Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Остајте овде

ljudiНезнање, мржња, ускогрудост, неразумевање, сујета. Дефиниција средњег века? Нажалост не. То је слика XXI века. Оног века у којем је знање доступно свима и у коме је технологија доживела свој врхунац. Велики умови тврде да се свет креће цикличном линијом или у преводу што смо напреднији то се све више враћамо својим коренима. Којим коренима? То је већ велико питање. За неке је лоше схваћена историја једини показатељ како треба живити. Начин живота који је дубоко превазиђен поставља се као најбољи. За идеалне друштвене системе проглашавају се инквизиција и лов на вештице. Диктатура и неслободе се повезују са слободом. Заборавља се развој човечанства и људске мисли. Непрестано се захтева максимум са предзнањем да се ни минимум не може добити.
Све је то најуочљивије у Србије. Државом владају приучени властелини опште праксе. На историју се позивају они који је не знају и не схватају. О љубави и вери причају они који највише мрзе. О култури причају они за које су „Звезде Гранда“ највећи интелектуални домет. На патриотизам и родољубље се позивају највеће сецикесе, друмски разбојници, фукаре, лопови и малоумници. Није џабе Нушић пре осамдесет година написао: „Јој тешко нама ако дођу паметни на власт!“
Када се на овај коктел надомести сујета добија се смртоносна смеса. Непризнавање својих грешака непознаница су за већи део нашег народа. Када сте последњи пут чули: извините, опростите… Веома ретко, зар не? Најпаметнији смо на целом свету, најлепши, најстарији народ. А у исто време преко милион становника Србије је неписмено. Преко 50 % Срба у задњих пет година није прочитало ни једну књигу. И ми ћемо да причамо некоме о нечему? И оно мало паметног света је исмејано. То и није некакво чудо у земљи у којој се мисли да се од великог знања може полудети.
Али зато ми имамо хероје домовине. Сви ти спасиоци отаџбине невладини и владини, задригле страначке главешине и њихове омладине непрестано проповедају бољи живот. Зашто се рецимо сав новац који се баца на њихову пропаганду не уложи и помогну сиромашне породице, млади таленти. Одговор је јасан и недвосмислен. Не треба њима сита и паметна Србија. Они хоће понижену сатрапију која се ваља у својој прљавштини испраног мозга и савести.
Управо због тога паметни и интелигентни млади су заплећку. Џабе вам квалификације, знање, ако нисте нечији рођак или члан странке. А те исте фукаре са душевном забринутошћу питају где одоше млади? Не заборављају да цитарају Шантићеве стихове: „Остајте овде“. А одговор гласи да их можда сунце туђега неба неће грејати као ово овде, али им макар кретени неће висити над главом и моћи ће да живе као нормални људи. Што је у Србији постао екстремни спорт.
А у међувремену нас бомбардују аферама, демагогијом и великим речима. А све то да се „Власи не досете“ ко је крив за њихову несрећу и ко им је крвник. И тако у круг. А кад се Власи досете можда ће да буде касно за све.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Колумна | Оставите коментар

Ми смо криви

Прошли су још једни избори. По оној народној сјахао Курта, а узјахао Мурта. Приче о обећаном рају, срећи, богаташима који једва чекају да нас оките новчаницама завршене су. Све се полако враћа у нормалу. Народни трибуни забринути за нашу судбину одмориће се од напорног рада за свенародни бољитак на скромним летовањима на Девичанским и осталим егзотичним острвима.
Народ к’о народ! Једни ће да бране своје идоле, други ће да их куде и тако у круг. Забринути аналитичари и остала багра и даље ће се водити по најбитнијој одредби најстаријег заната: ко да више. И ко нам је крив? Нико други него ми сами!
Дакле, да будем јасан на самоме почетку. Сматрам да смо ми најкривљи за своју несрећу. Исто тако кривим комунизам-социјализам-самоуправљање, или шта-већ, под којим смо били. Комунизам који у својим основама има веома привлачне елементе социјалног учења лако добија своје симпатизере. Стога тешко могу да кривим наивне и обесправљене који су приступили овом покрету. Историја је показала да су управо такви идеалисти први напуштали комунизам и постајали његови највећи непријатељи.
Основна грешка и најтежи грех комуниста је сејање лажне науке да смо сви ми исти и једнаки. Нисмо и никада нећемо бити!
Разликују се паметан и глуп, богат и сиромашан, добар или лош. Семе зла које је посејао комунизам пао је на добро тле. Кад смо већ сви једнаки зашто би се било ко трудио да постане успешнији, бољи, паметнији?! Добили смо друштво медиокритета које је неспремно за било какве промене.
Комунизам је пао пре двадесет година. Чак су и најтврдокорније комуњаре промениле дрес и постале заступници новог система. Међутим наш народ као да још увек није схватио да рај на земљи не постоји, да хлеб не пада са неба и да држава нема чаробни штапић којим ће све проблеме решити.
Често се питам због чега смо допустили да најгори буду изнад нас? Да нас прате, прогоне, одређују шта ћемо да једемо, шта ћемо да пишемо, како да живимо? Због чега смо дозволили да нас уче глупљи од нас?
Како је дошло до тога да нам о љубави говоре бедници препуни мржње и злобе? Због чега верујемо митовима, лажима и преварима?
Како нам се живот претворио у непрекидни круг досаде, незнања и глупости? И опет питам ко је за све то крив? Нико други него ми!
А да је могуће другачије живети показују нам примери из целога света. Рецепти који се тамо примењују дијаметрално су супротни од наших. Тамо су редови испред позоришта а не испред сплавова, у аутобусима се читају књиге а не прислушкују туђи разговори. На власт долазе они који знају да ураде посао, а не они који причају лепе бајке. Историја се код њих поштује каква год била и колико год им се не допадала. Исто тако раздвојено је жито од кукуља, мит од истине, лоше од доброг. Тамо паметни заповедају, а глупи слушају.
Али шта ће нам то све то? Нама је лепо и у нашем блату. У њему бар можемо да се каљамо и радимо шта нам је воља. Навикли смо ми на лоше, што би нам нешто добро то сад кварило. Јер лепо је рекао Његош: „Пучина (народ) је стока једна грдна“.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Колумна | Оставите коментар

Фашисти у нашем сокаку

Познајући страдалну историју српског народа у нашој земљи би пре требали да се појаве Марсовци него фашисти. Међутим као и готово све што се дешава у српском друштву и у овом случају важи све обрнуто од реалности. Дакле, нису се појавили Марсовци већ фашисти.
Претражујући интернет човек може набасати на разне сајтове и форуме са нацистичком тематиком. Свачега ту има, а најчешће најмање памети. Многи ће рећи то су само будале које своју глупост пројављују на интернету кријући се под лажним именима. Међутим све то пада у воду, када погледате рецимо списак свих београдских Јевреја, са адресама на којима живе. А испод тог списка следи расправа који ће методи бити употребљени да се ови људи елиминишу. У земљи Србији у којој су Јевреји током Другог светског рата готово истребљени јављају се нови фашисти који би да заврше посао који су започели њихови претходници. У истој земљи Србији кроз коју су крстарили камиони „душегубке“, у којој су оснивани стравични логори смрти у Нишу, Шапцу, на Старом Сајмишту, Бањици, Јајинцима…
Свашта ћете још видети на овим сајтовима. Изливе мржње према Ромима, са конкретним плановима како да се заустави њихово „напредовање“. Стравични су изливи среће и одушевљења када неколицина хулигана и насилника пребије неког несрећног Рома или запали неке њихове сиромашне страћаре.
Индоктринација на овим интернет страницама нажалост даје све веће и веће резултате. На уличним штандовима у слободној продаји налази се издање Хитлеровог болесног манифеста „Моја борба“ без икаквог критичког осврта на ставове изнете у овој књизи. Поред ове злогласне књиге продају се и памфлети против Јевреја са небулозним тврдањама, као и планови за етнички чисту Србију и сличне глупости.
Кукасти крстови и остали наци симболи потпуно легално се тетовирају у разним салонима. Фашисти слободно дивљају градом тражећи своје жртве. Често су то тешко оболеле жене и старци, као и мала деца ромског порекла. Ове операције врше групе „храбрих“ нацистичких ћелаваца којима је највеће јунаштво да пребију слабије од себе.
Највећи проблем бујања неонацизма у Србији је објашњење њиховог деловања. Најчешће се крију иза великих програма за спасење Србије и српског народа. Неретко користе скривене симболе да би сакрили своју праву делатност. Позивају се на српску херојску прошлост, великане, хришћанство, иако је чак и њима јасно да се приступањем фашистичком покрету негирају све ове вредности. Тренутна ситуација им одговара. Млади без икаквих вредности, познавања историје, а без икакве наде у бољу будућност, лаки су плен.
Друштво негира ову појаву стављајући је у други план. Са тим треба да се престане. Образовне инстуције би требале да младе упознају са стравичношћу нацистичке идеологије. Исто тако обиласком места стравичних места страдања невиних од фашиста послала би се најбоља порука. А са ћелавцима који са кукастим крстовима дивљају по граду треба се поступити по чувеном филмском цитату: „Хапши банду, народна милицијо!“

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Колумна | Оставите коментар

Нас 99 %

Пре седамдесет и пет година амерички генерал Смедли Батлер је рекао: „А на другој страни нас осталих 99 посто. Ова класа нема никаквих привегија осим да умре кад торијевци (владајући слој, прим. аут.) кажу. Сваки рат који смо икад имали почела је та класа. Они ударају у ратне бубњеве. А ми остали идемо тамо. Када одлазимо, знате шта се дешава… Обећавају вам Сунце, Месец, звезде и Земљу, било шта што може да их спаси. Затим почиње пљачка док сте ви ти који се боре. Овај последњи рат је створио шест хиљада милионера. Данас вам ти типови неће помоћи да платите рачун.“
Да је данас жив генерал Батлер не би имао потребе да промени ниједну реч из свог говора. Недавни протести широм света, а највише пред великим финансијским центрима подсетили су докле нас је довео дивљи капитализам и колики је јаз између богатих и сиромашних. Немоћни смо у закулисним играма великих и моћних. Новински ступци су сваког дана препуни трагичних прича о животима „понижених и увређених“. Живот великог броја данашње деце није ништа бољи од ликова из Дикенсонових романа. Са друге стране новина смеше нас се дроце које себе сматрају дивама и највећим звездама. Исте те хвале се да су у белом свету купиле за неколико десетина хиљада евра сандале, ташне, чизмице… Искрено да сам ја на власти све би им то одузео, као и окорелим лоповима који данас себе представљају као узорне бизнисмене. Знам да ће одмах скочити душебризници да ме подсете на комунистичка непочинства и на исто такво одузимање, али ту бих направио велику разлику. Комунисти су одузимали имовину честитих људи и великих добротвора. Оних људи који су оснивали задужбине, народне унивезитете, издржавали сирочад… Да ли сте чули да је било који тајкун или новопечени бизнисмен то урадио. Наравно да није. Важнија је рецимо јахта. Иста та јахта око које је један појединац направио толику фрку као да су целој Србији одузели хлеб из уста.
Да нас 99 посто не би замарали оваквим „глупостима и небитним стварима“ бацили су нам коску. На којој да будем прецизам нема уопште меса, па само можемо да вежбамо зубе. Коска најобичније буде: међуножје неке певајке, нови рат, разводи познатих, светла будућност, пребројавање масона, темплара и ватиканских слуга у нашим редовима…
И шта је друго нови филм холивудске глумице Анџелине Џоли него коска коју смо загризли. Толико су нам испрали мозак да смо кренули да осуђујемо филм који нисмо ни видели, који је да још буде горе цео свет прогласио за лош.
За то време оних 1 посто људи који нас контролишу вероватно умиру од смеха. Као што је свима забавно да дају мајмунима банане и да их гледају како се о њу отимају. Тако смо и ми мајмуни у њиховим рукама, који да не заборавимо не добијају банану него коску. У томе је разлика.
Живети у модерном свету није нимало лако. Потребно је бити веома мудар и знати разликовати порције које нам нуде. Поготово ако припадамо оном броју од 99 посто. И никада не треба бити мајмун који се отима о банану коју нам они нуде док се возају јахтама, једу кавијар и одређују нашу судбину.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Колумна | Оставите коментар

Теорија завере

Омиљена српска забава и најчешћи повод за разговор јесте теорија завере. Ретко ћете избећи на било ком скупу или сусрету да вас не „просветле“ са неколико нових теорија о догађајима из ближе и даље прошлости. То је најоучљивије у профилу типичног српског читаоца књига. Док се жене најчешће задржавају на безвредним „љубићима“, мушкарци углавном купују књиге чија тематика се односи на тајне владаре света, ванземаљце и романе о историјским догађајима који су проткани мистеријама и заверама. У данашњем свету који је презасићен информацијама све је постало отворено (у модерном говору то би било транспарентно). Један клик копјутерског миша вас дели од већине догађаја и ствари на свету. Таквом отвореношћу изгубила се мистика откривања нових ствари и појава. Логично је да је почела да постоји велика потреба за скривеним појавама и значењима.
Узмимо за пример постојање ванземаљаца. Вековима је човек замишљао неко биће које не долази са наше планете, али није имао начина, као ни могућности да ту своју жељу изрази. Са процватом технологије, као и могућности да се мишљење изнесе у јавност, теорије о постојању ванземаљаца су просто експлодирале. Не прође ни један дан а да се не појави неко сведочење са свих меридијана о контакту људи и бића са других планета. Пошто овакве теорија не „пале“ код већине људи ти појединци су се сетили златног решења, а оно је да информације о ванземаљцима крију владе државе света. Примери за то су база Розвел и још стотине и стотине сличних објеката. Срби конкретно нису баш неке присталице теорије о ванземаљцима, али оне о тајним владарима света су код нас детаљно „обрађене“. Томе је посебно погодовала тешка економска ситуација, сиромаштво, ратови и безнађе. Најгласнији су заступници теорија о злим организацијима масона, темплара, илумината, утицају Ватикана. Нажалост све ове организације и њихово деловање је погрешно схваћено. И дан-данас ми верујемо да смо буквално највећа брига света, да нас пола планете мрзи и да једва чека наше уништење. Појединци верују да рецимо амерички председник ујутру ни не стигне да се умије од размишљања шта ће Србији да учини следеће. А не схватају да он вероватно и не зна где се та Србија налази, а камоли типичан Американац који не зна ни који је главни град његове државе. Свет данас има седам милијарди становника, а Србија седам милиона. Зар стварно неко мисли да је највећа брига некога тај мали промил светске популације. Светом се не управља више емоцијама већ чистом силом која се спроводи кроз економски интерес. У пракси то иде овако: одговара ми то или не, а не, волим га или мрзим. То је реалност.
Једини начин да се преживи у данашњем свету је схватање таквог система који је руку на срце дубоко неправедан у сваком погледу, али га ми не можемо изменити. Можемо променити себе и свој однос према другим људима и да се надамо да ћемо једног дана живети у неком бољем свету. А можемо наставити да за сваку нашу грешку кривимо друге и стављамо то на рачун неких злих сила и тајних организација.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Колумна | 1 коментар

Проклета је Америка и злато што сја

Тежак мазохизам би по мојим мерилима било посећивање „Фејсбук“ странице америчке амбасаде у Београду. Гледати на једном месту толико патетичних индивидуа које у најпонизнијим обраћањима овoj амбасади моле да их избаве из ове „јадне и бедне“ Србије и да их телепортују у земљу “меда и млека“ – Америку, није ништа друго до мазохизам. Посебно се обрушавају ови американофили када се неко усуди да помене геноцидно бомбардовање Србије 1999. године или мученичку смрт Милице Ракић. Иако то не говоре из њихових речи извире следеће објашњење: та Милица Ракић је крива што је живела у земљи која је била недемократска и није желела да узме снажну заштитничку руку Америке.
Погледавши наведене изјаве дао сам се у размишљање да ли ови клипани знају уопште шта је то Америка?! Јесу ли они икад размишљали својом главом или су допустили да им Холивуд испере мозгове крајње јефтином пропагандом.
Да би могли разумети данашњу Америку морамо се обратити „учитељици живота“ историји. САД настаје крајем 18 века победом у Америчком грађанском рату који је крајње романтизован, а неке чињенице су намерно умањене или се не помињу. Пажњу треба обратити на геноцидни прогон америчких староседелаца Индијанаца. Истеран са својих територија, убијан, силован и понижен овај у већини мирољубив народ и дан-данас је прогоњен. Сатерани су у резервате као неке опасне животиње којих се треба клонити.
У том времену основну покретачку снагу Америке а и осталих „цивилизованих народа“ (који нам данассоле памет о људским правима) чине робови. Несрећни Африканци заробљени су од надмоћнијег непријатеља и у понижавајућим условима превезени су у Америку и продати богаташима који их сурово злоставају, терају на најтежи рад у немогућим условима, да би их на крају када више не могу радити газде убијале. И то траје неколико векова. Не треба заборавити ни Амерички грађански рат после којег су робови ослобођени. И да ли се нешто значајно догодило после тога. Нажалост није, свест је остала иста. Треба ли заборавити одвајање црнаца и белаца, одвојене аутобусе, школе, факултете, мензе… И дан данас црнци живе у издојеним деловима градова, својеврсним гетоима из којих само ретки представници мањина постају битни елементи друштвеног уређења. Хоћемо ли заборавити и убиство Мартина Лутера Кинга и стотине убијених црначких активиста који су само желели бољи живот. Да ли смо свесни да и данас постоји Кју-клукс-клан и мноштво неонацистичких организација у Америци.
Због чега ја све ово пишем, питаће се неко, када се у нашој живи много горе у економског смислу него у Америци и када просто млади људи желе да побегну од овдашњег лудила? Не спорим све то. Међутим ипак треба имати људског достојанства и знања да би могли да поштујемо себе а и да знамо праву вредност других. Исто тако никада не треба да будемо толики медиокритети да нам највећу вредност у животу буде поједен хамбургер у „Мекдоналдсу“, попијена „Кока-Кола“ и видео снимак голе задњице Бритни Спирс на интернету, на шта се данас своди сан о „америчком животу“.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Колумна | Оставите коментар

Ера „хуманизма“

Замислите да у рукама држите нешто што је старо неколико милиона година. Запањујуће зар не? Ја сам имао ту част да постанем власник једног дела сталактита (пећински начин) чија старост се процењује на 40 милиона година. Ако узмемо да је просечан животни век око седамдесет година замислите само колико је људских драма потребно да би покрила историја једног сталактита.
Сталактит ме је навео на дубље размишљање. Колико смо ми људи заиста важни? Одмах да се оградим не мислим на духовну и метафизичку страну човековог постојања већ чисто на друштвену, историјску и политичку вредност једног људског бића. Замислите само колико људи дневно погине а да нам не буду важни чак ни њихови иницијали на страницама црне хронике. То ме одмах наводи и на другу мисао – шта мислите хоће ли икоме бити важно ако баш ми рецимо сутра напустимо овај театар апсурда – нашу планету земљу?
У ери хуманизма како се ова ера данас представља, изгледа да најмању вредност има човечији живот. Најежим се кад помислим да неки манијаци типа исламских фундаменталиста (не искључем ни остале) дигну у ваздух или поубијају десетине и десетине људи у име некаквих идеала. Да ли они размишљају о јединствености сваког људског бића које ће убити. Разумеју ли они да као и он, и његове жртве имају своје породице, пријатеље, љубави, изграђен живот. Изгледа да не.
Ера „хуманизма“ је на делу. Ових дана је нападнута једна земља. Либија, да не околишам. У име слободе и демократије једну земљу више од стотину дана нападају из свих оружја.
Какав год био либијски режим, а није сигурно толико црн каквим га представљају, зар се слобода доноси бомбама? Зар ће слободан избор израсти из крви погинуле деце, жена и недужних цивила? Постоји ли више савест на овој земљи?
Искрен да будем не видим разлику између средстава данашњих моћника и „лоших момака“. И једни и други остављају крвав траг иза себе. Ако има неко паметан нека ми пронађе разлику између невино пострадале девојчице Милице Ракић и деце коју је помахнитали манијак убио у Норвешкој. Вероватно ће многима скочити коса на глави од ове реченице, јер се забога приликом НАТО бомбардовања борило за „демократију“ а норвешки манијак се борио за болесне идеје. Али погледајте, зар средство није исто? Угашени дечији живот!
Коначно је време да се свима нама упале неке лампице. Да не мислимо да је наш живот највреднији на свету. Сви ми имамо своје мане и врлине. Сви гањамо трачак светлости и боље сутра. То ипак не значи да треба да газимо преко других људи и њихових начела. Сматрам да не постоји ниједна идеологија која може оправдати уништавање и угрожавање нечијег живота. Требамо бити свесни да смо ми само просте јединке које ће једног дана нестати са лица земље. Зар онда није боље да проживимо оно што нам је остало у миру, а не у сталним ратовима са онима који мисле другачије од нас. За ово размишљање ме је инспирисао сталктит. Вама препоручујем да исто тако пронађете неки предмет који ће вас подсећати да нисте вечни и да се живот можете уредити на много бољи начин.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Колумна | Оставите коментар

Револуција духа

У Србији већ одавно не цветају руже. Истрошена државна политика, празна обећања и свеокупно разочарење у систем, размишљање је просечног Србина. Политичка елита већ одавно одрођена од свог народа живи у облацима причајући бајке о бесплатним акцијама и сличним неподобштинама. Целокупна економија земље зависи од страних донација. Готово ништа се не производи, док радници покојних индустријских гиганата секу прсте, закивају ексере у шаке и умиру од глади.
То је тај 21. век у којем неће бити глади, болести и криминала. Представници Академије наука својеврсног герантолошког центра ћуте и не оглашавају се док људи умиру од глади. У парламенту седе исти такви сенилни старци са платама од којих се обичном човеку заврти у глави.
Пијане и дрогиране будале трче улицама са заставама Србије карикирано певајући четничке песме показујући свој „патриотизам“. Преко седамдесет посто Срба не зна како иде текст њихове химне, а већина и признаје да их то уопште не занима.
Светли примери славних предака одавно су заборављени. Што би нас занимало уопште ко је био тај војвода Мишић или Драгутин Гавриловић, када можемо знати како изгледа доњи веш неке примитивне естрадне „звезде“. Већина ће и прокоментарисати: „Будале, дале су живот за неке идеале. Кога то још занима данас?!“ И, у праву су, кога то још занима данас.
Они који су задужени да просвећују народ у највећем су мраку. Једна учитељица без трунке стида на питање ко је био компоновао српску химну одговара: „Ко ће га знати, неки Хрват“. У истој анкети поменута учитељица открива да је највиши врх Србије Триглав. Има и горих. Апсолвент права сматра да је композитор химне Србије Кемиш. Управо такви ће сутра нашу децу „просвећивати“. Стога није за чуђење што данашња деца у својим писменим радовима уместо интерпункције стављају смајлије, а највиши интелектуални домет им је просто-проширена реченица.
Такви ће сутра да владају нашом државом. Клинци који знају да више вреди украдени це-де плејер из комшијиног аутомобила него цела плата његових родитеља.
За то време са телевизије нам се смеше политичари обећавајући светлу будућност чим будемо испунили то и то, чим будемо ушли ту и ту. Међутим нема нама светле будућности док нам криминалци управљају државом а док се њихови противници грозничаво боре да дођу на исто то место како би још горе ствари чинили.
Потребна нам је нова револуција. Не, револуција крви, већ револуција духа. Да се зна као у оној народној ко траву коси, а ко воду носи. Да се зна ко је заслужан да буде нуклеус националног духа, а ко заслужује робију. Потребна нам је и културна ренесанса. Да упориште буде музеј и позориште, а не „Гранд“ и сплавови. У супротном појешће нас историјски мрак, а ми ћемо да живимо и даље у густој помрчини.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Колумна | Оставите коментар

Годишњице

Недавно сам чуо коментар једног шведског новинара који је рекао да се у његовој земљи у току једне године не деси оно што се у Србији догоди током једне седмице. Вероватно је у праву, али ми то не примећујемо. Изгледа да се већина Срба налази у медиокритетској жабокречини. Већина лоше живи, привреда је пропала док лопови деле лекције о предузетништву, а најблаже речено проститутке о моралу. Затворили смо очи пред садашњицом а прошлост заборавили. Изгледа да смо у потпуности у пракси применили изреку о народу који стално понавља своју историју јер је не памти.
Претходни месеци су, као и овај препуни седамдесето-годишњица. Од које почети? Нећу погрешити ако кренем од 27-ог марта пресудног за све претходне деценије, као и данашњицу. Историјска копља ће се и даље ломити око тога датума, али по мени је довољно само погледати колико смо у току Другог светског рата изгубили људи. Непромишљеним бусањем у груди на себе смо навукли осветнички гнев нацистичких сила. Подсећа ли Вас то на ону несрећну и бљутаву турбо-фолк песму: „Не може нам нико ништа јачи смо од судбине“, или на Слободана Милошевића, или на безброј будала које су спремне да жртвују цео свој народ, наравно претходно се сакривши у мишију рупу. А ми баш такве волимо, да се не лажемо…
Онда следи 11. мај почетак устанка против фашиста на Равној Гори. Праведни и осветнички набој надвладао је страх од надмоћнијег непријатеља и борба је почела. И поред свега тога данас постоје две струје српских историчара. За једне је Дража највећи злочинац који је икада постојао на кугли земаљској, а за друге је он безгрешно биће. И где је истина?! Вероватно у средини. Опет се понавља стара српска прича-племенити вођа окружен фукарама. Јављају се људи жељни неке своје личне освете, разбојници и лопови. И наравно показују своје зубе и задају најјачи ударац равногорској идеји, коју су тако вешто искористили комунисти. Исти такви појавити су се и ове године на Равној Гори. Они којима немају ни „р“ од равногорског духа и за које је врхунац патриотизма печени во на ражњу, добра шљивовица и квази-патриотска музика у турбо-фолк аранжману. Верујем да се Дража у гробу преврће од муке.
Сећајући се свих ових годишњица у истима ми је горак укус појаве неофашизма у Србији. Како је могуће да се у једном народу чијих је само седамсто хиљада припадника страдало у Јасеновцу, роди један изрод као што је онај Давидовић из „Националног строја“. Како није срамота две-три хиљаде Срба који на интернет форумима величају Хитлера и нацизам. Зар је то могуће и зар смо толико полудели?!
Поставља се питање како даље. Одговор је једноставан. Сећајући се прошлости треба узимати оно најбоље, исправљати грешке и градити будућност. У супротном и наредних седамдесет година ће нам бити као следећи стихови Леонарда Коена:

„Свако зна да је завршен рат,
свако зна да су добри момци изгубили,
свако зна да је намештена борба,
сиромашни плаћају,
богати још богатији,
тако то иде вековима, свако зна.“

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

29. маја 2011. Posted by | Број 21, Колумна | Оставите коментар

Достојевски или „Кока-Кола“?

У Србији годинама постоји подела њених житеља на две струје, једну која је отворено проруска и другу која је противник било какве везе са Русијом. Треће струје готово да нема.
Познати руски књижевник Венедикт Јерофејев је о везама српског и руског народа рекао следеће: „Србија је једина земља на свету у којој заиста воле Русе“. И заиста је тако, ретко који Рус одлази из Србије а да није одушевљен бескомпромисном љубављу Срба према Русима, иако наравно увек има изузетака. Исто тако велику љубав Руси исказују према Србима, међутим она се донекле разликује. Код поједних Срба емоционалност превазилази реално стање ствари, па се пречесто улази у фанатичност. То се видело и током бомбардовања Србије 1999. године. Иако је Русија наравно била против НАТО агресија, њена тренутна ситуација није била таква да је могла спречити догађаје који су се десили. У том тренутку много Срба је било разочарано Русијом и такви су остали до сада. Исто тако многи данас посматрају српско-руске односе искључиво у економском смислу. То је велика грешка јер економија нема никакве везе са љубављу. И сами знамо из свакодневног живота да се мешањем новца и емоција долази до лошег краја.
Управо због разлога које се искључиво заснивају на оружју и новцу многи Срби су превидели праве односе Србије и Русије. Они нису у сфери војне надмоћи или уложеног новца већ у души. Ми смо у нашим односима највише слични у духовном смислу. Довољно је само видети са којим жаром Срби читају руске класике, са којим ентузијазмом следују замршеним лавиритима руског филма и са каквим одушевљењем слушају сваку руску песму. Довољно је и увидети колико су нам слични језици и колико српској души као и руској значи вера у православље. Исто тако и ми делимо велику историју монархизма али и комунизам. Самим тим ове односе треба развијати а не залуђивати се великим ратним акцијама или новцем.
Са друге стрене најчешће они који су против српско-руских односа следују Америци и колико год то било тешко некима да превале преко уста, има их много.
Шта нас повезује са Америком? Да су то емоције не би рекао ни највећи залуђеник америчким друштвом већ би признао да је то интерес, а у пракси тај интерес је увек на америчкој страни. Никада ме нико неће убедити да је Американцима толико стало до неке демократије, рецимо на Косову, а не интерес. Тако је са свим стварима. Проблем је што су Срби лаковерни и што због реално лоше економске ситуације мисле да могу достићи „амерички сан“ о стабилној плати, кући у предграђу и наизглед срећној породици. Превише гледања ретардираног холувудског смећа испрало је мозак Србима. Уместо да се погледа како се живи у кварту Харлем гледа се Менхетн. Не треба заборавити задах смрти и потоке крви који претходе продаји „Кока-Коле“ и жвакаћих гума. Сетимо се Милице Ракић. О америчкој култури и историји не треба трошити речи.
У таквој ситуацији треба реално сагледати ситуацију, а политику и економију водити у складу са реалношћу. А у духовном смислу треба изабрати Достојевског или „Кока-Колу“.

 

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Колумна | 1 коментар