У Србију враћа ми веру, часопис који излази на Церу

Пре тачно пет година група ентузијаста (Пантелија Петровић, покојни Бранислав Жорж, Владимир Петровић и Милан Старчевић) су покренули овај часопис под именом „Билтен храма Св. цара Николаја“. Почели смо скромно. У првих неколико бројева обавештавали смо наше читаоце о радовима на храму и о животу цара Николаја.
Схвативиши потребу за часописом који би у себи објединио тежњу за духовним и националним препородом у јануару 2009. године мењамо концепцију и име у „Глас са Цера“. Проширује се тим сарадника и уводимо нове теме. Објављујемо интервјуе са еминентим представницима српскога друштва, чланке из историје, духовности, сећамо се великих годишњица и судбоносних догађаја. Доцније часопис обогаћујемо и друштвеним, здравственим и културним темама. Придружује нам се све више сарадника од којих посебно истичимо великана српске писане речи Антонија Ђурића.
О веома актуелним темама које су понекад биле и контроверзне пишемо непристрасно, са пуно љубави и аргументовано. Трудимо се да нас часопис никада не постане место узалудних и контрапродуктивних расправа које никуда не воде.
Путем који смо кренули настављамо уз неопходну модернизацију и хватање корака са савременим светом. Трудимо се да наш часопис буде што разноврснији и лепши. На нашем интернет сајту објављујемо све текстове из листа који се радо читају и деле са другима. Успостављена је и добра комуникација са читаоцима који нам својим коментарима помажу.
За Вас смо у овоме броју припремили избор најбољих текстова који су у току претходних пет година излазили у нашем листу. Уживајте!

ОСНОВ Посвећујући будући храм Св. цару Николају, молитвенику и заштитнику целог Православља пред Васкрслим Господом, ми, синови немањићке Србије, желимо да му се одужимо, да одамо признање и да се поклонимо пред његовим мученичким ликом, за сва добра учињена дела према нашем напаћеном народу. Страдање српског и руског народа, уз чување православне вере, мора у овим и у будућим временима бити звезда водиља до краја нашег битисања. (Редакција, Апел за изградњу храма, број 1, стр. 2-3)
ПРОГРАМ Једна од великих врлина српског национализма је да не мрзимо друге народе, него волимо свој. Не мрзимо друге вере, него волимо своју, не презиремо туђе, него негујемо своје, не присвајамо туђе територије, него само бранимо своју Отаџбину. (Милан Старчевић, О српском национализму, број 2, стр. 8)
ОПРОШТАЈ Данас су нам пуна уста о злочинима других, а своје злочине не спомињемо и сакривамо. Трудимо се само да запамтимо оно што је било лоше, а на добро се не обазиремо. Ми као да заборављамо да наше грехове једино можемо поништити љубављу према другом, а никако мржњом. (Владимир Петровић, Национално помирење, број 3, стр. 7)
ЉУБАВ Знате како, из сопственог искуства ја знам да људима треба прићи са великом љубављу и пажњом и не смемо никога пустити ко нам дође да оде, не осетивши Божију благодат. Њима би требало помоћи да превазиђу своје духовне слабости, а све на славу Божију. (Интервју: игуманија Ана Петровић, број 3, стр. 10)
ПАТРИОТИЗАМ Тело моје нико да не тражи / на церскоме вису / остаје на стражи. / Чувајте слободу / поштење и веру / због овога ја сам / остао на Церу. (Пантелија Петровић, А са Цера рањен јунак виче, број 3, стр. 12)
МИСИЈА Поручио бих приређивачу и диструбутеру часописа да нађу начина да он допре до младих људи у најудаљенијим крајевима нашег ширег завичаја: да развија осећање толерaнције међу људима, посебно међу младима, да им увек стоји као опомена да је вера у Бога пут на супротну страну од дроге, алкохола и других порока. (Интервју: Милован Јеремић, број 4, стр. 11)
ПУТ На свом дугу животном путу Србија крајем двадесетог и почетком двадесет првог века иде и избија на јаку ветрометину. Крстолика, једним краком окренута према небу и Богу, другим ка земљи и свом народу, трпи јаке ударе који јој савијају и ломе краке и понекад губи свој крстообразни лик. (Пантелија Петровић, Глас са Цера, број 5, стр, 1)
ИСТИНА Ми не смемо да ничије злочине, злодела и зверства прећутимо и потребно је установити како је то све заиста било. Недела треба назвати својим правим именом и на тој истини треба градити помирење. Када будемо знали потпуну истину тек тада ћемо моћи да стварно опростимо. (Интервју: прота Дејан Дејановић, број 6, стр. 7)
ОТАЏБИНА Могу само поновити речи Милана Недића: „Све за Србију, ништа против ње“ и латинску изреку salus populi suprema lex esto (спас народа највиши је закон) и само то нам може бити циљ. (Интервју: мр Мирослав Костић, број 7, стр. 9)
ЖЕНА У сукненом четничком оделу, са одсеченом косом, успела је Станка да завара своје другове, који су је сматрали мушкарцем и умрла је на развалинама Лознице, бранећи је од окупатора. Незнана српска Јованка Орлеанка, пала је као ватрени родољуб у свом младом одушевљењу, уверена да врши своју највишу дужност према Отаџбини. (Пантелија Петровић, Српска Јованка Орлеанка, број 7, стр, 18)
НАДА Одозго, високо са зида / прелепи анђео бели / погледом завесу времена кида / и још од оног часа до сада, / сведочи небеском мирноћом / да за живот вечни / постоји истинска нада. (Пантелија Петровић, Милешева, број 8, стр. 19)
ЗАБОРАВ У данашњем времену ужурбаности, чамотиње и сталне јурњаве за материјалним добрима, почели смо да заборављамо велике људе. (Будимир Кокотовић, Заборављени филозоф, број 9, стр. 8)
ПРИБЕЖИШТЕ И на крају, попут оног анђела из народне песме, који је узвикнуо Краљевићу Марку бежећи испред бесних чауша који су хтели да га посеку: „Беж’ у цркву Краљевићу Марко!“ и ја Вам узвикујем: “Беж’ у цркву народе српски!“ (Интервју: Боривоје Карапанџић, број 10, стр. 11)
РОДОЉУБЉЕ Љубав браћо моја, сестре моје, љубав није слепа већ визионарска, она продире у само биће онога што воли и види право лице иза свих слабости и недостатака! Свако време очаја и малодушности је уједно и време највеће наде, а време пропасти је једно и време обнове, оно рађа нове могућности! И зато дигнимо поносно главе, братски сабијмо редове, са вером у крв наших предака у сво искуство претходних генерација, које тече нашим венама, не дајмо се слудити нити одступити од свог права да одлучујемо о властитој судбини! Јер Србија је сваки појединац, Србија смо ми! (Љиљана Карађорђевић, Размишљања једне принцезе, број 11, стр. 16)
ПОХВАЛА Мени је стварно драго што постоји један овакав часопис и за сами крај посветићу вам један стих: У љубав и Србију враћа ми веру /часопис који излази на Церу. (Интервју: Бора Ђорђевић, број 11, стр. 12)
КРИВИЦА Ми смо као народ склони томе, да увек кривимо друге, а не да проналазимо грешке у себи. Нико нама није крив што не чувамо своје манастире, своје обичаје и језик. Нико то други неће урадити уместо нас. Криви смо зато што се поводимо за туђим утицајима и зато што нам је драже све што долази са стране, од онога што је наше. У томе је проблем. (Интервју: Милка Цанић, број 12, стр. 12)
ПРАВОСЛАВЉЕ Јер ако смо ми Господњи, ако је Господ наш Цар царева и Господар Господарева, наш Отац небески, и ако му се молимо, зар нам неће услишити молитве. Који ће отац, кад му син тражи хлеб, да му да камен? Нека силе мрака раде свој посао, али нека знају да нам не могу ништа. Шта је рекао Достојевски? „Ако сам ја и Бог на једној страни а цео свет на другој, ми смо у огромној већини“. (Интервју: отац Марјан Кнежевић, број 12, стр. 17)
СКРОМНОСТ Отишао је један човек, тихо, како је и живео. Утихнуо је глас који нас је нечујно, а тако громко поучавао животу. У овом времену буке он је једини ћутао. У овом времену похлепе он је једини гладовао. У овом времену гордости, он се једини молио и искрено веровао. (Владимир Петровић, Ко нам је остао?, број 13, стр. 7)
МЕТОД Преко нашега часописа ми смо указивали на штетне и погубне утицаје на цркву са стране, али и неких унутар цркве. Није нам жеља а ни интерес да овај наш лист буде место напада и оптужби или било каквих полемика о стању у држави и цркви. Наша жеља је да служимо Богу и народу и да Свето предање очувамо по сваку цену. До овога циља можемо доћи само са љубављу. (Пантелија Петровић, Буђење кроз празник васкрсења Христовог, број 14, стр. 2)
ВЕРА Одузевши нам из руку новац као основни критеријум нашег односа са другима Бог нам показује да је наше потрошачко живљење погрешно. Он као да нас све пита: „Шта је без новца остало од ваше вере“? Потрошачки одлазак у храмове, потрошачко празновање празника не сме бити основа нашег односа са Богом. (мр Звијездан Игњић, Васкрс у времену економске кризе, број 14, стр. 4)
ЛАЖИ У ствари, један део Срба и даље живи у илузијама – он само сања један сан – да се привидно материјално благостање из Брозовог периода обнови, умножи и претвори у један велики потрошачки рај. (Слободан Ерић, Србија између фикције и реалности, број 14, стр. 21)
ОДЛАЗАК Вечити ратник и младић ових дана је изгубио последњу битку. Неки чудан мук је наступио Београдом, градом који је он волео и коме је посветио своје најлепше редове. Као да нико није могао да верује да он може да умре. (Владимир Петровић, In memoriam: Момо Капор, број 14, стр. 30)
ВЕЛИКАНИ Низ лице су му се котрљале сузе, толико крупне да су се могле бројати, а значиле су само једно – ако је то истина не жалим што сам погинуо и да се поново родим, све бих то још једном учинио. (Владимир Петровић, Меша Селимовић, број 15, стр. 29)
ПОКАЈАЊЕ Преображење је немогуће без следовања путу Крста. Задатак унутрашњег крстопокајања је да у себи сједини ум, срце и вољу. (Екатерина Васиљевич, број 16, стр. 6)
ЗАВИЧАЈ O, премилостиви и свемогући Боже, о блажена душо моје свете мајке, да ли ми ви сада, макар јеком непријатељских звона, не јављате благе вести да је до вас дошла наша данашња молитва. (Милош Зечевић, Прва служба Божија у заробљеничко логору, број 16, стр. 26)
СРБИ Видео сам српског војника – сељака у борбама. Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред противником када га победи и делио с њим последњи комад хлеба. (Родолф Арчибалд Рајс, Зашто волим Србе, број 17, стр. 3)
ОСЕЋАЈ Заборавили смо да сањамо, да волимо, да живимо. Не схватамо да осмех детета, чврст стисак руке, осећај да те неко воли вреди више него сво богатство овога света. (Владимир Петровић, Где ли је живот, број 17, стр. 9)
МЛАДОСТ Ми јесмо морално пали али то се са свим народима увек дешава у кризним временима. Ипак ја знам да постоје дивни сачувани млади људи, са којима се једино и дружим, јер моја генерација је пала уз часне изузетке. Снагу ми даје дубока вера да ће та младост спасити Србију. Због тога Марија остаје на пркосима, јер не сме да изневери те дивне младе Србе, који јој верују. (Интервју: Оливера Катарина, број 17, стр. 10)
ЗДРАВЉЕ На то нас, углавном, приморавају здравствени проблеми – нарочито када је званична медицина немоћна, па у помоћ позивамо природан начин лечења. Међутим, уз добру вољу и истрајност, посебно у почетном периоду и организацију припреме здраве хране, доћи ћете до изванредних резултата. (Драгана Мирковић, Здравијим животом против болести, број 18, стр. 13)
ВРЕМЕ Време у којем живимо одликује одрицање од свега за шта смо дали велику жртву кроз наше постојање. Нуди нам се нова неприродна заједница, нова вера и нови поредак. (Пантелија Петровић, Трећи Рим, број 19, стр. 2)
ДУХ Посетити Санкт Петербург за готово све представља остављење дела душе у њему. Он вас плени својом раскошношћу, аристократским духом, богатом историјом и топлом добродошлицом за све госте. (Владимир Петровић, Санкт Петербург, број 19, стр. 3)
ПОНОС Усправи се, Србине! И упамти: поносити се својим прецима, а не бити их достојан, чин је вредан само – презрења. (Антоније Ђурић, Памти Србине и усправи се, број 19, стр. 8)
БРАК Љубав ти не даје право да се понашаш грубо према ономе кога волиш. Што су приснији односи тим је болније срцу од погледа, геста или речи које се изговоре. (царица Александра, О браку и породичном животу, број 19, стр. 21)
ПОУКА Децо моја, синови и кћери Отаџбине, нека у вашим младим грудима куца увек оно велико племенито јуначко срце српског народа, које нас је очувало од памтивека до данашњег дана. (Милан Недић, Дан вере и наде, број 19, стр. 23)
ЕКОЛОГИЈА По својој суштини, еколошки проблем је у ствари антрополошки. Због тога се одговори на многа питања, која поставља криза животне средине налазе у човечијој души, а не у сфери технологије. (Владимир Петровић, Човек и природа, етички поглед, број 20, стр. 3)
БАНДИТИ Народ у новим странкама препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, насликали на телевизији и у новинама, види се да су се поново уфотељили (Антоније Ђурић, И Брозу вратити његово, број 20, стр. 15)
СТИД Плакала сам од туге за толиком младошћу Србије, од среће због храбрих потомака и стида због кукавичлука данашњих Срба. (Милка Павловић, Солун, број 20, стр. 28)
НАРЕЂЕЊЕ Безвлашће, пљачке, убијање без суда по цени смртних казни биће спречени. Знајте да непријатељска пропаганда журно ради да унесе пометњу у наше редове и међу наше људе. (генерал Драгољуб Михаиловић, Порука Поцерцима, број 21, стр. 4)
КУЛТУРА Тргните се мало, пожелите и ви да будете онај културнији део човечанства. Видећете, боље ћете се осећати. Пробајте, лепо и културно понашање ништа не боли, напротив прија. (Славица Станисављевић, Где се избубила култура живљења, број 21, стр. 16)
ОБЗИР Срећна сам што могу да мирно легнем да спавам и да кажем да не утичем негативно на целу нацију. То ми пружа моралну сатисфакцију. (Интерју: Соња Колачарић, број 21, стр. 34)
ОПРОШТАЈ Чврсто верујем да у вашим срцима тече безусловна љубав према нашој великој отаџбини. Нека вас благослови Господ Бог (Свети цар Николај, Опроштајно наређење војсци, број 22, стр. 9)
ЦРКВА Српска православна црква, није она моја ни твоја него наша. Наша заједничка светиња, мајка утешитељка, помиритељка… (Свети владика Николај, Вера, слога и поштење српско су спасење, број 22, стр. 21)
ИСТОРИЈА Борба за истину о жртвама фашистичке рације и мистификација и лажи после Другог светског рата по том питању осведочили су ме да је историјску истину могуће сакрити и грубо фалсификовати. (Александар Вељић, Истина о Јасеновцу, број 22, стр. 28)
СРЕБРЕНИЦА Докази показују да је српски народ у околини Сребренице био жртва геноцида. Муслиманска армија је убијала, протеривала и уништавала све што је српско. (Интервју: Александер Дорин, број 23, стр. 4)
РЕАЛНОСТ Чујемо често кад неко каже „ја се надам“, „ми се надамо“, „живимо у нади“. Треба, пре свега, остварити право на наду. Човекова нада не сме да буде испразна, нада мора да буде заснована на часном делу. (Антоније Ђурић, Истина о Косову, број 23, стр. 19)
ЗДРАВСТВО Враћањем вери и враћањем нормама верујућих људи, морални критеријуми у медицини и у другим областима, ће сигурно расти и достићи ниво који заслужују у друштву. (Интервју: др Драган Вуканић, број 23, стр. 21)
ОСУЂИВАЊЕ Када осуђујемо, ми узимамо улогу Бога, Који је Једини Судија, и Који Једини треба и може да буде Судија. (монахиња Стефанида Бабић, О искрености, број 23, стр. 31)
СЕЋАЊЕ Сећање на своје пријатеље карактерише етос сваког народа. Ми смо на том испиту до сада небројано пута пали. Не допустимо да и после обнове некропоља опет у заборав падне ово свето место. (Иван Грбић, Руски некропољ у Београду, број 23, стр. 35)
ПОЕЗИЈА Поезија приближава удаљено, вида рањено, оживљава заборављено, разбуктава угашено, теши осамљено, храбри праведно, проклиње неверно, сведочи истинито и вечно. (Интервју: Милан Михајловић, број 23, стр. 41)
СТРУЧНОСТ Државу би требали да воде стручњаци и образовани људи, а не полтрони и лопови. Треба направити нову националну стратегију и бранити државну територију. (Пантелија Петровић, Преокрет, број 24, стр. 2)
СРАМОТА Поставља се питање докле ћемо великане оцењивати са нашим малим знањем и ускогрудошћу. Исто тако кад ћемо престати да хуље и барабе славимо као великане, а оне који то заиста јесу да заборављамо (Владимир Петровић, Зашто заборављамо и не поштујемо великане, број 24, стр. 36)
СРПСКА МАЈКА Није било тог рата у којем српска мајка највећи симбол чистоте, пожртвовања и љубави није страдала. Смерна, љубазна и никада осветољубива она је обасјавала светло новога пута и боље будућности. Изузев највеће љубави своје деце она никада није била похваљена, награђена, стављена на пиједестал славе. То су били неки други. Не би она то ни хтела. (Владимир Петровић, Најзначајније Српкиње, број 25, стр. 9)
ДАНАШЊИЦА Једини начин да се преживи у данашњем свету је схватање система који је руку на срце дубоко неправедан у сваком погледу, али га ми не можемо изменити. (Владимир Петровић, Теорија завере, број 24, стр, 14)
ПАМЕТ Свако кризно време захтева најбоље стручњаке који се могу ухватити у коштац са највећим проблемима. Ову лекцију који ми данас не примењујемо наши преци су усвојили пре више од стотину годину. (Иван Грбић, Лазар Пачу, број 25, стр. 32)
ПОДЕЛЕ Србији данас није потребно пребројавање издајника и стварање нових подела. Потребан нам је пут љубави и ревновања, као и очувања вековних духовних вредности. (Пантелија Петровић, Издаја, број 26, стр. 2)
ОСЕЋАЈ У име тога новога Српства ово пишем, у име тога спреман сам сићи и у пакао, поднијети било шта, дубоко свјестан чињенице да испуњавам тиме само дијелић Божјега наума са мојим напаћеним народом. (Стефан Немања Рашанин, Ново Српство се рађа, број 26, стр. 18)
БАХАТОСТ Ко разуман у томе види да је исправан пример младима тврдоглаво „обележавање“ Рације на лажном месту, са нетачним подацима, код измишљеног споменика жртвама Рације. (Александар Вељић, Да ли споменик на Кеју симболише жртве, број 26, стр. 30)
ЛЕПОТА Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно посматра дешавања у у кући. (Јелена Јергић, Прича за Давида, број 26, стр. 39)
БУДУЋНОСТ Српске жртве нас опомињу да народ који не памти своју прошлост не може имати светлу будућност. Што би неки жарко и желели. (Пантелија Петровић, Инквизиција, број 27, стр. 2)
КОСОВО Америка и велике светске силе неће решити питање Косова. Бог ће то учинити, а шта он каже сагнућемо главе своје и рећи: “Нека буде по вољи Твојој“, али ћемо и даље остати верна властела кнеза Лазара. (Интервју мати Макарија Обрадовић, број 27, стр. 19)
ПОВРАТАК Њихов грех је био што се нису предали, што су волели свој народ, своју земљу и своју веру. И што нису допустили да скоројевићи и бандити узму власт у своје руке. (Пантелија Петровић, Повратак цара, број 28, стр. 2)
ЦАР Из мора увреда и лажи ипак је испливао колосални лик Светога цара. Њега није испрљала пропагандна прљавштина. Напротив, он је изашао још чистији и већи. (Михаил Дмитрук, Чуда и још много тога, број 28, стр. 3)
НЕМАР Зашто кад нешто лепо саградимо то и не одржавамо? Онај, већ пословично прозаични изговор „нема пара“ не може да буде оправдање за пропадање таквих вредности. (Славица Станисављевић, Зашто пропада београдска лепотица, број 28, стр. 35)
ЕПИЛОГ Коначно је време да се свима нама упале неке лампице. Да не мислимо да је наш живот највреднији на свету. Сви ми имамо своје мане и врлине. Сви гањамо трачак светлости и боље сутра. (Владимир Петровић, Ера хуманизма, број 23, стр. 17)

ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

Чуда и још много тога

Козачка породица

Великом броју људи је познато да у тренуцима тешких несрећа и беда имамо велику помоћ и заступништво Светих царских мученика. По молитвама Светога цара и његове породице већ скоро стотину годину се дешавају чуда, као и она која се већ шеснаест векова дешавају по молитвама Светог Николаја Мирликијског.
А понекад милосрдни цар долази и у помоћ онима који га вређају, онима који због пропаганде не виде истину и који не желе да је сазнају.

Покровитељ козака

И после толико година од када су царски мученици канонизовани не престају жестоки спорови и расправе да ли су они стварно свети. Мудри људи знају да Светост не долази без прослављења. А светост царева је прослављена много пута. Ево једног класичног примера.
Ова прича је први пут објављена 1947. године у руског емигрантској штампи иако се догодила скоро тридесет година раније. Чета козака која је изгубила везу са штабом и војском залутала је у мочвари, а да ситуација буде још гора била је окружена бољшевицима. У таквом тренутку козачки свештеник отац Илија се обраћа својим саборцима речима: „Данас је дан на који је страдао цар Николај. Његов син Алексеј је био почасни козачки атаман. Хајде да их замолимо да у молитвама посредују Господу за нас!“ Одслужена је молитва, а цео конвој козака је у један глас певао припев: „Свети мученици царског дома, молите Бога за нас“. На крају овога молебна отац Илија је завршио овако отпуст: „Молитвама Светог мученика цара Николаја и његовог сина Алексеја заштитника козачког, благоверне царице Александре и њихове деце да нас спаси Господ Бог као благ и човекољубив.“
На питање зашто се моле цару кад он још увек није прослављен као светитељ и да још увек нису прослављена његова чуда отац Илија је одговорио: „Молитвама и страдањем њиховим они су прослављени. Њих је народ прославио, народ Божији. Зар не видите какав се гнев Божији спустио на Русију због њиховог страдања? А јавиће се спасење свима онима који моле милост од цара…“
Козаци су поверавали оцу Илији и пошли за њим по страшној мочвари. Он као да је знао пут кроз мочвару иако је први пут тамо био, што је конвој видео као милост царских мученика.
И они и коњи су често тонули, блато им је долазило до рамена, али су се увек као по неком необјашљивом чуду извлачили. Нису знали колико су времена пешачили ни колико су уморни. Само су ходили. И изашли су. Сви неповређени. Три жене, четрнаесторо деце, седам рањених, једананаест старих и болесних, један свештеник и двадесет и два козака, све укупно деведесет и осам људи и 31 коњ. Нико од њих није схватио да су их са друге стране мочваре чекали бољшевици мислећи да се козаци неће усудити да уђу у мочвару.
Становници села поред мочваре нису могли да верују да је неко успео да прође кроз њу, а још је било чудесније што је бољшевичка патрола која је била у том селу, мало пре одласка козака изненадно отишла. Овај догађај је веома укрепио козаке у поштовању према цару Николају и његовој породици.

Икона из природе

Поред забележених чуда у којима је Свети цар спасао верујуће из невоље забележено је и неколико примера када је он својим јављањем едуковао и просвећивао. Велика је заблуда да се чудесна јављања светитеља дешавају само необразованим и наивним људима, већ се то дешава и онима образованим, као и културним и просветним радницима. Таква чуда нам откривају доста ствари којих нисмо свесни и разоткривају тајне универзума.
Давног 11. августа 1927. године у српским новинама освануо је наслов: „Лик цара Николаја се указао у манастиру Светог Наума на Охридском језеру“. Била је то опширна прича о руском уметнику академику Колесникову који је био ангажаован да ослика овај православни манастир. Њему је дата потпуна слобода да по сопственом нахођењу ослика унутрашњу куполу и зидове. Испуњавајући тај задатак уметник је замислио да на зидовима представи петнаест светитеља за које је спремио петнаест кружних облика у којима би они били представљени. Четрнаест икона је убрзо урађено и остало је да се доврши она последња.
Идућег дана пред сумрак Колесников је ушао у храм. Храм је био у мраку, док је само купола била осветљена зраком сунца који је био чудесан, готово недостижан за ум Колесникова. Бацио је поглед на зидове храма и остао укопан у месту, када је уместо празног места на њему био лик цара Николаја тужног погледа. Прибравши се Колесников је клекао и почео да се моли Богу да му разјасни овај чудесан догађај. Сам уметник је рекао да је на њему необјашњив начин у пола молитве устао, узео мердевине и попео се до места где му приказао цар. Од сликарског прибора је имао само једну четкицу и врло брзо је осликао лик цара. Пред собом није имао ниједну фотографију цара Николаја, па се приликом сликања једино ослањао на памћење. По завршеном осликавању испод лика цара је написао следећу реченицу: „Сверуски император Николај II који је принео мученички венац за благослов и спас словенских народа“.
Недуго затим манастир је посетио главнокомандујући битољског војног округа генерал Ристић. Ушавши у храм приметио је фреску цара на зиду. Посматрао ју је дуго, док су му сузе клизиле низ образе. По излази из храма пришао је Колесникову и тихо му рекао: „За Србе је цар био велики заштитник, а остаће увек највећи и најпоштованији светитељ.“ Осећање које је уметник имао док је сликао лик Светог цара, сада је осетио и генерал. Та икона је била прозор између нашег и небеског света из којег нас Свети цар посматра и помаже. Забележено је још много случајева када је Свети цар преко својих икона помагао болнима и невољнима.

Веза два света

Олга Романов

О сличном догађају приповеда руска списатељица Нина Васиљевна Карташова. Она је годинама имала тешке здравствене проблеме са плућима чија се упала непрестано враћала. Приком једне упале трудила се да остане што дуже на ногама, све док је једног дана није снага издала. То се десило на дан рођења Светог цара 19-ог маја. Муж јој је већ дуго био ван куће на пословном путу, а никога другог није било да јој помогне. Није могла да устане са болесничке постеље, чак ни када су јој звонили на улазна врата. Описујући своје тадашње стање рекла је: „Напало ме је нешто страшно, нешто што ме је вукло ка смрти. Слабила сам ментално и духовно. Осећала сам велике болове, дрхатала сам и веома се знојила. Нисам осећала потребу за храном, само сам била веома жедна.“ У таквом стању Нина је заспала. Када се пробудила осећала се знатно боље. У стан је ушло пролећно сунце, мирисали су јорговани а чула је цвркут птица. Полако долазећи себи приметила је нешто чудно. Уместо ћебетом била је покривена старинским војничким шињелом који је био украшен орловима. Преплашила се мислећи да је неко ушао у стан док је била у бунилу. Окренула се ка прозору и доживела нови шок. На столици је седела девојка необичне лепоте која је видеши да се Нина усправила почела да чита молитву. Она је тек касније схатила да је девојка читала акатист Светом Николају Мирликијском помињући њено име у молитви за оздрављење. У акценту ове девојке Нина је препознала акцент житеља Петербурга којим је говорила њена бака (слово ш је у говору житеља Петербурга ближе изговору руског слова щ-шч, прим. прев.)
Скупивши довољно снаге Нина упита девојчицу: „Ко си ти?“ Она одговори: „Зовем се Марија“. „А чији је ово старински шињел?“ Одговор доби убрзо: „Мога тате“. Погледавши у лице девојке приметила је велике сиве очи које су биле веома нежне. Њена хаљина је била једноставна, светло плаве боје. Свежа грана јоргована украшавала јој је косу.
„Дај ми нешто да попијем“, завапила је Нина. Марија је донела чашу млека. Следеће питање је било: „Јесам ли ја у делиријиму“, а најнеочекиванији одговор од девојке је био: „Достојевски је рекао да то није ни лудило ни безумље. Само понекад људи у ванредним и чудним околностима виде други свет.“ Донесено млеко је било топло и веома укусно. Марија је рекла Нини: „Данас ћеш заувек оздравити. Тата ми је то рекао. Данас му је рођендан, а прекосутра имендан. То је његов поклон за тебе.“
Нина је замолила девојку да јој прочита нешто забавно како би могла да се освести и схвати ситуацију. Марија је са великим жаром почела да прича о девојци која је имала чаробни кишобран и хаљину. По завршеној причи Марија је узела Нину за руку, одвела је пред Христову икону где су се заједно молиле.
Убрзо је опет заспала. По устајању била је у потпуности здрава, није је ништа болело, а била је препуна непознатог осећаја среће.
Схватила је да девојчице више нема и да је остала сама у соби. Једино што је остало је била свежа грана јоргована, коју никако није могла унети у стан јер готово седам дана није излазила из стана. Нинини пријатељи нису поверовали у ову причу и мислили су да је луда. Ипак и њих је поколебало изненадно Нино оздрављење, као и чињеница да више никада није боловала. Нина је била уверена да су речи Достојевског биле тачне: „Понекад људи у ванредним и чудним околностима виде други свет.“ И не само то, већ приликом оваквих виђења људи добијају вишеструку корист, ојачање вере у Бога, као и помоћ у тешким тренуцима.

Просветљење скептика

Ово чудо се догодило ветерану Великог отаџбинског рата (Други светски рат, прим. прев.) осамдесетседмогодишњем пуковнику у пензији Александру Михајловичу Витјагову. Он је цео живот провео у убеђењу да је цар Николај био веома лоша личност, а задојен званичном идеологијом није веровао у Бога. А на крају плакао је горко што је цео живот провео у незнању.
Пред крај живота је ослепео. Лекарска дијагноза је била уништење мрежњаче оба ока без икакве могућности за излечење. Навикнут да читавог живота буде ослоњен само на себе тешко је поднео што не може да брине о себи и што мора да има пратиоца. Сасвим случајно је једнога дана слушајући радио чуо за чудесну мироточиву икону Светога цара. Био је скептичан у вези ове вести, али је ипак са својим пратиоцем отишао у храм Свете Тројице у Москви где се тада налазила икона. Ушавши у храм прелепо појање православних монаха га је погодило. Присуствовао је читању молебна Светом цару. У храм је долазио из дана у дан. Деветога јуна улетео је у храм узвикујући да види. Могао је да самостално прелази улице, да чита, пише. Његовој срећи није било краја. Тако је цар дао исцељење ономе ко није веровао у његово светитељство и био уверен да је све најгоре речено о њему било истина.
Када спектици мењају своје мишљење, то није само обична промена, већ коренита промена животног образца. Њихова вера је велика, разлог за боље понашање у животу је огроман, а радост немерљива.

Испит времена

Огроман број чуда Светог цара Николаја и његове породице је забележен. Ми смо навели само нека од њих. То су добра, милостива чуда која укрепљују верујуће, спасавају људе од смрти, лече болесне, просвећују и враћају људима животну радост и срећу.
Мене запањује велики број православних који верују у вишедеценијску комунистичку пропаганду. Масовно испирање мозга које су комунисти вршили нажалост је дало плод. Они су оклеветали цара, а себи створили идола. Сећате ли се стихова: „Лењин и даље живи у нашим срцима, он је наше знамење, сила и оружје“. Колика је то била лаж, тек постајемо свесни. Лењин је био идол са стакленим ногама кога је сломио први јачи ветар промене.
Пропаганда против цара је настављена и у постсовјетско време. Из мора увреда и лажи ипак је испливао колосални лик Светога цара. Њега није испрљала пропагандна прљавштина. Напротив, он је изашао још чистији и већи.
Противници Русије и даље гаје свој сан о слому Русије. Понекад они нису ни потребни јер уништавамо сами себе. У таквим тренуцима једино у шта можемо да се поуздамо је милост Господња. Та нада је и оправдана, јер нам је велика помоћ Светог цара којим својим молитва помаже све оне који га поштују и воле.

МИХАИЛ ДМИТРУК
Превео са руског: Владимир Петровић

Економске реформе цара Николаја

Одмах по доласку на престо руских царева Николај II је спровео низ озбиљних економских реформа. Први потез је био потпуни попис становништва 1897. године. Установљено је да у Русији живи 125 милиона људи, од којих 84 милиона говори руски језик. Писмено је било 21% у свим слојевима друштва, док је писменост код млађе популације била 34%.
У јануару исте године свестан неопходности реформе банкарског система, заједно са својом адмистрацијом цар Николај уводи златни стандард у оптицају рубље. Овај потез је изазвао велике контроверзе у првим данима пошто је довео до пада валуте, али је на дугорочном нивоу био веома позитиван.
Велика пажња је посвећена радничком питању. Цар је био упознат са чињеницом искориштавања радника од великих индустријалаца. Због тога се рад у фабрикама ограничава на максималних 11 сати, док је суботом и у претпразничним данима рад ограничен на 10 сати. Недељом и празницима је рад строго забрањен. У јуну 1897. донета је наредба о здравственој заштити радника. Свака фабрика која је имала више од 100 запослених морала је да обезбеди медицинску помоћ запосленим. Том уредбом је обухваћено преко 70% радника у Русији. У јуну 190о. године донет је закон којим се обештећују сви радници који су доживели тешке повреде на послу. Тим законом послодовац је морао тешко повређеном раднику да исплаћује пензију у износу од 50-60% плате које је имао. Године 1906. основани су синдикати који су штитили права радника, a 1912. је уведено обавезно осугурање радника у случају повреда или смрти.
Посебна пажња је посвећена и земљорадњи. Укинути су намети за пољске сељаке у западном делу Русије, који су били кажњени за устанак Пољака 1863. године. Указом од 12. јуна 1900. године укинута је казна прогонства непослушних у Сибир. Покренута је велика аграрна реформа која је названа Столипинова по тадашњем премијеру. Циљ је био да се повећа економичност пољопривредне производње тако што ће сељаци имати обједињене парцеле за производњу. Такође под повољним условима омогућено је да земљорадници откупе своју земљу. До Фебруарске револуције 20% сељака су били власници своје земље.
Руска економија убрзано почиње да се развија. Од 1885. до 1913. године стопа раста у пољопривреди је износила 2% док је у привреди стопа била 5%. Производња угља је у 1894. била 5 милиона тона, док је у 1913. била 24 милиона тона. Почиње прозводња нафте, а као стратешка места издвајају се Баку и Грозни.
Убрзано се развија и ифраструктура. На почетку цареве владавине годишње се гради 44 хиљаде километара пруге, а у 1913. изграђено је 70 хиљада километара пруга. По укупној дужини пруга Русија је у том тренутку прешла све европске земље, а раме уз раме је била са САД.
Године 1913. Русија је била прва у свету по производњи ражи, јечма и зоби, трећа у производњи пшенице, а четврта у извозу кромпира.
Постала је један од највећих извозника пољопривредних прозвода. У том тренутку две петине животних намирница у читавом свету је прозводила Русија.

Приредио: ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Како су пронађени остаци Романових

Године 1979. пензионисани полицајац Гелиј Рјабов и геолог Александар Авдонин у селу Коптјаки, Смердловске области нашли су посмртне остатке за које су мислили да припадају царској породици Романов који су погубљени од стране бољшевика 17. јула 1918. године. Године 1989. на званичном ископавању пронађено је девет скерлета.
23. августа 1991. године главни биро за судску експертизу министарства здравља Русије почео је идентификацију остатака, а у 1992. години придржили су им се стручњаци из истраживачког центра министарства унутрашњих послова Велике Британије.
У августу 1993. основана је нова комисија која је имала задатак да изврши испитањивање околности погибије цара Николаја и његове породице на целу са замеником премијера Јуријем Јаровим. Тиму су се приружили и генетичари из Велике Британије, као и стручњаци из генетичког института војске САД.
25. септембра 1995. године комисија је изнела резултате експертизе потврђујући да су то остаци цара Николаја, царице Александре, њихових кћерки Татјане, Олге и Анастасије, доктора Евгенија Боткина и троје слугу. Пошто нису пронађени остаци кнегиње Марије и царевића Алексеја, комисија је констатовала да су они највероватније уништени.
Рад чланова комисије није прихваћен у свим порама друштва. Руска црква није ни прихватила ни одбацила наводе комисије. У свом обраћању нацији у јуну 1998. године поводом осамдесет година од убиства Романових патријарх Алексеј није ни потврдио ни порекао аутентичност остатака Романових. 17. јула исте године остаци Романових су сахрањени у Петропавловском сабору. Церемонија похрањивања посмртних остатака обављена је уз све државне и црквене почасти.
Спекулације око аутентичности остатака су и даље настављене. Јапански научник Тацуо Нагаи је тврдио да су остаци лажни што је закључио после свог испитивања.
Коначна аутентичност посмртних остатака Романових је потврђена 2008. године. Током 2007. на путу поред Јекатеринбурга у другој гробници пронађени су остаци Алексеја и Марије. Овај налаз су потврдили 12 различитих организација и 22 специјалиста који су вршили истраживања. Крунски доказ је било слагање ДНК профила крви на кошуљи цара Николаја која се чува у музеју Ермитаж и остатака убијеног цара. Такође ДНК профил из остатака цара Николаја се слаже са узорком узетим од краљевских кућа Европе који су били у роду са Романовима.
Тиме је коначно доказано да су остаци Романових који почивају у Санкт Петербургу аутентични.

АЛЕКСАНДР КУКУЛЕВСКИЈ
Превео са руског: В. Петровић

Анатема бољшевика

Током октобра 1917. године бољшевици су са великим замахом почели са отимачином црквених здања, манастира и црква. У јануару 1918. консфикована је синодална штампарија, а 13. јануара је донет указ о одузимању Александро-Невске лавре. Истога дана одред бољшевика је извршио напад на лавру, приликом којег је усмрћен протојереј Петар Скипетров, а ухапшени су митрополит петербуршки Венијамин и викарни епископ Прокопије. Као одговор на овај чин патријарх Тихон је истога дана написао посланицу са анатемом бољшевика и позивом да се народ успротиви нападима бољшевика на храмове и убиствима свештеника. Патријархова посланица је одобрена сутрадан на седници помесног сабора РПЦ, која је била посвећена одбрани цркве. Епископи и свештеници су посланицу читали у храмовима молећи за помоћ у тешким тренуцима. Одговор бољшевика је стигао следећег дана у воду закона о одвојености цркве и државе. Овим актом црква је лишена правног субјективитета и целокупне имовине која је скупљана током векова постојања. Тиме је отворен пут ка прогону руске цркве који се једино може упоредити са прогоном Јевреја од стране нациста. Какве су последице анатеме видимо данас. У наставку доносимо текст посланице патријарха Тихона:

Покајте се безумници, и прекините ваше крваве масакре. Оно што чините није само зло дело, већ сатанско, због којег ћете бити кажњени огњем адским у будућем, а проклетством вас и вашег потомства у садашњем времену.
Влашћу даном од Бога забрањујем вам приступ Светим Христовим тајнама. Анатемишевам Вас који носите хришћанска имена и који припадате православљу од рођења. Заклињам и све Вас који сте верна чеда православне цркве Христове да са таквим изродима рода људског не ступате у било какав контакт.
Власт која је обећала да ће у Русију донети истину и правду, обесветила је слободу и поредак и отпочела незапамћено насиље над часнима, над Светом црквом Православном. Да ли постоји граница до које ће мучитељи ићи? Како прекинути напада ових људи од ђавола инспирисаних?
Позивам све верујуће и верне синове цркве да стану у одбрану и заштиту немоћне и угњетене своје мајке. Ако је потребно пострадати за одбрану цркве, многољубљена браћо моја позивам вас да то урадите и кажем вам да сам и ја спреман то учинити.
А ви, браћо архијереји и пастири не оклевајте ни један час у вашим духовним делима, са пламеном ревношћу позивајте своју верну духовну децу да устану у одбрану права њихове цркве. Не терајте их, већ им покажите својим примером и добром вољом како бити прави духовни борац. Ми смо дубоко уверени и поуздани у силу Господњу, као и да ће нечастиви бити посрамљени од крста Господњег јер је речено: „Саздаћу цркву моју коју ни врата Адова неће развалити.“

СВ. НОВОМУЧЕНИК ПАТРИЈАРХ РУСКИ ТИХОН
Превео са руског: В. П.

О славној династији Романов

У циљу дубљег разумевања због чега је руски народ толико тешко страдао, како да се повинујемо пред Господом и како да задобијемо опроштај неопходно је споменути пре свега на каквим основама је израсло и како се временом развијало руско царство. То је била православна вера и самодржавље.
Милошћу Божијом Руси су изашли из мрака многобоштва што је радикално изменило наше претке.
Од кнеза Рјурика Русија под покровом Божијим креће узлазном путањом. Но са смрћу цара Фјодора Ивановича (народ га је звао Иван Звонар, био је ментално ограничен због чега је из сенке владао Борис Годунов, прим. прев.) сина цара Ивана Васиљевича Грозног који је био привржен православљу почиње тешки период у историји Русије.
Крај династије Рјуриковича доноси дане невоља и великих смутњи у Московској царевини но ипак Русија опстаје.
Отаџбина је у ужасном стању. Династичке борбе, преврти, међусобне заваде (мисли се на период борбе Бориса Годунова са бољарима, прим. прев.) су ознака тог доба. Но ипак Господ чува свету Русију. Свевидеће око Господње је увидевши тешку ситуацију повело Русију у нови период – самодржавну царевину која је довела земљу до највећег значаја међу државама тог доба.
Романови су у 13 веку били родоначелници седамнаест руских племићких породица. У првом колену они нису имали презимена, већ само надимке, који су потом замењени презименима добијеним од имена. Тек од четвртог колена добијају презиме Захарини-Јурјев. Од Романа Захарина-Јурјева породица почиње да носи име Романов. Роман (1503-1543) и његова супруга Уљана Фјодоровна (у монаштву Анастасија, умрла 1579) имали су петоро деце. Њихова прва кћерка Анастасија Романова је била супруга цара Ивана Грозног. Имали су и сина Никиту Романовича.
Први Романови на руском двору стекли су велику наклоност свих друштвених слојева, због доброг понашања и поштења. Од почетка династије Романови су имали мученичку судбину. Њихови непријатељи пре свега Борис Годунов решио је да од њих отме скиптар руске царевине.
Годунов угашени руски племићки род је по старим родословима татарског порекла. У 13 веку долазе на руски двор. Први познати Годунов се прекрстио и добио име Захарија. Служио је кнеза Ивана Даниловича Калита. Успон доживљавају на двору цара Ивана Грозног понајвише због Бориса Годунова. Користећи своју велику интелигенцију Борис Годунов не само да је успео да задржи свој положај него је и напредовао. Иван Грозни је на самрти именовао Бориса Годунова за једног од управитеља земљом пошто је његов син Фјодор био неспособан да влада.

Борис Годунов

По трагичној смрти царевића Димитрија (1591) и смрти цара Фјодора по дубоком убеђењу патријарха Јова да ће Борис Годунов бити најдостојнији престола и да ће завести мир и ред у земљи зимски сабор је одлучио да „нико сем Бориса Годунова не може да тражи престо“. После много убеђивања, па чак и претњи да ће бити искључен из цркве Борис пристаје да постане цар. Крунисан је 1. септембра 1598. године.
Током првих година његове владавине за њега су говорили да је: „Мирисни цвет, човек који је својом мудрошћу и снагом превазишао све савременике, онај који је учинио много за Русији, цар који је покушао да искорени корупцију, али није успео у томе до краја“.
О његовим манама савременици су рекли: „Од питомог човека у нападима беса је постајао чудовиште, које верује клеветама и који се у таквој злоби може упоредити са прошлим царевима. Због клевета злих многе добре људе је погубио због чега је изазвао бес многих. Због тога су и устали на њега и свргнули га са престола.“ (да би се правилно разумела ова епоха потребно је знати чињеницу да је Борис Годунов највероватније боловао од тешког облика параноје што је изазивало честе промене расположења, прим. прев.)
Од 1600. године царева параноја се увећава. Идуће године по лажној клевети цар Борис Годунов је наредио протеривање свих чланова династије Романов. Сви од младих до старих су разаслати по земљи. Неки су убијени, а већина је претрпела тешка злостављања. Најстарији од браће Романов Фјодор Никитич је послат у Синајски манастир где се замонашио и добио име Филип, а његова жена је исто тако замонашена под под именом Марта. Будући цар Михаил (син Фјодора Никитича, прим. прев.) је у шестој години послат у манастир. Одвојен од родитеља живео је у веома суровим условима, често не имајући ни одећу.
Брат Фјодора Никитича бољар Александар је послат у једно село код Свето Кирило-Белојезерског манастира где је и убијен. Из лозе Романов мученичку смрт су доживели и враћа Василије и Иван. По том обрасцу и даљи сродници Романових су уморени.
Прогон невиних људи може се довести у вези са многогрешним стањем Руса у том периоду. Али после свих прогона и катастрофа долази до коначног решења и довођења новога цара на престо. Велики патријарх Гермоген је предвидео да ће руском земљом владати Михаил Фјодорович Романов. Веома је поучан и значајан овај догађај за будућност руског народа по древним руским летописима.
„О том дану многи у Русији говоре бучно и са великим сузама“. 7 фебруара 1613. године је сазван велики земаљски сабор најбољих и најпаметних људи сабраних из целе Русије који су изабрали за цара шеснаестогодишњег Михаила Фјодоровича Романова. Познати историчар и истраживач је о овоме рекао: „Само деловањем Светога Духа може се објаснити толико једнодушна одлука сабора племића који су међу собом били најгори непријатељи“.

Цар Михаил Фјодорович

21. фебруара 1613. године у недељу православља сви свештенослужитељи, чланови Сабора, бољари, племићи, прост народ, деца, па чак и одојчад су се окупили у Успењском сабору Кремља да се помоле Богу „да од њих одврати праведни свој гнев, са милошћу погледа народ и да им подари цара праведног и Светог, благочестивог и Христољубивог, који ће их водити из генерације у генерацију.“ Сви су обећали „да ће му служити верно против свих издајника и непријатеља, као и да ће се до смрти борити за крст часни.“
Тог дана је млади Михаил проглашен за цара, великог кнеза московског и самодржца руског. У свим храмовима престонице служени су молебни за здравље новог владара. Под звоњавом са цркава дата је свенародна заклетва цару.
Милошћу Божијом дошао је крај смутњама и крвавим обрачунима око мењања владара. Коначно је изабран цар који је имао подршку целог народа. Ипак будући цар је морао да прихвати ту дужност. Делегација је упућена у Ипатијевски манастир где разговорају са Михаилом и његовом мајком монахињом Мартом. По сачуваним успоменама чланова делегације Михаил је одбио титулу цара, а и његова мајка Марта се успротивила томе не давши благослов. Делегација је убеђивала Михаила следећим речима: „Сабор вас је изабрао под патронатом Светога Духа, не по нашем нахођењу већ по жељи Божијој која је изражена у једномислију хришћанина из Москве и свих крајева Русије.“
Три пута је архиепископ Теодорит молио Михаила да постане цар. Један историчар је записао: „Све је пало ногама пред Михаилом и жене и мушкарци и деца“. Монахиња Марта је пала пред Теодорском иконом Пресвете Богородице (која је по црквеном предању као и Владимирска икона насликана од стране Светог Луке) и завапила: „Нека буде воља Твоја, Владичице. У твоје руке предајем сина мојега. Упути га на прави пут за добробит православља и отаџбине.“
Одмах по доласку у Москву Михаил Фјодорович је отишао у Успенски сабор где се поклонио руским светињама. По одслуженом молебну, млади цар се обливен сузама помолио Господу да му пружи подршку у предстојећем тешком послу.
11. јула уз велико славље Божији изабраник је крунисан на трон Руског царства. Православну Русији измучену и страдалну поново је уздигао самодржавни цар. Цар по Божијој вољи добро је усвојио поуку: „Куда од ходи, Бог га усмерава“ (Приче 21, 1)
Новоизабрани цар је положио заклетву и потписао повељу о постављењу. Наши преци су саставивши повељу послушали вољу народа да у овој и у свим будућим генерацијама верно служе царској династији Романов. „И ко устане против овог саборног постављања-био он цар, патријарх или било који човек да је проклет и у овом и у будућем времену, да никада нема благослов и нека буде одлучен од Свете Тројице.“
Дано обећање је дато заувек и ниједан други Сабор и ни под којимоколностима не може укинути одредбе ове повеље. Од цара Михаила његова титула постаје наследна у руском народу.
Млади цар Михаило и поред многобројних искушења и проблема је био веома нежан, добро васпитан и интелигентан, радознао. Заиста је био постављен од Бога. Свевишњи га је поставио на ово веома тешко и значајно место да би царство извео из олује и уздигнуо Русију. Он је био православни цар, дубоко предан предању цркве и њеном наслеђу. Његовим доласком на престо укрепљена је Русија и спасена од погибије. А шта је то спасло Русију? Јака вера у Бога, пламена љубав према православној цркви и преданост и верност руском самодржцу изабраном од Бога. То је главно упориште Русије које је спасавало и у будућим временима.
Славна династија Романових је владала преко триста година, дарујући на славу Русије, а на страх непријатеља највеће цареве: „ћутљивог“ Алексеја који је сјединио малу Русију са великом (Московском), Петра Великог који је Русији отворио прозор ка Европи, Катарину Велику која је Русију сјединила са Црним морим и вратила јој западну Русију, благословеног Александра који је говорио дванаест језика који је Русији донео Пољску и Финску, мудрог Николаја I, Александара Ослободиоца… И на крају обновитеља земље руске Николаја II који је у себи садржао све врлине претходника.
Николај II је ојачао националну валуту, подигао извоз, градио железницу и подарио земљи парламент. А оклеветан је да је диктатор, он који је био демократски ослоботељ. Био је јединствени човек у Русији који никада није мислио на себе и своју корист, већ само на интересе народа.
Историја неће заборавити да је помазаника кога је измолио руски народ, истог предао непријатељу који га је погубио прекршивши Господњу заповест: „Не дирајте у помазанике моје“ (Псалам 104, 15). Исто тако историја нас опомиње на период после пада монархије и самодржавља у којем је убијено преко десет милиона људи.
Године 1942. епископ Натанаил (Лавов) пише: „Наш народ је учинио тежак двојни грех: збацио је цара помазаника Божијег, и то само због чињеница да је био у потпуности праведан, да је бескомпромисно вратио свој царски дуг и служио правди Божијој. Народ није хтео да са царом има овакакав подвиг, одрекао се крста и приволео се најнижим земаљским поривима. Борили су се за привидне политичке вредности, сањали да ће освојити тако читав свет, несвесни да ће њихове грешке бити наплаћене тешким мукама. Они су желели политичку важност, они су желели своју земљу и да виде свет. Њихова земља је отета до последњег педља, а свет нису видели још много, много година.“

По материјалу из књиге: ЦАРСКА ПОРОДИЦА
Превео са руског: В. П.

Логор Јасеновац и страдање Срба у НДХ

УПОЗОРЕЊЕ: У овом тексту доносимо веома узнемирујуће описе и фотографије

„Описати страдања, мучења, патње и прогоне српског народу у Независној држави Хрватској и злочине у Јасеновцу од стране Хрвата, представника ‘слободне’ усташке државе немогуће је. Ти злочини и та зверства превазилазе све оно што би човек могао замислити. Такве злочине и у таквом броју као што су Хрвати учинили Србима тешко је наћи у целокупној историји човечанства. Број жртава није могуће тачно установити но ипак оно што знамо на основу процена тако је језиво, страшно и ужасно.“ (др Драгослав Срњаковић)

ПОСТАНАК НДХ Многобројни су узроци брзог априлског пада Југославије и југословенске војске 1941. године, али несумњиво један од главних узрока је било подло издајство скоро целокупног дела хрватских официра, од редова па до генерала. Сви они су неколико година пре Другог светског рата свесно поткопавали темеље Југославије и припремали брзо и катастрофално расуло југословенских војних јединица. Иако су положили заклетву краљу Југославије, велики број Хрвата војника подофицира и официра југословенске војске ступио је у тајне усташке организације примивши на себе задатак да свуда и сваком приликом раде на распаду Југославије.
У четвртак 10. априла 1941. године у 5 часова поподне Славко Кватерник бивши пуковник југословенске војске прогласио је у Загребу у име Анте Павелића НДХ. После неколико дана Павелић је дошао у Загреб. У састав НДХ ушле су следеће покрајине: Срем, Босна, Херцеговина, Далмација (изузев дела где су владали Италијани), Хрватска и Славонија. У тој новоствореној држави Хрвата није било ни 50% док су Срби чинили једну трећину становништва.

ПОЧЕТАК ПРОГОНА Велики број Хрвата како интелектуалаца тако и грађана и сељака, схватило је НДХ-а на првом месту као могућност да се обрачуна са Србима. Одмах су се дали на посао, да по њиховим речима: „Очисте свету земљу Хрвата од Цигана, Влаха и Балканаца“. У томе су предњачили интелигенција и власт бодрећи то штампом и живом речју. Хрватска интелигенција несумњиво носи највећу кривицу за патњу и страдање Срба. Сам Анте Павелић је рекао: „Ја сам посекао стабло (краља Александра) а ви крешите гране (српски народ)“. Као „србождери“ нарочито су се истакли министри унутрашњих дела Андрија Артуковић, просвете Миле Будак, правде Мирко Пукта, Милован Жанић и бањалучки стожерник Виктор Гутић. Позната је изјава Мила Будака: „Један део Срба побићемо, други ћемо раселити, а треће превести у католичку веру и тако претворити у Хрвате“.

ПЉАЧКА СРПСКОГ ЖИВЉА Добивши власт усташке власти и масе су се дале на пљачкање свега што је српско. Упутство за то је издавао врх НДХ. За такве пљачке постојале су чак и законске наредбе. Свим просветним, културним, хуманим и националним организацијама одузета је имовина. Целокупна имовина СПЦ предата је у власништво усташкој држави. По другом закону свако ко је напустио НДХ – у, држави је припадала његова имовина. Поред пљачке усташе су и Србе уцењивале на разне начине. То су чинили под окриљем наредби да дотични да толико и толико новца за пуштање на слободу, спасење од стрељања и дозволу за дотурање хране. У низу разних дела које су усташе преузеле према Србима било је и насилно протеривање. Пљачкањем, уцењивањем и насилним протеривањем српски народ је много оштећен. Процењено је да је из НДХ – а протерано око 340 000 Срба.

СТРАДАЊЕ СПЦ Православни епископе, свештенике и калуђере одмах после оснивања НДХ-а усташе гоне као дивље звери. Излажу их подсмеху, ругању и у најсвирепијим мукама их убијају. Сви они који су остали живи слати су у логор Цапраг, а одатле без ичега протерани су у Србију. Њихови домови, цркве и манастири су опљачкани, попаљени и срушени, или су их запосели римокатолици. У православним црквама масовно су клана невина деца, жене и мушкарци, а у многима су силоване српске жене и девојке. Тројица епископа су убијена, један премлаћен, један интерниран у Италију а двојица су побегла у Србију. Страдали су и културни споменици, а верски објекти су порушени или претворени у нужнике, магацине или штале.

УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ Усташка зверства над српским народом превазилазе све оно што људски ум може да замисли. Та идеја се види у франковачком програму: „У Хрватској нема Срба, а ако има некога то је влашки накот који треба истребити“. Одмах почиње хајка на Србе, после хапшења су слати у затворе, а онда у логоре или у смрт. Вођена су деца од седам година па старци до седамдесет година. Усташке власти су изналазиле разне начине да би Србе све више мучили и злостављали. Као према мушкарцима усташе су биле свирепе и крволочне и према женама. Све што су примењивали на мушкарцима то су чинили и са женама. У свом безумљу усташе нису обраћале пажњу ни имали образа према малој деци. Многа деца су насилно преведена у римокатоличку веру а многа убијена. Усташе су понекад таква злостављања обављала у српским црквама.

СТРАДАЊЕ ДЕЦЕ Једна од преживелих логорашица о догађајима из Старе Градишке у току 1942. године је рекла: ,,Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су усташе отимале малу децу мајкама. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама сатерале мајке са децом у већи круг. Најпре су тражили да се одвоје мајке и деца добровољно, а када то никако нису могли постићи, насртали су са пушком и бајонетима на њих и силом их раздвајали. Деца и мајке су се чврсто збијале, запомагале и отимале. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе би их чизмама газили и одводили отету децу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене деце и мајки, као да су се пружале у најстрашнијем болу и покушавале да се састану. Њихове очи су се шириле настојећи да запамте сваки делић најдражег лика, али раздаљина између њих, постојала је све већа и највише случајева и физички коначна.” Ова логорашица сведочи и о следећем зверству: ,,Децу су масовно убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатеривали су и по 50 деце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Затим су 3 – 4 опатице (часне сестре) ишле од собе до собе носиле канте с текућином и четкицом мазале деци уста. Гласно су говориле да је та текућина против жеђи. Међутим, након једног до два сата сва деца су почела вриштати, јаукати и дозивати мајку, оца, сестре и браћу. Деца су се превијала од болова а јауци и крици постојали су све ужаснији. Малишани су болно цвилели: ‘Мајко умирем, сејо боли ме, тетка жедан сам’. Дечија тела грчила су се и почела падати а како места није било рушила су се у гомили као леса. Измешале су им се руке, ноге, главе… Отварале су се живе ране на телима те јадне деце. Убрзо су почела умирати у најтежим мукама и вапајима и то је трајало данима. И призор гушења деце у плинској комори који сам гледала био је такав да га никада нећу заборавити. Плинска комора је била пуна голе деце набацане једно на друго на гомилу. Стално су повећавали ту гомилу носећи их у декама. Стрпали су тако у ту просторију око 500 деце. Пре пуштања плина просторију је дошла прегледати усташка патрола на челу са усташким сатником Барбарићем врло окрутним зликовцем. Једно дете старо годину дана лежало је голо на прагу просторије. Барбарић је својом чизметином стао на једну ногу детенцета, другу ногу је ухватио руком, рашченио је дете и бацио га на гомилу уз псовку српске и комунистиче мајке. Дао је налог да се просторија затвори и у њу пусти плин.“

ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ Усташке власти у августу 1941. године формирају логор Јасеновац, највеће стратиште српског народа. Ово мучилиште је било састављено од комплекса неколико логора распоређених у међуречју река Саве, Уне, Великог Струга и Лоње, а на граници Славоније, Босне и Баније.
Овај комплекс је био састављен од неколико логора:
Логор I Брочице формиран је у лето 1941. године од неколико барака ограђених бодљикавом жицом. Радио је само неколико месеци до краја септембра 1941. године када је укинут због поплава. Прогутао је десетину хиљада невиних жртава масовно убијених у шуми Крнадија, где су и закопавани.
Логор II Крапље отворен је после првог логора код шуме Горње Крнадије. Трајао је до половине новембра 1941. када је укинут због поплава. У њему је страдало око 10 000 жртава. Масовне гробнице су у оближњој шуми. Логор III Циглана уствари главни логор Јасеновац који се налазио испод самог села Јасеновац, а на његовом терену на левој обали па до реке Велики Струг и до стално дограђиваног насипа у мочварном Лоњском пољу тачније Мокром пољу. Када се говори о логору Јасеновац онда се мисли првенствено на овај средишњи логор звани Циглана, назван тако што је ту већ била циглана, парна пилана и друга техничка постројења и радионице. Протезао се овај најстрашнији логор смрти на сто хектара мочварне равнице, тамо где је данас јасеновачки Камени цвет окружен вештачким језерима некадашњих рупа од циглане и бројим хумкама које означавају бивше логорске гробнице.
Логор IV Кожара је био у самом селу Јасеновцу, у тамошњим индустријским зградама (од којих је једна сачувана) ограђених бодљикавом жицом, у троуглу између река Саве, железничке пруге и пута за Дренов Бок. Овај логор је спадао у комплекс јасеновачких логора у коме су осуђени логораши прерађивали коже у неиздрживим условима.
Логор V ромски у самом селу Уштице, на просторима између река Саве и Уне, где су највише довођени и уништавани Роми. Овај логор је трајао од 1942. до маја 1945. године и о злочинима у њему сведоче гробнице у самом селу Уштице и по околини.
Логор VI у селу Млака на реци Сави низводно од Јасеновца (око 10 км) према Старој Градишци где је био тзв. Женски радни логор на њивама села Млаке и Јабланца.
Логор VII у Старој Градишци (који се од усташа називао и логор пет) такође је потпадао под комплекс јасеновачких логора за уништавање људи. Налазио се у самој Градишци на обали Саве, у старој Аустроугарској тврђави претвореној у казнионицу. Имао је три дела – логор за мушкарце, за жене и „оборе“ за децу.
Логор VIII у Доњој Градини на босанској обали реке Саве, преко пута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву. Градина уствари није била никакав логор него само масовно Јасеновачко стратиште тј. „прихватни логор“ док усташе не побију многобројно српско робље доведено из Босне и из других крајева НДХ. (опис логора је дат по књизи „Јасеновац после Јасеновца“)
О стравичности логора Јасеновац најбоље сведочи овај запис који је настао по ослобођењу логора: „Са спољне стране логор је био ограђен оградом, а према Сави бедљикавом жицом сплетеном у ширини 2 метра. Тачно по систему немачких концентрационих логора. Унутар ограде све зграде логора су порушене. На левој страни видимо кроз жице крај обале Саве женске и мушке лешеве. Леш једног мушкарца је го, руке су му свезане жицом на леђима. Голе ноге младе девојке модре су од удараца. То нису једини лешеви. Њих је много. Леш за лешом, од којих је највише женских леже крај Саве. А по самој реци још пливају лешеви…“
Јасеновачки смртоносни сплет логора нехотице је био распоређен у знаку једног великог крста: од села Крапље на западу па преко Јасеновца у средини, до села Млаке и Градишке на истоку, и од логора 1. у Брочицама на северу опет преко Јасеновца и Саве до Босанске Градине на југу.
Логор Јасеновац је функционисао све до априла 1945. године, када усташе ликвидирају логор и преостале заточенике. Преко 1200 логораша покушава пробај, а преживело је њих 117. Одмах по ослобађању логора комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача извршила је увиђај и дала најбољи опис страдања у овом логору. Нова југословенска власт је убрзо зауставила истраживања и ставила ad acta било какву причу о овом логору бојећи се да ће истина о овом логору побити изједначење четника и усташа. Тек двадесет година после Другог светског рата на месту логора је постављен споменик Камени цвет познатог архитекте Богдана Богдановића. Отворен је и музеј који је девастиран од стране Хрвата деведесетих година. Обновљени музеј у Јасеновцу је променио своју концепцију покушавајући да релативизује страдање недужних логораша.

БРОЈ ЖРТАВА Тачан број жртава Јасеновца није могуће установити. Архиве логора су два пута паљене 1943. и 1945. године. Послератна Земаљска комисија Хрватске је радом на терену и кроз сведочења преживелих установила да се број жртава креће од 500.000 до 700.000 хиљада. Ово истраживање је историјски најутемељеније. Почетком деведесетих у Хрватској број страдалих се умањује да би се чак дошло и до цифре од 30.000 хиљада страдалих. Овакви подаци за различитим варијацијама и даље су присутни у хрватским историјским књигама и школским уџбеницима.

Основни циљ логора Јасеновац и Независне државе Хрватске је било истребљење Срба, Јевреја, Рома и неистомишљеника овог фашистичког и зверског режима.
Срамотно је што данашње генерација Срба не знају ништа о овоме стратишту, а не показују ни било какво интересовање за ову болну тему. Још је срамотније ћутање државе Србије која није предузела ниједан корак да се на међународном плану открију размере ових злочина. За величање и подржавање ових злочина које је и даље присуство у Хрватској не постоје речи које би овакву свирепост могли описати.
Опростити треба, али никада не треба заборавити! На то нас опомињу 700.000 јасеновачких жртава и још много страдалника у злочиначкој НДХ.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Начини страдања Срба

У Јасеновцу Србе су живе набијали на колац, живе тестерисали, убијали дрвеним маљевима по глави, ложили им ватру по голим грудима, пекли их живе на ватри, спаљивали живе у црквама и кућама, бацали живе у усијане пећи, живе закопавали и живим кречем посипали, поливали их кључалом водом и тада поливено месо драли и солили, копали живима очи, резали уши, нос, језик, свештеницима секли бркове и браду заједно са кожом и месом, везивали их за задњи део камиона или аутомобила и онда возила терали највећом брзином, пребијали руке и ноге, забијали им ексере у главе, забијале их великим ексерима за зид и на под, бацали их у бунаре и провалије, разбијали им гвозденим шипкама главе, бацали у живу ватру и у врелу воду, растрзали их за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о кладе и стене, распоравали ножевима мајке и из њихових утроба вадили живу децу и набијали их на ножеве. Силоване су многобројене жене, девојке и девојчице, мајке пред кћеркама, а кћерке пред мајкама.

Саслушање усташког злочинца

-Шта је било ако су те жене имале децу?
-Одузимала су им се та деца.
-Шта сте радили са том децом?
-Та деца су одређивана за домове, а слабију сам ја тровао.
-Где сте их тровали?
-У једној соби.
-Опишите нам како је то било?
-Одвели смо их у једну собу, није била велика ни 4 на 4 метра. Онда сам бацио плин.
-Какав?
-Циклон.
-Колико је могло бити те деце?
-Деце је отровано САМО 63.
-Колико су била стара та деца?
-Било их је од 2 до 10 година.

(Извод из саслушања Анте Врбана, заповедника логора Стара Градишка)

Најстрашнија инквизиција

То је крвава инквизиција над српским народом у сред 20-ог века. Чувена је по страхоти шпанска инквизиција. Генерални директор ове инквизиције опуномоћен од папе, био је злогласни доминикански калуђер Томас де Торквемада. За 18 година његовог диктаторства сажежено је 10 220 људи, а уморено глађу, мучењем и тамновањем 114 401 лице. Дакле свега сто двадесет и пет хиљада за 18 година. Страшно. Али је несравњено страшнија инквизиција над српским православним народом у Југославији. Јер је ова инквизиција само за четири године убила седамсто хиљада Срба и Српкиња.
Додаћемо само изјаву члана парламента Западне Немачке Јакова Алтајмера, која гласи: „Запад је био забезекнут кад је гледао слике како усташе с бајонетима терају српско православно становништво да се покрштава у католичку веру“. И још: „Крвава владавина Павелићевих усташа постигла је максимум на пољу масовних покоља. Светска историја регистровала је многе крвнике и масовне убице, међутим ни један од њих није био толико свиреп да је тражио да му се у корпама сервирају очи његових жртава. То је био специјалитет Павелића и његових усташа.“ Но сва злочинства над Србима нису још описана. Описаће се, објавиће. Мислили су све покрити мраком и лажном пропагандом. Али, нема пећине у коју су они бацали живе Србе, да се неко није успузао, нити реке у којој су топили Србе, да неко није испливао, нити ломаче, а да неко опаљен није избегао, нити сече, из које неко није изнео живу главу.
Треба ли Срби да се свете? Да не би дао Бог. Они који би се светили, не били ни Срби, ни хришћани. Јер Срби немају верске инквизиције у својој традицији, и Срби знају да Христос није обећао Царство небеско мучитељима него мученицима. „Доћи ће вријеме“, рекао је Он, „кад ће сваки који вас убије мислити да Богу служи. А ово ће чинити, јер не познаше Оца и Мене“. Отуда је Херве Лориер правилно назвао творце оне крваве оргије над српским народом: „Убице у име Божје“. Никад се Срби нису руководили паролом: „Циљ оправдава средства“. Зато се они неће ни светити, јер би то било против њихове вере и савести. Ако би се светили равном мером, они би морали да погребују живе људе, да пеку живе на огњу, да деру кожу са живих, да режу децу на комаде на очи родитеља, да копају очи, итд. А то Србин не би могао чинити ни над зверовима, а камоли над људима.
Па шта треба Срби да чине? Прво да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети. Него да оставе освету Богу, који је заповедио људима пре Христа: „Не свети се, моја је освета“. Друго, да јављају свету и објављују сва грозна недела најновије инквизиције над српским народом, да опомињу народе широм света, хришћанске и нехришћанске, да буду на опрезу за себе, јер се и њима може догодити што се догодило народу српском. Треће, да се диче и поносе са својих 700.000 мученика за Христа, да им зидају храмове на местима њиховог мучења, над њиховим гробницама.
Само тако ће српски народ имати за сву будућност једну непобедиву небесну армију од 700.000 Божјих мученика на својој страни као заштиту, одбрану и зајемчену победу. И – један морални капитал коме нема равна у свету.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Може ли се зло објаснити?

Кажу да неки догађаји и доживљаји из најранијег детињства никако не избледе, не падну у заборав. Сећам се, још нисам ишла у школу али су ме учили слова тако што сам наглас срицала наслове из „Политике“, под будним оком моје мајке.
Једнога дана, пред почетак лета „читала“ сам Политику“ и одједном, без икаквог видљивог повода упитала: „Мама, мама а шта је то Јасеновац?“ „Јасеновац, Јасеновац, то је сине нешто страшно, страшно!“… И сада видим мамине дивне плаве очи пуне туге и чујем глас који је подрхтавао до шапата. А, онда је заћутала. Осетила сам својом детињом душом да сам питала нешто што није требало, нешто што нисам знала али сам вероватно чула своје родитеље да о томе причају, мислећи да их нико не чује.
Прошло је од тада много година. Ишла сам у школу, учила о НОБ-у, офанзивама, Немцима, о логорима у Немачкој, Пољској, тадашњој НДХ, Јасеновцу, Јадовну и многим другим стратиштима. Схватила, сам на жалост шта су то концентрациони логори те „фабрике смрти“, прочитала „Дневник Ане Франк“ и увек када се о томе причало, питала сам се зашто?
У бурној прошлости нашег српског народа било је буна, устанака, ратова, свега што је доводило до страдања недужног народа, а посебно деце. Али логори?! Мислим да ни један нормалан, здрав разум не може да до краја схвати психу и карактер тих људи који су само у једном дану могли да побију, стрељају, угуше у гасним коморама на хиљаде недужних људи а посебно деце. Зашто? Шта су то скривили Срби, Јевреји и Роми?
Извините, у свом животу могу много тога да бирам. Нпр. пријатеље, радно место. Чак и државу у којој желим да живим, али, родитеље, е то не могу да бирам. Зар сам толико крива што ме је родила српска, јеврејска или ромска мајка а не немачка, хрватска или тамо нека која има ту привилегију да себе сматра „вишом расом“.
Кажу „пред Богом су сви једнаки!“ Ко је дао за право тим моћницима да одређују ко има право на живот а ко мора да умре? Какви су то људи који имају једног „анђела смрти“ (мислим на Менгелеа) који једним замахом руке одређује ко ће да живи, а ко да умре? Страшно! А мој народ има Белог Анђела у светињи Милешеви већ вековима, па опет по мерилима тих људи који су „виша раса“ немам право на живот. На то се поносим!
Зверства која су починили толико су страшна да у сваком нормалном човеку изазивају хладну језу у души и страх да се то више никада не понови. Јер, који и какав то човек може да убија недужну децу, силује немоћне жене и мучи везане мушкарце а онда их веша на прво дрво? Какав то људски ум може да смисли да од одране људске коже прави абажур за стону лампу. Недела, не зверства, јер је увреда за животиње поредити их са овим монструмима у људском облику. У животињском свету тога нема! Животиња убија да би утолила глад и опстала у животу. А човек је кажу, најсавршеније биће! Каква иронија!
Један филозоф је рекао да се човек вреднује према својим делима. А шта су они који чине страшна недела? Не могу чак ни да их мрзим, јер би се поистоветила са њима. Та патолошка мржња руководила их је да чине злодела и свирепости.
Данашње генерације младих, на жалост, мало знају о свему овоме, а посебно о концентрационим логорима на просторима бивше Југославије. Свесно се о томе не пише пуно, не прича, под образложењем „да се не распирује међунационална мржња“. Не слажем се са овим објашњењем јер што је неко више информисан, више ће разумети, схватрити па и опростити, али никако не заборавити! Жртве геноцида то не заслужују. Напротив, стално подсећају и опомињу да се то никада више не догоди. Са посебним пијететом клањам се сенима мртвих ма где су прерано изгубили животе. Многима се никада неће сазнати ни где почивају. Почивајте у миру вечан вам спомен!
Свака молитва узнета за покој душа у црквама, синагогама и џамијама или немо стајање са мислима на милионе нама истих, драгих људи вечан је сведок да се њихово страдање неће заборавити.
А најважније је изнад свега бити човек!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Интервју: владика крушевачки Давид (Перовић)

Човек и жена су пре свега љубвена бића

Један од нових епископа СПЦ владика крушевачки Давид (Перовић), крсно име Мирослав, рођен је у Ђураковцу, на Косову и Метохији. Основну школу и гимназију завршио је у Пећи. Годину дана радио је у фабрици намештаја у Сент-Етјену у Француској (1972-1973) а потом се посветио студијама књижевности на Филолошком Факултету у Београду. Богословске студије окончао је на Богословском факултету СПЦ у Београду и истовремено седмогодишње искушеништво. Монашки постриг примио је у Царској Лаври Високи Дечани (1983). Континуирано предаје хришћанску етику (са аскетиком) и аскетско богословље и то као асистент а затим као доцент Православног Богословског факултета универзитета у Београду (1995-2011). Бавио се француском филологијом на Сорбони и на Француској алијанси за језик у Паризу (1995- 1997 и 1999.)
Са благословом патријарха Павла боравио је у Пећкој патријаршији током 2000-2002. године ради испомоћи, као и са благословом надлежног епископа рашко-призренског у мисији опстанка православног српског живља на Косову и Метохији, и спасења црквених светиња и драгоцености епархије рашко-призренске које су тада биле изложене уништењу.
Епископ крушевачки Давид (Перовић) докторирао је на тему „Пневматологија Светог Василија Великог на Православном богословском факултету универзитета у Београду (2002). Књижевне и теолошке радове (чланке, студије, књиге, преводе) он објављује у црквеним часописима и код других издавача. Сарадник је на књигама, уџбеницима, часописима, монографијама ,зборницима, антологијама, сценаријима, драмама, као и на преводима богословских текстова: химнографских и из веронауке, из књижевности, поезије, науке, филозофије, теорије егзегезе филмске и позоришне уметности.
Преводи богословске чланке, студије и књиге с грчког, француског, енглеског и руског језика. Сарађивао је као стручни консултант и коаутор у стварању документарних филмова и телевизијских емисија у серијама: „Булевар православља“, „Вероучитељ у кући“, „Црква и језик“, „Планета Косово“, „Кармес–врата Оријента“, „Жервта“, „Патријарх Павле –живот по Јеванђељу I-IV“. Саоснивач је и сценариста филмског студија „Наос“.
Са владиком крушевачким Давидом (Перовићем) разговарали смо о значајној теми која се односи на православно виђење жене у нашем добу. Од владике Давида добили смо веома конкретне духовне али и духовите одговоре које преносимо јавности.

Вашe Преосвештенство, зашто се женско питање наметнуло као одвојено од мушког питања када је то двоје неодвојиво, па још од питања Бога као Творца?
Женско питање, мушко питање! Хм. Данас је неко ту сигурно затајио! Наравно, прво и највише његово величанство савремени и модерни човек, још увек као почасна глава жени, а затим и њено величанство савремена и модерна жена, итекако вредна апсолутнога поштовања.
Не би требало да се човек ни данас као глава преузноси, па да поступа као главоња, нити да жени због тога буде криво, па да данас она не убира главу. Они су и данас једно са другим да би били заједно и једно, и то једно у Христу. Баш је такво било, и такво остало Божије благоизвољење о њима; о човеку и човечици – жени.
Само је питање мере у којој се наметнуло женско питање као одвојено од мушког питања. А то питање опстанка жене у времену које не погодује ни жени, ни човеку, ни њиховој деци, постоји, и оно је ово наше време. Ко га је проузроковао? Наравно, најпре савремени човек! Нестрпљивошћу, грубошћу, неваспитањем, сујетом, себељубљем и ствариљубљем, егоизмом, саблазнима, неверством, злочинима; идололатријом, и уопште свим другим видовима својих огрешења о љубав према Богу и ближњем, према непријатељу, према жени и деци, према Божијој творевини.

Какав је положај жене данас?
Положај незавидан, она одвећ иритабилна, да употребимо израз покојног патријарха српског Павла. Она је прилично брзоплета, дакле недовољно расудљива, зато што њен човек одвећ често крши такозвану једанаесту заповест: Не упетљавати се! А он се заиста упетљава у све и свашта. Зато га пречесто нема ту када је најпотребнији, и зато најмање воли оно и оне што би и које би требало највише да воли.
Човек се бави глобом и глобализмом, он глобализује и себе и све и сва око себе. Зато он са својим маштаријама најчешће и подсећа на глоб—балон.

Како исправно поставити питање и однос мушкарца и жене, па бити модеран а остати доследан Православљу?
Како? Не померати старе границе, не кварити добре обичаје, не измишљати хладну и топлу воду, не тражити хлеба преко погаче, увести у свој живот више стида и страха Божијега, не бити покварен да се други не би покварили, најпре сопствена деца; треба бити право мушко али и право женско… Слушати своју Православну Цркву као најчедољубивију матер, када сте је већ поменули на месту које јој приличи и припада.

Жена је постала робиња захтева који су пред њом и које и она сама жели да испуни?
О томе бих рекао то да савремена жена углавном или изневерава свој изначално јој даровани таленат да буде царица свога дома, и да буде плодовита маслина, или она до тога са тешком муком долази, зато што њен презапослени, еуфорични или самоумишљени човек, кога првенствено интересују комшијски и светски проблеми, нема петљу да је прати у томе, за шта уствари и треба да употреби сву своју најбољу снагу, и сву своју најбољу вољу.
Заправо, онај који је од њих двоје доминантнији у телегонији, тај и победу над другим односи, и за собом га повлачи. Наравно, и у саму пропаст. Човек и жена данас све ређе обедују заједно, а често одлазе и на годишњи одмор свако на своју страну, што полако али сигурно доводи до краха брака и кидања породичних веза. Шта се то дешава са православним браком и породицом?
Дешава се то да су од стране самих православаца и брак и породица мање-више скренути са узаног, на широк пут. Понављамо, на широк пут, који никада није био, нити ће икада постати пут православних хришћана.

Западна култура и цивилизација промовише промискуитетни тип жене (видимо то и у серијама типа „Секс и град“), али ако дубље погледамо, жене су у ствари усамљена и дубоко несрећна бића, или таквима постају. Како живети хришћански у овом веку и како се остварити по принципу материнства, те на пословном плану и у друштвеном животу?
Само ревносним испуњавањем божанских, јеванђелских заповести, чиме и показивањем свога богољубља.

Тајна еротске љубави као врхунске екстазе, али и пута пропасти?
Све стоји у зависности од правилне и сврховите употребе, с једне стране, и неправилне и бесмислене употребе, с друге стране. Све можемо употребљавати тако да буде налично рају, или паклу. Зар не?!
Човек и жена су пре свега љубвена бића, а затим бића струјна и енергетска. Полна екстаза или иступљење о чему Ви говорите, требало би да их подсећа на Божије стварање света ни из чега. Дакле, да их подсети, и да их обавеже на стварање деце, а не да их нагони и обавезује само на наслађивање једно другим, а када су у питању деца – да испаљују ћорке; дакле да их та екстаза не усмерава само ка естрадама губитништва и усамљеништва, пропасти и пакла.
Од жене се тражи и у овом веку веће укључивање у политику, а с друге стране се зна, и истиче да политика убија женственост. Како ће се ствари одвијати на овом пољу у овој ери?
Политика ће у овој ери баш све, све више-и-више убијати, те самим тим и женственост; али и мушкост, и дечаштво и девојаштво. Рогобатно стрижено од стране једних, повећаваће се кошеним, од стране других; политика: стриженог – кошеног! Или још горе: глувих шаптање, ћоравих намигивање!

У којој мери слављење великих празника враћа вернике правој вери, истинском радовању и изражавању верских осећања код нас Срба. Јер ми памтимо и време које је иза нас, време када нисмо смели слободно исповедати властиту веру?
Слављење Божића, баш као и Васкрса, али и свих осталих празника у највећој могућој мери чини све то што сте степенасто поређали.
Што се тиче времена када се није смело, свако је могао, ако већ није смео. Свако је могао, али лично сви нису били храбри да исповеде, боље рећи да живе по својој вери. Зато је православна вера само за храбре! А оне који то нису, не би требало да ма ко осуђује, јер их ни она сама не осуђује. Она их само назива млаким и хладним.

Ваше Преосвештенство, шта поручујете нашем народу у овом тренутку и у оваквим приликама?
Честити Срби, покајте се и Богу се молите, јер се приближило Царство Божије. Док је земаљско замалена царство, Небеско је увек и довека! Ако ли Небеско мислите искати и дочекивати, ви се умножите, сложите и обожите!
Убројићу и себе у припадника Српског народа, и при том ћу се осећати најпочаствованијим. Зато ћу рећи и ово: Ако ми Срби будемо били са Богом, ко ће бити против нас?!

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Да ли ће породица опстати?

„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.“ Овом реченицом, велики Лав Толстој почиње свој роман „Ана Карењина“. Каква мудра мисао! Вековима уназад, написано је много прозних дела, стихова и мудрих мисли о жени, мушкарцу и браку као једној заједници, која упркос свему, опстаје све до данас. Савременом човеку је тешко да замисли како је изгледао живот у та прастара времена. Жене су биле господарице свега. Тај храбри мушкарац у лову неустрашив пред дивљим зверима и разним непријатељима, у свом дому је покорно извршавао наређења своје жене. И касније, кад је главну реч у брачној заједници преузео мушкарац, и тада је жена била стуб породице, васпитач њихове деце која су је слушала без поговора. Брак је одувек био светиња а венчањем и права правна институција. У многим земљама света нераскидива је веза мушкарца и жене јер „оно што је Бог саставио, нико да не растави“. Речи које се изговарају приликом свечаног чина венчања су за цео живот. Тада се будући супружници заветују да ће волети, поштовати и чувати једно друго док их смрт не растави. Круна свега је да ће „остати заједно у добру и у злу“. То је нешто много лепо што нам овај живот тада пружи. Често сам слушала своју баку Наталију као у име ових (за њу) светих речи, опрашта, жртвује се или моли Бога за здравља свога мужа (учесника у оба светска рата) и – нормално за здравље своје деце. Било је нечег узвишеног у начину како су и колико некадашњи бракови опстајали и славили „сребрне“ и „златне“ свадбе са својом децом, унуцима, родбином и пријатељима. Да има правде Нобелову награду за мир, сигурна сам добиле би многе жене за своју пожртвованост, трпељивост и истрајност у браку. Немојте мислити да сам пристрасна и да су наше баке тј. наши стари трпели једни друге на мученички начин. Не! Руковођени постојаном љубављу и несебичном жељом да воле једно друго и кад више нису млади, лепи, допадљиви, давала им је снагу да нађу ону искру љубави из младости која ће им сијати и грејати им срца до краја живота. Данас, сви некуда журе. Прекратак им је дан да све постигну. Забораве (веома често) на своје најближе. Забораве ону велику љубав на почетку брака; деца су им у другом плану иако због њих толико пуно раде и одсуствују од куће. Уморни, нервозни, пуни немоћног беса долазе кући. Кућа, не кућа, то је зграда већ дом – е, то је нешто сасвим друго. Они који после целодневне гужбе, нервирања и умора дођу у свој дом, то је као брод кад после буре на пучини, уплови у мирну луку. Такви остају заједно! „Доме, слати доме!“ Никакве недаће и зла овога света неће их спречити да упуте топле речи љубави својим најближим, својој жени, својој деци… Наш језик је пребогат дивним речима којима могу да се искажу најтананија, најнежнија осећања: мила, душо, срећо, сунце моје, животе мој! У браку где се свакодневно чују ове речи, пријатно је живети без обзира које и какве невоље доноси свакодневица. Нажалост, има и оних који поклекну, не издрже… Стиче се утисак да је пуно разведених бракова, да „више нико никог неће да трпи“. Разиђу се и, нормално, онда трпе деца јер су присиљена да живе само са једним родитељем. Често се питам где је нестала она силна љубав на почетку брака, шта је узрок да се погазе обећања дата у најсвечанијем тренутку у животу? Знам, брз темпо живљења, борба за животну егзистенцију, равноправност полова, самосталност жена које зарађују, некад више и од свог супруга. Све су то непобитне чињенице, али не за развод брака, напротив, да брак опстане у свој својој лепоти живљења, у богатству осећања које несебично треба давати, делити… Не каже се узалуд да је „подељена срећа – двострука срећа“. Свакодневно чујемо коментаре да је „браку одзвонило!“ не слажем се са тим! Напротив! Уливају ми наду у успешан брачни живот сви они које чујем на улици, у парку, трамвају кад кажу: душо моја, звездице моја сјајна, мила моја… Кад иду загрљени или се држе за руке. Још је лепше видети млади брачни пар са дететом у средини – сво троје се држе за руке… Прелепо! Значи, брак може да опстане и данас после свих савремених збивања, новотарија, разних бура „Сциле и Харидбе“ – може се упловити у мирну брачну луку, у свој дом окружен љубављу и топлионом најближих и најдражих. То је оно што је најдрагоценије у животу. Градите своје породично гнездо, свој топли, пун љубави дом. Видели сте (сигурно) колико је несреће када се то гнездо разруши. Дочекајте старост мирни, спокојни и сигурни. Ником не дозволите да вам разруши дом. Уништиће вам оно најдрагоценије, уништиће вам живот, а он је само један и зато толико вреди.

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Радост брака

Брак је Божанствени обред. Он је био део замисли Божије када је Он стварао човека. То је најприснија и најсветија веза на земљи.
*
После склапања брака прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене – према мужу. Они морају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени. Брак је сједињавање две половине у јединствену целину.
Два живота су повезана у тако тесан савез да више не постоје два живота него један. Обоје до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо оног другог.
*
Дан свадбе треба увек памтити и издвајати га између других нарочито важних датума у животу. То је дан чија ће светлост до краја живота обасјавати све друге дане. Радост због склапања брака није бурна него дубока и мирна.
Прва лекција коју човек треба да научи и да испуни јесте стрпљење. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозревала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији и тај живот ће се наставити у миру и спокојству.
*
Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје „ја“ посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, нестрпљење може све да поквари. Оштра реч може да успори сједињење душа за читаве месеце. С обе стране мора постојати жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо.
*
Постоји још један важан елеменат у брачном животу – то је јединство интересовања. Ниједна брига жене не сме изгледати превише ситна чак ни за гигантски интелект највећег мужа. С друге стране, свака мудра и верна жена ће се врло радо занимати за послове свог мужа. Она ће пожелети да сазна нешто о сваком његовом новом пројекту, плану, тешкоћи и недоумици. Она ће пожелети да зна који његов подухват је успео, а који не, и да буде у току свих његових свакодневних послова. Нека оба срца деле и радост и патњу. Нека попола деле терет брига. Нека све у њиховом животу буде заједничко. Они морају заједно ићи у цркву, молити се једно поред другог, заједно приносити пред Божије стопе терет брига за своју децу и за све оно што им је драгоцено. Зашто да не разговарају о својим искушењима, сумњама и тајним жељама и да не помогну једно другом саосећањем и речима охрабрења? Тако ће живети једним животом, а не двама. Свако од њих у својим плановима и надама мора обавезно да мисли о оном другом. Једно пред другим не смеју имати никаквих тајни. Они морају имати само заједничке пријатеље. На тај начин ће се два живота слити у један живот и они ће делити и мисли и жеље и осећања и радост и тугу и задовољство и бол.
*
Без Божијег благослова, ако Он не освети брак све честитке и добре жеље другова ће бити празне речи. Без Његовог свакодневног благослова породичног живота чак и најнежнија и најискренија љубав неће моћи да да све оно што је потребно жедном срцу. Без благослова Неба сва лепота, радост и вредност породичног живота могу у било ком тренутку бити уништене.
*
У уређењу дома морају учествовати сви чланови породице, и најпотпунија породична срећа може бити достигнута када сви часно испуњавају своје обавезе.
*
Једна реч обухвата све – та реч је „љубав“. У речи „љубав“ је читав том мисли о животу и дугу, и када је ми упорно и пажљиво изучавамо свака од њих постаје јасна и прецизна.
*
Када вене лепота лица и гаси се сјај у очима, а са старошћу долазе боре или остављају своје трагове и ожиљке болести, туге и бриге, љубав верног мужа мора да остане исто онако дубока и искрена као раније. На земљи нема мере која може да измери дубину Христове љубави према Његовој Цркви и ниједан смртник не може да воли с истом таквом дубином, али је ипак сваки муж обавезан да то чини у оној мери у којој се ова љубав може поновити на земљи. Ниједна жртва не треба да му изгледа превелика за његову вољену.
*
Свака жена мора да зна да када је узнемирена или има неких потешкоћа увек може код свог мужа да нађе безбедно и тихо уточиште. Она мора да зна да ће је он схватити, да ће се према њој понашати врло тактично, да ће употребити силу да би је заштитио. Она никада не сме да посумња у то да ће он саосећати с њом у свим тешкоћама. Требало би да се она никада не плаши да може да наиђе на хладноћу или прекор када дође код њега да тражи заштиту.
*
Човек треба да се саветује са својом женом о својим пословима и да има поверења у њу. Можда она неће умети као он да се разабере у пословима, али је могуће да ће моћи да предложи много тога драгоценог, јер женска интуиција често ради брже од мушке логике. Међутим, чак и ако жена не може да помогне мужу у његовим пословима љубав према њему је приморава да се занима за његове бриге. И она је срећна када он тражи савет од ње и тако се они још више зближују.
Ако је дан био успешан она заједно с мужем дели његову радост, а ако је био неуспешан она му, као верна жена, помаже да преброди непријатности и храбри га.
*
Требало би да руке мужа надахнутог љубављу умеју све да ураде. Требало би да сваки муж који воли има велико срце. Многи људи који пате морају наћи помоћ у правој породици. Сваки муж жене хришћанке мора се сјединити с њом у љубави према Христу. Из љубави према њој он ће проћи кроз искушења у вери. Делећи њен живот испуњен вером и молитвом он ће и свој живот везати за Небо. Обједињени на земљи заједничком вером у Христа, преливајући своју узајамну љубав у љубав према Богу они ће бити вечно сједињени и на Небу. Због чега срца троше године на земљи срастајући се у једно, преплићући своје животе, сливајући се душама у један савез који се може достићи само после гроба? Зашто да не стреме ка вечности одмах?
*
Не само да срећа мужа зависи од жене него и развој и раст његовог карактера. Добра жена је благослов Неба, најлепши дар мужу, његов анђео и извор безбројних блага: њен глас је за њега најслађа музика, њен осмех му обасјава дан, њен пољубац је чувар његове верности, њене руке су балзам за његово здравље и цео његов живот, њена вредноћа је залог његовог благостања, њена стидљивост је његов најбољи економ, њене усне његов најбољи саветник, њене груди најмекши јастук на којем се заборављају све бриге, а њене моливе његов адвокат пред Господом.
*
Прва ствар која се захтева од жене јесте верност, верност у најширем смислу речи. Срце њеног мужа јој се мора поверавати без бојазни. Апсолутно поверење је основа верне љубави. Сенка сумње нарушава хармонију породичног живота. Верна жена својим карактером и понашањем доказује да је достојна мужевљевог поверења. Он је сигуран у њену љубав, зна да му је њено срце стално предано. Он зна да она искрено подржава његова интересовања. Врло је битно да муж може да повери својој верној жени вођење свих домаћих послова знајући да ће све бити у реду. Расипност и екстравагантност жене су уништиле срећу многих брачних парова.
*
Свака верна жена је прожета интересовањима свог мужа. Кад му је тешко она се труди да га охрабри својим саосећањем и испољавањем своје љубави. Она с ентузијазмом подстиче све његове планове. Она није терет на његовим ногама. Она је снага у његовом срцу која му помаже да постане све бољи.
Нису све жене благослов за своје мужеве. Понекад се жена пореди са биљком-пузавицом која обавија снажни храст – свог мужа.
Верна жена чини живот свога мужа племенитијим и значајнијим усмеравајући га снагом своје љубави према узвишеним циљевима. Када се она пуна поверења и љубави привије уз њега у њему се буде најплеменитије и набогатије црте његове природе. Она у њему подстиче храброст и одговорност. Она чини његов живот предивним, ублажава његове оштре и грубе навике ако је таквих било.
Међутим, има и таквих жена које су сличне биљкама-паразитима. Оне се обавијају око мужа, али саме ништа не доприносе. Оне не пружају руку помоћи. Излежавају се на диванима, шетају улицама, сањаре над љубавним романима и сплеткаре по примајућим собама. Оне су потпуно бескорисне и будући такве постају бреме и за најнежнију љубав. Уместо да живот мужа учине снажнијим, богатијим и срећнијим оне само ометају његове успехе. Резултат је врло кукаван и по њу. Верна жена се привија и обавија мужа, али му такође помаже и надахњује га. Њен муж на свим пољима осећа како му њена љубав помаже. Добра жена је чуварка породичног огњишта.
*
Неке жене размишљају само о романтичним идеалима и занемарују своје свакодневне обавезе и тиме не учвршћују своју породичну срећу. Често се дешава да је узрок уништене најснажније љубави: неред, немар и лоше вођење домаћинства.
*
Жена је обдарена саосећањем, деликатношћу и способношћу да инспирише.
Ово чини да она постаје у извесном смислу Христов посланик с мисијом да олакша људске патње и тугу.

(Одломци из царичиног дневника „О браку и породичном животу“)

ЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА ФЈОДОРОВНА (РОМАНОВ)

Најзначајније Српкиње

Није ретко да и у овоме времену чујете крајње дискутабилне ставове о улози жене у данашњем друштву. Код појединих феминисткиња то се претворило у нацистичке ставове и мржњу према мушкарцима. Поједини мушкарци, често поражени у својим областима од жена су почели да их мрзе и посматрају као нижа бића.
Да мрзитељи ни са једне ни са друге стране нису у праву показује наша историја. У свакој области у којој су се истакли мушкарци, било је и жена. Српкиње су биле владарке, ратнице, књижевнице, глумице, сликарке, глумице, научнице, уметнице… А у исто време оне су биле и брижне мајке и одане супруге. Представљамо вам наш избор тридесет најзначајнијих Српкиња које су задужиле нашу земљу и заслужиле вечито памћење и поштовање.

Светитељке

Света Анастасија је била супруга великог жупана Стефана Немање родоначелника лозе Немањића. Световно име јој је било Ана. Не постоје историјски извори о њеном пореклу. Ана се са Стефаном Немањом венчала у младости. Добили су три сина: Вукана, Стефана и Растка (Свети Сава). Остало је забележено да се Ана бринула о образовању деце и да је била препуна врлина. Истога дана када је њен муж отишао са престола она се монаши 1096. и добија име Анастасије. СПЦ је слави 5. јула.

Кнегиња Милица Хребељановић је рођена у владарској породици Немањића. Отац јој је био кнез Влатко у народу познатији као Југ Богдан. Са непуних двадесет година ушла је у брак са кнезом Лазаром Хребељановићем, кнезом Рашке са седиштем у Крушевцу. Имали су седморо деце. После мужевљеве смрти у Косовској бици управља државом. По доласку њеног сина Стефана на власт монаши се у манастиру Љубостиња и добија име Евгенија. Умрла је 1405. године. Њен спомен се у СПЦ слави 1. августа.

Мати Ангелина је кћерка албанског великаша Ђорђа Аријанита Комнина. Удала се за прогнаног српског кнеза Стефана. Живели су у Албанији, а по добијању сина прелазе у Италију. После мужевљеве смрти одлази у Срем где подиже цркву у Купинову у којој је сахранила мужа. Монаши се у манастиру Светог Сретења близу манастира Крушедол. Ту борави до смрти 1520. године. Мошти су јој Турци спалили 1716. Недуго после смрти народ је сматра за светитељку, што је и црква потврдила. Слави се 30. јула.

Владарке

Јелена Анжујска је била супруга српског краља Стефана Уроша и мајка краљева Драгутина и Милутина. Њено право порекло није познато, али се претпоставља да јој је отац био Мађар, а мајка Францускиња. По смрти мужа управља једним делом земље. Замонашила се у манастиру Св. Николе у Скадру и ту живела до смрти. Отворила је прву женску школу у Србији, преписивачку школу и библиотеку. Њена највећа задужбина је манастир Градац, а подигла је и обновила још неколико манастира. Слави се 12. новембра.

Кнегиња Љубица Обреновић је пореклом из породице Вукомановић. Удала се за кнеза Милоша Обреновића. Показала је велико интересовање за државничке послове, па је често долазила у сукобе са Милошем. Већина њених потеза су били исправни и у корист српског народа. Њена резиденција (конак кнегиње Љубице у Београду) је данас музеј. По доласку Карађорђевића на власт одлази у прогонство. Умрла је 1843. године у Новом Саду, а сахрањена је у манастиру Крушедол.

Краљица Наталија Обреновић је била супруга краља Милана Обреновића. Рођена је у браку руског пуковника и молдавске принцезе. Долазила је у честе сукобе са мужем јер се залагала за чврсте везе са Русијом, док је Милан био за савез са Аустроуграском. У народу је била популарна због велике помоћи рањеницима. Разводи се од Милана због његовог неверства и бива протерана из земље. За време владавине сина Александра борави у земљи. Умрла је у највећем сиромаштву 1941. у Шпанији.

Краљица Марија Карађорђевић је била супруга југословенског краља Александра I. Рођена је у румунској краљевској породици. Имала је веома добро образовање. За време Првог светског рата негује рањенике. За краља Александра I удаје се 1922. године. Имали су троје деце: Петра II, Томислава и Андреја. По погибији мужа у Марсеју брине се о деци и посвећује хуманитарном раду. Била је веома поштована у народу. Заједно са сином 1941. године одлази у Енглеску. Умрла је у 1961. године у Лондону.

Принцеза Јелисавета је кћерка југословенског кнеза Павла и кнегиње Олге. Још као дете прогнана је са породицом из земље. Школује се на престижним светским факултетима, а завршава студије уметности. Покушава да радом у УН заустави грађански рат у Југославији. Године 1990. оснива фондацију која помаже ратом погођено становништво и сиромашне. Великом радом успева да осветли дело свог оца Павла. Народ ју је заволео због шарма, елоквенције и лепоте. Живи у Београду.

Жене борци

Чучук Стана је била велики борац и жена хајдук Вељка Петровића. Хајдук Вељка је упознала 1812. када га је прекорила што његови момци краду девојачке спреме. Хајдук Вељко је био очаран њеном лепотом и храброшћу. Одмах је проси за жену. Раме уз раме са мужем се борила против Турака, неколико пута је рањена. Знала је да одлично јаше, а у пуцању је била прецизнија чак и од мушкараца. По погибији мужа живи у Панчеву. Други пут се удаје за грчког капетана Јоргаћа. Умире 1849. у Атини.

Милунка Савић је највећа хероина Првог светског рата. Борила се као добровољац у Балканским ратовима. У Првом светском рату се истакла као бомбаш у Колубарској бици. За херојство је добила Карађорђеву звезду и француско одликовање Легија части. После рата ради као помоћно особље у банци. Мучена је у логору Бањица за време Другог светског рата и претучена пред својом децом. Комунисти је сматрају за непожељну особу. Да би преживела радила је као чистачица. Умрла је 1973. године.

Милка Бакић, познатија као Милка Равногорка је херој из Другог светског рата. Радила је као учитељица у селу Бресница. По избијању рата ступа у равногорске редове. Била је члан врховног штаба ЈВуО током целог рата. Од стране комуниста је после Другог Светог рата осуђена на затворску казну. Одробијала је дванаест година. По изаску из затвора емигрира у САД. Одликована је орденом Белог орла 1970. године. Написала је мемоаре у којима је описала свој живот. Умрла је у Америци у граду Милвоки 1999.

Оливера Јевтић је најпознатија и најтрофејнија српска атлетичарка. Од почетка каријере тренира за ужички клуб „Младост“. Добитник је највећих српских признања за спорт од којих се истичу: „Златна значка“ и Најбољи спортиста Србије Олимпијског комитета. На Београдском маратону је четири пута освајала прво место. Победу је односила и неколико пута на Бостонском маратону. Освојила је друго место на Светском првенству 1996. и шесто место на Олимпијским играма 2004.

Јасна Шекарић је вишеструка српска, европска, олимпијска и светска победница у стрељаштву. Рођена је у Осијеку, где се у детињству почела бавити стрељаштвом. По доласку у Београд отпочиње њена велика каријера. Члан је стрељачког клуба Црвена звезда. Освојила је једну златну, три сребрне и једну бронзану медаљу на Олимпијским играма. Три пута је била проглашена за најбољег стрелца света. У каријери је освојила више од 90 медаља. Добитник је највећих српских признања за спорт. Мајка је двоје деце.

Књижевнице

Јефимија, прва српска књижевница је рођена као Јелена Мрњавчевић. По смрти мужа Угљеше Мрњавчевића у Маричкој бици је прешла у Србију. Живела је на кнежевском двору и била сведок смрти кнеза Лазара и пада српске државе под Турке. Била је саветница кнегиње Милице. Заједно са Милицом се и замонашила узевши име Јефимија. Живеле су у манастиру Љубостиња. Аутор је три ремек дела: Туга за младенцем Урошем, Запис на Хиландарској завеси и Похвала кнезу Лазару.

Ксенија Атанасијевић је најзначајнија српска жена филозоф и први доцент на Београдском универзитету. Дипломирала је филозофију са класичним језицима, а докторирала је на делима Ђордана Бруна. Писала је филозофске радове. Постала је прва жена предавач на универзитету. То јој чаршија није могла опростити. Тадашња жута штампа јој смешта афере, а колеге је нападају само зато што је жена. Измучена од борбе одлази у пензију 1936. После рата је комунисти прогоне. Умире 1981.

Исидора Секулић је била једна од најзначајнијих српских књижевница и члан САНУ. Остала је упамћена као најпаметнија и најзнаменитија Српкиња свог доба. Писала је радова о најзначајнијим српским књижевним умовима, есеје, преводила је са неколико језика, а објавила је и неколико путописа. Написала је неколико романа и збирки приповедака од којих је назначајнија „Кроника паланачког гробља“. Пензионисана је 1931. године. Постала је прва жена академик 195о, а умрла је 1958. године.

Десанка Максимовић је највећа српска песникиња. Одрасла је у ваљевском селу Бранковина где је и већи део живота провела. Завршила је гимназију у Ваљеву и студирала на Филозофском факултету у Београду. Била је удата за Руса Сергеја Сластикова. У својим песмама је описала Србију, нашу богату историју, дух народа, љубавне заносе. Била је инспирисана православљем, природним лепотама, српским сељаком. Њене родољубиве и љубавне песме су и данас веома популарне и радо се цитирају.

Светлана Велмар-Јанковић је српска књижевница и члан САНУ. Њен отац је био познати предратни писац Владимир Велмар-Јанковић, члан владе Милана Недића. Завршила је студије француског језика у Београду. Радила је као уредник у издавачкој кући „Просвета“. У својим романима је на занимљив начин описала историју Београда. Написала је неколико драма и прича за децу. Добитник је НИН-ове награде и награде „Иво Андрић“. Члан је САНУ од 2009. године.

Глумице

Жанка Стокић је назначајнија предратна српска глумица. Рођена је у селу Раброво. Веома млада се придружује позоришној трупи. Потпуну афирмацију доживљава на сцени Народног позоришта у Београду. Остала је упамћена по врхунским извођењима дела Бранислава Нушића. Приморана због тешке шећерне болести не престаје да глуми током Другог светског рата. Комунисти јој то не опраштају. Осуђена је на губитак националне части и принудни рад. Умрла је 1947. године.

Марија Црнобори је највећа послератна српска и југословенска глумица. Рођена је у месту Бањоле у данашњој Хрватској. Глуму је завршила у Загребу у класи чувеног Бранка Гавеле. Кратко време глуми у Загребу и Ријеци. Године 1947. прелази у Београд и ступа у ансамбл Југословенског драмског позоришта чији је и данас члан. Истакла се улогама јаких жена и у изврсним интерпретацијама дела класичних писаца. Добитник је највећих признања за глуму.

Оливера Марковић је била једна од најбољих српских глумица. У младости је основала позоришну трупу у којој је глумила, режирала и писала текстове. По завршетку Академије постала је члан Београдског драмског позоришта. Глумила је у преко 150 позоришних представа, 50 филмова и неколико серија. Снимила је и неколико музичких албума, а највише је волела да пева руске романсе. Њен први муж је био чувени глумац Раде Марковић, а син Горан је филмски режисер. Умрла је 2011.

Мира Ступица је по многима највећа жива српска глумица. Још као ученица Треће београдске гиманзије почиње да глуми. Потпуну афирмацију доживљава на сцени Југословенског драмског позоришта где тумачи улоге у делима класичних и модерних писаца. Остала је упамћена као једина права наследница Жанке Стокић у представи „Госпођа министарка“. Одиграла је и неколико десетина улога у најзначајнијим српским и југословенским филмовима. Добитник је неколико признања за глуму.

Соја Јовановић је прва и најзначајнија жена режисер у Србији. Њен деда је био Милош Јовановић предратни дворски фотограф. Снимала је романтичне филмове у којима је приказала живот из оптимистичног угла. Истакла се екранизацијом дела Бранислава Нушића. Њен филм „Поп Ћира и поп Спира“ је први српски и југословенски дугометражни филм у боји. Генерације српске деце су расле уз њен филм „Орлови рано лете“. Била је и позоришни редитељ. Умрла је 2002. године.

Сликарке и научнице

Милена Павловић Барили је једна од највећих српских сликарки. Рођена је у Пожаревцу. Студира у Београду и Минхену. Прву изложбу у Београду је имала 1928. године. Земљу напушта 1930. и одлази у Шпанију. Читаву деценију путује по Европи, дружи се и излаже своје радове са највећим уметницима тога времена. У том периоду се окреће метафизичком романтизму. Истиче се и као илустратор најпознатијих часописа тог времена. Године 1939. одлази у САД. Умире у Њујорку 1945. године.

Надежда Петровић је најзначајнија српска сликарка. Рођена је у Чачку, али се са породицом сели у Београд. Школује се у Београду и Минхену. До Првог светског рата имала је неколико значајних изложби у Београду и европским престоницама. Сликала је портрете, природне лепоте и знамените српске грађевине. На њеним сликама доминирају велике површине и колористички вртлози. За време Балканских и Првог светског рата ради као болничарка. Умире од пегавог тифуса 1913. у Ваљеву.

Оља Ивањицки је била позната српска сликарка. Рођена је у руској емигрантској породици. Живела је у Крајевцу до доласка на студије вајарства у Београд. Иако је студирала вајарство највише се бавила сликарством. Са истомишљеницима оснива групу „Медиала“ која се борила за уметност и веровала у њену моћ. Осим сликарства бавила се и мултимедијом, костимографијом, архитектуром и писањем. Имала је 99 изложби у Србији и свету. Преминула је 2009. године у Београду.

Јелисавета Начић је прва жена архитекта у Србији. Рођена је у имућној трговачкој породици. Уписала је архитектуру на београдском Универзитету. Дипломирала је 1900. године. Пројектовала је зграду школе „Краљ Петар“ у Београду и творац је идејног плана за цркву Светог Александра Невског на Дорћолу. Пројектовала је степенице на Калемегдану и на данашњем Бранковом мосту. Отворила је и свој атеље у којем је изливен Мештровићев споменик „Победник“. Умрла је у Дубровнику 1955. године.

Милева Марић-Ајнштајн је била српска математичарка и једна од најзначајнијих научница нашег народа. Рођена је у имућној породици у Тителу. Хемијски факултет у Цириху је уписала 1896, али се убрзо пребацује на одсек науке и техике. На предавањима упознаје Алберта Ајнштајна за којег су убрзо удаје. Брак је био буран, што због губитка деце, што због Албертовог неверства. Предмет великог занимања јавности је њихов заједнички рад. После развода живи са сином у Цириху где и умире 1948. године.

Уметнице

Василија Радојчић је била певачица српске изворне и народне музике. Рођена је Крагујевцу где је завршила гимназију. Студирала је француски језик на Филолошком факултету у Београду. Каријеру отпочиње на Радио Београду шездесетих година и почиње да снима за ПГП РТС. Њена извођења народних песама постају веома слушана. Прославила се савршеним интерпретацијама и гласом који је препун емоција. Добитник је најзначајнијих награда за допринос српској култури. Умрла је 2011.

Оливера Катарина је српска глумица и певачица. Рођена је у Београду, где завршава Академију за филм, радио и телевизију. Играла је у тридесет српских филмова од којих је најзначајнији „Скупјачи перја“ који је добио награду у Кану. Као интерпретатор народне, ромске и забавне музике снимила је десетине плоча и имала на стотине наступа. Преко 70 пута је напунила париску Олимпију. Написала је аутобиографски роман. Прогањана је од стране комуниста због изразито српских ставова.

Мајка

Српска мајка која је приказана на фотографији Жоржа Скригина највећи је симбол страдања и историје нашега народа. Иза ове фотографије крије се тешка и трагична прича. Мајка Милица Тепић са својим сином Бранком на леђима и кћерком Милицом бежи од разјарене усташке силе. Њен муж Бранко је убијен. Кућа и имање спаљени. Остала је само она и двоје нејаке деце. Три године после рата умрла је од туге. Та прича о српској мајци поновљена је још стотину и стотину пута. Није било тог рата у којем српска мајка највећи симбол чистоте, пожртвовања и љубави није страдала. Смерна, љубазна и никада осветољубива она је обасјавала светло новога пута и боље будућности. Изузев највеће љубави своје деце она никада није била похваљена, награђена, стављена на пиједестал славе. То су били неки други. Не би она то ни хтела.
И дан-данас српска мајка страда борећи се за сваки залогај свог детета, бива отпуштена са посла ако се случајно усуди да затрудни и шиканирана ако покушава да се бори. У земљи у којој су престали да важе сви морални закони ако је мушкарац малтретира или силује она је крива а не он. Најстрашније од свега тога је то што се оправдање за овакав поступак проналази у некаквој традицији нашега народа.
Најсветлија личност наше историје српска мајка мора добити сва признања и похвале за све је учинила јер доста је чамила у мраку незнања, незахвалности и глупости.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Улога жене у српској историји

Та чаробна реч – српска мајка! Лепша од најлепшег сунчевог сјаја, нежнија од поветарца у пролеће, топлија од даха у грудима… Мајка! Прву реч коју смо изговорили, тако кратка, једноставна а – велика. Прати нас као брижна сенка кроз цео живот. Неодвојива је од нашег живота јер га нам је она и подарила.
А та иста мајка, наша српска мајка са ових наших простора, кроз векове уназад, израсла је у нешто велико, херојско, неуништиво… Дуго је била на маргини друштвених збивања. Без права гласа, са главном и – једином улогом да рађа децу и брине се о њима, успела је својом упорношћу, трпељивошћу и невероватном снагом да равноправно учествује у свим сегментима живота.
Наше мајке у прошлости, иако нису биле писмене, оним својим истанчаним мајчинским инстиктом успевале су да подаре и подигну највеће људе – великане у нашој историји, науци и хероје у ратовима. Она је била та која је знала непогрешиво шта је добро а шта није за њену децу. Увек строга, а правична, неука али упорна да јој деца изуче високе школе и науке, захтевна али пожртвована до смрти, та мајка је знала да мази своју децу, али не и да их размази. Свакоме је непогрешиво одређивала место у родитељском дому и ту је била неприкосновена, неумољива…
Знам да је, нпр. тешко замислити свог најстрожијег професора математике, онако озбиљног, одсечног гласа, да је и он некада био дете, плавокосо уплакано дете у наручју своје мајке како га љуља, теши и певуши неку успаванку. Нема тог детета које не би убрзо заспало умирено топлином мајчиних груди, равномерног откуцаја њеног срца и тихог, пуног љубави гласа – успаванке. То се памти за цео живот.
Са одрастањем, неминовно дође и одвајање од мајке. Одлазак из родитељског дома на школовање у већи град. Из тог времена остају у најлепшем сећању летњи распусти и брижни поглед мајчиних очију да се њеном детету, тамо у белом свету, нешто страшно не догоди. Растанци са мајком су увек били тешки, пуни оне немоћи да се зауставе сузе и речи: „Чувај се сине!… Нека те Бог чува!….“ Још је тегобније било када је сина јединца пратила у рат. И тада је мајка знала да нађе неку надчовечанску снагу, стегне срце у грудима да око не пусти сузу и не покаже пред сином неизмерну тугу, бол и бригу за њим.
Тихо и ненаметљиво је знала и умела да и своју женску децу упути на прави пут. Непогрешиво је спремала своје кћери да се изборе у друштву за нешто више од рађања деце, тог најплеменитијег и највећег чуда на нашој планети. Рађање! Један живот, створи други нови живот и тако стално, непрекидно много, много миленијума. Није било лако ни једној жени лекару, архитекти, књижевници, научници, спортисткињи, а тек жени – ратници, борцу у првим редовима. Да би се ушло у тај неприкосновени свет мушкараца, требало је поседовати много знања, одлучности, одрицања и „мушке снаге“ у женском телу да би се избориле за своје место у таквом свету. Бити једна од њих, призната, па чак и способнија од неких… Био је то мукотрпан пут, али је уродио плодом.
Данас поносно изговарамо имена тих првих жена које су храбро кренуле и закорачиле у свет мушкараца а да при том никада нису заборавиле ону своју прву, од праискона улогу мајке, родитељке, жене која ће жртвовати и свој живот за своје дете. Та и таква мајка и данас равноправно обавља све послове који су некада били неприкосновено мушко царство. Као да је уз материнство њена стручност у послу још више оплеменила њено нежно срце пуно љубави за децу и породицу. И данас, као пре много времена мајке несебично и поносно подижу своју децу а онда ће та деца једног дана имати своју децу и тако, у тај вечно неизмерно велики циклус који се зове живот, а живот је неуништив! Зна се од памтивека да је најдрагоценији људски живот – то њено чедо одњихано на њеним рукама, храњено на њеним грудима, успављивано њеним милозвучним гласом, обасјавано светлошћу њених очију, грејано њеним топлим дахом – до последњег даха.
Најлепши стихови свих песника света посвећени су баш њој, жени – мајци. Она је као кула – светиља која бди над целим човечанством.
Ето, драги моји! Много тога смо претурили преко главе у својим животима, и лепо и ружно; све је то у некој измаглици прошлости. Али, српска мајка, њен повијен стас, њене благе очи, топле руке и неизмерна љубав – не заборавља се никада.
Српска мајка! Ту реч бих увек писала великим, златним словима да се сија нараштајима кроз будуће векове. Мајка.

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Српској мајци

Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недело, а ја знам много његових добрих дела”. „Ако ви не верујете мени, питајте комшије, они ће посведочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.
Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке.
Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видео неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој? Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корена, свето је и стабло!
Сећамо се, мајки, које родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу. Телесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске после слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, верујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувек сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју.
Може ми неко замерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању јер сам их лично негде, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине. Сетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.
Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка Хришћанка. Страдања матера за децу њихову, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.
Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као деца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на век века. Амин.”

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ