Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Песме Јована Дучића

jovanAve Serbia

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.
Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.
Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала –
Мученик и херој, кап сузе и крви.
Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.
Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

Подне

Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Прах сунчани трепти над испраним песком,
И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И мирису хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.
Све је тако тихо. И у мојој души
Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.
Немо стоје у њој сребрнасте, родне
Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште вали,-
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.

JОВАН ДУЧИЋ

Advertisements

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Поезија | Поставите коментар

Песме Новице Тадића

TadicNovicaПуне руке посла

Ту си. Приспела си.
Ту си. Има те
свуда, и пуне су ти
руке посла.

Раздиреш, сечеш,
и крике
заточене ослобађаш.

Ти си господарица
која послује.
Ти црни покров,
нежно,
преко света навлачиш.

После болести

После кратке и тешке
болести,
он записа стих
пламен и бесмислен.

Гледао је и читао.
Читао, гледао, стењао.
Није могао да поверује,
па позва прве суседе.

Суседи ко суседи,
седе и госте се.

Као и обично,
на поезију гледају бело.
Песма је тамни прираст.

НОВИЦА ТАДИЋ

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Поезија | Поставите коментар

Србија

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.

Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље,
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље.

И бриге твоје, ој, Србијо међу песмама међу шљивама
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза моста,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.

Ој, милошто мека, клик си дивље пловке
над јармом из које стаса

Црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа.

Али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руке, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље.

Буре у буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата од земље поплави
и скори се лице преко глади – кора;

То лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа – удари…
А свако од туге за дан
као век читав остари

И збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој Србијо међу песмама, мећу брдима,
ој Србијо,
песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лажигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,

И покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,

Ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.

ОСКАР ДАВИЧО

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Поезија | Поставите коментар

Оловни војници

Говор браниоцима Београда мајора Драгутина Гавриловића:
„Тачно у 3 часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“

Не знам где сам, лежим у глувој мрачној соби
Али знам да нисам мртав, јер исувише ме боли
Као кртица у рупи користим мирис и додир
Хладне шипке кревета, на болест смрди фротир
Цевчица из руке се завршава у боци
Док у паници схватам да завој прекрива ми очи
Скорела крв под газом несносно ме сврби
Ваљда сам у болници, најгоре слутим
Дозивам у помоћ, надам се да ће ме чути
Ваздух напушта ми груди, ал’ изостају звуци
Да схватим шта се догађа узалуд се мучим
У сећањима тражим делић слагалице кључни.

Извучен нам је број, ми више нисмо битни
Јуришамо у бој само народ да преживи
Сложили смо корак, усмерили мисли
Потребан је сваки борац као бедем офанзиви.

Предах од крви, тишина гробна
Дужином хоризонта тежак барута облак
И километри жице, сат каже да је зора
Живот тече негде, ја изгубио сам корак
Дуго падала је киша, у костима хладноћа
Каљава вода спира зидове рова
Нови запис у дневник и опет ме копка
Да ли су то можда моја последња слова
Прича једног вода, људи сваког соја
У униформе иста све их обукла је борба
Кроз безумље фронта, један другом одан
Неодлучност једног за све би била кобна
Наредба иста сваког јутра се чека
Ослобађамо места којим не памтим имена
После погибељног јуриша до последњег метка
Судбина је крвава на врху бајонета
Долазим себи, покрет истог часа
Гледам лица око себе, добро позната гримаса
Оружје на готовс, на место дневник враћам
Артиљеријска ватра нашем јуришу је пратња.

Први корак кроз блато, под унакрсном ватром
Отежано дисање под заштитном маском
Освајање ничије земље, метар по метар
Мирис барута и крви који носи ветар
Лешеви и рањеници, не чују се крици
К’о страшила масакрирани, грче се на жици
Топовско месо, оловни војници
Ово поље је табла – ми фигуре у игри
Немам времена да мислим, пролећу хици
Ни не види се положај до којег треба стићи
Док живота је у мени руке нећу дићи
За виши циљ – ми уопште нисмо битни.

Крвљу плаћамо цену слободе…
Опрости нам Господе…

Језа ми пролази кроз кичму од страха
Скидам маску, успевам да дођем до даха
Пеку ме очи од крви што се слива
Сви и даље јуре – није стала офанзива
Устајем полако, нога ми се грчи
Осећај се враћа и почињем да трчим
Зуји ми у ушима, ал’ не видим шта се догађа
Почињем да пуцам – не знам да ли погађам
Пробили смо линију – непријатељ се повлачи
Улетели у ров више него одлучни
Да идемо до краја дуго чекао се помак
Очи у очи – бајонет у стомак.

Извучен нам је број, ми више нисмо битни
Јуришамо у бој само народ да преживи
Сложили смо корак, усмерили мисли
Потребан је сваки борац као бедем офанзиви.

Извучен нам је број, ми више нисмо битни
Јуришамо у бој само народ да преживи
Сложили смо корак, усмерили мисли
Потребан је сваки борац као бедем офанзиви.

БЕОГРАДСКИ СИНДИКАТ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Поезија | Поставите коментар

Востани Сербие

Востани Сербие! Востани царице!
И дај чедом твојим видет твоје лице.
Обрати серца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Ти воздигни твоју царску главу горе,
Да те опет позна и земља и море.
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Босна Сестра твоја на тебе гледа
и не жели теби никакова вреда.
Ко тебе ненавиди, не боји се Бога
Од којег теби иде помоћ многа.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Херцегова земља и Чернаја Гора
Далеке државе и острови мора –
сви теби помоћ небесну желе,
Све добре душе теби се веселе.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Поезија | Поставите коментар

Рај

Наизглед свечаност тада је била
где гласови ромињају многи,
као говор голубова младалачких
без немира гласа из душе.

И звончићи чују се многи,
као позив у мирне воде,
где превазиђено је чистилиште душе
јер служба већ одавно поче.
Ти стани у кутак душе
и оком срца осмотри,
и чућеш тада радосне душе
заинтересоване за вечну радост.

И неће се осврнути на тебе,
ни погледом, ни радозналошћу својом
и осетићеш слободу велику
безброј домаћина Божијих,
што ведрином мисли својих
подржавају присуство твоје.

И када визија престане,
ти реци дубоко у себи
рај почиње још овде на овој земљи,
и пакао почиње овде,
па зато када мноштво узбуна крене
ти бежи у тај мир увек,
и мири душу своју
да добром савешћу и спреман
стигнеш до небеског рајског дома.

ЉИЉАНА ВЕЉКОВИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Поезија | Поставите коментар

Збирка песама „Кораци“ у издању нашега Центра

Из штампе је изашла збирка песама „Кораци“ у издању нашега центра. „Кораци“ Љиљане Вељковић нам дају изненађујуће поетичан и емотиван поглед на свет. Песме сабране у овој збирци плене својом свежином и актуелношћу. Ауторка је на светлост дана изнела најтананија осећања лирске душе. Она је не само сведок, већ и главни протагониста. Објављујући ову збирку песама издавачка делатност нашега Центра жели да пружи прилику младом неафирмисаном уметнику да покаже своје умеће, желећи да свој песнички дар још виде унапреди и обогати на радост свих поклоника писане речи. Вашој пажњи препоручујемо једну песму из ове збирке:

Кораци

Корак, по корак, кроз светлост истине,
са оружјем мира и скрушеношћу духа,
без мржње, стида и страха,
сама без посредника у свему,
у дослуху са вечним временом,
окружена теретом земнога страха,
где је само искра од светлости,
крећем па станем у трену,
зато, корак по корак ка вечном.

3. фебруара 2012. Posted by | Наша издања, Обавештења, Поезија | Поставите коментар

Мирис дјеце

„Брате , изађимо у поље!
Родило је жито,“
рече мој син,
и одоше она два моја,
два радовања,
двије пуне куће,
два ознојена мужа,
она два моја.

А ја не волим кад толико роди,
кад од ратова,
кад од страхова,
отежа клас и земљи и себи.
(Зато никад не жањи у злу,
Оно што се при добру сијало.)
Пусти нека га однесе ђаво,
Нека га поједу птице ,
Немој га дјеци у уста.

Зло му је помогло да роди,
да те намами,
да те сачека,
да останем без икога.

Кад су умјесто жита,
пожњели она два моја,
отишла сам у поље,
и грлила празно класје.
Кад су их умјесто злата,
донијели у двије пластичне вреће, ништа ми није било,
и ничег није било,
стала сам између она два моја,
између два неба,

да последњи пут,
осјетим мирис дјеце.

(Љубица Живић из села Старо Грацко, у јулу 1999. године изгубила је два сина. Отишли су да жању жито.)

ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Поезија | 1 коментар

Мајка православна

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чаћа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Јеси ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.

ВЛАДИМИР НАЗОР

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Поезија | Поставите коментар

Домовина

Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал’ после опет натраг долете.
Ван тебе нећу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор’о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде;
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес’о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал’ кад се Милош у песми пева,
е онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил’ бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга.

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Поезија | Поставите коментар

Манасија

Плаво и златно
Последњи прстен видика
Последња јабука сунца

Зографе
Докле твој поглед допире?

Чујеш ли коњицу ноћи:
Алах ил илалах

Кичица твоја не дрхти
Боје твоје не плаше се

Ближи се коњица ноћи?
Алах ил илалах

Зографе
Шта ли видиш на дну ноћи?

Златно и плаво
Последња звезда у души
Последњи бескрај у оку.

ВАСКО ПОПА

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Поезија | Поставите коментар

Зора у Кареји

Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,
(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Поезија | Поставите коментар

Мој друг детињски и школски

Мој брат Саша
Кад је напуштао као и многи
пре и после њега косовску патницу
није ми се јавио
није стигао да јави или није могао
познавајући га сумњам да се само једном
спотакао кад је одлазио
мој друг, брат, господин Саша
како вам је драже
кад се већ отиснуо одлучно је потиснуо све наше глинене лажи,

Гинисовске поскоке са гараже због комишијске трешње драже
прве момачке мамурлуке и трежњења
уз митровачке липе
тиватска десетодневна боцкања девојачка
што песму ко морске сипе
југословенско шведску Мађарицу
што палабудско гипким диркама
охридског клавира
упињала се због нас Марш на Дрину да свира
мој друг предратни, ратни
мој брат Саша с којим са живео и умирао
бројне косовске тренутке
о рату последњем досетио се Бањалуке
кад се скрасио тамо где се скрасио
знам да је брисао све јауке и муке
брисао их ал није их избрисао
зато сам му ових дана писмо написао
На Косову и даље ништа ново
мој драги друже, брате
као и пре умире се на рате
живи се брзо а све у месту стоји
само се гробља шире и умрлице
новопридошло лице стиже да изброји
од три градске реке
само Ибру могу да покажем сина
од остале две дели ме близина
чудно причам ал брацо схвати ме
и лета сад овде личе ми на зиме и ћеркине речи нервозним ме чине
лајаво је стала од друге године
кад је недавно у Краљеву сусрела
прву пут нашу војску
распали ко из топа
пих какви су ови Французи
тек одшивени дан мени се у мрак сузи
о како ме боле о и умњаке тупе
године што жицом век би да откупе
не не жалим се већ ти пишем само
нек је бар теби много лепше тамо
поздрави све твоје, потисни јауке
ја ћу и за тебе отрпети муке
а једнога дана кад све ово прође
теби ће твој братац у снове да дође
крај хладне бистре реке
засадићемо липе
уместо риба ловићемо сипе
зарад коња белих призваћемо клавир
и загрмети небом ко некад Марш на Дрину
нек одзвања кишом твоме и моме сину.

МИЛАН МИХАЈЛОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Поезија | Поставите коментар

Спас

Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен као мост над водом.

Тек – једне вечери
Кроз блесак последњег зрака
Младог месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добија облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада,
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.

ИВО АНДРИЋ

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Поезија | Поставите коментар

Наши дани

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подигао се трули задах пропадања,
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени,
Прогледале све јазбине и канали.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти,
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на поделе и обеде,
Будућности затворисмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе,
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несреће наше браће, од робова
Затворисмо своје очи и џепове,
Место светле историје и гробова.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји који сишу к’о пауци,
Под срамотом живи наше поколење.

Помрачина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Помрачина притиснула наше дане.

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС

24. јула 2011. Posted by | Број 22, Поезија | Поставите коментар