Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Снимљен документарно-историјски филм “Цар Душан“

scan0001Документарно-историјским филмом “Цар Душан“, млади аутор Данило Пушоњић нас враћа у давну српску прошлост на један посебан и веродостојан начин. Многи су разлози враћања човека у причу о прошлости, почев од најличнијих проблема, успона и падова, остварених и неостварених амбиција, до националних и општечовечанских, који нас се итекако тичу и кад нам за нашу личну егзистенцију изгледају небитним. Стара је истина да без прошлости нема ни будућности, те није чудо што многи који нам као народу не желе добра, чине све што могу да нам сопствену прошлост или огаде или фалсификују или прећуте. А када су у питању филмске приче о српској прошлости – осим оних о такозваном НОБ-у – наша “учитељица живота“ остала је готово нема. Филмским путем тек је понешто предочено о мало даљој историји, односно о албанској голготи, комитама, хајдуцима, српском устанку. О Немањићима врло мало, а о владарима најдавнијих времена попут Владисављевића, Стратимировића такорећи ни слова, а камоли филмског кадра. Параноично бежање од самога себе и мржња према сопственом индентитету ради приклањања наводно “цивилизацијском систему вредности“, нашу “учитељицу живота“ учинили су “технолошким вишком“.
Визуелним оживљавањем једне од најбитнијих историјских епоха у животу српског народа, кроз владавину династије Немањића и животопис најмоћније личности у њој, документарни филм “Цар Душан“ представља готово пионирски подухват у српској кинематографији. Лик и дело цара Душана, који ослањањем на Божије законе и сопствене мишице излази на крај са спољашњим и унутрашњим непријатељима српске царевине, вишеструко је значајан, па о њему и његовој владавини гледалац сазнаје много до сада непознатог. Јер, у савременој српској историографији постоје два приступа у изучавању прошлости овог подручја – званични, прихваћен у државном систему образовања и аутохтони, који се и даље бори за своје место под сунцем и чији су погледи широј јавности углавном недоступни. Излагања еминентних историчара Београдског универзитета, аутор повремено упоређује са ставовима представника аутохтонистичког правца, без жеље да их конфронтира, већ дође до што веродостојнијих и потпунијих историјских чињеница.
Прикази “Душановог законика“, славних манастира, фресака, историјских места, значајних личности и догађаја, уз сугестиван глас Горана Султановића и аутентичну музику најстаријих епоха, филму дају посебну драж и вредност. Аутор Данило Пушоњић, као припадник млађе генерације, савременом гледаоцу показује да се баш у прошлости нашег народа могу пронаћи преко потребни путокази за будућност. Својим истраживачким и стваралачким приступом његов филм не заостаје за нивоом некадашњег научног програма на главној државној телевизији, што гледаоцу омогућује да филм прати као штиво из кога се сазнаје и у коме се истовремено ужива.

Зоран А. Павловић

Све информације о филму можете добити на телефон: 064/031-03-83
Аутор: Данило Пушоњић
Продукција: Гора
Монтажа и постпродукција: Вертикал медиа

Advertisements

12. марта 2013. Posted by | Култура | 2 коментара

Препоручујемо

Књижевност

ubogi_u_lodjuУ најпознатијој причи чувеног руског књижевника Гогоља откривена је нова страна руског живота. Гогољ се највише фокусирао на промену човека који од сиромаха постаје богаташ.

Чувена документарна емисија „Квадратура круга“ Бранка Станковића добила је и своју писану верзију. У овој књизи сабране су мисли аутора о причама које је снимио, о српском духу, као и о хуманости.

О злочиначком нацистичком режиму написано је много књига. Ипак роман „Убоги у Лођу“ на специфичан начин описује најстрашније странице људске историје и открива многе заборављене ствари.

Ако се питате где је нестала слобода штампе, коме служе данашњи медији, идеална књига за вас је дело чувеног српског новинара Слободана Рељића „Одумирање слободних медија“.

Филм

Руски филм „Била једном једна жена“ доноси емотивну причу о једној Рускињи која покушава да преживи у тешким временима. Иако страда она никад не губи наду.

Часописи

zaharova2Сваке друге среде уз примерак листа „Политика“ бесплатно добијате додатак „Руска реч“. У њему можете пронаћи све што вас занима о савременом животу Русије.

Балет

Највећа балерина данашњице Светлана Захарова поново ће се представити српској публици, овога пута у чувеној представи „Жизела“ 8. децембра у Сава центру.

Мудрости

Телевизија је проналазак који је омогућио да у својој дневној соби видите људе које иначе никада не бисте пустили у кућу. (Дејвид Фрост)

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Култура | Оставите коментар

Бисери српске архитектуре

Прва помисао када поменете Народну скупштину или Владу Србије су вампири који сишу народну крв, познатији под називом српски политичари. Да би се задржали у границама пристојности (пошто не било довољно звездица да прекрију увреде и псовке на њихов рачун) прелазимо на следеће питање. Колико познајете историјат и лепоту зграда у којима се ове институције налазе? Вероватно мало. Један од разлога за то је херметичка затвореност ових зграда и изолованост од обичног света. Други већ стандардно српско незнање.
pol-ostavkeДом Народне скупштине се налази у самом центру Београда. Први план за његово подизање је направио Константин Јовановић. Пошто је његов план подразумевао само једну салу за скупштинска заседања, а Србија је имала два парламентарна дома расписан је нови конкурс на којем је победио Јован Илкић. Камен темељац за Народну скупштину је поставио краљ Петар I Карађорђевић 1907. године. Градња је прекинута због Балканских и Првог светског рата. По завршетку рата градња се наставља али под управом Петра, сина Јована Илкића. Постоји легенда да је краљ Александар Карађорђевић намерно отезао са завршетком зграде пошто је постојало прорoчанство да ће бити убијен када зграда буде довршена. Краљ Александар је убијен у Марсеју 1934. године а две године потом је зграда довршена. У служби краљевине је била само пет година. У току Другог светског рата у њој је било немачко седиште за Балкан а после рата зграда скупштине комунистичке Југославије. У њој је одржан Први самит несврстаних држава а позната је и као место где је било изложено тело Јосипа Броза Тита пре сахране. По распаду Југославије постаје скупштине СРЈ, а данас је Дом народне скупштине Србије.
Грађена је у духу академског традиционализма са бројним украсима и богатом унутрашњом декорацијом коју је пројектовао руски архитекта Николај Краснов. Испред скупштине се налази чувена скулптура Томе Росандића „Играли се коњи врани“. У улазном холу су скулптуре цара Душана, Карађорђа и хрватског краља Томислава. Сутерен зграде је обложен зеленим каменом који одаје утисак монументалности. Има две сале за заседање. Једна је велика у којој се и сада заседа а друга је намењена за пленарне сусрете. Кабинети су украшени ламперијом, најчешће од храстовог дрвета, а по лепоти се истичу библиотека и салон кнеза Павла са прелепим намештајем и декорацијом зидова.
VladaSrbijeЗграда Владе Србије се налази на углу улице Кнеза Милоша и Немањине. Првобитно је намењена за министарство финансија Краљевине СХС. На конкурсу за план зграде два пута је победио Николај Краснов. Његова замисао је била затворени квадратни блок са двориштем који би красила монументална фасада. Зграда је подигута за две године (1926-1928). Служила је за потребе министарства финансија све до Другог светског рата. Немци је од 1941. године користе као седиште управе за Београд. По завршетку рата у њој је била смештена извршна власт социјалистичке републике Србије. По распаду Југославије овде је смештена влада Србије у којој се и данас налази. Током НАТО бомбардовања 1999. године зграда је претрпела многобројна оштећења која су санирана а дозидана су и два спрата. Испред зграде Владе је убијен премијер Зоран Ђинђић 2003. године.
Фасада зграде владе је богато декорисана а на њеном врху се налази скулптура „Србија“ коју је урадио Ђорђе Јовановић. Лепота и монументалост зграде је требала да представи величину и снагу тадашње краљевине. На првом спрату зграде налази се сала за одржавање седнице Владе која је сачувана у аутентичном изгледу. Декорисана је ламперијом и апликацијама на зидовима из доба изградње. Красе је и два лустера од чешког кристала. У протоколарне сврхе користи се и мали салон на истом спрату. На трећем и четвртом спрату налазе се кабинети неколико министарстава. Вреди поменути и малу салу у којој су се одржавале седнице Владе за време реконструкције зграде. Занимљива је и историјска сала у којој се налазе реплике застава Србије од Карађорђе до данас и портрети свих премијера.
Зграде Дома народне скупштине и Владе Србије плене својом монументалношћу и лепотом. Саграђене да очарају посетиоце оне то чине и данас. Вредно помена је да се обе зграде налазе у одличном стању и да се савршено одржавају. А што се тиче паразита који седе у њима за то смо искључиво ми криви. Изабрали смо их.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Култура | Оставите коментар

Интервју: песник Ратко Марковић Риђанин

Рамена векова на светој земљи

DSCF0062Песник и писац широке песничке радозналости Ратко Марковић Риђанин, рођен је у Сребреници. Jедан је од ретких који је своје људско и песничко биће напајао и на зденцима Свете Горе где је у десетине наврата боравио око две и по године. Радио је на опису старе српске књиге; руске и бугарске; у ризници и у Типикарници Светог Саве српског у Кареји, престоници Свете Горе. У четрнаест, до сада објављених књига Ратко Марковић је најдубље трагове стваралачког искуства остварио у поетским књигама посвећеним Светогорју. Он у својим књигама открива тајне и лепоту молитвеног тиховања, молитвене и искушеничке скрушености, заустављено време у овој оази угроженог православља. Зато смо са њим разговарали за „Глас са Цера“ о томе како је отишао на то свето место, какав је то осећај припадати и боравити на Светој Гори и о утицају овог богатог искуства на његову поезију.

Када сте први пут ступили на Свету Гору и шта вас је довело тамо?
Андрић у својим записима каже да не бира човек посао, него га посао зграби и он иде даље тим путем. Мислио сам да је то што каже бесмислено, међутим, на себи сам увидео да је у праву. Мене је посао одвео у Хиландар те 1984. године са дивним библиографом мр Миодрагом Живановом, који је водио екипе библиотекара да опишу каталошки Библиотеку манастира Хиландара. Ипак, мора бити и још нешто, а то је она духовност коју човек носи у себи, изабран сам у екипу јер сам био по карактеру такав. За секуларизовану управу Народне библиотеке Србије у Београду, добро је било да тамо идем међу оне, јер сам ја био за њих онај од оних, па је и боље да сам што даље и што чешће тамо. За мене је било невероватно да се нађем на Светој стопи, ту где из трагова Светога Саве и Светога Симеона ниче радост живота и наше надање дан данас. Њихов животни пут је надахнуће за мене, не само у одрицању земнога блага, јер, они се не одручу, они додају, они се несебично уграђују у свој народ и своје отачество. Они зидају векове, не само храмове и куле од камена где ће главу склонити и онај који је никад није имао где склонити. Они духовно обнављају свакога ко уме да дође на бистре изворе где исијава снага непресушног врела. То је саобразност с природом, с људима, то је пут преко божанске равни где је све одувек видљиво, јасно. Недвојбено је шта је добро, шта води паду. Кад Св. Симеон упозорава младе људе у Житију Св. Симеона списаном од Св. Саве, да не изображавају ружне ствари о људима, замрзнут ће их па неће моћи даље радити ни добре ствари, куд ће бољи савет. Градити је напорније, али, благотворно. Данас живимо у свету где доминира рушилачки фактор. Некакве промене постају континуитет, рушење система вредности у књижевности, у политици, у економији, у породици, а на духовном плану је на сцени бруталност, атеизација није само у обичном народу, нарочито на Западу, према Чарлсу Тејлору (Доба секуларизације, 2011), то је историјски ток кроз науку, уметност и свакодневни живот, али, и кроз црквене институције. Дакле, то је неизвесност која је с нама, живимо је, но, како би велики руски сликар Маљевич рекао одмах након Октобарске револуције, Бог није збачен. Није, сва три пута се спајају и воде ка Богу, и пут уметности, науке и религије.

Какав је био први сусрет с монасима тамо?
Још при уласку на Свету Гору упознао сам монаха Хризостома (Столића), који се ту на улазу у бродић задесио у Јерисосу. Био је предусретљив, разговорљив, оштра погледа. Чинило ми се да погледом чита моје мисли. Он је био ризничар, задужен за екипе из света. Обављао је посао ревносно. Исто тако сам на путу за Кареју, седиште Свете Горе упознао о. Митрофана, тадашњег епитропа. Са њим никад нисам имао ближи контакт, нити разговор. Деловао ми је престрого. Изгледа да се нисам преварио. Слушао сам блаженопочившег игумана Хиландара Мојсија кад прича о епитропу Митрофану који му је тражио узгред у сусрету на порти да прекине дуге разговоре и договоре по неким темама, у више наврата. То треба, по о. Митрофану: одсечно прекинути, па ти си игуман, удари руком о сто и реци, има да буде овако! Игуман Мојсије наставља кроз смех: ја станем, слушам га, па му кажем: и бре бре, кад би ја тако удар’о руком о сто, ђе би ти сад био!? Од тада само ме поздрави и пролази, не пита више ништа. Данас је у Хиландар игуман Методије, сталожен монах, очешљана погледа, млад, али са добрим искуством у руковођењу. Њему припада тешко време искуством у руковођењу. Њему припада тешко време обнове након пожара.
Наравно, ја сам видео истрајност код свих међу монасима, и код садашњега игумана, обнова Хиландара тече споро и тешко, али, квалитетно. Обнова је то и народа, а она је још спорија и тежа, посрнуће, разградња тече вековима, међутим, кад силе зла мисле да су завршиле посао, тад почиње њихов пад, а узлет оних који векове носе на раменима Нама су векови на плећима, али, српски народ има у себи енергију која ће донети плодове, и то, много блиставије, духовна енергија је у нама сила која се не да свладати, а телесна се обнавља попут корова, само да се успостави линија раста. Она је већ ту.

Да ли сте имали призив за боравак на том светом месту?
Призив имају монаси, ја сам дошао, верујем, силом која ме води кроз живот, дакле руком блаженства, руком коју нико не може оспорити, мада је велики број данас оспорава. То је рука вечног, она ме довела путем на коме сам схватио блаженство, смиреност, шта је сила речи, сила истине, а Истина је једна, ми имамо сви своју истину о нечему, али, свет стоји на руци закона, на руци Истине, једне и једине, ма како је ко звао. Та Истина ми даје осећање радости у постојању на свакоме месту и у свако доба.

Miltinova crkva u Hilandaru.0464Шта вас поново враћа у Хиландар?
Враћају ме осећања вечног плама у очима, на стазама од манастира до манастира, осећања смирености и смерности човека пред човеком, осећања монашке скрушености која открива човека мањим од мрве хлеба, а, управо у ономе који се сам саобразио с мрвом, осећам блиставо лице небеског, бескрајног, недодирљивога. Осећам да кроз мене теку векови, људи, путеви; тече вриска радосних и плач убогих; тече сав свет намах; и, нема мртвог ни живог, све је у Једном, и ја са свима, па зар може бити величанственији овај свет од тог осећања, саосећања са блаженима и унезверенма!? И бити у радости где се чује шкрипа мора под плећима маслињака.Радости ме река скрушености пред Христом и Тројеручицом. Радости ме тај плам свеће пред којим монах Никанор стоји смирен к’о свећа; радосте ме очи ризничара Јосифа који отвара с ризницом и своје срце пред поклоницима и светињама; радости ме осмех о. Милутина, осмех благости и топлине топлији од врућега хлеба; радости божански бруј за певницама; радосте Спасови извори; радосте титраји на лицу винограда млађи од младе пред олтаром…

Да ли сте бољи након времена проведеног у Хиландару? Какав је утицај Хиландара на ваше стихове?
Ако сам стрпљивији, стиднији, уздржанији; ако гледам и слушам усредсређеније; ако се уздржавам од исхитрених оцена; ако сам сигурнији према ближњима; ако сам ређе у конфликту са собом и околином; ако сам схватио да је за нормалан живот довољно бити нормалан; чини ми са да јесам, онда је то велики утицај који сам осетио са тог светог места Хиландара. И поред тога, заобио са ниску стихова који су сабрани у књигу Весла за грешнике (2006) из књига Стопа, Отајник, Ваљагор и периодике. Једна од мојих песничких књига Отајник (1998), настала је при само једном одласку и боравку од месец дана у Хиландару, објављена је те исте године, пред нови полазак у септембру. Уз Стопу (1998) у којој су већина стихова настајали везано за Свету Гору од 1984-1998. објавио сам и три разгледнице са мотивима Хиландара, а уз књигу Отајник још једну разгледницу. Ове књиге су изванредно примљене, неки критичари сматрају да сам оформио лирску светогорску песму као засебну форму (Милован Ј. Богавац, Јован С. Радојчић), други сматрају да је то лирика која одушевљава. Мислим да јесте у тим стиховима основно осећање одушевљење. Па куд ће бољи осећај од тога да су наши преци били у сазвежђу тада првих по култури, у саодносу са блиставим умом тога времена који предњачи у градитељству храма и узношењу човека до божанске равни.

Ваша нова збирка Тркалиште изазива особиту пажњу, шта је ваша основна порука?
То што је свет и живот тркалиште, тркалиште и тачке у тачки, и звезде међу звездама, и звери међу зверима, само је разлог да се додатно активирамо и да развијамо брзину већу од брзине, да се престигнемо да бисмо у миру умели да свет сагледавамо, да се једни другима радујемо, да разумевањем отварамо скривнице, да ритмом радости васкрсавамо невидљиво.

Након дугог боравка на Светој Гори, шта нам поручујете?
Поручујем вам да се саображавате са вечним. То је мера сему. Узалудно је имати сав свет у руци с празним срцем. Узалудно је гомилати материјално и отимати му разлог постојања посвајањем, јер, чему оно што не користи теби ни другима?
Ако човек нема шта из себе поделити с другим човеком, сво благо му је узалудно. Уствари, он је сиромашнији од најсиромашнијега.
Схватио сам да је за леп живот довољно само оно што обезбеђује ритам живота у миру. Да је највеће откривење, откривење Бога у самоме себи. Схватио сам да су и монаси људи. И да су међу људима све слабости људске живе.
Схватио сам да су узалудне све силе које силом покушавају да успоставе контролу над силом духа.
Схватио сам да је и ова сила која се светом сили и поразно успоставља ред небројеним невиним жртвама, сила која се обрушава у себе. И да саму себе узиђује у темељ новом.
И да је свет на прагу новог света. На вратима величанствене лепоте.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Интервју, Култура | Оставите коментар

Прича о најдубљем човековом паду (филм „Морфијум“)

MorfiyРЕЖИСЕР: АЛЕКСЕЈ БАЛАБАНОВ
ГОДИНА: 2008
ЗЕМЉА: РУСИЈА
ЖАНР: ДРАМА
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ЛЕОНИД БИЧЕВИН, ИНГЕБОРГА ДАПКУНАЈТЕ, АНДРЕЈ ПАНИН, КАТАРИНА РАДИВОЈЕВИЋ

За екранизацију великих књижевних дела пре свега је потребна умешност редитеља. Неопходна је и одлука да ли ће се филм дословно придржавати дела или ће пронаћи своје виђење предлошка. И један и други пут се често заврше катастрофално. То је најуочљивије у екранизацијама Толстоја или Достојевског.
Ипак руски филм „Морфијум“ избегао је ове замке. Познати редитељ Алексеј Балабанов је вешто у овом филму искористио литерарни предложак приповетку „Записи младога доктора“ Михаила Булгакова комбинујући је са својим изванредним уметничким сензибилтетом.
Радња филма се дешава у Русији 1917. године. Млади лекар Пољаков (изванредно га тумачи Леонид Бичевин) послат је на прву службу у забачено село далеко од тадашње престонице Санкт Петербурга. Он је дубоко несрећан и незадовољан собом. Недостају му град, пријатељи, иритира га сујеверје житеља места, а и гадљив је на тешке операције. Почиње борба са менталитом, а тешку околност представља и сиромаштво и глад, као и ера промена које су у току. Спас проналази у морфијуму, несвестан да временом постаје зависник. Он мисли да је то пролазно и да се може лако скинути са овога наркотика. Оперисан од спољашњости он почиње да повређује друге мислећи само на нову дозу дроге. Ове сцене су урађене веома уверљиво и веродостојно приказују агонију живота једног наркомана који се завршава трагично.
Поред ове личне докторове приче веома је реалистично описана и револуционарна историја Русије. Приказане су сцене самоуништења, најгорих човекових особина које испливају у тешким временима. И поред овога уживаћете у прелепим сликама руске зиме, опису живота неуких али добронамерних сељака. Сценографија је очарајуће урађена. Водило се рачуна и о најситнијим детаљима који доприносе аутентичности филма.
Млади глумац Леонид Бичевин бриљира у улози лекара Пољакова. Пажњу српске публике је привукла и улога Катарине Радивојевић која тумачи лик веома сличан лекару, али је њен „наркотик“ похота која је доводи до најгорих стања људске душе.
Извандредна режија Алексеја Балабанова уз добру обраду књижевног предлошка довела је до правог ремек дела. Оно нам приказује тешку људску судбину, преломне историјске догађаје али и колико човек може да падне.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Култура | Оставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

Један од најчувенијих романа света „Ана Карењина“ говори о тешкој и неостваривој љубави, моралу, високим друштвеним круговима. Докле је љубав спремна да иде сазнајте у овом Толстојевом маестралном делу.

„Легенда Капор“ је прва књига која је у потпуности посвећена личности Моме Капора. На једном месту сакупљене су прелепе успомене Моминих савременика са неизбежним анегдотама.

Један од најбољих познавалаца личности Јосипа Броза у овој књизи уз помоћ непознатих архивских списа покушава да одгонетне све тајне Титове епохе и открије кључ његовог успеха.

Веома практичан и једноставно написан катихизис владике Николаја даће свим верницима основно знање о хришћанским догматима. Посебно је користан онима који се тек упознају са православљем.

Филм

Руски филм „Родбина“ доноси емотивну причу о утицају породице, њеним проблемима, али и решењима, а све то на веома пријемчив и занимљив
начин.

Музика

Аудио снимци наступа хора „Мелоди“ под управом чувене Дивне Љубојевић сабрани су на диску „Концерти“. Закорачите у чудесни свет српске, руске и византијске духовне музике.

Изложбе

Изложба „Русија – Нови поглед“ која је постављена на Калемегдану до половине августа доноси лепоту руских предела, открива непозната места и људе.

Сајтови

www.zrtvasvojeljubavi.wordpress.com На овој адреси постављен је сајт о књизи “Жртва своје љубави“. Прочитајте одломке из књиге, приказе и учествујте у наградној игри.

Мудрости

Чудно је како нам је мало потребно да будемо срећни и још чудније као нам често то мало недостаје. (Иво Андрић)

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Култура | Оставите коментар

Зашто пропада београдска лепотица?

У Карарађорђевој улици број 41 више од једног века поносно броји године најлепши споменик архитектуре Београда, зграда бивше Београдске задруге. Пројектовали су је професори Београдског универзитета, архитекте Никола Несторовић и Андра Стевановић. Удруживши своје знање и искуство те 1907. године ови врсни стучњаци са немерљивим осећајем за лепоту и монументалност даровали су Београду зграду од непроцењиве уметничке и естетске вредности.
Ова времешна госпођа, споља иако доста начета зубом времена, привлачи пажњу пролазника који застану да јој се диве. До Другог светског рата била је Београдска задруга а после рата Геозавод. Пре пола века проглашена је спомеником културе. То јој није много помогло. Пропадала је све више и како су године пролазиле, трагови пропадања су све уочљивији да би данас то било тужно до суза.
Пре извесног времена, посетила сам моју драгу „стару даму“. Ушла сам полако, тихо на прстима у велики хол са импресивним степеништем и оградом коју као да су радили најпознатији мајстори филиграна. На сваком кораку очити трагови пропадања нечег толиког вредног. Сетила сам се моје посете Бечу и Шенбруну. Па и ми имамо наш Шенбрун; не тако велики али украси и раскош наше бивше Београдске задруге заслужују да тако осећам. Просторије на спрату са изрезбареним вратима, високим осликаним таваницама, великим прозорима и масивним радијаторима украшених као белом чипком (то до сада нисам видела) дочаравају импресију једног давно прохујалог времена. На више места таваница је оштећена од прокишњавања па се виде ружне мрље од влаге. Заиста тужно!
Размишљам да којим случајем могу да виде њени пројектанти у каквом је стању њихова лепотица ондашњег Београда а то се види и данас, верујем, да би им било тешко и тегобно у души.
Зашто кад нешто лепо саградимо то и не одржавамо? Онај, већ пословично прозаични изговор „нема пара“ не може да буде оправдање за пропадање таквих вредности које никада више не могу да се надокнаде. Да Аустријанци (већ поменути) Шенбрун не одржавају и они би имали исту слику наше Београдске задруге. Дивимо им се кад идемо по белом свету како одржавају своје историјске споменике. Кад се вратимо кући не само да од тога ништа не применимо, напротив, много пута се неодговорним, чак бахатим понашањем убрза пропадање нашег историјског богатства. Нашој београдској лепотици, Београдској задрузи, сем кише и влаге нанели су и неодговорни и нестручни људи својим бахатим, дивљачким понашањем, много штете.
Дуго сам била у посети тој велепној, монументалној грађевини све размишљајући како да јој помогнем да залечи ране, освежи своје лепо раскошно лице и пробуди се у пуном сјају срећна и блистава као некада, пре много година. Мора да постоји начин да се исправи неправда нанета драгуљу наше архитектуре. Знам, не могу ништа лично да јој помогнем. Али, нећу је ни позлеђивати једну такву ванвременску лепоту.
Молим вас, спречите их ви који то можете да је не уништавају још више и не рањавају. Верујем да ће доћи дан када ће поново заблистати у свом златном сјају. Немојте ми рећи „нема пара“, пустите ме да верујем у васкрсење наше београдске лепотице. Учините ми то, молим вас!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Култура | 1 коментар

Модеран, а занесен и ироничан

Чувени косовско-метохијски песник Радослав Златановић име је сасвим познато у свету поезије у Србији и шире. Златановић је песник који је имао и има срећу да у својој овоземаљској слави и данас ужива и убира јој добре плодове.
Радослав Златановић је рођен у Мучировцу код Косовске Каменице. Био је уредник издавачке делатности приштинског „Јединства“ и директор Омладинског позоришта у Приштини.
Овај чувени косовско-метохијски песник објавио је збирке песама „Додир лета“ са Лазаром Вучковићем и Божидаром Милидраговићем (1962), „Помирење сна“ (1970), „Горке светлости“ (1974), „Допевани год“ (1976), „Викање на стоку“ (1988) и „Грачаничка вечера“ (1995). Поезија му је превођена на енглески, албански, турски и македонски језик.
Песник Радослав Златановић је и данас члан редакције листа „Стремљења“, пише и преводи са енгеског, руског, албанског и македонског језика. Добитник је значајних награда као што су: Вукова, награда Лазар Вучковић, Грачаничка повеља (на видовданском песничком причешћу), Борски грумен (на међународном сусрету балканских писаца у Бору), Песничко успеније (на међународном сусрету писаца и сликара у звечану и Косовској Митровици), Димитрије Кантакузин (на завичајним сусретима писаца Косовског Поморавља) и Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије.
Песник Радослав Златановић добитник је и националне пензије Владе Републике Србије за врхунска достигнућа у књижевности у Србији.
Поезија Радослава Златановића је сва од изворне виталистичке радости певања и живљења, од атавизма и иронично-критичког дискурса који припада поенекад славјанском, понекад косовско-ресавском дијалекту. Уз Лазара Вучковића Златановић је родоначелник савремене српске поезије, модерног тона. Главно лице његове поезије је љубав, посвудашња, свеколика, љубав за људе, земљу, природу, Косово, посебно за жену. Најбољи љубавни стихови, острашћени су и необични попут поезије Бране Петровића, који су написани на југу Србије у другој половини 20. века.
Како су његови стихови посве јединствени, аутентични, без угледања на школе и моделе, тако је и његов језик сиров, експресиван, патетичан и занесен, модеран и ироничан у исти мах. Овај бард српске поезије на Косову сад обнавља и мелодију и риму у песништву.
После прогона са Космета 1999. године живи и ради у Полому код Владичиног Хана. Тада је и написао љубавну песму Абвесидора о својој великој љубави по којој је и песми дао име Абвесидора. Али, о његовој љубавној поезији, неком другом приликом.

СЛАВИЦА ЂУКИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Култура | Оставите коментар

Прича о последњем руском цару (Романови-царска породица)

РЕЖИСЕР: ГЛЕБ ПАНФИЛОВ
ГОДИНА: 2000
ЗЕМЉА: РУСИЈА
ЖАНР: ИСТОРИЈСКИ/ДРАМА
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: АЛЕКСАНДР ГАЛИБИН, ЛИНДА БЕЛИНГЕМ, ВЛАДИМИР ГРАЧЕВ, ОЛГА БУДИНА

Велика прича о последњем руском цару, његовој породици и трагичној смрти одувек је привлачила пажњу филмских уметника. Ипак показало се да већина њих није дорасла овом задатку, што због покушаја да се у причу уметне пропаганда, што због несхватања епоха, али и често због отегнуте и досадне радње.
Редитељ филма Глеб Панфилов се учио на грешкама својих претходника. Схвативши да целовечерњи филм није довољан да би се представио целокупни живот цара Николаја II он радњу смешта у временски период од почетка 1917. до јула 1918. године.
Друга ствар коју је применио додатно је допринела квалитету филма. Он се није упуштао у дубоке историјске недоумице о пореклу револуције, коренима догађаја који су јој претходили, јер је схватио да је то задатак историје а не филма. У првом плану је личност цара Николаја, породични односи и дубоко лични осећаји. Он приказује узнемиреног цара која мора да балансира између породичног, друштвеног и владарског живота.
Ипак и поред свих ових проблема цар Николај је представљен као добар и нежан човек, веран муж, забринут отац. Са друге стране он мора да буде оштар владар који управља највећим царством на свету.
Из оваквог породичног топлог окружења аутор филма нас суочава са реалношћу револуције. Представљени су скоројевићи чврсто уверени да су они нове месије и да ниједан други систем осим њиховог није добар. Страшна форма „циљ оправдава средство“ девиза је револуционара. Они не презају од убистава, масакра, издаје и најтежих злочина чак и према оним најближим.
Веома су потресне последње сцене филма у којима је изражена манијакалост и мржња убица цара.
Одлично комбинујући стварне историјске податке са приказима личних осећања једнога цара аутор филма је на најбољи могући начин приказао револуционарсну епоху Русије.
Признање се мора упутити и ауторима сценографије и костимографима који су у потпуности дочарали епоху. Игра глумаца је веома добра а у појединим моментима Александр Галибин и Линда Белингем филм доводи до маестралности.
Топлу препоруку за гледање овог филма упућујем свим љубитељима историјског и драмског жанра, као и онима који желе да схвате ову епоху.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Култура | Оставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

Своје богато дипломатско искустство наш нобеловац Иво Андрић је преточио у роман „Травничка Хроника“. Кроз животе страних дипломата он ствара слику живота Босне и њених народа.

У склопу своје духовне мисије владика Николај је често одговорао на писма која су ми слали верници са различитим проблемима и недоумицама. У овој књизи та писма су сабрана на једном месту.

Задирући дубоко у психу човека Милош Црњански у свом роману „Сеобе“ описује тешке тренутке и преломне догађаје једне епохе. По многима „Сеобе“ припадају самоме врху српске књижевности икада.

Из пера нашега сарадника Александра Вељића долази нова књига о Новосадској рацији 1942. године овога пута на енглеском језику. Сведочанство о великом злочину над српским народом сада је још доступније.

Филм

Руски филм „ Сибир, Монамур“ маестарално доноси слику сибирске зиме у којој се мења судбина једног деде и његовог унука. Ко је победник у дуелу човека и природе?

Изложбе

Обновљена Кула Небојша са новом музејском поставком сведочи о тешком животу Србије под турским ропством, а осветљава и личност грчког хероја Риге од Фере.

Часописи

У новој „Геополитици“ можете прочитати интервју са Нићифором Аничићем о потреби промене националне политике, искуству српског домаћина и препороду земље.

Мудрости

Има смисла образовати само паметне; образовани без памети велика су заблуда и опасност. (Душко Радовић)

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Култура | Оставите коментар

Ода емоцији и интелекту

Награда за животно дело „Сретењска повеља“, везана за Први српски устанак, додељује се у Орашцу и добијају је најистакнутије личности које афирмишу српство, традицију, српску историју и културу. Публициста и новинар, реномирани књижевни критичар и песникиња која је свој стваралачки дар одржавала дугогодишњим стрпљивим радом, едукацијом и талентом, мр Милица Јефтимијевић Лилић са Косова и Метохије добитник је и ове престижне награде. Недавно је објавила и две песничке збирке што је додатни повод за разговор за „Глас са Цера“.
-Посебне активности везане су за моју поезију јер сам објавила две песничке збирке. Једна је избор поезије и нове љубавне песме у књизи „Мистерија љубави“ а друга „Тетоважа ума“ – каже Милица Јефтимијевић Лилић.
А у чему је тајна љубави, може ли се то докучити, питали смо нашу косовско-метохијску песникињу.
-Не може се спознати шта је љубав. Све велике љубави су трагичне. Управо због немогућности да се допре до суштине другог бића, до сржи другог бића. И ако се коначно нађу два бића која се до сржи схвате и прихвате и прожму једно друго онда се деси несрећа, смрт или нешто друго што прекине такву љубав и напросто тако велика љубав не може да траје дуго. Али зато је њено дејство у човеку дуготрајно, у ствараоцу посебно-, каже Милица.
-Када је права љубав у питању нема пред њом никаквих ограничења. Права љубав је безусловна и у том случају све евентуалне препреке падају у воду. Све се брише пред силином љубави када се она појави у самој својој суштини, каже наша саговорница. Ви је осећате, она Вас испуњава и ви сте надахнути и обожени њоме.-
„’Мистерија љубави’ има два циклуса: ‘Тренутак збиље’ и ‘Љубав ова готово равноправно са Ја је и Ти’. Читава збирка пуна реторских питања, дрхтаво изнутра узнемирена, велики је дијалог са оностраним, одуховљеним, обоженим. Шта је у љубави мистериозно осим ње саме? Јесу ли људи уопште за љубав рођени? Ева је од Адама одребрена и придодата му. Недуго потом са змијом се здружила, озмијила се и сама“, каже о овој књизи Душан Стојковић, коме је Милица поверила рецензију ове књиге љубавних песама.
„Листају се најразличитији „слојеви“ љубави. Присутна је и космичка димензија ових песама“, наставља Стојковић. „Свемир се додирује, и не само у наслову једне песме. Љубав је титанска снага. Prima materia. Покретач свега. Логос се често у књизи спомиње. Јесте ли то Логос Љубави? Да ли је Бог заволео Реч? Једнако као Адам и Ева рај? Међутим то што су кажњени изгоном и учинило их је људима. Престали су да буду вртне играчке. Ерос присутан у песмама ове збирке у дослуху је са танатосом. Иза сваког угла поетске куће вире или један или други. Неретко, један другога и на кркаче забаци“, тумачи љубавну поезију Милице Јефтимијевић Лилић рецензент Душан Стојковић.
Милица Јефтимијевић Лилић, права је небеска вила када су наслови у питању. Ту јој је вероватно, помогло квалитетно и богато новинарско искуство, али и даровитост.
Тако су интересантни и за ухо лепљиви наслови њених песама у збирци „Мистерија љубави“: “Укрштена моћ“, „Бог је по среди нас“, „Додир свемира“, „Сажета љубав“, „Нестварно постојимо“, „Енергија љубави“, „Угравирана светлост“, „Јесте и није“… Уосталом нема наслова Милице Јефтимијевић Лилић који је без чаролије. Збирка „Мистерија љубави“ порука је без премца и могла би се и овако тумачити: „Волите се и водите љубав а не рат“.
То је есенцијална порука песничке збирке „Мистерија љубави“. Песникиња за „Глас са Цера“ каже да је разговор највећи афродизијак и да је велика лепота постојати за некога и бити нечија срећа. А праву љубав није лако препознати јер се човек чешће заљубљује него што воли. О свом стварању нам је поверила још једну „тајну“ да тешко савладава време и да јој то ствара велики немир.

Таленат и рад овенчала наградама

Стваралачка и радна биографија мр Милице Јефтимијевић Лилић је богата и разуђена. Подсећања ради, ова песникиња, новинарка и реномирани критичар са Космета, рођена је у Ловцу крај „малене“ Бањске на Косову, магистар је филолошких наука. Била је професор на Универзитету у Приштини, уредник редакције за културу у Телевизији Приштина дугогодишњи уредник у Телевизији Београд у редакцији за културу и Редакцији дигиталног програма и ТВ критичар. Аутор је бројних значајних емисија из културе и књижевнсоти, ТВ фељтона о ствараоцима из свих области уметности и културе.
Објавила је збирке песама: „Мрак, избављење“, „КОВ“ (Вршац, 1995), “Хибернација“, „Путопис коже“, (Београд, 2003.) и поему „Чарање“, „Панорама“, „Приштина“ (Београд, 2007), као и збирку прозе “Сиже случаја“ (Београд, 2002.), као и књигу критика „Поетика слутње“. Пише и приче за децу које су објављиване у „Дечјим новинама“ и „Јединству“. Добитник је награда: “Григорије Божовић“, „Лазар Вучковић“, „Песничке повеље Соколица“, „Змај Огњени Вук“, „Кондир Косовке девојке“, „Бронзани Орфеј“ и награде за животно дело “Сретењска повеља“. Песме и критике су јој превођене на: руски, енглески, француски, мађарски, македонски, турски, шведски, немачки, арапски и италијански. Живи у Београду од 1999. године. Потпредседник је Удружења књижевника Србије.

СЛАВИЦА ЂУКИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Култура | Оставите коментар

Руски историјски спектакл (Александар-Невска битка)

РЕЖИСЕР: ИГОР КАЉЕНОВ
ГОДИНА: 2008
ЗЕМЉА: РУСИЈА
ЖАНР: ИСТОРИЈСКИ/РАТНИ
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: АНТОН ПАМПУШНИ, ИГОР БОТВИН, СЕРГЕЈ ЛИСОВ, АЛЕКСАНДАР ОРЛОВ

Окретање руској кинематографији у времену које је презасићено плитким холивудским, турским и латиноамеричким сапуницама било би право освежење. Нажалост то се неће остварити док на уредничким местима највећих српских телевизија седе модерни јаничари. Уместо да се српском народу понуде филмоване приче о богатој српској историји (које би сигурно биле веома гледане) даје нам се сапуница о турском султану Сулејману Величанственом. То не би био толики проблем да је Сулејман као велика историјска личност верно представљен, а не као швалер за којим заробљене робиње секу вене, а непријатељи и пре његовог напада предају оружје.
Како би права екранизација великих историјских догађаја требала да изгледа показала нам је руска кинематографија. У низу одличних руских филмова овог пута издвајамо дело „Александар – Невска битка“ режисера Игора Каљенова.
Радња филма се дешава у првој половини XIII века. Млади Александар (глуми га Антон Пампушни) долази на престо новгорадских кнезова. Његову власт слаби похлепа и властољубивост руских племића – бојара. У исто време његову државу окружују непријатељски располежени Монголи и Швеђани. Ову историјску причу прати и љубавни троугао у којем се око вољене жене сукобљавају кнез Александар и његов најбољи пријатељ војвода Миша (глуми га Сергеј Лисов). У најгорем могућем тренутку у Новгорад долази делегација Швеђана и римокатоличког свештенства на челу са племићем фон Вељвеном (глуми га Александар Орлов) са понудом да Александар са народом пређе у римокатоличанство и преда се Швеђанима. Александар одбија овај предлог и ставља одбрану земље изнад своје круне. Иако је суочен са много већом војском, као и издајом у својим редовима кнез Александар побеђује Швеђане у чувеној Невској бици.
Велики буџет филма омогућио је добру костимографију и одличан приказ саме битке. Филм је изузетно питак за гледање а верни приказ историјских догађаја одушевиће све гледаоце. Нажалост филм је упао у стандардни стереотип о добрим и лошим момцима, па су поједини делови филма у потпуности предвидљиви. Ипак и поред овог недостатка филм је велики историјски спектакл зачињен политичком и љубавном причом, дворским интригама, као и сценама битке. Право дело за све љубитеље историјских и ратних филмова.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Култура | Оставите коментар

Илија Коларац највећи српски добротвор

У години у којој се обележава велики јубилеј плодоносног рада Коларчевог универзитета идеална је прилика да се сетимо великог српског индустријалца и добротвора Илије Милосављевића Коларца.
Илија Милосављевић је рођен 1800. године у селу Колари код Смедерева по којем је добио и надимак. Као младић учествује у Првом српском устанку и бива рањен. По паду Карађорђеве Србије са породицом се сели преко Дунава, али се Илија врло брзо враћа у Београд. Почиње да ради као шегрт код неколико трговаца. Са кћерком једног од тих трговаца Синђелијом се венчава. Отвара своју прву радњу у Београду, али пошто се замерио кнезу Милошу Обреновићу прелази у Панчево. Године 1855. умире Синђелија и после њене сахране враћа се у Београд.
Почиње да тргује сољу и држи неколико рудника. Захваљујући предузимљивом раду Коларац постаје један од најбогатијих Срба.
Био је један од највећих противника династије Обреновић. Због тога је често страдао, а умро је 1878. после робије коју му је досудио краљ Милан Обреновић.
Још за живота је давао велике донације разним просветним организацијама а тестаментом је завештао сав свој новац за отварање народног универзитета. По смрти његови рођаци су покушали да оборе тестамент и да присвоје новац (типична српска посла). Ипак нису успели, а Коларчева задужбина је успела да одржи свој рад дуги низ година.
Данас је Коларчева задужбина једна од најактивних културних институција у Србији. Одржавају се концерти, предавања, школе језика. Све је то плод дарежљивости овог великог човека.

Коларац и папагај

Предање каже да је Коларац, живећи годинама у Аустрији, набављао разне занимљивости. Тако су његове комшије једног дана на веранди угледале необичну шарену птицу. Био је то папагај кога је Коларац данима покушавао да научи неку српску реч. Кажу да му је сатима понављао Коларац, Коларац, Коларац, а птица је упорно ћутала. Пргави Коларац завршавао је ове неуспешне часове речју –„магарац”.
После месец дана, враћајући се с посла, наш добротвор затекао је пред својом кућом групу људи који су се смејали и забављали, а њихов смех надјачавао је крештави папагајев усклик: „Коларац магарац! Коларац магарац!” Хроничар је записао: „На велику жалост Београђана, Коларчева птица после овог испада није дуго живела.”

ИВАН ГРБИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Култура | Оставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

Маестрално дело „Браћа Карамазови“ највећег руског писца Ф. М. Достојевског доноси психолошки пресек плејаде ликова овог романа. Одељак „Велики инквизитор“ из романа припада врхунцу светске књижевности.

Једина драма и једно од последњих дела Св. владике Николаја „Земља недођија“ представља пишчев однос према родној Србији и стању о њој. По овој драми играна је веома успешна позоришна представа.

До сада најбоље написана и најопширнија студија о историји Срба долази из пера Владимира Ђоровића. Поптуна веродостојност уз коришћење научне апаратуре уклопљена је са разумљивом стилом.

Млади аутор Дејан Стојиљковић, писац високотиражног „Констатиновог раскршћа“ објавио је нови роман „Дуге ноћи и црне заставе“. Сазнајте како овај аутор види догађаје око битке на Косову.

Филм

Филм „Кориолан“ сниман у Београду показује сву раскошност Шекспирових драма. Режију потписује прослављени британски глумац Ралф Фајнс.

Изложбе

У Руском дому 22. марта ће бити отворена изложба фотографија Владимира Кондакова посвећена Сибиру. Погледајте изложбу овог врсног фотографа.

Часописи

У новој „Геополитици“ прочитајте основе за геополитику светосавља. У овом броју налазе се и интервјуи са Звонимиром Трајковићем и Марк Мејсоном.

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Култура | Оставите коментар

Чиста емоција у делу

Велики косовско-метохијски и српски уметник, вајар Светомир Арсић Басара живео је два чврсто увезана паралелна живота, један забележен у његовој биографији од дечачког доба, ђачког, студентског, професорског и академског и други утиснут у облик, форму дрвета које је доживљавао и третирао као истозначну страну своје личности.
У холу галерије РТС изложено је више од 20 скулптура Светомира Арсића Басаре које сажимају његов рад од 1961. до 2009. године. Племенита стилизована форма постепено се „грчила“ да би се коначно „претопила“ у топове, витезове, српске средњевековне владаре, Христа с мачем. Изложба скулптура Светомира Арсића Басаре, чије се стваралаштво сматра једном од најособенијих страница у савременој српској уметности је изложба скулптура које су претежно робустне и остварене у комбинацији дрвета и метала.
На делу Светомира Арсића Басаре, уочено је већ раније, рефлектују се сви битни садржаји епохе којима је он током дугог временског раздобља од 50 година прошлог века па све до данас био поузданим сведоком али и успешним уметничким тумачем, каже уметнички критичар Јован Деспотовић о Басарином делу. У више наврата је његов скулпторски опус до сада описиван, периодизован, вреднован, критички обрађиван, теоријски постављан те се с тога данас те одреднице углавном потврђују.
Но како је Басара пролазио кроз најразличитије, не само уметничке, већ и животне прецизније речено егзистенцијалне ситуације, будући да је пореклом и судбином из једног малог места (Севца) са обронака Шар-планине, што је у морфологији његовог рада оставило најдубљег трага, али исто тако и у духовним, интелектуалним и менталним слојевима конституције његове сложене личности.
-Свим овим оценама, додаје Деспотовић, може се поуздано додати још једна могуће и најтачнија одредница: Светомир Арсић Басара живео је два, чврсто увезана, паралелна живота, један забележен у његовој биографији, од дечачког доба, ђачког, студентског, професорског и академског периода и други утиснут у облик, пластичну форму дрвета које је доживљавао и третирао готово као истозначни и истовредну с трану властите личности. Мало је примера у српском савременом ликовном стваралаштву да је толико дубоко у нечије дело утиснута чиста емоција аутора, да је толико интензивно тренутака, усуда историје, садржаја индивидуалне и колективне меморије…
-Када време да за право не само естетичким вредностима неког дела већ и његовим идејним садржајима, његовим порукама обликованим у одређеном тренутку, али, намењеним будућности, и када се оне потврде, тада није обезбеђена искључиво бесубјективност таквог рада, већ управо његова ауторска персоналност. Свакако да није потребно аргументовати да је баш такав случај са уметничким опусом Светомира Арсића Басаре, каже Јован Деспотовић.
Аутор поставке у галерији РТС-а која се ових дана може погледати, је историчар уметности Нађа Ивањи Шваб, док је аутор текста у каталогу историчар уметности професор др Срђан Марковић који указује на Басарину: „Дубоку и опору везу са бићем завичаја и земљом из које је увек црпио суштаствене подстицаје за своју уметност.“
Вајар и приповедач Светомир Арсић Басара рођен је 15. маја 1928. године у селу Севцу на падинама Шар-планине. Основну школу похађа у Севцу, нижу гимназију у Урошевцу а гимназију у Косовској Митровици.
У Нишу је 1948. године уписао Школу за примењену уметност. Године 1953. примљен је на академију за примењену уметност у Београду, где је дипломирао марта 1958. године. На ВПШ у Приштини предаје вајање и методику ликовног васпитања од 1962. Од 1973. је предавао на одсеку за вајарство на Академији уметности у Приштини, све до 1995. када је пензионисан.
Басара је оснивач ликовне колоније у Дечанима, иницира оснивање клуба ликовних уметника Косова и Метохије 1958. године, а 1982. године примљен је за дописног члана Косовске академије наука и уметности коју напушта 1990. године а 1994. је изабран за редовног члана САНУ.
Први рад „Глава девојчице“ извајао је у глини 1950. и од тада учествује на бројним колективним изложбама у земљи и у иностранству. У Институту за српску књижевност у Лепосавићу је 2000. године одржан научни симпозијум о делу Светомира Арсића Басаре. Данас овај велики срспки уметник живи и ради у Београду. Пише и студије о скулптури, ликовне критике и приповетке.

СЛАВИЦА ЂУКИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Култура | Оставите коментар