Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Црвена машна

„Охолост долази пред погибао,
и поносит дух пред пропаст.”
(Приче Соломонове, 16, 18)

532741987a6c5eabce8На једној фарми нађу се у друштву: коњ, крава, петао, кокош, свиња и пас. Како је власник био душа од човека, он се према свима односио с пажњом. Ни једној од животиња никада и ни у чему није правио меру. Дирнуте оваквом љубављу, ни оне нису остајале бездушне: свака је давала од себе и више него што се то од ње очекивало. Тако је коњ постао домаћинов ослонац у сваком раду у пољу; крава је давала млека више од просека; кокош је носила јаја и кад друге нису; петао је пазио на време; пас је пратио свог господара и верно чувао и њега и његово домаћинство… Једино је свиња, на сав домаћинов труд, гледала с висока.
– Баш сте луди! – говорила им је гласом пуним охолости. – Што не уживате, будале, кад већ можете. Угледајте се на мене!
Заиста, сем што се по цео дан излежавала у свом обору, бирајући шта хоће и шта неће, она ни за шта друго није била способна. Уобразивши да је неко и нешто, чекала је да јој све други поради.
– Не буди такав сноб! – говориле су јој остале животиње. – Дај, тргни се мало! Неће ти то што радиш изаћи на добро.
Али свиња се није освртала на њихова упозорења. Напротив. Из дана у дан постајала је све захтевнија.
А једном приликом, изненада, усред недеље, наврате домаћину неки драги гости. Како им је број био поприличан, а останак непознат, човек се уплаши да неће имати довољно намирница. Стога на брзину преломи у себи и реши да жртвује једну од животиња. Само, питање је било: коју?
– Коњ ми је десна рука – размишљао је он у ходу – а и велик је за нас. Крава је добра и млеко јој је изврсно; ни неколико телади не би било на одмет. Кокош и петао добро раде свој посао, а, искрено, нико се, једући их, не би наситио.
На псе, Богу хвала, знам да нису прешли. Дакле, остаје ми само свиња…
И док јој је прилазио, настави да премишља.
– Око ње имам највише посла и највише ми времена одузима. Најгоре је што то, бар досад, није показало никакву сврху. Е, да видимо сад… !
А свиња, мислећи да јој је поново дошао ред за тимарење, изађе онако полакомљена и надута и стаде управо на оно место, са кога је њена нагојеност од ленствовања највише бола човеку очи. Гледајући је, овај задовољно изјави:
– Послужиће…
И, напуштајући је за кратко, оде да потражи све оно што је било потребно да он њој окачи црвену машну а она њему да испише свој тестамент.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

Advertisements

5. децембра 2012. Posted by | Број 29, Прича | Оставите коментар

Посестриме

Готово да није било дана, а да две вране не посете једна другу. Њихова повезаност и међусобна приврженост превазилазила је сваки вид пријатељства, па су, не ретко, умеле рећи да су сестре. У намери да ово посестримство и овековече, будно су мотриле на све оно што је излазило из њихових уста. А у њима, сем похвала, није се налазило места ни једној другој речи.
– Како ти је данас дивно перје, мила – знала би да каже једна од њих.
– Ни приближно као твоје, драга сејо – узвраћала би друга.
И док су за већину њихових познаника представљале узор, дотле су неколицини били трн у оку. Гледајући да га ишчупају пре него што им окрвави отврднула срца, они, у договору са чавком, реше да им подвале. Прилику су добили већ наредног јутра, када је једна од врана дошла на воду. Разменивши са њом неколико необавезних речи, дођоше они и до главног.
– Да ли се ти још увек дружиш са оном сплеткашицом? – упита је чавка.
– Не знам на кога мислиш… – збуни се врана.
– Па на ону твоју „посестриму”, дабоме,… на кога би другог.
И ту њеној лажљивости изненада притече у помоћ граја осталих птица. Врана је, као што се то од ње и очекивало, узела посестриму у заштиту.
– С којим правом ти њу називаш сплеткашицом…?!
– Молим… како хоћеш – узмицала је чавка, поигравајући се. – Међутим, ја сам уверена да се ти не би толико бусала, нити би њу бранила, када би је чула како ти се подсмева.
И не сачекавши да ова ишта каже, чавка поче да их опонаша, неприродно изврћући и њихове речи и њихове кретње.
– Како ти је дивно перје, сестрице мила – ко да су га краве лизале!
Овакво њено понашање изазва у друштву салву смеха, што, опет, додатно поткрепи њену немилосрдност.
– Али, као што рекох, молим лепо; нисам противна. Ако ти волиш да ти се подсмевају, шта ћу ти ја?
Нажалост, свака њена реч погађала је жељено место, па сломљеном и израњаваном вранином оку и уху није много требало да у све поверује. Скрхана болом, она одлети да га подели са оном која је чека.
Ни не слутећи шта јој се спрема, посестрима стаде још издалека да јој се радује; али како ова отвори своја уста, радост се изгуби, а на њено место належе се туга.
– Издајице! Како си само могла…?! – узвикивала је врана, допуштајући гневу да је води. – Али, нека ти буде: можда су мене краве и лизале, али бар ми нису перје жвакале – као теби!
То рекавши, она утече и не осврнувши се, и никада више не крочи у њено гнездо. А посестрима, којој је перје од силне туге онога дана скроз побелело, гле, још и данас плаче кад год је види.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

22. јула 2012. Posted by | Број 28, Прича | Оставите коментар

Прича за Давида (2)

– Пустимо баку да прича, па ћемо чути – досети се најстарија девојчица, која у крилу држаше Давида.
И бака настави с причом:
„…он, онако замишљен, нагази на нешто.
– Хеј, пази куда идеш! – цикну амбарски мишић, извлачећи репић испод петлићеве ноге.
– Ох, опрости, мишићу! Нисам те видео… Жао ми је! – правдао се Миле Пиле, искрено.
Мишић, устрајавши да задржи израз неугодности на свом лицу, примети:
– Мишићу, кажеш?!? А ти си ми као па већи…!?
И стварно, кад су се обојица загледали један у другог и спознали да су сразмерно исте висине, они се најпре почеше смејуљити, да би потом праснули у гласан смех. Био је то уједно сам почетак једног посве необичног пријатељства.“
– Мишић Мишко, је л` тако, бако? – упита Давид.
– Баш тако, чедо бакино. Мишић Мишко му је било име.
„И, као што рекох, од тог су дана Миле Пиле и мишић Мишко били нераздвојни. Двориште у којем су се играли било је мирно и хране је било у изобиљу, па родитељи нису имали никаквог разлога да се брину. Два су другара време проводили у најразличитијим авантурама, скачући и трчећи, али им је највеће задовољство представљало провлачење и завлачење на места где други нису могли ни нос да промоле.
А онда, ненадано и на своје велико изненађење, открише рупу на огради и, провиривши, открише комшијско двориште.
Било је слично њиховом, изузев што је било туђе и ненастањено живином, па им се учинило као мали рај. И свакога наредног дана они почеше, корак по корак, да га игром и несташлуцима освајају. Већ су били скоро стигли и до прага комшијске куће, кад испред њих нагло и неочекивано искочи пар најватренијих очију из којих само што муње нису почеле искакати…“
– Јаој, мачор! – повикаше деца у глас.
– Да, децо, био је то комшијски мачор – додаде бака и настави.
„Престрављени и усплахирених срдаца, петлић и мишић, брже-боље, скочише у грмље, па кривудајући одовуд-одонуд гледаху да се што пре домогну рупе. Срећом, па је било пуно алата и којечега расутог по дворишту, тако да се малишани успеше пробити до бурета с водом, које стајаше наслоњено тик уз ограду – таман поред рупе. И, провукавши се крај њега, они збрисаше у своје двориште, тражећи најпогодније и најскривеније место за избацивање страха.
И ту њих двојица чврсто решише да више никада тамо не провире, не док је зли мачор ту.
Како решили тако су и поступили и наредних дана наставише по старом.
Али за тај њихов договор није знао и мачор, а по осмеху који би му се појавио на лицу – кад год би помислио на њих – сумњам и да би пристао на њега. Тако је он, од тог њиховог сусрета, почео да размишља како да их улови и своју трпезу обогати. И реши се, неваљалац, да се попне на дрво и извиди куда су нестали. И на своје чуђење, откри прави мачји рај! Комшијско двориште је било пуно пилића.“
– Нећу да их мачор поједе, нећу! – узбуни се Давид и скоро се истргну сестри из руку.
– Ма неће, сачекај, сад ће бака да га удеси – објашњаваше девојчица чврсто га држећи и поседајући назад на крило.
„И вребајући једно поподне“, продужи старица причу, „кад је живина прилегла да се мало одмори, мачор тихо прескочи ограду и без много муке уђе у дворишни круг. А док је он, у својој злурадости и похлепи, загледао које пиле прво да уграби, његову појаву примети петлић Миле Пиле, који се, у друштву свог другара мишића Мишка, никада није одмарао; њих двојица су увек били у покрету. Његовим срцем још једном прође хладни талас страха који, овог пута, љубав и брига за своје рођене истера. У неколико одважних скокова, он се нађе тик уз мачков реп, наскочи на њега и, снажно га кљуцнувши, протрча му кроз ноге, те изби испред њега. Мачор није могао тако брзо да испрати све ове радње, па се, зајаукавши од бола, спотаче на свој сопствени реп, што је, наравно, пробудило успавану живину: пилићи брзо шмугнуше под дрва, а родитељи и сами насрнуше на уљеза својим оштрим кљуновима.
Миле Пиле се обрадовао, видевши оца и мајку у акцији, али је одлучио да се са мачком разрачуна сам, и тако занавек отера овога из њиховог окружења. А то је он тако осмислио, јер је осећао да га је ономад, својом посетом, незвано дозвао. И позвавши мишића Мишка у помоћ, објасни му план, те њих двојица одјурише у близину рупе на огради. Затим стадоше добацивати мачку, не би ли му скренули пажњу. Овај, како их угледа, истог тренутка полети према њима. Кад им се прилично примакао, два другара се дадоше у трк према рупи. А мачак, да би испао паметнији, крену пречицом право преко ограде не би ли их дочекао. Али, уместо да он њих дочека, њега угости оно буре са водом…“
– Тако ти и треба, мачору неваљали! – сав весео и тапшући узвикну Давид. Његово одушевљење изазва осмехе и на лицима друге деце.
„Након овог подвига Миле Пиле и мишић Мишко постадоше хероји дворишта. Од тог дана, мачор, посрамљен, никада више није завирио код њих, а старија браћа и сестре с поносом приђоше брату и његовом другару, тражећи да их приме у друштво.
Мали јунаци, који су, уместо ордењем, били даривани великим срцима, на ову молбу нису умели да одговоре друкчије већ радосном потврдом.“
– Миле Пиле и мишић Мишко су показали да и мали нешто могу да ураде, је л` тако, бако? – рече Давид по завршетку приче.
– Тако је, пиле моје – додаде бака, помно мотрећи лица преостале дечице.
Наравно, оним старијима је прича била више него јасна и на лицима им се огледала понека сенка стида.
– Лепа је прича, бако. А како се зове? – упита млађа сестрица.
– Нема наслов. Могли бисте ви да јој дате назив – примети бака.
И деца зажагорише. Наслова је било свакаквих, почев од тога да се прича зове „Миле Пиле“, па затим „Мали хероји“, „Миле Пиле и мишић Мишко“ и још сијасет других, да би, најзад, причи кумовао Давид:
– Ја знам! Нека се зове „Прича за Давида“…
– Мислим да је то и најбоље и најправедније решење – правдољубиво изјави старији брат. – Ми нисмо могли да нађемо игру у којој би учествовао и Давид, али је зато у „Причи за Давида“ било места за све нас.
И тако, с још једном поуком и причом за пред спавање, Зима, и сама дирнута призором, испрати друштво на починак. Но, бакином будном оку није промакао њен поглед, и премда се насмешивши госпођи леденог даха, она ипак, за сваки случај, добро ушушка своје унучиће, пожелевши сваком од њих, као и увек, Анђела чувара.

Крај

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

24. маја 2012. Posted by | Број 27, Прича | Оставите коментар

Прича за Давида (1)

Зимско вече. Беле ледне звездице запрашивале су прозорско окно у настојању да га освоје својом хладноћом. Међутим, ову њихову намеру вешто су осујећивале пламене искрице, које весело пуцкетаху у соби у камину. Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно посматра дешавања у кући.
А унутра, окупљена крај камина и старице која је седела у фотељи и плела, жагорила су деца. Њихови родитељи, који су ненадано обавештени о продужетку радног времена, препустили су баки да води бригу о њима. Али, већ сам поглед на њих, говорио је да ово дружење свима годи. Радост се читала на сваком лицу, док је бака зрачила спокојством. Мудрост, као и љубав коју је поседовала, са лакоћом је излазила на крај са дечјим несташлуцима, који и нису били ништа друго до искораци у свет одраслих.
Бацајући каткад поглед преко наочара на носу, бака је мотрила на децу. Она су покушавала да се забаве, тако што су тражила игру у којој би сви уживали. Међутим, коју год би изабрали, оно најмање детенце – дечак по имену Давид – ни у једну се није могло уклопити. Јер све те игре беху за децу која знају читати и писати, а оно до школе још није порасло. Како је било у мањини, то га старија браћа и сестре почеше одбијати. Сневеселивши се због тога, Давид тужних очију потражи друштво своје баке. И она, преставши на тренутак са плетењем, погледом пуним топлине, пресрете унуче питањем:
– Чедо бакино, шта је било?
– Не дају ми да се играм са њима! – изјави дечачић трљајући влажне окице. – Само ме гурају да им не сметам. Сад ја немам с ким да се играм…
– Како немаш? Ево, ја сам ту! – весело добаци старица. – Него, да теби бака исприча једну лепу причу, ха? Хоћеш ли?
– Може! – прихвати унуче и, напречац се расположивши, стаде да тражи себи место где би село.
Али, на сам помен приче, дотрчаше и сва друга деца, заборављајући на игру. Као неисцрпно врело увек нових и занимљивих доживљаја, старица је од њих направила праве мале причољупце. И није било важно ни да ли су приче већ негде исписане или их она по потреби измишља, као ни то што су се у многима с лакоћом могли препознати. Не! Важно је било да прича тече и да су њеном приповедању сви доприносили.
Но, док су деца трагала за местом најпогоднијим за слушање, настаде комешање. Тада се бака подиже и пажљиво их све поређа, бирајући речи којима би их умирила и за причу припремила.
„У гнезду маме квочке и оца петла се, након три недеље, почеше лећи пилићи. Одушевљени родитељи с поносом гледаху своје потомство, које се из минута у минут увећавало. Малим, али снажним и упорним кљуцањем, отварало се једно по једно јаје и број пилића је досегао до броја девет. Преостало је још једно, али кљуцање које из њега допираше поче да улива зебњу у родитељска срца. Било је пригушено и не тако снажно, а с временом и некако све проређеније. Уплашени, они почеше да бодре своје чедо. И, након подуже неизвесности, најпосле се указа малецни кљун, који последњим зрнцима снаге успе да пробије изузетно јаку љуску. То га и самог ободри, те он зададе опни још неколико кљуцања, па и сам испили међу радосне родитеље.
Сви се међусобно зарадоваше, а пилићи, свог најмлађег брата, и уједно најмањег, прозваше Миле Пиле.
Па ипак, премда и мали растом, Миле Пиле је носио у грудима велико срце, од кога су злоба и пакост зазирали. Зато су место за своје становање тражили и, нажалост налазили, на језицима других, најчешће његове рођене браће и сестара. За сваку им је игру био мали, за друштво непожељан – јер је мали, за шетњу сувишан – јер је мали, ко да га пази; и тако, све у свему, препуштен сам себи. Али он се није љутио ни на кога, већ је решио да уложи само мало више труда, како би их растом достигао.
Његови родитељи су са пажњом мотрили на њега, бодрећи га, али и саветујући. На њихову љубав, Миле Пиле је љубављу одговарао, захтевајући само једно: да му својом помоћи превише не одмажу. Наишавши на њихово потпуно разумевање, он се сав даде у велика размишљања.
И тако, шеткајући по дворишту, он, онако замишљен, нагази на нешто…“
– На шта је нагазио? – упита знатижељно Давид.
– На гуску! – одговори му старији брат, што изазва салву смеха.

Наставак у следећем броју

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

17. марта 2012. Posted by | Број 26, Прича | Оставите коментар