Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Збирка песама „Кораци“ у нашем издању

Прва збирка песама Љиљане Вељковић „Кораци“ нам даје изненађујуће поетичан и емотиван поглед на свет. Песме сабране у овој збирци плене својом свежином и актуелношћу. Ауторка је на светлост дана изнела најтананија осећања лирске душе. Она је не само сведок, већ и главни протагониста. Измучена брзином и безосећајношћу урбаног начина живота она одлази у мир и тишину.

„Мноштво људи, мноштво ћуди,
мноштво дружбе и службе
за неспокој твој“
(Чији си ти човече)

У новом окружењу песникиња ослобођена стега пише о животу. Као и живот, поједина места у лирским описима су обојена црним тоновима. Ипак присутно је велико поверење у Божије присуство и посредовање:

„Заштити Господе сваког од нас,
да доносемо одлуку у прави час,
да засија око душе и срца нашег
да поклонимо се теби са вером,
дубоко и заувек.“
(Вера)

Љиљана Вељковић се у овој збирци окреће и историји диктаторских режима. Прилично снажно и са горчином пише о комунизму:

„Комунизам увек чврст и јак
јасан, гласан, изричит и тврд,
а изродио лењост и уништио дух.“
(Лењин-грађани)

Слобода песничког израза ауторке доводи до разиграности мисли. Љубав, вера и нада су увек на првом месту. Она се не стида да пита, моли, сазнаје ново. Свесна је своје немоће, тренутака слабости али за њу овај свет није нихилистички. Своје поуздање у Бога она ставља на прво место у животу, борећи се за идеал слободе и љубави.
Објављујући ову збирку песама издавачка делатност нашега Центра жели да пружи прилику младом неафирмисаном уметнику да покаже своје умеће, желећи да свој песнички дар још виде унапреди и обогати на радост свих поклоника писане речи.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Култура | Поставите коментар

Државни саветник – Врхунски трилер у историјском окружењу

РЕЖИСЕР: ФИЛИП ЈАНКОВСКИ
ГОДИНА: 2005
ЗЕМЉА: РУСИЈА
ЖАНР: ТРИЛЕР
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: НИКИТА МИХАЛКОВОВ, ОЛЕГ МЕЊШИКОВ, КОНСТАНТИН ХАБЈЕНСКИЈ, МАРИЈА МИРОНОВА

Планетарна популарност детективских романа и филмова захватила је и Русију. После совјетске обраде „Шерлок Шолмса“ све до „Државног саветника“ у овом жанру ниједан филм није успео да својим квалитетом освоји руску публику.
„Државни саветник“ је екранизација истоименог романа Бориса Акуњина. Његови романи о детективу Ерасту Фандорину у Русији су продати у тиражу од преко 10 милиона примерака (неколико превода на српски језик је издала новосадска „Информатика“). На основу радње књиге сам аутор је саставио сценарио за овај филм.
Радња се дешава у Русији крајем 19. века. Монотонију свакодневног живота прекида вест да је у возу од Санкт Петербурга до Москве убијен генерал губернатор Храпов. Одговорност за овај атентат преузима терористичка „бојевна група“. Државни саветник (детектив) Ераст Петрович Фандорин (глуми га Олег Мењшиков) добија задатак да открије и ухапси убице. Фандорину се убрзо прикључује и чувени детектив из Санкт Петербурга генерал кнез Пожарски (глуми га Никита Михалков). Необичним средствима овај двојац успева да преко доушника дође до планова терористичке групе коју предводи бескрупулозни убица Грин (глуми га Константин Хабјенскиј). Двојица детектива почињу да се међусобно такмиче ко ће први разоткрити убиство јер победник добија место шефа московске полиције. Испоставља се да злочин нимало није једноставан и да је у питању велика завера у коју су укључени велики улози.
Врхунске интерпретације тројице најбољих руских глумаца данашњице Никите Михалкова, Олега Мењшикова и Константина Хабјенског довеле су до веома динамичне радње. Овим се није добила копија западних трилера већ се ствара нови руски стил. Романтичне ноте између Фандорина и Есфире (глуми је Емилија Спивак) доведе до симпатичности поједних сцена.
Врхунска режија Филипа Јанковском (иначе јако доброг глумца) даје још већу драж филму. Прелепе сцене руске природе и добра сценографија одлично су представиле предреволуционарну Русију. Акционе сцене (дизање куће у ваздух, обрачуни оружјем) ће одушевити све љубитеље овог жанра.
Највећа вредност овога филма је што нам на аутентичан начин помоћу добре приче представља слику руске царевине у свом сјају, али и закулисне радње које су је уништиле.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Култура | Поставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

Једно од првих дела Св. владике Николаја „Религија Његошева“ обрађује дело Његоша на филозофски и теолошки начин. Ова књига је неопходна за детаљније упознавање Његошеве поетике, филозофије и богословља.

Дело Јевгенија Замјатина „Ми“ представља први дисутопијски роман. Инспирисан комунизмом аутор у фикцији прави свет у којем је све савршено. Да ли је то могуће прочитајте у овој књизи

Суровст Титових затвора, безумље система, тешка физичка и психичка мучења, друштво полтрона и потказивача. Све је то описано у књизи „Године које су појели скакавци“ Борислава Пекића.

Највеће дело Меше Селимовића „Дервиш и смрт“ говори о сукобу тоталитарног режима и малога човека. Да ли је могуће достићи правду у овоме свету? Књига је извандредно спојила старо време са питањима садашњице.

Филм

Руски филм „Пушкин-последњи дуел“ описује догађаје који су претходили Пушкиновој смрти, дворске интриге, част, као и царску истрагу пишчевог убиства.

Балет

21. јануару у Сава центру ће се београдској публици представити Национални балет на леду из Санкт Петербурга са представом „Успавана лепотица“.

Представе

У Народном позоришту у Београду постављена је драма „Зли дуси“ по делу Ф. М. Достојевског. Одлични глумци, сценирао и режија оставиће вас без даха.

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Култура | Поставите коментар

Интервју: протођакон Радомир Ракић

Библија–најпажљивије преписивана књига

Средства информисања су муњевито пронела вест како научници на Хебрејском универзитету у Јерусалиму дуже више од пола века раде на једном од најабмициознијих пројеката проучавања еволуције библијског текста, и да су, дошли до закључка да свети текстови које су људи поштовали у прошлости, нису исти као они који се данас проучавају. Наиме, радом на критичком издању Библије открили су да су разлике данашње верзије у односу на прошлу, последица словних грешака, грешака у преводу, али и у препису. Нека неподударања су већа, па је, како се наводи, Књига Јеремијина за седмину дужа на грчком језику од оне која постоји у 2.000 година старим списима са Мртвог мора, а неки стихови, укључујући и оне о пророчанству о повратку вавилонских војника у Храм, временом су, наводно, додати.
Са протођаконом Радомиром Ракићем, врсним познаваоцем Светог писма и дугогодишњим секретаром Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог Завета разговарали смо о библији, грешкама које су се јављале и новим преводима ове најчитаније књиге свих времена.

Није потребно много мудрости да се сваки хришћанин понекад запита да ли су свети текстови Библије исти од постања до данас. Ви сте недавно изнели у јавност своје стручно мишљење о преводима Новог Завета. Реците нам, молим Вас, о чему се ради?
То је вечито питање које људе занима – да ли је ова Библија коју данас држимо у рукама, иста као она првобитно написана.
Поменутим критичким издањем и упоређивањем више превода јеврејски научници сигурно ће покушати да установе што бољи библијски текст, али то не мора да значи да ће он радикално одударати од званичног јеврејског текста Старога завета. Хришћани, међутим, тиме неће ништа изгубити од својих пророчанства. Наиме, кад имате библијски текст из петог и из осмог века, то не значи да је овај из петог века бољи и аутентичнији. Можда су њега преписивали са лошег предлошка, а могуће је да је преписивач из осмог века нашао поузданије предлошке.

Какве су се грешке поткрадале у Светом Писму вековима уназад и шта нам можете рећи о немачком институту у Минестру о проучавању еволутивног пута Библије?
Грешке у Светом писму могу се поделити на случајне и намерне. Случајне грешке долазиле су због непажње преписивача или из жеље преписивача да поједина места упрости како би, по његовом схватању, била лакша за читање. Дешавале су се и ненамерне промене реда речи, или понављање истих речи због непажње преписивача. Намерне грешке и промене, пак, рађене су у најбољој намери како би текст читаоцу био што разумљивији. Па и те и такве грешке у преписивању нису од толиког значаја да се може и посумњати у изворни текст Библије, и углавном се тичу неважних података, али не и, рецимо, месијанских места у Старом завету, што ће рећи оних стихова који предсказују долазак Месије, Помазаника –Христа, што је за хришћане најбитније.
Када је реч о нашем терену, у Минстеру, у Немачкој, хришћани имају свој институт који успоставља оно што би био најтачнији текст Новога завета. Ту раде најпозванији и најстручнији библисти, најблиставија имена из света текстуалне критике библијског текста. Упошљени су као стручни сарадници и поједини православни библисти, нпр. у припреми чувеног 27. издања Новога завета сусрећемо име Јована Каравидопулоса, професора из Солуна, по чијем се Уводу у Нови завет ради у нашим богословијама, а и иначе преведена су његова тумачења Матејевог и Марковог јеванђеља, све у издању Далматинске епархије.
Обично се мисли да се треба бојати таквог научног истраживачког рада, у смислу да ће се изнаћи неки другачији текст који би потиснуо досадашње верзије Библије, па самим тим и догматске истине које на њему почивају. Посебно је то, може се рећи, прижељкивано код појединих неверујућих хришћана или већ код нехришћана у време проналажења библијских рукописа Старога завета у кумранским пећинама од 1947. до 1956.г. Тако је у Загребу у издању једне друштвене установе објављен извесан број кумранских небиблијских рукописа под препотентним насловом „Кршћанство прије Криста“ (наиме, рукописи су преписивани пре Рођења Христовог), мада то није била намера преводиоца Еугена Вербера. И уопште, сматра се да се можда негде, у некој библиотеци, у некој пећини крије нека верзија Библије, свеједно да ли на јеврејском или грчком, која би довела у сумњу јеврејске и хришћанске верске истине. Такав „подухват“ је ипак изостао.

Кажете да сваки превод треба поздравити јер је добар превод. Па ипак?
Па и самој Цркви се постављају питања: Какве је промене било на тексту у току преписивања појединих књига до проналаска штампарије? Како су извршени преводи и кад с јеврејског (за Стари завет), одн. грчког (за Нови завет) оригинала? Да ли хришћанска Црква данас има у суштини исто учење које је Исус Христос предао и које су његови апостоли записали? Је ли текст данашње Библије толико аутентичан да су догматске одредбе засноване на њему исправне? Може ли се васпоставити првобитни текст Старога завета или пак Новога завета?
Покушаћемо да одговоримо овако: ми немамо не само ниједан оригинал класичног дела старине, него ниједну копију из истог века кад је извесно дело настало. За ауторе класичних дела постоји врло често велики временски распон између аутографа (оригинала) и најстарије апографа (копије). На пример, 1400 година за рукопис Софоклових трагедија; исто толико за дела Есхилова, Аристофанова и Тукидидова; 1600 година за дела Еурипидова; 1300 година за Платонова дела; 1200 за Демостенова дела; 500 година за дела Тит Ливија и 400 година за Вергилијева дела. Међутим, за Нови завет имамо преписе од 250-300 година после аутографа (оригинала). Уз то, док за класичне писце имамо веома мали број копија појединих дела, нпр. за Есхилове трагедије 50; за Софокла око 100; за Еурипида, Цицерона, Овида и Вергилија по неколико стотина, – дотле за Нови завет имамо преко 4.000 рукописа само на грчком језику! Осим тога, имамо велики број цитата код старих писаца, а тај број рукописа и фрагмената се умножава и пружа богат материјал за научно истраживање првобитног текста, како Новога тако и Старога завета. Дакле, и хришћани поздрављају сваки напор и напредак у смеру васпостављања што оригиналнијег библијског текста, у овом случају, Старога завета.
Па и кад је кроз историју текста било интерполација (уметака) или других мењања текста, то у суштини није било такве природе да би могло утицати на стварање другачијег богословља, јер су црквени писци увек обраћали нарочиту пажњу да смисао учења остане увек исти, ма како да су се поткрадале неке грешке у преписивању.

Који је превод Библије у православној цркви највише цењен и заступљен?
Јеврејска Библија је преведена у Александрији на грчки језик на два века пре Христа, и по броју преводилаца названа је Септуагинта (лат. LXX), или код нас – превод Седамдесеторице. Са тог превода су света браћа Ћирило и Методије и њихови настављачи превели Свето писмо на словенски језик. Тај превод је у Православној цркви стекао толики значај да се сматра освештаним, и због тога се користи и на богослужењу. Значи, у Православној цркви, литургијски говорећи, уважава се линија: Септуагинта – словенска Библија – српски превод, а не: јеврејска Библија – српски превод.
Свакако, за научну употребу треба преводити са изворног јеврејског језика, па подухват у Јерусалиму у сваком случају треба поздравити. Тим више, треба поздравити и сваки нови превод, јер, кажу струњаци, добар превод је најбоље тумачење!
Ђура Даничић је 1868. г. објавио цели превод Старога завета на српски језик, и то са латинског, са превода који је с јеврејског у 16. веку сачинио извесни Тремелиус, али је сва лична имена и све топониме донео према Библији на словенском, да би се што више наслонио на српску црквену традицију. Он је био одличан филолог и у његовом преводу нема страних речи.
После њега једино се правник и лексикограф Лујо Бакотић одважио да преведе Стари завет, као и Нови, са латинског. Овај превод је веома веран своме латинском предлошку, Јеронимовој Вулгати. Иначе, сва песничка места у Библији (а има их много, да споменемо само Псалме, Песму над песмама, Плач Јеремијин, Проповедника!) превео је у стиху, што је први случај у нас. Ипак, његов превод није прихваћен у Цркви, одн. није ауторизован.
Вук је, да подсетим, 1847. г. објавио свој превод Новога завета са црквенословенског, испомажући се руским преводом, а Нови завет превео је 1934. и Димитрије Стефановић, професор Богословског факултета, а потом и његов наследник на катедри Емилијан Чарнић 1972. године, – оба превода су сачињена са оригиналног грчког. Могло би се рећи да су оба превода кабинетска, умногоме буквална, без Вукове језичке раздраганости и лепоте, а коју је очувала Синодална комисија. Нису ауторизовани, не само из разлога што су дело појединаца, него и због извесних погрешака.
Православна и Римокатоличка црква доносе и девтероканонске књиге уз протоканонске (то су књиге Старога завета које су у јеврејској Библији), углавном из разлога што оне имају богослужбену засведоченост, имају богослужбену употребу или, боље, из њих се чита на богослужењима. И с књижевне тачке гледишта, то су изванредни књижевни састави.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Интервју, Култура | Поставите коментар

Филмска критика: Шта стварно једемо?

НАЗИВ: ХРАНА
РЕЖИСЕР: РОБЕРТ КЕНЕР
ГОДИНА: 2009
ЖАНР: ДОКУМЕНТАРНИ
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ЕРИК ШЛОСЕР, МАЈКЛ ПОЛАН, ГЕРИ ХИРШБЕРГ

У времену у којем је преко 90% информација чисти маркетинг и где се већина филмова снима да би се оправдале ратне интервенције, нов начин живота или плебсу дала јефтина забава, појаву сваког филма који се критички односи према савременом друштву треба поздравити. Филм „Храна“ не само да је у овоме успео, него је и откривши све оно што се налазило испод тепиха наше цивилиције, људе отрезнио и натерао да промене неке аспекте свог живота. Посебно је похвално што ово остварење није ушло у домен фантазија и теоретисања заверама што је нажалост био случај са неколицом филмова сличне тематике.
У чему је тајна успеха филма „Храна“. Прво у великој храбрости да се открију тајне великих прехрабрених корпорација које држе целокупну производу животних намирница. Друго у једноставном објашњењу компликованих процеса, као и у избору компетентних саговорника тј. некорумпираних научника и истраживача.
Једна од првих реченица у филму је да корпорације не желе да сазнају шта је уствари храна коју сви ми једемо, јер је после нико неће хтети да купује. Заузимајући овакав почетни став аутори филма нам предочавају велику измену начина производње хране у неколико претходних деценија. Упоређујући развој производње пилетине у прошлости са данашњим добијају се невероватни подаци. Период узгоја пилића је генетском модификацијом дупло смањен а додата му је и велика количина белог меса. Какве то последице оставља? Пиле неразвијених костију буквално не може да хода и само служи за производњу меса. Исто је и урађено са кравама које се више не хране са травом већ искључиво кукурузом. Стравични нехигијенски услови у којима животиње живе довели су до неколико епидемија бактерија од којих је најтежа била пошаст ешерихије коли. Потресна је исповест мајке чији је син преминуо од само једног зараженог хамбургера. Да ствар буде још страшнија нико из компаније која је произвела месо није кажњен, а заражено месо је било у продаји још неколико седмица! Како су компаније упспеле у томе? Једноставном корупцијом, поготово у Америци где у одборима за заштиту грађана и контролу хране седе људи повезани са индустријом меса. Ситуација је слична и у производњи поврћа, које је генетски модификовано. Такође већи део производа више није природан, већ је вештачки направљен најчешће од скроба из кукуруза.
У техничком смислу филм „Храна“ је савршено урађен комбинујући одличне снимке фарми са исповестима земорадника и стручњака. Успевши у својој замисли аутори „Хране“ показали су нам велику храброст, стручност и истинољубивост.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Култура | Поставите коментар

Поверење

Након смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак, напунио три године.
Није било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен. Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији дечак то није могао тако да разуме. Несумњиво би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана мала породица није упутила у парк на сладолед.
Ходајући стазом, отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао, поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му старији врати сладолед.Понашање малише га учини поносним. Са друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе сладолед из његове руке и завитли га испред себе.
Већ навикнут на овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је могао да сроза очев углед.
Видевши да се обојица спремају за жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире. Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се окретањем главе огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи на моторима.
И имаше шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге понесоше. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу те га хитро подиже у наручје.
Отац је занемео: најпре не могавши да појми дрско понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину, дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже.
У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен, носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.
– Тајо, онај је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не трепчући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други.
Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Култура | Поставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

У једном од најпознатијих руских класика „Капетанова кћи“ Пушкин доноси невероватну причу о животу једног војника, његовим борбама и поразима, као и о богатој историји царске Русије.

„Охридски пролог“ владике Николаја је једно од најчитанијих дела православне литературе. У овој књизи је за сваки дан дато житије светитеља који се празнује, песма, созерцавање и беседа.

Ремек дело српског Нобеловца Иве Андрића „Прокета авлија“ говори о тескобности овога света, психолошки обрађује стање људске свести и прича о тешкој историји Босне под управом Османлијских освајача.

Недавно је изашла из штампе књига „Шта је песник хтео да каже“ песника и певача групе „Рибља чорбе“. На изузетно занимљив начин дата је историја једног доба, културе и песама које сви ми волимо.

Филм

Домаћи филм „Како су ме украли Немци“ доноси трагичну причу о одрастању једног детета у току Другог светског рата и злу које је донео комунизам у нашу земљу.

Концерти

12. децембра у Сава центру ће у склопу европске турнеје наступити један од најпознатијих ансамбала света: руски војни хор, балет и војни оркестар из Санкт Петербурга

Часописи

У новом броју магазина „Русија данас“ можете читати о идеологији руске политике, Михаилу Булгакову, руској кухињи и интервју са песником Милославом Тешићем

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Култура | Поставите коментар

Зашто заборављамо и не поштујемо великане?

Сви народу света поносе се својим великанима и стављају их на пиједестал славе. Другима ни своји нису довољни па присвајају туђе (погледајмо пример наших комшија). Срби су чиста супротност свему овоме. Понашамо се као разуздано дериште којe зна да ће добити нову играчку, па ону стару баца и заборавља. Имамо сећање равно нули а идеолошка и национална припадност нам је битнија од величине дела које нам је остављено. Увек су нам занимљиви простаци и будале него интелектуалци и духовне громаде. То је и показано почетком деведесетих година када је на локалним изборима у једној београдској општини припрости политичар убедљиво победио чувеног писца и националног радника Борислава Пекића. Стога није ни чудо што неке полуписмене певајке могу да напуне огромне хале, а највећи српски писци ни половину малих сала.
Циљ овога чланка није само осуда српског менталитета већ покушај да се сетимо великана које смо заборавили, као и да барем мало осветлимо лик, оних којих већина сматра контроверзним.

Иво Андрић – Вероватно највећи српски писац је рођен 1892. у Долцу код Травника. Детињство је провео у Вишеграду и Сарајеву. Студирао је у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. У младости велики заступник идеје о уједињењу и ослобођењу јужнословенских народа. Због припадности покрету „Млада Босна“ осуђен на казну затвора. У њему пише једно од најбољих дела српске књижевности „Ex Ponto“. После Првог светског рата почиње да ради удипломатској служби нове државе. У то време објављује и нека од својих највећих дела. За време Другог светског рата одлази из јавног животу. По завршетку рата објављује своја најзначајнија дела «Проклета авлија», «На Дрини Ћуприја» и «Травничка хроника». За роман «На Дрини ћуприја» и целокупно стваралаштво добија Нобелову награду за књижевност 1961. године. Преминуо је у Београду 1975. године.
По Андрићевој смрти почиње отимање овог великана. Бошњаци и Хрвати сматрају да је он њихов писац. Демантовао их је сам Андрић који је целог живота тврдио да је Србин, а и тако се изјашњавао. О величини Андрићевог дела најбоље је цитирити једну његову мисао: „Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као пламичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке.“

Меша Селимовић – Генијални прозни писац је рођен у Тузли 1910. године. Завршио је факултет у Београду, да би се затим вратио у родну Тузлу. После Другог светског рата сели се у Сарајево где ради као просветни радник, управник једне филмске куће, позоришта и уредник часописа „Свјетлост“.
Замеривши се сарајевској чаршији и политичком руководству сели се у Београд. Тада почиње његов најплоднији књижевни период. Објављује чувена дела „Дервиш и смрт“, „Тврђава“, „Острво“ и „Круг“. Добитник је највећих српских књижевних признања. Целога живота се противио вештачком босанском језику, изјашљавајући се да говори српским језиком и да припада српској књижевности. По његовој смрти Бошњаци га се одричу, док га поједини Срби не признају за нашег писца пошто је припадао исламу.

Омер – бег Сулејман паша Скопљак – Овај великан спада у највеће пријатеље српског народа, а нажалост је готово заборављен. Живео је у Сарајеву и објављивао песме у листу „Бошњак“ посвећене Србији и српском херојству. Под великим претњама вратио се из Сарајева у родни Оџак. У појединим листовима су му упућиване претње убиством уз речи да оде у Србију и да тамо слави њиховог Светог Саву. Умро је 1918. године. На његовом споменику је било урезано ћириличним писмом „српски песник“. У току Другог светског рата некоме је то засметало па је споменик уништен.

Пишући биографије ових великана у устима ми је горак укус незахвалости нашега рода према великим уметницима који се нису стидели да читаво своје стваралашто посвете нашем роду. Нажалост ми се стидимо њих. Поставља се питање докле ћемо великане оцењивати са нашим малим знањем и ускогрудошћу. Исто тако кад ћемо престати да хуље и барабе славимо као великане, а оне који то заиста јесу да заборављамо и стављамо у други план.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Иво Андрић о Албанцима на Косову

„Поделом Албаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 200.ооо – 300.000 Арбанаса, али они су већином католици, чији однос с Арбанасима мислиманаима никада није био добар.“ (Иво Андрић, О арбанашком питању, 1939. година)

Песма о Србији

„Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!“
(Омер-бег Сулејман паша Скопљак, одломак из песме “Српству“)

Меша Селимовић о српској националности

«Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.» (Одломак из писма САНУ Меше Селимовића)

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Култура | Поставите коментар

Филмска критика – Наранџе и сунчев сјај

РЕЖИСЕР: ЏИМ ЛОУЧ
ЗЕМЉА: ВЕЛИКА БРИТАНИЈА
ГОДИНА: 2011
ЖАНР: ДРАМА/ДОКУМЕНТАРНИ
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ЕМИЛИ ВОТСОН, ДЕЈВИД ВЕНАМ, ХЈУГО ВИВИНГ

У мору филмског треша и пропаганде западних сила (нпр. филмова Силвестера Сталонеа који побије све лоше момке – углавном Русе и на крају развије америчку заставу) појавило се једно врхунско дело веома храбро и у потпуности политички некоректно.
Основ истините филмске приче је депортација скоро пола милиона отете британске деце у Аустралију у претходним деценијама. Овај злочин је извршила британска влада уз подршку социјалних служби са циљем да се деца одвоје од „неподобних“ родитеља и да се Аустралија насели. Колико су владини службеници били безобзирни говори и чињеница да су родитељима говорили да су њихова деца умрла на порођају, а децида су их родитељи оставили у сиротишту. После боравка у лошим условима британских сиротишта деца су бродовима пребацивана у Аустралију. Најчешће су бавила у зградама усред пустиње одакле не би могла да побегну. Следила су физичка и психичка малтеретирања, злостављања и честа силовања у којима су предњачили свештеници који су требали да воде бригу о деци.
После боравка у овим институцијама деца су пуштена на слободу, али је ретко ко од њих успео да се у потпуности развије због утицаја тешких траума од злостављања и недостатка родитељске љубави у детињству.
Филм је снимљен у играно-документаром жанру, успешно објединивши потрагу главне јунакиње социјалне раднице (феноменална Емили Вотсон) за пореклом деце-сада већ одраслих, са исповестима жртава (најбоље су изнели улоге Дејвид Вотсон и Хјуго Вивинг).
Пролазећи кроз тешке препреке администрације уз сталне претње мучитеља жртава социјална радница прави својеврсни мозаик страдања хиљаде и хиљаде деце. Неспремна да се носи са овим теретом главна јунакиња пада али уз подршку породице и жртава наставља даље.
Посебно су потресна сведочења жртава која до танчина описују начине на који су били злостављани, а веома мучне су сцене у којима се говори о садистичким силовањима.
За ове тешке злочине нико никада није одговарао. Да би се ово открило морало је да прође неколико деценија. Британска влада се огласила само са циничним извињењем настављајући са праксом својих претходника. Једино су аутори овога филма смогли снаге да испричају трагичну причу о једном од највећих злочина модерне цивилизације.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Култура | Поставите коментар

Камен-брдо

Када је подигао прву каменицу, није могао ни претпоставити какву ће лавину она покренути. Звук њеног пада, истина, пригушила је мекоћа земље, али је вест о томе стравично одјекнула. Онај, који је каменицу дигао, покушавао је, бежећи, да јој стане на пут; али што је он више бежао и од ње се скривао, то се вест, пратећи га, све више разносила. И као да ни то није било довољно: не само да она није никог, у сусрету, плашила, већ је из дана у дан добијала све више поклоника.
Тако је, врло брзо, на месту оне једне каменице, почело да израста читаво брдо. А што је оно више с временом расло, то је сећање на прву каменицу постајало све незнатније.
Но, оно што се није дало зубу времена јесте – да се пракса подизања и низања каменица настављала из дана у дан; најпре стидљиво, али касније све јаче и учесталије. Јачи су учили слабије, док слабији нису научили како да узврате. Само ретки су неким чудом успевали да се том учењу одупру. У почетку су их чак поштовали због тога, али су они врло брзо почели да сметају. Кренуше и подсмеси а затим их стадоше прозивати најболеснијим речима, те им, и против њихове воље – послаше каменице.
Ретки се још једном осуше: они слабији нису одолели да узврате даривање, док је шака њих и даље наставила да пружа отпор, без освртања.
А онда је и последњи бунтовник нестао. Остала је само маса у којој је у свакој руци лежала каменица.
Ускоро, свако је под својом остао да лежи…
Тада је онај, који је дигао прву каменицу, провирио.
Брдо је било толико велико, да му је заклањало светло. Немајући другог излаза, он поче обема рукама да скида и премешта камење. Радио је, не марећи за одмор, осећајући као да му сав живот од тога зависи. Тражио је ону давно подигнуту каменицу, како би јој затро корен, да брдо више никад не израсте. Није осећао ни бол ни умор, само страх да га сунце у гневу не затекне.
Најзад, ко пред вечност, стиже и до ње! Стајала је баш као оног дана када ју је подигао а она пала и вриснула.
Пришавши јој полако, подиже је уз опрез. Као и онда, поново је зачуо иза себе:
– Где ти је брат Авељ?
И, уместо да бежи, Каин зарида горко.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Култура | 1 коментар

Препоручујемо

Књижевност

Чувени српски писац Борислав Пекић у свом роману „Беснило“ кроз могући сценарио људске апокалипсе говори о нашим манама из различитих углова и
о човечијој кривици која мора бити наплаћена.

Сви они који до сада нису прочитали записе владике Николаја „Кроз тамнички прозор“ требали би да то учине што пре. На невероватан начин описана је европска цивилиција, узрок рата, као и пут којим идемо.

Недавно преминули академик Дејан Медаковић је оставио иза себе много вредних дела. Ми Вам препоручујемо породичну хронику „Ефемерис“ која казује судбину целог народа и његовог стрдања.

Један од најчувенијих српских новинара Зоран Николић је недавно издао роман „Град тајни“. На изузетно занимљив начин он је комбинујући историју и фантазију дао приказ тајни Београда и Србије које нисмо до сада знали.

Филм

Руски филм „Чудо“ инспирисан догађајем који је познат као повест о Зоји доноси приказ совјетске Русије из угла православља, администрације и државног врха.

Часописи
„Геополитика“ доноси аналазу Слободана Антонића о геј паради, интервју са Дејаном Лучићем, а у додатку „Русија и Србија“ говори се о помоћи руске државе будућим родитељима.

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Култура | Поставите коментар

Опленац – сведок херојске историје

Посета Опленцу и граду Тополи ретко ће кога оставити равнодушним. Векови историје сачувани на овом простору сведоче богато постојање наше земље и величину српске историје.
Топола је географски смештана у централном делу Шумадије. Удаљена је од Београда 80 километара и релативно добрим путем може се брзо стићи до ње. Сам град се налази на неколико брда, а сналажење је по граду је изузетно лако. Становништво се углавном бави воћарством, а виноградарство је једна од најцењенијих грана.
На узвишењу изнад самога града налази се Опленац. Предање говори да је краљ Петар I Карађорђевић као дете волео да се пење на ово узвишење и да посматра околину. Често је приликом боравка у изгнанству помињао ове тренутке као најлепше у животу. По повратку у отаџбину он одлучује да на овом извишењу подигне своју цркву задужбину посвећену Св. великомученику Георгију.
Градња је отпочета 1910. по плану архитекте Косте Јовановића. Годину дана су грађени крипта и темељи а следеће су довршени радови све до кубета. У току саме градње одлучено је да зидови буду од белог мермера који је допремљен са Венчаца. Задужбина је завршена у лето 1912. године, а освећена је у септембру исте године од стране патријарха српског Димитрија. Долазе Балкански и Први светски рат. Радови на цркви се обустављају. По одласку српске војске у избеглиштво црква је опљачкана од стране Аустро-угара.
Краљ Петар I није дочекао да види завршену цркву. Радови на њој се настављају под директном управом краља Александра I. Поново је освештана 1930. године и од тада почињу да се у њој врше богослужења. Доласком комуниста на власт богослужења су забрањена а комплекс је отворен за посетиоце. Данас је храм део музејског комплекса отвореног типа, а богослужења се врши на велике црквене празнике.
Унутрашњост цркве је раскошна. Целокупни храм и крипта су осликани мозаицима који се састоје од 725 композиције. Броназани полијелеј израђен по посебној поруџбини у Паризу доминира храмом.
У храму се налазе два саркофага. У њима су сахрањени вожд Карађорђе и краљ Петар I. У крипти испод храма налази се 39 гробница од којих су попуњене 22 са посмртним остацима династије Карађорђевић. Последњи сахрањени у крипти цркве Св. Георгија су краљ Александар II и краљевић Томислав Карађорђевић.
Одмах поред цркве налази се музеј краља Петра. Ова зграда је наменски грађена за смештај краља Петра који је одавде нагледао напредовање радова. Данас се у кући краља Петра налази богата поставка о његовом животу. Најупечатљивији експонат је икона Тајне вечере израђена од слонове кости, која је била дар руског цара Николаја II Романова краљу Петру. Овде можете видети како је изгледа свечана униформа краља Петра I, његова круна, као и краљеве личне ствари.
На улазу у сами комплекс налази се Виноградарева кућа. Саграђена је да буде дом управника краљевског винограда. Данас се у њој налази богати легат једног од најпознатијих српских сликара Николе Граовца. Неколико стотина метара испод Опленца налази се комплекс Карађорђев град. Састоји се из очуваног конака вожда Карађорђа који је данас музеј и Карађорђеве цркве.
Комплекс је изграђен у периоду од 1811. до 1913. године. У том периоду Топола доживљава свој друштевени и економски процват.
Карађорђева црква доминира комплексом. Грађена је од ломљеног камена а покривена је ћерамидом. Све до преноса тела у цркву на Опленцу овде су почивали Карађорђеви посмртни остаци. У цркви се данас свакодневно одржавају богослужења а становници Тополе је сматрају за своју градску цркву.
У аутентичном Карађорђевом конаку чувају се лични вождови предмети и оружје. Са мноштвом експоната ова поставка нам сликовито приказује историју Србије током Првог српског устанка. У централном делу Карађорђевог града налази се и вождов споменик који је недавно постављен.
Невероватан број експоната и грађевина које се налазе у Опленцу подсећају нас на храбру историју овога краја и уопште српског народа. Нама преостаје једино да се са њом у потпуности упознамо и да је сачувамо за будуће генерације.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Култура, Репортажа | 1 коментар

Интервју: Милан Михајловић, песник са КиМ

Са дна пакла гледају у небо

Песме Милана Михајловића су песме морања, песме нужности и егзистенцијалног крика… Не изневеравајући саборноумље, базичну меморију, генетску истину, аутор том колективном архетипу даје индивидуални карактер и лирску упитност. Његове песме су родољубиве али са ангажованом иронијско –критичком нотом. Овако књижевна критика карактерише поезију Милана Михајловића, новинара, песника, председника Друштва књижевника Косова и Метохије. Реч књижевне критике посебно је цењена када је у питању неколико угледних критичара и рецензената са Космета међу којима је, без сумње др Даница Андрејевић која Михајловићеву поезију пореди са поезијом Милана Ракића, какву би он писао у наше време.
Разлог више за разговор са косовским песником Миланом Михајловићем је објављивање његове збирке “Саће свих матица” у којој понајвише пева о најновијем националном удесу српског народа, о његовој ововременој унесрећености нана подручју Косова и Метохије. Али тема овог разговора је првенствено поезија о косовском страдању и болу.

Како Ви тумачите “критичку “ сентенцу да је поезија израз чудесне моћи претварања пролазног у вечно?
Тешко је коментарисати нешто што се уврежило, а што је јако блиско сваком ствараоцу. Јер поезија има моћ чудесну, готово необјашњиву или боље рећи неописиву. Она приближава све удаљено, одсликава и видљиво и невидљиво, ослушкује чујно и нечујно, вида рањено, оживљава заборављено, разбуктава угашено, теши осамљено, храбри праведно, проклиње неверно, сведочи истинито и вечно… Овако ја гледам на све оно што поезија доноси и односи са собом. Попут реке понорнице, невидљиво је видљива. Понекад је осетиш како дише, па онда нагло утихне, нестане, а у ствари стално је ту око тебе, близу других, кроз тебе, кроз друге, кроз векове, уз садашњост и кроз будућност… Она је вечна и рекао бих вечито млада мада су је многи описали као стару удовицу, па се и не труде да је ослушну, загледају, прочитају. Поезија траје и трајаће и док је света и века ће многима бити прво и последње уточиште.

Шта бисте нам рекли о поетском стварању Косовских Срба које је изнедрено у деценији која је иза нас?
Често се сетим нашег нобеловца Ива Андрића који је говорио да је свако написано дело најмање твоје када изађе из штампе, када се објави. Свако га тумачи и дозивљава из свог угла а понајмање се у свим тим тумачењима пита аутор. Ипак, и то је боље него да аутор тумачи и чита самог себе. Српски ствараоци су сведочници једног времена, сведочници страдања свог личног и општег, колективног. Већина од њих је средином 1999. напустила свој завичај, па не чуди што је много песама о егзодусу. Расути и опхрвани болом, бригама и патњом и новим трагањима управо су поезијом посведочили тежину и горчину напуштања дома. Зато је то и опомињућа поезија – поезија за наук генерацијама које долазе.
У песничким књигама насталим почетком овог века суочавамо се, такође, са преораним гробљима, порушеним храмовима, бодљикавом жицом, покошеним жртвама… Потресна су сведочења, болна бележења али је то и морална обавеза ствараоца. Јер ко од нас не би волео да пише о ведријој страни овоземаљског живота…
Преко злочина се не може прећи. Бар у поезији! Иако се у овом свакодневном живљењу много пута свесно и несвесно затварају очи. У песничком оглашавању постоји разноликост и то даје нову димензију поезији. Искрено се обрадујем сваком стиху у коме провејава искрица наде да црнилу једном мора доћи крај. Због те искре смо као књижевно друштво у сарадњи са Народном библиотеком “Свети Сава” из Лепосавића и Врањским новинама 2006. године објавили антологију љубавне поезије “Купидон на Косову“, у жељи да бар на тренутак призовемо светлост у мрачну свакодневницу.

Какве су ваше могућности да свету представите поезију о којој говоримо и да се о овом стварању више и чешће чује?
Поезију, књижевност уопште, доживљавам као огледало тренутка, огледало поднебља у коме стварамо. Ако се то стваралаштво одрази и рефлектује,
прими и на друге крајеве света онда се досеже једна друга димензија која иде у прилог Борхесовој мисли да: “Сви пишемо једну исту књигу, књигу човечанства “.
Појачано је у последње време интересовање наших исељеника у Француској и Немачкој за стваралаштвом песника са Косова и Метохије али је за већу присутност и препознавање квалитета на мапи светске поетике прво потребна реч домаће критике и јавности!
Квалитет ове поезије постоји, у то нас уверавају и званичници у неформалним разговорима али недостаје препорука да би он могао у потпуности да се исказе и ван Србије. Добра поезија увек, пре или касније, нађе пут до своје публике. Наравно да је огромна част бити заступљен бар на делићу странице у књизи човечанства, али никако не по цену губљења свог идентитета.

За нашу велику песникињу Даринку Јеврић, после чије смрти, су Дечанска звона звонила као за владикама, важило је правило да “није написала много песама да не би написала ниједну слабу”. Утисак је да данас има песника који стварају по принципу продуктивности?
Наравно да има и претеривања у издавачкој продукцији па се понекад објављују и рукописи који немају истинску стваралачку тежину и вредност. Такви се покушаји најчешће завршавају на првој и јединој збирци песама. Али смо и сведоци чињенице да квалитет, бар у поезији, не зависи од квантитета. У то нас је уверило стваралаштво Милана Ракића а то се, свакако, односи и на поезију наше Даринке Јеврић. Није за живота овоземаљског, написала превише песничких збирки – пет појединачних и једну заједничку, али је сваки њен стих фино исклесан, избрушен, готово да може да стоји потпуно сам за себе. Зато њена “Дечанска звона“, химна љубави, и после толико година од настанка одјекују у нама.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Интервју, Култура | Поставите коментар

Филмска критика-Господо официри, спасите цара

РЕЖИСЕР: ОЛЕГ ФОМИН
ЗЕМЉА: РУСИЈА (20o8)
ЖАНР: РАТНИ/ДРАМА
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ОЛЕГ ФОМИН, АЛЕКСАНДАР БУХАРОВ, АНА АЗАРОВА, АНАТОЛИЈ БЕЛИЈ

Пратећи нова дела руске кинематографије може се доћи само само до једног закључка. Са економским развојем руске државе из дана у дан, јача и квалитет филма. У читавом свету позната руска осећајна душа која је стварала филмове које остављају без даха овај пут је уједињена са невероватним сценским ефектима, савршеном техником и одличном продукцијом. И на овом месту морам констатовати жалосну чињеницу да смо вољом српских филмских дистрибутера у последње време оперисани од приказивања било ког дела руске кинематографије.
Филм „Господо официри, спасите цара“ засигурно припада место међу најбољим филмовима нове руске кинематографије.
Радња филма је смештена у 1918. годину у току крвавог грађанског рата. Цар Николај II Романов је заробљен од стране бољшевика, а они у страху од царевих присталица његову породицу премештају из града у града. Заповедништво „белих“ снага, које се противе бољшевицима, шаљу неколико елитних групација војника да ослободе царску породицу. Ту престаје било какав историјски запис и почињу народне легенде.
На основу тих легенди талентовани руски режисер Олег Фомин је саставио причу о једном таквом одреду. У њега су ушли најелитнији припадници снага белих међу којима се истиче њихов заповеднк окарактерисан као храбри и часни јунак (глуми га сам режисер филма Олег Фомин). Група сачињена од официра заводника, војног научника, певљивог весељака, оца и сина козака, са неколицом војника креће у мисију спашавања цара. Добивши информацију да бољшевици држе заробљеног цара у Екатеринбургу они уз тешке губитке долазе до овога града. На овоме путу главни противник им је сурови обавештајац бољшевичке тајне службе Чека који не бира средстава да заустави официре. Међутим по доласку у град затиче их вест да је цар Николај са породицом већ убијен. Грчевито се борећи да пронађу царев гроб готово сви гину борећи се за устројство државе у које су веровали.
Филм је забележио велики успех у Русији. Међутим, осудили су га поштоваоци совјетског режима због наводног прекрајања историје.
Уз обиље сценских ефеката овај филм ће бити занимљив и онима којима је акција на првом месту. У комбинацији са акцијом стоји и дубља прича о трагичном делу руске историје, која никога неће оставити равнодушног.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Култура | Поставите коментар

Две стазе пута

Идући путем, сретну се двојица путника: један сиромах, други богат.
– Докле путујеш? – упита богаташ сиротана.
– До Горњег града, дао Бог, али ми ваља проћи кроз Доњи град – понизно одговори овај.
– И ја ћу до Доњег града, а за после ћу видети – обрадовано ће богаташ. – Него, како би било да нас двојица наставимо пут заједно? Мени би ваљала помоћ, па ето…
– Може, господару… Мени треба посао и храна.
И тако њих двојица кренуше заједно. Кад стигоше пред капију Доњег града, дочека их стражар речима:
– Ко сте ви?
– Слуга Божији и најамник овог господара – одговори кротко сиромах.
– Слуга ничији, већ господар великог имања и овог човека. Отварај! – наређивачким тоном узврати богаташ.
Стражар их пропусти и они уђоше у Доњи град.
На улицама је све врвило од свакаквог света и шаренила, које је ту било изложено на продају, као и радњи и разноразних угоститељских објеката и чега све не. Широке улице се, својом понудом, рашириваху све више и раздраживаху све јаче, привлачећи га.
Са друге стране, сиромашка нико није ни погледао. Штавише, за њега су улице биле толико уске и тесне, претесне од нечовечне грубости, гурања, погрда и ружних речи. Кад паде ноћ, понуде посташе још дрскије и бесрамније, а богаташ већ довољно омамљен и слаб да им се одупре. До поноћи, он беше скроз оробљен, без иједног динара – чак је и плату свог најамника потрошио; остао му тек бесловесни израз на лицу.
Сиромашак, пак, беше сав у ритама, израњаван, али и такав брињаше о свом господару, носећи га до на крај града, где беше капија ка Горњем граду. И ту их дочекаше стражари с питањем:
– Ко сте ви?
– Слуга Божији и најамник свог господара – одговараше сиромашак, једва дишући.
Како то чуше, стражари брже истрчаше пред њега и донесоше му најлепшу хаљину, прстен и обућу на ноге.
– Али, ја сам само најамник, погрешили сте… Господар је онај тамо! – збуњено ће сиромашак.
Али стражари са још већим удивљењем приступише сиромашку, облачећи га и удовољавајући му.
Богаташ, како виде то, позелени од зависти.
– Шта то чините?! Ја сам овде сам свој; мени приличи част, не њему!…
– Што вичеш? Ми теби неправду не чинимо – одговори мирно један од стражара. – Овде долазе они који служе, а који газдују, њима је место друго.
Чувши то, богаташ се, видно обрадован, исцери, очекујући, наравно, да ће пред њега да изађе боља и далеко раскошнија свита од ове за сиромашка. Али, на његову муку, само што он то помисли, кад чу иза себе прво тихо, а онда све гласније и језивије режање.
И тако он, разрогачених очију, би одведен, носећи у вечност, као једино благо, слику сиромашка како га са великом пратњом и песмом с небеса уводе у Горњи град – не као слугу, већ као сина самог тамошњег Цара, за којим се златна капија затвори

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Култура | Поставите коментар