је кир Макарије ујединио и обновио престо Светог Саве, а уз његово име стајала је титула „архиепископ све српске земље и поморских и северних страна“. То је доказ да тада постоји аутокефална Српска црква са поглаваром по имену Макарије. Дакле, на основу овог извора не може се тачно утврдити када је обновљена Српска патријаршија, али је то свакако било пре 4. новембра 1557.
У историографији XIX века учврстило се мишљење да је у обнови српске патријаршије велику улогу одиграо Мехмед-паша-Соколовић, па чак и да је био у сродству са патријархом Макаријем. Иако се ова интерпретација одржала све до данас, она није заснована на коришћењу примарних извора тог периода. Један турски извор, додуше, спомиње да је Српска патријаршија обновљена од стране великог везира, међутим, 1557. велики везир је био Рустен-паша, док је Мехмед-паша Соколовић тај чин добио 1565.
Врло битна промена у односу на средњовековну Српску цркву, јесте територија под јурисдикцијом патријарха. Док се у средњем веку надлежност српског архиепископа или патријарха простирала до граница ондашње српске државе, сада је јурисдикција српског патријарха обухватала цео српски етнички простор („све српске земље и поморских и северних страна“). У тренутку када је патријаршија обновљена, скоро цео српски етнички простор (територија данашње Србије, са северним делом Македоније, Црном Гором, Херцеговином, Босном, Далмацијом, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, румунским делом Баната и мађарским делом Бачке, као и другим територијама данашње Мађарске) налазио се унутар граница османског царства, док је једина епископија у хабзбуршкој монархији била Бретања (овај назив тада је означавао далеки запад). Међутим, у наредним деценијама и вековима, црква је окупљала и повезивала српски народ, подељен између Хабзбуршке монархије, Османског царства и Млетачке републике.

Османска пореска политика према Српској патријаршији

Коришћењем различитих врста документарних извора, као што су црквени дефтери, катастарски пописи, фермани, фетве шеих ул-ислама, берати појединих патријарха, може се добити мање-више јасна и целовита слика о економском стању у Српској цркви XVI века. Обнављањем Српске патријаршије, османска држава добила је нову пореску јединицу – „Пећку патријаршију“ како су је Турци називали. Од обнове патријаршије, српска црква имала је две нове фискалне обавезе: плаћање пешкеша и плаћање кесима.
Док је улога Мехмед-паше Соколовића у обнови Српске патријаршије дискутабилна, много је извеснија његова заслуга за пореску реформу из 1568. која је нанела тежак ударац православној цркви. Овом реформом, конфискована је сва имовина коју је црква до тада поседовала. Цркви је било дозвољено да поново откупи ту имовину, али оно што није могла да откупи, држава је могла да прода неком другом. Иако се ова реформа дуго преписивала султану Селиму II, с обзиром да је овај владар био незаинтересован за државне послове, ова конфискација није могла проћи без подршке великог везира, а на том положају је тада био Мехмед-паша Соколовић.
Колико је овај фискални систем нанео тежак ударац Српској цркви, постаће још јасније, уколико се има у виду да у хришћанској средњовековној држави, црква није плаћала ниједан порез, а при том је добијала поседе од владара и властеле. Као последица османског фискалног система, манастирски живот у XVI веку почео је да замире – у већини манастира живео је тек један до два монаха. Током XVII века, услед немогућности извршавања свих пореских обавеза, све је израженија и тенденција укрупњавања епископија, односно да након смрти неког владике патријарх тај простор само додели другом владици.

Закључак

Током XVI века Српска црква је обновила аутокефалност и уједно постала једина институција која штити национални и верски идентитет српског народа. Међутим, управо у овом периоду, у Српској православној цркви почиње и ретроградан процес, изазван огромним наметима и притисцима од стране османске државе, чије ће се последице осетити у наредним вековима.

ИГОР ВУКАДИНОВИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Историја | Поставите коментар

Руска медицинска помоћ

Свима је позната велика љубав српског и руског народа, која је до сада потврђена небројано пута. Тешки ратови за ослобођење српских земаља као и они одбрамбени условили су да Србија под налетом јачег непријатеља од савезника мора затражити помоћ. Руска царевина се на овој позив увек и са радошћу одазивала.
Сећање на један овакав догађај је одржан у септембру ове године у организацији Српског лекарског друштва. На овај дан 1914. године у Србију су стигле прве две мисије руских лекара и милосрдних сестара које су почеле рад на спасавању изнурених српских бораца.
На свечаности је откривена спомен плоча руском медицинском особљу које је боравило у Србији од 1912 до 1917. године на згради Српског лекарског друштва у Београду. Спомен плочу су отворили амбасадор Руске федерације у Србији Александар Конузин и председник Српског лекарског друштва академик Радоје Чолаковић.
Овај догађај је идеална прилика да се сетимо историје руске медицинске помоћи српском народу.
Први руски лекари и медицинско особље у Србију стижу током Првог српског устанка. Током тог периода руско медицинско особље помогало је руској и нашој војсци.
Иако по одредбама мира који је Русија потписала после Кримског рата није имала права да меша у послове на Балкану она 1876. године током српско-турског рата шаље преко сто хиљада војних добровољаца (међу којима је и чувени Вронски из Толстојевог романа „Ана Карањина“). Мање је позната чињеница да са добровољцима стиже 123 лекара са преко двеста педесет људи који служе као помоћно особље.
Током Другог српско-турског рата иако је и сама у рату, Русија шаље огромну финансијску помоћ заједно са санитетским материјалом.
Руска помоћ није изостала ни током Првог балканског рата када су упућени конвоји руског медицинског особља и санитетског материја. О овој помоћи је задивљено писала представница Црвеног крста Клара Штрурценгер. За време Балканских ратова у Србији борави преко осам санитетских мисија.
Прву помоћ коју су Срби добили у Првом светком рату је била од стране Руса. Током рата у Србији је боравило пет мисија углавном састављених од врхунских хирурга, који су у рату били најпотребнији. Чак и после Октобарске револуције доста лекара остаје у Србији.
Сећајући се ових великих људи, медицинских радника, који су ризикујући свој живот дошли да помогну своју српску браћу ми им одајемо почаст и исказујемо велику захвалност.

ИВАН ГРБИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Историја | Поставите коментар

Истина о Јасеновцу (2)

У наставку потресног сведочења, Милан Дуземлић, жртва усташких злочинаца, наводи почетак масовних ликвидација којих је био сведок. Крунски сведок о Јасеновцу сећа се датума када су почела масовна истребљивања заточеника:
„За вријеме мога боравка масовно ликвидирање започело је било од 18. августа 1944. Дневно су одвођени на ликвидрање по 100, 200 па некада и 1.000 људи. Ја сам имао прилике да ово установим на тај начин што сам одлазио у канцеларију логора и тамо сам видио пријавке па сам установио колико фали дневно заточеника. Истичем да је ова канцеларија била заточеничка и у њој се водио списак заточеника“.
Користећи се етничким пореклом, Милан Дуземлић је залазио у логорску администрацију коју су водили заточеници, да својим очима види у којим размерама усташе истребљују његове суграђане. Остаје нам да се дивимо храбрости, присебности и поштењу тог човека. Након што је још једном прочитао свој исказ који је Комисија прекуцала, одобрио је истину о Јасеновцу својеручним потписом.
На основу исказа сведока и онога што је затекла да су усташе оставиле на јасеновачком стратишту, Анкетна комисија из Загреба је 18. маја 1945. записала у свом закључку и ово:
„И у погледу опсега и броја извршених злочина надмашене су и најстрашније слутње. У нешто преко четири године постојања ове људске клаонице, према исказима очевидаца, насилно је усмрћено отприлике 1. 400.000. – (исказ свједока Дуземлић Милана)…“
Сви чланови Анкетне комисије и записничари потписали су такав садржај својих налаза, што је објавио Антун Милетић у свом капиталном делу „Концентрациони логор Јасеноац: 1941-1945: документа“ (Београд, Народна књига; Јасеновац: Спомен-подручје, 1987). Како се пре и после књиге Антуна Милетића историјска чињеница о броју жртава Јасеновца фалсификовала видимо из наредног примера.
Године 1988. у издању новосадског „Дневника“ доктор Ђуро Батричевић и Јован Дујовић објављују књигу под насловом „Поруке потомству“. На страни 120, под насловом „Запис из јасеновачког пакла“, та два аутора пишу:
„Колико је до сада познато, ту је ликвидарано преко седам стотина хиљада Срба, Јевреја, Рома и Хрвата. Како? О томе пише 15. новембра 1945. године у извјештају Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина гдје, између осталог, стоји:
‘Приликом убијања у логору прављени су записници од којих је по једна копија достављана општинској управи мјеста Јасеновац.
По исказу биљежника те општине Милана Дуземљића, из тих записника је очито да је до краја 1943. године поубијано најмање 600000 (шест стотина хиљада људи)…’“ Видимо да је Земаљска комисија Хрватске фалсификовала исказ Милана Дуземлића и налазе Анкетне комисије из Загреба маја 1945. Аутори „Порука потомству“ објавили су свој рад годину дана након збирке докумената коју је приредио Антун Милетић. Да не постоји изворна изјава Милана Дуземлића, у којој тај драгоцени сведок о Јасеновцу (као да је знао да ће то бити од кључног значаја) два пута наводи број од 900.000 жртава до 21. децембра 1943, могли бисмо ове и сличне поруке да прихватимо као истините. Међутим, Анкетна комисија из Загреба, на основу сведочења Милана Дуземлића и тројице његових сапатника, закључила је да број погубљених жртава у гробници народа Јасеновцу износи око 1.400.000.
Својим очима је Милан Дуземлић видео 900.000 имена која су завели усташки крвници као наводно умрле природном смрћу. Партије од 100, 200, па и 1.000 људи су Павелићеви џелати свакодневно масакрирали почев од 18. августа 1944, чињенице које је Дуземлић необориво установио својим очима гледајући логорске спискове заточеника. Нигде у свом исказу није општински бележник у јасеновачкој општини поменуо број 600.000! Спомиње само 900.000 (два пута), „безброј“, 100, 200, „па некада и 1.000 људи“.
На основу илустрације из књиге др Ђуре Батричевића-Јована Дујовића „Поруке потомству: Предсмртни завјети југословенских родољуба“ (Нови Сад: Дневник, 1988) јасно се уочава како је фалсификована историја која је наметнута послератним нараштајима. Потомство је 65 година после Јасеновца, на основу поузданих сведока српског, јеврејског и хрватског порекла, сазнало праву истину о најмање 1.400.000 жртава јасеновачког пакла.

Крај

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Историја | 1 коментар

Руски некропољ у Београду

Поштоваоце руског народа је засигурно ових дана обрадовала вест о радовима на Руском некропољу у Београду. Запуштена гробна места, коров, вандализоване надгробне плоче, као и пропадање вредних културно-историјских објеката изазивала су опсежну акцију реконструкције.
Ипак чини се да та вест није превише дотакла српску јавност. Ми не хајемо превише ни за своја гробља која су већ одавно зарасла у коров, а камоли за туђа. Стога није за одмет да се на овом месту испише кратка историја руског некропоља у Београда.
Огроман талас руских емиграната после Октобарске револуције запљуснуо је Србију. Охрабрени топлим дочеком, као и средином, доста њих је и остала да живи у Београду. Природним сплетом околности многи од њих су и напустили овај свет на територији Србије.
Њихова тела почињу да сахрањују на Новом гробљу у Београду. Временом се број сахрањењих повећава тако да настаје неколико руских парцела на Новом гробљу.
На идеју велике књегиње Свјатополк-Мирске руски емигранти почињу изградњу Иверске капеле на Новом гробљу (оригиналну капелу су у Москви бољшевици срушили 1929. године). Капела по пројекту В. Страшевског је саграђена 1931. године. У њој је сахрањен митрополит Антоје Храповицки, а око ње духовна елита руске емиграције.
Неколико година касније по плану архитекте Иверске капеле почиње изградња меморијалног споменика „Руска слава“. У основи споменика налази се гробница руских војника који су погинули у Првом светском рату борећи се за Србе. На споменику стоји следећи натпис: „Вечна слава императору Николају II и 2.000.000 руских војника Великог рата“.
Некропољ у себи чува посмртне остатке руских великана. Издвојићемо неколико њих: архитекте Николај Краснов, Виктор Лукомски и Петар Анагности; слависта Степан Кулбакин; византиста и теолог Георгије Острогорски; богослов проф. Сергеј Тројицки; математичар Николај Салтиков; балерина Нина Кирсанова; оперска певачица Софија Драусал; писац Јевгеније Аничков; сликари Степан Колесников, Леонид Шејка и многобројни други.
Сећање на своје пријатеље карактерише етос сваког народа. Ми смо на том испиту до сада небројано пута пали. Не допустимо да и после обнове некропоља опет у заборав падне ово свето место руско-српског пријатељства.

ИВАН ГРБИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Историја | Поставите коментар

Истина о Јасеновцу (1)

Био сам тинејџер 80-тих година прошлог века када ми је бака једном рекла: „Сигурна сам да је Јасеновац прогутао преко милион људи“. То су речи жене коју је из злогласног загребачког затвора избавио колега, студент медицине и сакрио код своје три тетке на Максимиру. Усташке власти су је биле одредиле за Јасеновац.
Нада Тркља је после рата у рекордном року дипломирала на књижевности југословенских народа и народности и немачком језику на Филолошком факултету у Београду. Памтила је целог живота хрпу лешева покланих Срба у бањалучком крају. Видела је тај призор својим очима када ју је отац послао по дрва. Памтила је и натпис на неком јавном објекту у свом родном граду да је забрањен улаз Србима, Јеврејима и псима! Као дете сам имао магловиту представу о Јасеновцу као ужасносм стратишту. Изјава моје бака Наде, образоване жене, о броју жртава остала је негде у подсвести. Питам се да ли је једину изјаву такве врсте изрекла намерно и са жељом да је ја упамтим као нешто јако битно?!
Фебруара 2009. на новосадском Салону књига сусрећем пријатеље и заподева се разговор о страдању нашег народа. Тада чујем од њих причу о неком лекару који је ушао у Јасеновац након рата и на основу докумената установио број жртава, али су тадашње структуре моћи склониле његов извештај. Шокирао сам се када сам чуо број жртава које је установио тај лекар и сетио се намах бакиних речи! Од тог часа почела је да ме прогања помисао о броју жртава Јасеновца. Знао сам да бака и доктор нису слагали, али сам се питао да ли ћу икада игде пронаћи доказе. Након неколико месеци сплет околности навешће ме на прави траг, а затим до необоривих доказа о приближно тачном броју жртава јасеновачког мучилишта. Нисам се толико изненадио на то откриће. Дугогодишња борба за истину о жртвама фашистичке рације и мистификација и лажи после Другог светског рата по том питању осведочили су ме да је историјску истину могућно сакрити и грубо фалсификовати!
Бојан Милијашевић ме је у свом делу навео на траг, а тротомна збирка Антуна Милетића коначно открила дуго тајену истину о размерама геноцида у фабрици смрти Јасеновац. У трећем тому Милетићеве књиге „Концентрациони логор Јасеновац“ (објављен 1987) пажљивом читаоцу не може да промакне тачан, веродостојан број жртава јасеновачке кланице! Како је могућно да је та истина 20 година неутврђена, а предочена је још 1987? Било како било, прво да видимо шта је прегалац за истину, Антун Милетић, објавио у збирци докумената, на којој је радио као ентузијаста без ичије подршке, а затим да размотримо класичан пример извртања историјске истине и подметања фалисификата.
У збирци докумената у Милетићевом невероватном делу под редним бројем 223 (страна 485, трећи том) објављен је извештај Анкетне комисије о стању које је затечено у Јасеновцу. Сви чланови комисије били су из Загреба, а о Јасеновцу су, уз помоћ четири сведока, сачинили извештај 18. маја 1945, дакле непуних месец дана након што су усташе напустиле стратиште. Вероватно ће читалацпомислити да ће комисија састављена од Загрепчана (Вице Барановића, референта комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача, др Здравка Поповића, службеника војно-судског одељења Главног штаба за Хрватску, др Анте Премеруа, судског вештака, чланова судског већа др Милана Мајера и др Анте Пецикозића, котарског судије Ивана Броза и записничара Божидара Огњанца и Стеве Трнинића) бити склона умањивању и прикривању усташких злочина.
Најзанимљивија су четворица сведока који су са Анкетном комисијом дошли на подручје пакла који су преживели! У очи упада чињеница да на крају сва четири исказа сведока стоји опаска „прочитано, одобрено“, а затим потпис. Из тога се закључује да су чланови комисије сачинили записник о ономе што су им сведоци рекли и дали то на увид сведоцима пре него што је уврштено у извештај комисије. Дакле, јасно је да комисија није радила брзоплето, нити су сведоци дали одокативне и нејасне изјаве. Напротив, сам начин на који приповедају о јасеновачком паклу, а посебно о броју жртава, показује да је реч о људима који су знали потанкости недоступне онима који такву страву нису преживели! Штавише, своје исказе су имали прилике да прегледају и исправе било коју нетачност која се могла случајно провући у тумачењима Анкетне комисије.
Да убеђење Наде Тркље о преко милион жртава Јасеновца није било произвољно види се и по исказу Јована Живковића из Бачког Градишта, кога је рат затекао у Земуну одакле су га усташе отерале у Јасеновац. Пет дана и ноћи крио се Живковић у рупи док су усташе клале преостале заточенике и рушиле зграде најгорег логора истребљења у историји. Непуних месец дана од те голготе завршава своје потресно сведочанство речима:
„Ја тачно не знам колико је заточеника у Јасеновцу ликвидирано, али је било опште уверење међу заточеницима, да тај број прелази један милијун“.
Логораши, који су даноноћно трпели терор и страх и својим очима посматрали нестанак стотина хиљада људи, нису шпекулисали ни претпостављали – били су УВЕРЕНИ да су усташе побиле преко милион људи у Јасеновцу. Да је исказ Србина Јована Живковића (комисија наводи националну припадност сваког сведока), био једини, било би простора за тумачење типа „једна ласта не чини пролеће“. Хвала Богу, изјаве Јована Живковића и Наде Тркље поткрепљене су и сведочанствима других сведока.
Трговца Јулиа Бинга, који се пробио из логора 22. априла 1944. у јуришу голоруких преосталих логораша, такође је мучило питање о броју жртава које су прогутале раке, шума, поља и Сава. На крају исказа о Јасеновцу тај Јеврејин даје шокантну изјаву:
„Ја не могу тачно рећи, колики је број жртава које су ликвидиране у Јасеновцу, али вјерујем да се тај број креће можда и до милијон и пол људи“.
Откуда Бинг у дилеми о броју јасеновачких жртава?
„Тачан број не могу казати зато, јер су многи људи ликвидирани одмах при доласку, а да нису размјештавани у логор и ми смо само сутра дан могли видјети њихове ствари и знали смо, да су такви заточеници одмах ликвидирани. Исто тако многи су одвођени на рад, гдје су ликвидирани и нису се повратили назад“.
Логорска управа је водила евиденцију о броју заточеника, барем оних који су у логор примљени и кориштени за ропски рад и иживљавање усташа. Многи транспорти несретника нису ни доспели до логора, него су одмах по доласку уништени!
Михајло Марић, тада стар 27 година, није имао дилему у погледу броја жртава у Јасеновцу. Спокојно је живео са спознајом те битне истине која је за ширу јавност искривљена у лавиринтима идеолошких злочина над истином. Ево којим речима Марић, који је правимчудом успео да се пробије из обруча усташких звери, завршава сведочење:
„Као посматрач и очевидац свих страхота које су се догађале у Јасеновцу могу мирне душе казати да је у току четири годишњег постојања логора на разне начине умлаћено или умрло од болести или глади око милијун и четири стотине хиљада заточеника, од којих је била огромна већина Срба затим Жидова, цигана а доста и самих Католика“.
Тим речима „посматрач и очевидац“ јасеновачког геноцида над својим и другим народима исказао је „мирне душе“ истину која више не може да се затире!
Истину о Јасеновцу више није могућно крити, нити у њу сумњати из простог разлога што је Милан Дуземлић особа каква се само пожелети може за кључног сведока у тако деликатном питању. Анкетна комисија започиње његов исказ речима:
„Дуземлић Милан, 25 год. Родом из Дреновог Бока, срез Новска, боравиштем у Крапју, Хрват, опоменут исказује…“
У систему логора Јасеновац село Крапје је претворено у саставни део губилишта. Да се расветли пуна истина о логору Јасеновцу помогла је професија Милана Дуземлића, његова бистрина, виспреност и поштење! Нико, осим једне особе, није видео то што су гледале очи Милана Дуземлића. Могао је да сакрије праву истину, иако прописно „опоменут“ о последицама за исказивање неистине о Јасеновцу. Никога није било ко је могао да оптужи Дуземлића да је сакрио оно што зна да је то учинио 18. маја 1945.
„Ја сам био намјештен као опћински биљежник у Јасеновцу те сам дана 21. децембра 1943. био ухапшен и одмах стрпан у логор“ тврди општински бележник и додаје да је ухапшен по пријави извесне Марице Кукор из Плесма код Новске, која га је пријавила као наводног оснивача народноослободилачког одбора у Јасеновцу и због услуга народноослободилачком покрету. Не Не само да се добро сећа датума када је ухапшен, него и онога што је месецима пре тога гледао својим очима у општинској архиви. Битно је што у том делу исказа Дуземлић истиче два пута одређену бројку:
„Истичем да је управа логора Јасеновац водила записнике о појединим случајевима смрти заточеника те је један примјерак таковог запсиника односно списа достављала опћинској управи у Јасеновац, чији је начелник био Лазарин Никола, усташки натпоручник. У свим тим записницима навођено је, да су заточеници умрли наравном смрћу, тј. од тифуса и разних других болести. До дана мога ухапшења т.ј. 21. децембра 1943. било је код опћине Јасеновац такових записника око 900.000, односно по списку пријава случајева смрти било је 900.000 таквих жртава. Пошто сам ја био опћински биљежник, имао сам прилике да посматрам те спискове и ово сам видио својим очима, што сам исказао“.
Милан Дуземлић затим наводи да је исте спискове видео благајник општине Јасеновац, Стјепан Рисовић, кога је такође пријавила Марица Кукор и касније га убиле усташе у логору Јасеновцу. Самог Дуземлића су усташке звери затвориле у звонару 22 дана, а затим месец дана у самицу. У самици су га усташки кољачи боли иглом под нокте, палили му табане, тукли га жицом обмотаном гумом и скакали по дасци коју су му стављали на груди. Комисији је показао ожиљке на рукама. Сведочећи о заточеницима чије је муке видео, Милан Дуземлић је поменуо партизана Валента Томшића, којем су усташе одрезале тестисе од чега је умро. На том месту Дуземлић, кога су усташе ко зна зашто пустиле из логора јануара 1945, наводи да је случајева мучења и насилне смрти заточеника „било безброј“. Дакле, на 900.000 усмрћених које су усташе пријавиле до 21. децембра 1943. долази још безброј случајева убистава логораша чији је сведок Милан Дуземлић.

Наставак у следећем броју

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Историја | Поставите коментар

Николај Краснов

Када је недавно у Београду постављена спомен-плоча архитекти Николају Краснову, ретко ко је могао да каже бар две-три реченице о животу овога плодоносног архитекте. То је и показало колико смо као народ склони да заборављамо своје великане и пријатеље.
Николај Краснов, чувени руски архитекта је рођен у 23. новемра 1846. године у малом руском селу Хоњатино. Године 1867. у Москви уписује студије сликарства, вајарства и архитектуре. По завршетку факултета живи тескобним животом, али добија све више и више пројеката које успева да заврши са великим успехом.
Године 1887. одређен је за главног архитекту у граду Јалти. Успешно пројектује неколико цркава, двораца, палата. Променио је план града, изграђујући нове улице и продужавајући старе.
Почињу да се нижу признања једна за другим. Проглашен је за званичног архитекту царске породице Романов 1911., а добио је титулу академика 1913. године.
Наредбом цара Николаја II постављен је за архитекту новог царског двора, познатог као Ливадијски. Двор грађен у духу италијанске ренесансе изазвао је одушевљење целокупне руске јавности.
Октобарска револуција га затиче у Москви. По победи бољшевика са супругом Аном одлучује да напусти Русију и одлази на Малту. Ту остаје две године, а потом одлази у Београд где је провео остатак свог живота.
Постављен је за инспектора у краљевској управи Министарства грађевинства. Посвећује се градњи монументалних објеката од којих ћемо набројати само оне најзначајније:
-Пројектовао је Краљевски двор Карађорђевића на Дедињу и цркву посвећену Св. Андреји Првозваном у склопу крајевског комплекса
-Урадио је архитектонски план за цркву и породичну гробницу династије Карађорђевић на Опленцу
-Учествовао је у изградњи Дома народне скуштине у Београду, урадио њен ентеријер и двориште
-Пројектовао је зграду Владу Србије и Министарства спољних послова
-Подигао зграду Архива Србије
-Меморијални центри палим српским борцима у Солуну и на острву Видо су његова дела.
Умро је у Београду 8. децембра 1939. Сахрањен је на руском делу Новога гробља поред Иверске капеле.
Градитељ најлепших београдских здања данас је пао у заборав. Можда је постављење плоче са његовим именом на згради Архива Србије шанса да се сетимо овога руског и српског великана.

ИВАН ГРБИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Историја | Поставите коментар

Хортијевска рација (2)

Новосадски геноцид

Хортијеве хорде погубиле су у такозваној Новосадској рацији преко 4.000 људи, од којих је мање од половинe идентификованo прегалачким ванинституционалним радом поклоника истине (идентификовано 2.081 особа по имену или појединим биографским одредницама). Међу жртвама је најмање 324 младих људи до 18 година (од чега 128 деце до 10 година) и 65 особа преко 70 година, што укупно чини 18.91% идентификованих новосадских жртава хортијевског геноцида. Поред бројних домаћица, убијена су 32 студента, 92 чиновника, 157 трговаца, 32 службеника, 20 адвоката, 19 лекара и 22 учитеља.
Да је Миклош Хорти са својим највишим органима знао што се догађа у Бачкој јасно је из примера Жигмунда Хандлера који је одјурио у Будимпешту када је започео покољ у Чуругу да интервенише код власти и објасни да је по среди нека грешка услед које страда недужно становништво. Хандлер и многи други нису могли да поверују да је безразложан масакр могућно извести у организованој Хортијевој држави. Будимпештанске власти су погубиле доктора Хандлера у затвору, а његова породица је побијена у Новом Саду трећег дана крваве „Рације“, 23. јануара 1942.
Првог дана такозване „рације“ мађарска војска и жандармерија су уништиле најмање 45 особа од којих су најмлађи: Бернат Рајх (3 месеца), Руди Голдштајн (2 године), Бењамин Штајн (6 година), Ноеми Глик (7 година), Голдштајн Александров и Илонкин син (7 година), Мира Рајх (8 година), Андор Штајн (9 година) и Фрања Гринвалд (10 година). Другог дана покоља побијено је најмање 48 грађана од којих су најмлађи: Пуби Краус (стара 2 године), Мирко Краус (3 године), Марица Гонђа (6 година), Краус Јелисавета (7 година) и Шенбергер Малка (7 година). Трећег дана истребљивачког похода, 23. јануара 1942. истребљен је највећи број жртава „чешљања терена“. Необележено стратиште „Штранд“ данас служи искључиво за зимске и летње радости. Током протоколарних свечаности не спомиње се та кланица, једна од најстрашнијих у Другом светском рату, нити се каже иједна реч о убијеном Грку, 1.250 идентификованих жртава јеврејског порекла, најмање 40 жртава мађарског порекла, Ибру Пазаљи. Не спомену се имена праведних седморо жртава немачког порекла, две жртве пољског презимена (Метраш), 32 особе руског порекла, најмање четворо Словенаца (Карел Мољк, Павел Ограјеншек, Ива Поточнић и Ђурђина Ченче), најмање 24 Хрвата, једна жртва чешког презимена (Ваштар) и други који су идентификовани на основу до сада расположивих извора.
Значајно је да је у „Новосадској рацији“ идентификовано 214 јеврејских омладинаца и 110 младих из других народа. Страховит број јеврејске омладине доказује посебан лов на Јевреје и Хортијево настојање да се додвори вођи нациста и његовим сателитима (НДХ и Словачкој) и истреби Јевреје. Пошто се јављају тезе како највиши државни органи Мађарске нису знали ни имали утицаја на ток „Рације“ на терену, важно је имати на уму први пасус Објаве после „Рације“ коју је потписао војни командант, који каже да га је 23. јануара увече посетио градаоначелник са представницима грађана и замолио да „по завршетку истраге против комунистичких партизана и осталих непријатеља мађарске државе, коју нам је наредила мађарска краљевска влада, што пре успоставимо мир у граду“. Седницама мађарске владе присуствовао је увек регент Мађарске.

„Рација“ у Србобрану

Приликом мучења грађана Србобрана, који су након априлског терора 1941. године доживели нови талас невиђеног прогона 25. јануара 1942, од последица мучења издахнули су: трговац Паја Тамбурашев, учитељ Карло Флајшман и месар Исидор Шијачић.

„Рација“ у Кисачу2

Дана 26. јануара 1942. године хортијевци су покушали да акцијом „рације“ похапсе кисачке припаднике отпора. Одвели су 150 становника, међу којима супруге тих припадника који су целог рата успешно измицали потерама. Већина интернираних Словака, према исказу Павела Бартока, није се вратила после „рације“.

Бечејска рација

Последња карика у ланцу ужасног геноцида је систематски покољ становика Бечеја. Пошто је град био чврсто у рукама окупатора, наизглед није било разлога за покољ, али… Примамљивост пљачке и теза да за Србе постоје три места – „вешала, Дунав и Тиса“ – нису давали мира хортијевцима, упркос томе што је међу локалним мађарским становништвом постојао јак отпор погрому. Многи нису послушали добронамерна упозорења мађарских суседа да се склоне, пошто нису веровали да је тако нешто могућно у градићу који одувек одише складним међунационалним односима.
Пошто нису успели да међу људима изазову злу крв, хортијевци су се досетили да истребе и опљачкају онолико колико им се прохте.
Иако је цео град после рата био свестан да је у Тису бачено „преко 300 људи“3, напори на фалсификовању историје уплели су се и у погледу Бечеја са циљем да се број смањи испод 300. До сада је идентификовано 410 жртава. Град је крајем јануара 1942. године изгубио 29 младих до 18 година старости (од којих двоје деце испод 10 година) и 4 особе преко 70 година (8.84% бечејских жртава). Окупатори су бацили под лед подбележника општине, војног референта, грађевинског предузимача, 44 трговца, 13 чиновника, 3 радника, 4 службеника, 15 занатлија, 5 лекара, 2 студента, 2 матуранта, једног гостионичара, 3 економа, једног књиговођу, 2 месара, шпедитера, 4 адвоката, итд. Четири жртве су активни припадници отпора хортијевској идеологији.

Прикривање размера геноцида

Министар у Хортијевој влади, Миклош Калаи, „признао“ је на заседању мађарског парламента да је убијено 2.550 Срба.4
После „Новосадске рације“ хортијевске власти су образовале Комисију за попис имовине. У присуству два сведока представници комисије су пописивали иметак „несталих“ са циљем да га присвоји држава.5
Према изјави мађарске владе, до 27. јануара 1942. убијено је 6 до 7 хиљада Срба.6
Неки тешко прихватају да је регент Мађарске знао за „Рацију“. Радије верују да су геноцид починиле војне трупе без Хортијевог знања и одобрења. Међутим и „неверне Томе“ остаће без аргумената пред доказом који је открио енглески историчар Макартни. Тај писани документ недвосмислено указује на то ко стоји иза покоља нашег становништва у Бачкој!
Када се у Мађарској очекивало покретање судског поступка против виновника „Новосадске рације“, Хортијев шеф Војне канцеларије, генерал Лајош Керестеш-Фишер, брат тадашњег министра унутрашњих послова, пише охрабрујућу поруку једном од главнооптужених – Ференцу Фекетехалмију Цајднеру. У писму које је Макартни пронашао после рата Хортијев шеф војне канцеларије поручује Цајднеру: „Чак и ако буде отворена истрага, Хорти ће стајати иза Вас“.
Допис Цајднеру прецизно осликава чудовишно лицемерје Миклоша Хортија! „Чак и ако буде“ – указује да је Хорти радио свим силама да се истрага не покрене. Стога није чудо што ће касније наложити да се она обустави. „Хорти ће стајати иза Вас“?! То ће рећи: стајаће иза убица, пљачкаша, силоватеља, антисемита, србомрзаца и словеномрзаца које је предводио Цајднер!
Писмо Хортијевог шефа Војне канцеларије раскринкава намесника Мађарске и целовито приказује геноцидно лице и мржњу према свему што није мађарско – „непоузданим елементима“ за које он нема ни трунке осећања или милости!

Крај

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

Извори и напомене:

1. Сећање Ивана Нинића, нећака Жигмунда Хандлера (код аутора)
2. Александар Вељић, Рација-заборављен геноцид, стр. 281
3. Исказ Милијане Милићевић у Рибници 13. октобра 2007. (код аутора)
4. Из чланка у Pesti Hirlap од 10. јула 1942. цитирано у Наведеном делу Данила Урошевића, стр. 6
5. Маленчић Родољуб, Црвена грудва (поглавље „Црвени печат на соби“)
6. Зборник докумената НОР, том 1, књига 17, 43 цитирано у књизи Вере Јовановић, Сликар Богдан Шупут, стр. 170

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Историја | 1 коментар

Руски дом

Популарно назван Руски дом, „Руски центар за науку и културу“ стециште је већине заједничких српских и руских културних веза и пројеката. Налази се у центру Београда у улици краљице Наталије.
Идеја за подизање оваквог центра сазрела је доласком многобројне руске емиграције после октобарске револуције 1917. године. Схвативши важност овог пројекта идеју су подржали краљ Александар Карађорђевић, патријарх Варнава (Росић), академик Александар Белић, као и најутицајнијни Срби тог времена. Пројекат за зграду је урадио талентовани руски архитекта В. Ф. Баумгартен, а завршена је 1933. године. Руски дом је отворен 9. априла исте године у присуству краљице Марије Карађорђевић, чланова краљевске породице, као и многобројних званица из културног и друштвеног живота. У то време Руски дом је носио назив „Император Николај II“ у спомен на убијеног руског цара.
Са извесним прекидима Руски дом је радио све до Другог светског рата. Доласком комуниста на власт, ситуација се драстично променила. Већина руских емиграната је отишла из Србије, а друштвена клима је промењена. Југословенске власти Руски дом предају на управљање Совјетском савезу. Мења се његов назив и делатност и постаје Дом совјетске културе.
Ситуација се мења по распаду Совјетског савеза. Године 1994. Руски дом добија данашње име и концепцију. Судбину нашег народа следио је и Руски дом. Остало је забележено да је Руски дом једна од ретких културних институција која није прекинула нити отказала ниједан програм за време НАТО бомбардовања 1999. године. Поједини програми су одржани под сјајем свећа пошто је електрична енергија била искључена.
Данас је Руски дом један од 44 центара руске културе у целом свету. Редовно се организују концерти руске етно и духовне музике. Честе су пројекција руских класичних филмова, као и актуелних наслова.
Руски дом поседује библиотеку која броји преко 50.000 хиљада књига. Нажалост библиотека Руског дома која је пре Другог светског рата имала 70.000 књига изгубљена је у неповрат. У Руском дому можете завршити и курсеве руског језика.
Због своје огромне делатности на повезивању братског српског и руског народа овај дом је постао једна од омиљених културних институција Београђана, као и пример какви би српско-руски односи требали да буду.

 

ИВАН ГРБИЋ

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Историја | Поставите коментар

Хортијевска рација (1)

Злочин геноцида назван „Рација“, без преседана је у светској историји, свеобухватан, бруталан, систематичан, учињен с предумишљајем! Већ је сама та чињеница довољна да Хорти Миклоша прогласимо за једног од највећих убица српског и јеврејског народа и честитих људи! „Рација“ – наводно „чешљање терена“ у потрази за илегалним припадницима отпора хортијевској идеологији – показује злочиначко наличје њеног покровитеља кроз чињеницу да је идентификовано 310 побијене деце до 10 година старости, 168 старих преко 70 година и велики број омладине.
Посебно упада у очи да је у послератној Југославији чињено много тога да се затре сећање на геноцид „рацију“ тако што је број жртава умањен до бесмисла са очигледном намером да се нарочито заташкају размере страдања два народа – српског и јеврејског! Ништа мањи злочин је тајење идентитета жртава мађарског и немачког порекла у „Новосадској рацији“ и што никада није установљен тачан број ромских жртава. Послератна идеолошка историја је знатно умањила и размере страдања Русина у Ђурђеву, а број и идентитет Словака које су хортијевци покупили јануара 1942. у склопу „рације“ у јужној Бачкој никада се не спомиње. Вишегодишња борба за истину о јануарском геноциду тежи да очува сећање на све жртве подједнако и баци светло на врховног команданта тог злодела без преседана у мађарској историји – Миклоша Хортија!
Одлуку о такозваној рацији донео је сам регент (намесник) Хорти на предлог Ференца Сомбатхеља, команданта Петог домобранског корпуса у Сегедину, шефа мађарског краљевског генералштаба. Ту чињеницу је утврдила Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини (III група масовних злочина „Рација“ (убиства и покољи – систематски терор; мучења грађанских лица; силовања; пљачке)) – МСРБ број 2115 од 11. октобра 1945, архивски број А Р 1938 (Увод). Речима је претешко сажети патње које је хортијевски систем власти нанео нашем народу у Бачкој.
У Шајкашкој (троугао Тисе и Дунава), Новом Саду, Србобрану и Бечеју је према подацима до којих је дошао Ендре Бајчи Жилински истребљено најмање 12.763 становника.2

 

Хортијевска рација у Шајкашкој

 

Надљудским напорима ентузијаста и истраживача на прикупљању и обради података о жртвама Рације до овога часа је идентификовано 3.080 жртава из шајкашких села. Нажалост, многе жртве, понајпре из Чуруга и Жабља, није могућно утврдити пошто су представници хортијевске мађарске државе затрли целе породице и лозе.
У Вилову су фашисти прописали да се за одстрел мора одредити 80 људи. Идентификована је 71 особа које је убио мађарски окупатор (једна особа је имала преко 70, а 9 мање од 18 година (од којих једно дете до 10 година). Хортијевци су тог јануара, поред земљорадника и домаћица, којих је велики број жртава у свим шајкашким селима, ликвидирали једног чиновника, двојицу занатлија, општинског бележника, судију, општинског редара, месара, угоститељаи једног гостионичара. Убијена су два активна припадника илегалног отпора фашизму.
Село Гардиновци се налази на обали Дунава, тако да је јасна судбина 54 идентификованих жртава из тог места, од којих су три особе до 18 година старости (од којих двоје деце до 10 година). У нападу на цивилно становништво хортијевске хорде су истребиле земљораднике и домаћице, сеоску бабицу, општинског бележника, рибара, калуђера, гостионичара, учитеља, 3 трговца и четворицу занатлија.
На основу расположивих података, хортијевски војници и жандари су погубили најмање 95 грађана села Госпођинци. Пошто је црквена општина пописала жртве, може се основано претпоставити да су сви убијени у „Рацији“ у том месту идентификовани имајући у виду приљежност којом црква приступа тако одговорним пословима. Међу жртвама је 21 особа до 18 година старости (две до 10 година) и 2 преко 70 година, што укупно чини 24.21% госпођиначких жртава. Хортијеви „храбри“ војници оставили су Госпођинце јануара 1942. године без два чиновника, једног бележника, једног свештеника, једног лекара, 6 трговаца, тројице занатлија, једног радника, једног адвоката и једног полицијског наредника, земљорадника и домаћицу.
На основу најстаријег српског документа о „чишћењу терена“ и сећања сведока и рођака жртава геноцида у режији Миклоша Хортија у Ђурђеву, утврђен је идентитет 347 побијених у том месту. Тај кључан податак потврђује истинитост тврдње у том документу да је у Ђурђеву убијено око 350 особа, а уједно указује и на класичан пример знатног умањивања броја жртава који је после рата умањен на 210.
Услед значајног успеха у успостави идентитета жртава јануарског геноцида 1942. у Ђурђеву, а следећи траг најстаријег српског документа, може се недвосмислено тврдити да је идентификована огромна већина жртава жртава из тог села. Међу убијеним мештанима су три чиновника, агроном, тројица бележника, деветоро учитеља, свештеник, петнаесторо трговаца, 27 занатлија, 2 апотекара, лекар, писац, пастир, студенткиња, млада песникиња Леона Ердељи и бројне домаћице, земљорадници, ученици и деца. Десеторица младих Ђурђевчана убијени су у непосредном сукобу са далеко надмоћнијим геноцидним окупаторима. Размере похода окупаторских снага на Ђурђево и чудовишност хортијевске идеологије којом су се водили најсликовитије се огледа у чињеници да је побијено 75 особа до 18 година старости (међу којима 24 детета до 10 година) и шесторо стараца преко 70 година, што укупно чини 24.17% ђурђевачких жртава.
Хортијевски државни органи су у Жабљу кренули у оштар обрачун са голоруким цивилним становништвом чим су брзо и ефикасно неутралисали безначајни „Шајкашки одред“ улогорен у атару те општине. До овог часа идентификовано је тек 871 од 3.500 убијених у том месту према једном од најстаријих написа о рацији.3 Међу жртвама је 163 особа до 18 година (од тога 46 деце до 10 година) и 15 особа преко 70 година старости, што процентуално износи 20.60% идентификованих жабаљских жртава. Осим земљорадника и домаћица, који су у највећем броју жртве „Рације“ у Шајкашкој, мађарске убице истребиле су 68 занатлија, 43 трговца, 13 радника, 10 чиновника, 5 адвоката, 3 свештеника, најбогатијег земљопоседника у крају, 4 лекара, 5 студената, 12 гостионичара, једну удовицу, 3 пастира, четворо учитеља, једног штампара, коњичког капетана, путара, жандармеријског наредника, чувара судског затвора, полицајца, 4 општинска бележника, млинара, двојицу питомаца подофицирске школе, црквењака, црквеног појца, апотекара, фотографа, надзорника путева, 5 адвоката, ветеринара, надзорника долме, чувара долме, шофера и двојицу слугу.
Идентификовано је 67 жртава из шајкашког села Лок. Убијено је 8 особа до 18 година старости (једно дете је имало мање од 10 година) и две особе преко 70 година. Током такозване рације мађарски крвници су убили једног трговца и девет занатлија, чувара насипа, општинског подбележника, учитеља, лугара, инспектора фабрике у Црвенки, два гостионичара, једног подофицира, путара и полицајца.
На основу расположивих података до сада је установљено да су хортијевске снаге у Мошорину побиле 251 жртву. Сачувани су бројни документи који сведоче о брижљивом припремању „чешљања терена“ много пре јануарског погрома. Сва трагедија и геноцидни план „Pације“ се може сагледати увидом у број поклане младости до 18 година, стараца и мирних обичних људи. Многи злочинци, попут њихових саучесника са других стратишта, измакли су земаљској правди. Хортијевци су у Мошорину побили 64 особе до 18 година старости (од којих 28 деце до 10 година) и 4 особе преко 70 година, што процентуално чини 26.79% идентификованих мошоринских жртава. Поред домаћица и земљорадника, мађарски државни органи су у крвавом походу потаманили 3 студента, 2 гробара, 7 занатлија, 5 трговаца, 2 радника, полицајца, богослова, свештеника-протојереја, свештеникову служавку, једног професора, подбележника, учитеља, чувара канала и економа.
Мађарски крвници су у Темерину позвали Јевреје да се јаве у општину. Онима које нису затекли код куће послали су телеграм. Са Јеврејима су покупили двоје Срба и једну мешовиту породицу и ноћу их довезли у Жабаљ на обалу Тисе. Тај сурови злочин, тако својствен нацистичком истребљивачком уму, однео је 56 идентификованих жртава темеринске „рације“. Осим домаћица и земљорадника, хортијевци су очистили Темерин од једног апотекара, 7 трговаца, инжењера хемије (активног учесника отпора), 2 службеника и 2 лекара. Међу жртвама су 4 особе преко 70 година старости и 10 особа до 18 година (7 испод 10 година) – што чини 25 одсто темеринских жртава. Такав постотак у темеринском покољу даје хладнокрвном злочину посебну димензију и чудовишност!
У Тителу је хортијевска рација спроведена без буке. Приметно је да у погрому нису убијане жене и деца, мада је погубљен један малолетник. Хортијевци су се окомили на црквењака, протонамесника, гостионичара, студента, надзорника канала, официра, лекара, учитеља, 2 трговца, једног радника, 4 занатлије, службеника, полицијског наредника, књижара, двојицу слугу, 2 чиновника, једног посредника и неколико земљорадника. Ухапшен је активни руководилац отпора Андраш Лукач и стрељан у Новом Саду.
Како је 30 одсто Чуруга истребљено у Рацији, а идентификовано мање од половине жртава (1.285 од 3.500 према напису у „Слободној Војводини“ 1944. и прорачуну мештана), то се потпуно јасно може сагледати истребљивачка природа Хортијевог режима. Извршитељи Хортијевог налога о „рацији“ су леденог јануара 1942. потаманили 137 младића и девојака до 18 година (у тој омладини је 22 деце до 10 година) и 30 особа преко 70 година старости. Процентуално гледано, 14.11% младих и старих се налази у идентификованом броју чурушких жртава. Међу жртвама је 86 занатлија, 68 трговаца, 25 радника, 2 адвоката, 3 студента, 2 млинара, 2 службеника, рабин, шофер, 2 лекара, послужитељ, послужитељ у школи, 2 лекара, 2 оџачара, 2 свештеника, свирач, 13 гостионичара, 6 чиновника, 2 апотекара, техничар, општински бележник, 4 учитеља, 2 сточара, 3 поседника, инжењер агрономије, општински благајник, богослов, фијакериста, пивар, подбележник, срески начелник, 2 железничара, содар, рибар, чувар канала, много земљорадника и домаћица, као и 14 припадника отпора. Према исказу једног сведока, хортијевци су у Чуругу убили чак 3.800 људи, што је најбоље огледало лика и дела ратног регента Мађарске.4
У Шајкашу је након божићне литургије мађарски официр дочекао мештане у порти и прочитао имена са списка који су саставили локални чланови Културбунда. Локални Немци су повели хортијевце да ухапсе мештане који нису у цркви и Маргиту Шлезингер. Идентификовано је 39 особа (једна је имала преко 70 година). Поред земљорадника и домаћица, који су у већини жртве такозване рације у Шајкашу, уморен је један полицијски наредник и један студент (активни учесник отпора).

 

Наставак у следећем броју

 

Извори и напомене:

1. Цитирано у књизи Вере Јовановић, Сликар Богдан Шупут, стр. 170
2. Сећања Николе Алексића на новинске написе, када је на кратко допуштено да се пише о „Рацији“ 70-тих година прошлог века
3. Лист Слободна Војводина, број 8, „Осветимо жртве јануарског покоља у Бачкој“, стр. 2
4. Исказ тог сведока је забележен у забрањеној емисији Радио Новог Сада 1986. Године

 

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Историја | 1 коментар